Бодљикаво прасе

БОДЉКХАВО ПРЛСЕ

ПОВЕРЉИВ ЧОВЕИ

Срео сам на улиии, господина Перицу, и он пође неколико корака самном. Никад није било пријатно срести господина ПериЧУ јер је био велики гњаватор. Али улица је увек пуна изненађења и опасности. Овога пута изгледало је као , да се господин Перица интересује за моје књижевне работе, (а он се сваки пут интересује за нешто друго). Питао ме је: Па, на чему сада радите? Ја нерадо процедих кроз зубе: „Ах Боже, знате ли, господине Перице, има ствари о којима... ... се перадо говорн? Заврши он уместо мене. То је била његова особина да увек заврши реченицу онога, с ким говори. А таћа ме запита поверљиво: „Ви сигурно немате поверења у мене да бисте ми поверили ваше тајне, зар не? „Имам, господине Перо, одговорим ја, то нема никакве везе са поверењем ни са дисциплином, него,.. ...не даје се лако из руку тема за свој рад, из бојазни да би могао неки други ко.чега то искористчти и изиђе с неком сличном ствари. Мени не треба ништа да причате, драги мој! Ја сам пријатељ, вашем колеги Матићу али држим реч. „Ах, та ви познајете Матића, запитам, тек да нешто кажем". „Наравно! одговори господин Пера с поносом! Али могу да вам кажем да господин Матић није према мени тако неповерљив као ви. Он ме додуше и боље познаје. А уз то зна да сам ћутљив као гроб. „Да, да, то вам верујем, господине Перо. — А да вам докажем, могу вам рећи да уи је прекјуче господин Матић поверио тему садашњег рада. И пошто је сигуран у моју дискрецију он се ништа не плаши. А ова тема је тако оригинална, да би се он морао стварно плашити, да му не искористи неки конкурент и напише пре њега. Можете ли ви себи да претставите: једна жена, као оличење ружноће. Наједном пестаје ове ружноће. После свих иогућих козметичких операција и употребе разних сретстава за улепшавање она постаје лепотица, тако да је њен рођени муж, који се већ од ње ,одвикао, заљубљује у њу, а да и не зна да је то његова жена. Збиља врло интересантно", рекох му тек да нешто кажем. — Много. Али једном човеку који може да ћути као гроб, може се такав материјал поверити. Перица поћута кратко време, заправо само за часак и запита ме мало љутит: „Ви сигурно не знате да сам ја по професији саветник за порезе? — Шта? Саветник за порезе? То је, заправо, позив... ... који тражи највећу дискрецију. То је тачно. Можете за• мислити колико ми је жао, што ви нећете да ми поверите једном предмет тему вашег рада, када ми моји клијенти поверавају иного крупније ствари". „Нећу да вас замарам" умиривао сам га ја. „Знате ја имам само неку замисао..."

... да говорите о својим радовима. Та ви само тако кажете. Али ја вам кажем да фирма „Поповић и Ко.", која се увек на мене обраћа у пореским стварима, изгледа неко сјајно предузеће а у ствари је сасвим труло. А кад би у јавност избила само трунка истине..." Перица престаде овде с причањем и оста ћутљив као гроб. Мало затим рекох: „Ви сте ме сигурно криво разумели господине Периие. Верујте сваки писац има нека настојања под својнм пером..." ... да прича другим речима Али неповерење није никад била неко повољно мерило карактера. Немојте да поричете, да код вас постоји извесна брбљивост, која се не поверава. Када би и наш заједнички пријатељ Мика тако мислио, онда не би могао никад растеретити своје опте• рећено срце. — Мика? — погледах га изненађено. — Да, Мика никада не би могао никоме испричати своје интимне ствари. Јер код њега је ствар сигурна, када се прича у четири ока. Ви сигурно знате о његовој растави брака. Он то није ником причао, само мени у поверењу. Иначе тај брак за спољни свет изгледа најсрећнији и узоран брак. — Мика, Мика? Ко је тај? Не могу да се присетим. — Видите, сада сте и сами изненађени. Па то је онај што нам доноси намирнице са села. Али, знајте, да се овакве ствари поверавају само мени. А зашто? Зато што се зна да из мене не излази ни гласић. На једној раскрсници хтедох се опростити од Перице и за-

