Бодљикаво прасе

1

БОДЉИКАВО ПРЛСЕ

АХ! ТИЈА БАТАЦИ ...! Сотир из околине Зајечара био

у Београду послом и ту му се допало и остао. Чак и када га је Васка, домаћица, звала да се вра^а »на куде дом« он није хтео ни да чује. — Оћу бре да липшем какој пцетиште ама се нећу врКем на куде село — одговорио је он одлучно. — Зашто бре прајиш џумбус — кара га Васка. Ти ли си домакин. Ће ти се смеју други мужи због овај резилак. — Нек се смеју а ти си оди на куде дом и гледај си работу. Ако сам ја пошашавеја ти имаш да чуваш кућу — каже јој Сотир и отпрати је на станицу, а он се врати на »Три кључа« да шени на једно ћоше... Прави разлог овог његовог останка у Београду изнећемо мало касније јер сам Сотир је испричао код Цане врачаре целу трагедију чији је главни јунак и жртва он био. Елем кад га мука хтеде сасвим да упропасти он се повери баба Анки код које је становао и она га саслуша па му рече: — Слушај синко, ту једино може да помогнег оспа Цана. Имаш да платиш иљадарку ал немо да жалиш. Сила женска. — Да платим мајка, оћу да платим само нек спомогне — дочека Сотир оберучке и још исто после подне исприча госпа Цани свој »случај«. — Дошеја сам ти госпоја још на Гургев-дан да си уредим неку моју работу и понеја сам пун ћемер спаре. Одија сам по сокаци кршија врат у комендију и све сам видеја и што јесте и што неје за гледање. Уфати и она вру■ћина и један мој побратим ми каза да си одимо на бањање. Фино је бре и убаво вика си он и ја појдо. Боље да сам врат скршија нег што си одо на куде плажу. Када сам видеја ону убавињу и красотињу бре онолке женске па све голи краци и батаци обрте ми се Саћа и ја поче да меркам нешто позгодно а онај мој другар Тане ми вика немо бре да се фаћаш оће да те уапце због зашто су женске из прву руку и фамилијарна па се тако носиду а нису ко што мислиш белосветске. Лепо ме човек учи и ја видим да је у праву ал уфати мерак на једно женче сос фини батаци какој вила Равијојла и ја сам се тако забленуја да замал да упаднем у Саву. А она ми мигну с' окце и мен ме уфати нека ватра... — Па шта је било после? пита госпа Цана. — Ништа — вели скрушено Сотир. Напраји се тараф-тараф због зашто тедо да си одим с њу на куде дом ал ме она сиктериса и такој с'г седим какој пцетиште у њен сокак и ако ми госпоја не даш неке манЦије да јој завртим мозак ја ку се утелам... — Некеш требати да се убијаш — теши га госпа Цана и узима адресу »од тија батаци«, а Сотиру даје један камичак да епусти под њен прозор. Дођи кроз недељу дана па кемо да видимо.. — рече она на крају. Сотир јој остави хиљадарку и целу је недељу дана провоо као у бунилу. Једва је дочекао да оде код госпа Цане. А онв вешта жена, уредила ствар а ваљда помогао и онај камичак, тек ои за-

тече госпођицу Виду, мзшамоду. Седи прекрстила ногу преко ноге и пуши. Сотир се збуни и поче да се врпољи а Вида му каже: — Сила си Сотире само знаш од оно не може ништа да буде ако ми не донесеш...« И она поче да набраја шта је све треба и јадан Сотир блене јер зна да то не може да створи. На чрају он промуца: — Па овај госпојице искаш ли све наједанпут ил онако с мену на уштап... — Код мене нема воресије. Част свакоме, вересије никоме. А таква је радња — смеје се Вида а Сотир само хукну: Уф, леле, батаци... — па заглави врата. И од како је онда отишао, још га нема да се врати. Изгледа да је отишао да набави »улазницу« за ближе познанство са госпојица Видом којој ^е сигурно остати надимак »батаци«.

