Бодљикаво прасе

Мала

ЛЕЊИ ГАША И ЊЕГОВ ВЕРНИ ДРУГ РАША Ах! Ух! — Реци ми брате што смо дошли у тај биоскоп? — Зато што је ту топлл. — А који од нас двојице мора да гледа филм? — Гледај га ти. — Опет ме искоришћаваш! Е вала, баш нећу да га гледам. — Не мораш! — Ух! — Ах1 — Бог поживео неми филм! 0но време беше боље! — А што? — Била је тишина па си бар боље Спавао. — Ух! — Ах! — Дижи се, хоће неко да прође! Господин: Молим пролаз. — Не може. Глсподин: А што? — Зато што смо нас двојица а Ви сте сами. Господин: Идем у дирекцију да протествујем. — А где пише да треба да направимо пролаз посетиоцима! Господин: Мангупчине неваспитане! — Ух! <Ц- Ах! — Ако се још буни, измлати га. — Теби за љубав а? Баш ме мрзи — уосталом отишао је. — Ух! — Ах! — Који се филм да.|е? <— Шта? Јел',те интересује?, — Ни најмање! Онако само питам. Хтео сам да знам да ли, негледајући штедим себи плач или смех. — УхГ '— Ах! ' — Та дама иза тебе нигата не види. Скини брате шешир! — Скини ми га ти. — А што баш ја? — Гофоћице (хм... у мраку) ако хоћсте лепо да видите. скините ми слободно шешип. али да ми га после опет ставите на главу. Јел важи? — Ух! — Ах! — Створи слободно очи. Завршен је први део. — А шта се сад вили? 1 — Пуна дворана посетитапа. — Чећ сам .то видео кад смо дошлд. — Ух! 4 — А*! — А знаш ли ти да си страховита ленчуга. — Ух! — Ах! — Лажеш, није то истина. У?! Ах! — Лајем ти за право јер нећу да се расправљам. Ух! — Ах! — А знаш ли ти да ми се тај фИлм много допада. — А што ти се свиђа! Јел' га глгдаш? — Не. него се ту врло лепо еели. Хоћу и двапут га не гледам. — Ако ћемо моћи хајде и трипут да га не видимо. — Ја остајем ту! — Ех. брате, пријатељ си каквог пећу нигде више наћи! — Ух! _ Л«1

— Пожури се мало — знаш дошли ху гости из вароши, па би ;сли кајгану!

Мали Перица со пита Да ли капелници станују у каПелама? Да ли косачи имају велике носеве? Каквг се креда продаје у кредитним задругама? Кога јуриста јури? Чако чика Пера дише, кад тата каже да је он бездушник? Зашто не сахране Мртво море? Да ли се ложа заве тако што се у њој лОжи? Како се навија сунчани сат? 7;МА>ика р Ј-е> ист.кне ЧесТи су случајеви д а неки човек није спасао живот неком другбм, само из страха од вечите захвалности. * Дивите се неваспитанима, ]ер кажу оно што мисле.. Васпитг.нп међутим, кажу оно што би тргбало да мисле. ♦ К-ад бих могао, збрисао бих са лица земље месец, клупе по парковима и лажи. Чик онда да пронађете такав љубавНи пар! * Мало ]е инте.тгентних особа, али много маље оних који су свесни да то нису.

ВШ!(И РЕЧШ мавдг Перица Јакреп — јак реп. , Контоар — човек који прави канте. Лежоран — онаЈ који рано леже. Максима — Максимова жена. Маркер — произвођач марака. Мвскврзда — Рада са маском. Параграф —• гроф који има паре. Пи |аииста — Пијани човек. Режија — режање. Самовар — човок који само вара. Садизам — сађење. НИШТА НЕ БРИНЛ к*ј

нашим укућанима

— Хоћеш доћи са мном да ручамо. ХајдоМо у ону кафану. — Не забога, ту кафану добро познајем. — Па шта с тим? *■ — Ју увек у чорби пливају муве. / — Немој да претерујеш. Можда си наишао на два-три случаја — Не, не знам поуздано да су они одатле измислили нешто ново не би ли их отстранили из чорбе. — А шта то? — Ставе у чорбу и паукове, те тако паукови поједу муве. — III