питах га: „Идете ли овамо или онамо?" — Где идете ви? — запита ме 'он. — Тамо, одговорих ја и не показујући правац. — Тада идемо у истом правцу и ухвати ме испод руке и настави са гњаважом Знате, сада ме ваша нова тема, уопште не интересује. Хоћу само да вам докажем како се моја дискреција много цени. Познајете ли на пример госпођицу Цицу? — Тоспођицу Цицу? Сасвим површно. То је она... ... што је верена с господином Јовиђем. Али то неђе дуго трајати. Мени једином је поверила, да мисли како би било паметније да раскине веридбу са Јовиђем. Ствар је тим интересантнија, што Јовиђ то и не слути. Госпођица Цица се одлучила за Марка Пантиђа, који јој се више свиђа Матиђ ме погледа триумфално. — Но, шта сада кажете? Зар немају људи поверење у мене? — Морам да признам..." рекох, сасвим заморен. — Не, није потребно да признате ништа, повика он, и при том извуче своју руку испод моје. — Треба да вас је срамота! — Да, стидим се, господине Периие, процедих кроз зубе сасвим разоружан. Перица се растаде са мном, а да ми ни руку није пружио. Само ми при растанку добаци: Знате ли која врста људи је најзакопчанија? Не знате! Ја ђу вам дакле ређи: они % који ни један глас не могу да задрже у себи него су брбљиви као бабе. Збогом! .

0ће>

М4& / • • •

Госпођица Буба, позната лафица из Београдског друштва имала је велики малер који је њене кавал»ере за дуже време лишио њеног лрисуства. Некако одмах по отварању плаже она одједном ишчезе. На распитивања многобројних каваљера и другарица од њене куће је стигао одговор да је јако болесна. Од чега забога? — упита њена најбоља другарица Олга. — Неки катар, тако нешто! одговори Бубина мајка нервозно и спусти слушалицу. Сумњива • посла, помисли Олга и поче се спремати за плажу. На купање је заједно ишла са Иванком и Мицом, две своје другарице, иначе модерне девојке и монденке. Успут су говориле о Буби и, наравно, од срца су је оговарале. — Шта ли сад ради њен партнер? — упита одједном Олга. — На кога мислиш? Сигурно на Жана — одговори Иванка која је била прави обавештајни биро. — Јесте, на њега. У последње време га виђам са Секом али он се купа негде на Ади Циганлији, — рече Мица. — Мора да је он ту нешто замесио — замишљено додаде Олга. Штета 1*јто је тако прост а леп је дечко... Иванка гурну Мицу неприметно и само прошапта: — Чини ми се, он је и са тобом раније ишао. — Камо среће да није — одговори Олга љутито. Само ме је компромитовао и направио пакост. Обе другарице осуше паљбу на Жана који се иначе звао Јоца али је по наговору монденки и мондена постао Жан иако је ње-

САСВИМ КРАТКА ТИТУЛА Чувени немачки генерал Врангел добио је под старост од свога краља, титулу грофа. Од тога дана сва послуга и познаници звали су га „господин гроф". Ово није било по вољи староме вуку и када му је додијало ово титулисање, он позове своју послугу и одржа им ову буквицу: — Ја вам забрањујем да ме од сада називате „господин гроф". Чему тако дугачке говоранције са „господине грофе". Реците м исасвим кратко: „господине генералфелдмаршале!"

Шу м а р

У једном друштву, генерал Врангел, кога су под ' старост звали тата Врангел, био је прет стављен песнику Густаву фон Путлицу. Приликом упознавања тата Врангелу је скренута пажња да је то песник песме „Шта прича шума". Врангел пружи руку и рече: „Необично ме радује, што сам вас упознао! Радите ли већ дуго у шумарској струци?"