88 &: >:3~-

СПАСИЛАЦ ЖИВОТА

» НД^ГДОЧШ) Мувимр ЂЖарини и Аеопалђ. Међу крунисаним главама у прошлости било је не само великих љубитеља музике већ и добрих познаваоца музичке уметности, који су и сами врло ревносно култивисали ту уметничку грану. Италијански виолински виртуоз и композитор Бокарини, чувен по своме „Менуету" и другим пијесама ,имао је у животу прилике да служи двојици владалаца — музичара. Као већ прослављени композитор Бокарини је дуже време био на двору шпанског краља Карла Четрвтог, као дворски музичар. ! Сам краљ био је пасионирани музичар и веровао да је одличан оперски певач. Био је заљубљен у свој сопствени глас и често је приређивао концерте

на двору. За краља је компоновао песме сам Бокарини, али није био задовољан краљевим гласом. Једном ое Бокарини усудиода подвали краљу и то га је врло скупо стало. Компоновао је, наиме, такву песму, у којој је главну реч имала друга виолина, док је певач тек у другом реду могао да се чује. На другој виолини свирао је Бокарини. Код првог листа нота краљ није ништа запазио код другог листа већ је приметио да му је лукави уметник подвалио, а код трећег је љутито поцепао партитуру и стао на сав глас ра грди Бокариниа. Најзад је у јарости шчепао несрећног уметника за оковратник и хтео формално да га избаци кроз прозор у двориште. Краљица је интервенисала, али помоћи није било. Бокарини Је изгубио место на двору. Добио је пристојну пензију и морао за напусти Шпанију. Две године доцније Бокариии Је доспео на бечки двор иара

Изненада ме загрли неки човек на улици и викну: »Ипак вас пронађох опет! Спасиоче мој1« Ја га погледах зачуђено и одговорим: — Жалим! Ви ме, свакако, замењујете с неким. Ја нисам ваш спасиоц. Тада га погледах боље и уверих се да не би ни вредело спасавати му живот. Он постаде говорљивији: — Опет та проклета скромност! Тада, када сте ми спасли живот, брзо сте се изгубили, да бисте избегли овације масе, која се искупила. И од тога доба стално ми је била најве<на жеља да вас опет пронађем. Имао сам срећу. А сада нећете моћи да избегнете мојој захвалности. Човек се, без сумње варао. И зато рекох: — Не, не, ви ме замењујете, сигурно, са неким сличним. И хтедох поћи. Он ми стаде на- пут и рече: — Сетите се само оне вечери осамнаестог марта... — Не сећам се никаквог осамнаестог марта, рекох и хтедох га заобићи. Он ме ухвати за руку: — Био сам се давио у Сави. Зар се сада не секате? — Никако, не сеђам се никаквог дављења. Јер је, уопште, невероватно, да се одрасли човек може давити у Сави. ' — Па ипак је било тако. Дакле, ређи ћу вам опширније. Ја сам се борио са запенушеним таласима. Моја снага ме издавала. Ви сте баш пролазили, нисте се много предомишљали и скочили сте у воду. Тада сте се борили под условом да и сами изгубите живот. Зграбили сте ме и испливали на обалу. — Искључено! одговорио сам већ љутит. — Зашто искључено? — Зато, што не знам да пливам, а иначе се плашим воде. — Ама, ви се правите много скроман! рекао је овај водени човек већ по мало љут. — Ви позирате у вашој скромности. Зар мислите да бих се могао забунити у спасиоцу могу живота? Не, у оваквим тренутцима вид је необично оштар. Ја сам вашу слику запамтио за вечита времена и ако сам вас погледао само за чск, пре него што сам се онесвестио. Ах, познајем све на вама опет! Ово племенито лице! Доброћудна уста и топле очи! Сада сам схватио да ме од ове малорезне забуне може спасти само брзо бежање. Ја се почех удаљавати, али ме је он пратио у стопу и ускоро стигао. — Зашто бегате од мене? гледао ме је зачуђеним очима. — Шта тражим од вас? Хођу да вам се захвалим и ништа више. Ја се уверих, да свако даље избегавање неђе ништа користити. И зато рекох: — Лепо, захвалите ми, али само кратко. Јер, нажалост, немам много времена. Лице му се развуче у осмејак и рече: — Дакле, признајете, да сте ми спасли живот? — Да, признајем, када сте толико навалили. Па штв је с тим? Он ме ухвати испод руке. — Сада ћете да упознате моју захвалност. Видећете да има још људи, који знају да награде племенита дела. Ишли смо комадиђ пута зајадно. Наједном ме запита: — Јесте ли веђ вечерали? Ја се браних: — Ама, молим вас, ваљда неђете... — Хођу1 Идемо сад у један првокласан ресторан. Валда не мислите, да ку мога спасиоца водити у неку прчварницу? — Жао ми је много! Био сам енергичан. — Немам времена, а сем тога ја увече не једем. — Охо! Тако ви говорите с човеком, којега ста