м

МИ

Е Ј Т—

— Ама иишта не брини Перо, жена ми с« само тренира за пуТ0В1Ш Моје је мишљење да би требало забранити будале. Али, молим вас, ја то пртпуно разумем, свестан сам свих тешкоћа око тога, али са мало добре воља мора се успети. Требало би их повући из оптицајв као новац. Од даНа 1 маја закључно, будале нису више у слободном пр'омету. И освануо би тај дан. Да ли би био лепши? Тја, моје је мишЉење да би био као и сби други. Елем, тог дана неки би младић пришао на улици јгдној лепој плавуши: »Госпођице, дозволите да вас пратим«. Али познавајући ве^ нову уредбу госпођица би одгоаорила: »Жзо ми је, драги господине, али ви више не »идетеч! Младић би тркнуо часком до блнке, где би се заменио са једном иителигентном особом, пронашао би поново ону лепу плавушу па би, захваљујући промени на себи: »Ха, хтео би да те пратим? Саиђао би ти се? Таман посла! Могло би се покушати и на који други начин, на пример. Удесити да оки лагано изумру, аабранити им најстрожијо да долазе на овај овет. Ои б" чст«

свуда полагано нестајала све до последњег. Последњи . примерак те врсте био би права реткост и занимљивост. Благо си га њему! Или пробајмо. да их преврнемо |<ао одела? Неко старо одело кад се преврне испадне ново, што не би онда једка будала, кад се преврне, испала паматан човек? Или, хајде, могли бисмо баш и да оставимо којег, чак му законски дати пуко Право вршења праксе. »Али молим вас 'господине, дали сте ми кусур 50 динара више«. Трговац би беснио, зачуђен у њега: »Ви хрћете то да ми вратите?! »Да, разуме се, одговорио би овај, ја сам будала са пуним правом на то, (пуноправна будала), показао нак и визиткарту: »будала Паја Пајић«. Да, одлучио сам а мислим да се и ви слажете са мном. било би баш добро. Отарасисмо се

— Чуо сам да имаш једно ИОво запослење. — Да, али мислим да ћу га скоро променити. — Где радиш? — У стакларској радњи. — А зашто мислиш да ћеш напустити то место? — Зато што је газда врло нервозан човек, а мене сматра зо магарца у стакларско) радњи. И сувише богат Шпански војвода Медиио од Спарентина био је толико богат, да није знао ни колики су му приходи, ни колико има двораца по Шпанији. Једнога дана, ловећи по великим пиринејским шумама залута, и буде приморан да потражи конак у првој кући на коју наиђе, То је била нека лепа вила. * Изволте, господине, одговорила му је послуга. Наш господар није овде, а никако и не долази, али нам је наредио да будемо гостопримљиви и да примамо путнике и намернике под његов кров, као да је и он овде. И тако приме и угосте Медину Сперантина што су боље умели. Он се најео, напио и царски проспавао ноћ. Сутрадан, делећи напоЈницу, запитао их је за име свога тако љубазног домаћина. — Ви сте у једном од замака господина војводе Медине од Сперантина. Наш господар не долази често у овај крај, те га ми и не познајемо, али га ипак волимо, ^>р је добар и великодуШан. — Гле, з&чудио. се тада гост. Ја се већ више нисам ни сећао свога замка у овоме крају, али сам сре+^ан што видим да моји потчињени извршавају моје заповзсти и кад нисам ја ту«. На то је утростручио напојницу запрзпашћеним слугама, па ја отишао да нађе своје ловачке пријатеља и да им исприча како је прзноћио у СвојоЈ куЋи, а ни|'е то ни знао.

Његов тата Је факнр

Хоћемо само интелигентне људе, а о будалама ни помена ви-

веК /вдном те несносне врсте ше. л>уди коЈа нас толико спутава! Није искључено сада да би, поЗабранимо их како смо,учинили сле извесног времена, тражећи са уштирканим крагнама, сунцо- I по фиЈокама наших предака пронашли са каквом старом муштиклом два три зарђала перца, чак

бранима... забранимо их по сваку цену — па макар рескирали да на свету остану само животи-

и гт«АПИ

неку будалу, све то у сасвим

■»чиваиом стању.