Савладана музика Један љубитељ музике рекао је једном Георгу Фридриху Хен делу, познатом музичару, да је право чудо како је тако савладао музику. — То није ништа нарочито, одговори Хендел, али је .још веће чудо, како је музика мене савладала. ' РИХАРД ВАГНЕР И ПОСЕТЕ Једна богата дама, која је иначе била врло охола, улагала је сав свој труд на то да скупља у своме салону отмене људе. Тако је већ данима и годинама позивала Рихарда Вагнера, али узалуд. Он се није никада одазвао позиву ове даме. Једнога дана пошаље она опет Вагнеру позив на ча)анку. На позиву је овако написала: Бароница Икс је идућег четвртка између четири и седам код куће. Рихарда Вагнер пошаље карту натраг. У продужењу било је руком Вагнера написано: И Рихард Вагнер је у исто време код куће.

ВУКОВА ИРОНИЈА Вук Караџић .једном по повратку из Беча био је на некој друштвеној седељци у Београду. Једна жена, која се у оно време сматрала за образовану даму, јер је пропутовала неколико земаља, говорила је српски много искварено, мешајући стра не речи искупљене из више језика. Да би се похвалила, она је поносно нагласила: — Ја сам, знате, живела дуго у иностранству... — Ех, одговори Вук иронично, — види се да сте се много трудили, док сте покупили толико неправилних речи!...

Разумели се Два туриста путовали су по Шпанији, али нису знали шпански. Када су свратили у један ресторан, хтели су да поруче росбиф, али како да га наруче? Један од њих досети се. Нацрта на парчету папира једног вола. Келнер одмах разумеде а туриста се радовао својој и келнеровој интелигенцији. Мало после донесе келнер две улазнице за поподневну борбу бикова.

гов отац Сотир и данас држоО кафану ма да му то ниЈе требало пошто се добро огаздио. На купању се много коментарисало отсуство Бубино па су сви тврдили да је посреди »оно«. — Море, чим се њој гади на еоће — знам колико ;е сати рече Олга. — То говориш из искуства подсмехну се Божа инжињер. — Ја ништа не говорим нј памет — рече Олга пркосно. Док нисам свршила школу, претрпела сам многа разочарења али сам испекла занат. — Акб, сад си лафица — прави јој комплимеите Пера звани »Зец«. — Ја јесам лафица а ти си зец... * У томе се изненада појави Буба. Елегантна, али нешто избледела она није хтела да се купа већ седе у хладовину а око ње се сви окупише. — Шта је то с тобом? — пита је Олга. — Једва остадох жива — уморно рече Буба. Страшна болест, стомачина. Силне сам инјекција примила... — Па од чега је то? — испитује је Дара, коју у поверењу зову »алапача«. — Од квасца! — Квасца?!? — викнуше сви у глас. — Да, да! од бајатог квасца. Умесила мама неке погачице ал квасац био бајат. А ја била гладна па поједем онако вру&е, десетак комада... После нисам могла да ручам и уместо да се одморим код куће ја одем на плажу и легнем на сунце... — Па и ја са пуним стомаком лежим по цео дан на сунцу па ми ништа не фали — каже Олга. — Ал' немаш у стомаку бајат квасац... добаци Буба па настави: —Одједном осетим грчеве и несвестицу и једва одем до трамваја. На срећу било је тек четири сата па ухватим место. Одмах дозову лекара и он се човек зграну. Мој стомак отекао као футбал. Када је чуо шта сам јела он рече да је квасац био бајат и када ме је сунце загрејало, квасац се укиселио и почео да расте. Могла сам да експлодирам... — Ју, ју! чудила се, кобојаги, Иванка. — Оће то, оће, од квасца подсмехну се Олга која је већ боловала од исте болести, па настави: сигурно су те одрали у санаторијуму. — Тридесет хиљада — уздахну Буба. — Море само када си се извукла — теши је Олга. А други пут пази на квасац... У томе сви прснуше у смех а Буба се наљути и оде...

Главни уредник: Теодор ДокиЂ. Власник и издавач: »Просветна заједница« а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа »ЛУЧА«, Београд, Краљице Наталије бр. 100.

в