спасили? Не трпим противљење. Ви ћете да једете са мном, — и готово! Он ме је буквално одвукао у један ресторан. Када смо заузели место за једним столом, поручи мој спашени најбоља и најскупља јела са јеловника. Када смо појели, рекох прекорно: — Ала је то лакомислено од вас! — Што лакомислено? одговори снисходљиво. — Ја славим данас моје друго крштење. После мале паузе, додаде: — Да ли знате, уопште, зашто сам хтео себи одузети живот оног осамнаестог марта? — Ах, па ви сте хтели да одузмете себи живот? уплаших се. — Мислио сам да сте пали у Саву из непажњв. — Бесмислица. Па нисам ја мало дете. Хтео сам да одузмем себи живот због беде. — Али сада се срећом... рекох и погледах унаоколо на празне тањире и чаше. — Шта то? — Па мислим — сада мора да живите у сја]ним приликама, када посеђујете овакве ресторане. Он се насмеја: — Мислите? А могу вам ређи, да живим Још бедније него раније. — Ама, како... и кинух. — Шта хођете да кажете? — Како ме можете онда позвати у тако отмен ресторан и поручивати најскупља јела? Он признаде: — Да, то је било од мене збиља неразмишљено. Али моја захвалност према вама је безгранична. — Могли сте ааш новац бољв да искористите, а не да га бацате на овакве непотребне издатке. Он ме погледа: — Ја мој новац уопште не трошим. Зар се може нешто потрошити што се нема? Кад сам вас угледао, мога драгог спасиоца, изгубио сам главу и нисам знао шта радим. Али сада знам да ку бити ухапшен као варалица, ако ми не позајмите хиљадарку, да исплатим рачун. — Не! Узвикнух. — То ја не радим. Крајњи је безобразлук од вас што сте ме довели у ресторан да ми измамите хиљадарку. Његов презрив поглед ме прострели. Сви презири света били су у њему. Дрхтавим гласом рече ми: —■ Такви сте ви људи! Новац вам је најсветији на свету! Уђута неко време као заливен и запита ме: — Зар вас није срамота? Ни секунд нисте премишљали, него сте се бацили у ледену, мутну воду. Ваш живот сте заложили, без премишљања, за неког странца. Он вам није вредео ни шта. Али због бедне хиљадарке, са којом би ме могли спасити из тешке ситуације, поцрвенели сте и назвали ме безобразникол. Како су бедни људи! Његова разлагања била су правична. Нисам могао да му противуречим и дадох му новац. Он га узе, а да ме није удостојио ни погледа, са дубоким разочарењем човека, које ми је пекло душу. Тада нестаде са келнером, а да ме није ни погледао. Када сам пошао, дође келнер и предаде ми рачун. Ја рекох: — Рачун је исплатио господин, који је отишао пре мене! — А, извините! бранио се келнер: — Тај господин није ништа платио, него ми је рекао да ђете цео рачун ви исплатити, господине! Шта сам могао? Исплатио сам рачун и додао: — Тај господин је један мангуп! — Можда, одговори келнер. Али код наплађивања не интересују ме карактерне особине некога госта. И сада, ако ми |ош неко каже да сам му спасао живот, задавиђу га!

Леополда, који је такође цЈбро познавао музику а и сам свирао на виолини. Цар је једног дана упитао Бокариниа: — Маестро, кота сматрате за већег и бољег музичара. Мене или шпанског краља? Бокарини се дубоко поклонио

и брзо смисли лукав одговор: — Његово Величанство шпан ски краљ свира и пева као краљ, а ви свирате као Цар| Леополд је био веома задово љан овим одговором и поклонио је своме дворском музичару две кесе дуката.

Читајте Бодљикаво прасе

о