Бодљикаво прасе

Странд 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

број 69

ЈШ4М. Ј^\ Југ ( Век пет година цео комшилук завиди рМг 1 браку госпа Цанином. Она и /у / у њен Веља баш живе као голуб и голубица. Све нежно, искрено другар<;ки. — Цано, душо, хокеш да идемо у биоскоп? — пита, рецимо, Веља, а она одговара као гугутка: — Како ти хо^еш, душо1 И, нЈравно, иду у биоскоп, разоноде се а увече, кад стигну ку*и, Веља цепка дрва и ложи шпархерд а Цана сеје брашно и грејв воду за качамак. И друге су ствари радили заједнички. Тако једнога јутра Веља устао рано па скувао кафу и донео Цани у кревет пв запалили цигарете и тако уживају. Одједном Цана каже: — Кажи, голубе, драгичка! — »Драгичка« — одговори Веља. — Ајд да оставимо дуввн. Зашто да зебемо за тај луксуз. УштедиКемо и здравље и паре. — Вала можемо... — пристаје Веља. Баш сам и ја то хтео да ти предложим.« И тако су н.их двоје били, што но веле, два тела а једна душа. Да их је цео комшилук због тогв мдоео и оговврао, не треба да вам причам. Али, ето, и овај идеалвн брвк поквври се због јеједне ситнице. Лепо ули народнв пословица »мали узроци, велике последице«. Дакле, једнога д11<а, био баш почетак марта, Веља ушао у »шестицу« на последњој ствници. Ухватио добро место у ћошку ллатформе и звдовољно гледао ону јурњаву и гурњаву. Поред њага стајало једно лепо девојче, плаво и румено, али Веља је није ни гледво. Он мисли само на своју Цану. Можда је'и тако као што он прича тек, у оној гужви, они се упознадоше. Како је дошло до тога и шта се све одигра-

ло, то је вечна та]на. Чињеница је само то да од тога данд Реља поче да се вози само »шестицом«. Пропуштао би по неколико кола док не би дошла темпераментна плавушв и онда би заједно ишли до »ТехничХог факултета«. Цана, по своме женском инстинкту, осе^а да нешто није у реду, али и не сања да јој гори кров над главом. Шта Кете, ниједиа жена нема толиро храбрости да одмах себи призна да је избачена из седла. Свака је "склона де поверује у неко чудо, сплетку, оговарање или тако нешто. Па и јвднв Цвнв је веровала да се Веља само привремено изнервирао, али +»е то да прође. Угађала му она јадница, мазилв се вл Вељв све хладнији. Квдв гв она љуби и милује он се укрути као говеђа ногв пв гледв негде преко њене главе и једва чека да је се отараси. Ишло то твко једно две недеље квд једно вече Веље немв нв вечеру. Дође десет па и прође а Веље нема. Цани се отсекле ноге. Ју, да му се није нешто десило — мислилв је она у себи и једнако излазила у ходник да види иде ли. Провела је, јадница, једну тешку бесану ноК и када свану као дв се родила. Отрча у кварт да види да ли тамо штогод знвју зв њеног Вељу, оде код свекрве и зетовв. Јок. Нису га ни чули ни видели. И они се узбудише и уплашише, па поче потера за Вељом. Али се, око подне, он изненада појави. Избријан, удешен и расположен. — Где си, побогу? дочека га Цана. Знаш ли да сам хтвла Дв полудим од страха! — Знаш, звдржво свм се у квфани, пв (ка-ћу са друговима кад погледам на сат а оно десет прошло — прича Вељв. Што сам знао да радим него свратим до мог пријвтеља Моме и тамо преноКим... — Пв што не дође бвр Јутрос? — кори га Цанв а већ је облиле сузе.

НАЈМАЊЕ...

— Ах! занммљиво, то |е ваљда старост свиње! — Не, то је опомена за оне, коЈи долазе из вароши, да *иа|у шта их чека ако |е украду.

— Море, и ту ми се десио малер. Момина жена није знала да је он дошао са другом — она знаш спава у кујни — па кад је Мома отишао у канцеларију, она отишла за брашно а мене закључла. Тек мало пре дође и зграну се жена када ме виде... прича Веља. — Ама, који ти је то Мома? испитује Цана кроз сузе. До сада ми за њега ниси причао... — Један мој стари друг. Станује на Тер^зијама — објашњава Беља. Али у томе Цана спази на Вељином рамену једну дугачку плаву длаку (а она је била црнка) и све јој би јвсно. Зв тили час Веља је био изгребан као да је на њему »штиковао«, цео осми разред неке женске гимназије а садв је изгубио »вусввјс« па не сме ни да макне без Цане али то није више онај идеалан брак. Само се свађају и препиру а често долази и до туче. И то све због једне женске длаке и то фарбане... Ово последње је Вељи'највише криво.

/ђа = ^7Жтпж .\ лшли ж - • - —

... „ВОЗОВОЋУ

Увек она у праву^

После прве свађе међу младим супружницима, пошто се жена смирила од плача, рећи ће: ->Мужићу драги, да се то не би поновило треба да се договоримо:

од сада кад будемо имали исто мишљење, бићеш у праву ти, а кад будемо различитог мишл»вња имаћу право ја«.

ДОШЉЗШИ СЛИКАР

Оо-жк пе-рсисмп

Године 1901 имао је проКи кроз једном вагону отворише врата и

Србију персиски шах, идући зв звпвдну Европу. Павле Мвринкови^, као министар просвете, био је одређен да високог гоств дочекв нв грвници и дв га допрати до Београда. Телеграфски распис министра унутрашњих послова да се шах дочека као што туђем владару пристоји стигао је и у Белу Паланку. Али је, за несреку, у твј мах срески начелник био на одсуству и старији писар — правник на увиђају у неком околном селу. У среској згради био је само један практикант, мало школован и не^тесан. Кад прочита теле. грам не би му лвко вли се није имало куд: пошто добро промисли о свему, нвђе дв Ке шаха најбоље дочеквти вко нареди да на станицу изиђр целокупно грв ђвнство а он га поздрави к|арочитим говором. У свму зору идућег двна добошар је саопштио наредбу и нешто доцније цела Бела Паланка била је на станици. Ђаци упарвђени и уплвшени, грађани сањиви и обучени на двоје на троје, некаква циганска, »блех музика« а пред целом парадом првктиквнт у свечвној полициској униформи. Са пиротске стране зазвижда локомотива и за мвло па воз стаде испред станице. У искупљеној маси — тајац. Из воза се нико не појввљује. Писвр укочено гледа, па као да се одједном сети најважније тачке дочека — даде уговорени знак »музици«. И станицом се нагло проломи страшнв, несклвднв дрекв трубв, Кемвнетв, зурли, гочевв и бубња, што је требало да значи иеки поздравни марш. Тек тада се на

изиђе човек средњег раста, с дугим брковима, с перјаницом на капи и у униформи на којој су блистали ордени и ленте. Писар му приђе, музика умуче. — Ваше Величанство! Народ срезв белопаланачког дирнут Вашом високом пажњом из дубинску осећајност вам захваљује и са акламацију вас поздравља »Добро нам дошли«!.. — »Хвала, хвала! — рећи &е бркати човек. Само ја нисам шах. Ја сам Павле МаринковиК министар просвете... Колико је година како сте полициски чиновник? — Осам година.. одговори запрепашћени писар.

— Срам вас било! толико година пв још не знате униформу српског официра. (Маринковић је био рез. капетан, у блузи голубије боје, која се тада носила). Писар је стајао оборене главе а МаринковиК се обрати свештенику (који је изашао само у мантији, без џубета): — Је ли то прописно свештеничко одепо? Како је учитељ био без крагне и машне изгрди и њега па без збогом уђе у шахов вагон, после чега локомотива писну и испред очију запањених белопаланчана однесе невиђеног персиског шаха, коме је »блех-банда« прекинула јутарњи сан.

ДА СЕ ИЕ БУНЕ

Дакле, господо, ко Је најдуже чекао!