Борба, 16. 11. 1952., стр. 5
дУ ) ДИИИ И РИ А Р А РКИИ и р О ЛИ је ј
ИЗЛОЖБА СЛИКА СВЕТОЛИКА ЛУКИЋА
Светолик Лукић изложио је у галерији УЛУС избор својих радова од 1938 до данас. Припадајући сли. карској генерацији која је започела свој уметнички пут на неколико година пре Другог светског рата, он је делио судбину оних који су као средњошколски наставлици у унутрашњости _ или у Београду остајали верни своме уметничком импулсу и настављао сваки пут посао тамо где су, га привремено аре'кинуле дужности у школи, селидбе или други материјални 'услови. (Отуда Лукићеђо дело није обимно, ма да показује дирљиву доследност у ономе што га је везало за сликарство, а могло би се резимирати у нежном осећању природе и атмосфери пролазности времена.
Јесен, најчешће јесен али и тро, леће, вима са првим снегом, а најмање лето били су повод да Лукићева осећања устрепте, било дз их је изражавао преко директних запажања у пределу или њиховог одраза у ентеријеру. Ипак су предели без сунца, нарочито они у је сен, били најсроднији са Лукићевим темпераментом. Други сликари су претстављали јесев у смислу бобатства и пуноће којом 'се природа тада показује у односу на чо“ века. Лукићева јесен је више она довзна јесен, са мало лишћа, у оче: кивању првог снега. Такво је већ „Старо здање" у Аранђеловцу из 1938, затим слике из Парпза из 1939—1940 године, па слике , По зна јесен — Калимегдан“", „Топчидер у јесен", „Симина улипа“ или оне из раног пролећа: .„Поглед на Зоолошки врт", „Цвеће“. или вква рели из Опатије. Те су слике схва ћене импресионистички, више по методу него по духу. јер код Лукића је осећање лично и непосре: дно и као такво у већој мери не зависно од метода. – Ако | његове слике немају ничег бучног а ни рационалистичког, оне остају само чистије у својој нежности. Луки“ ћев израз и вредност као сликара налавимо баш у мери и односу из међу онога што је стварно осетио и онога у шта се упустио и реализовао. – А. Ч.
' Светолик Лукић:
СВЕ
Чим је ступио њна говорницу, погледом је потражио Великог И да не би било никакве сумње. од мах је почео са поздравом „драгоме оцу и учитељу Јосифу Висарионовићу Стаљину". А. гаке је разуме се. и завршио
А. Корнејчук је Украјинац Ње гова земљз ни ту кроз њега није проговорила. А. Корнејчук је пи· сац. Он о стваралачким тежњам»
украјинских књижевника оније о мао шта да каже. А оипак је Корнејчук говорао
много. Говорио је као аутенгичан Рус родом из Москве Свакако да су код највиших делегата москов ског парства изазивале нескриве: но одобравање његове речи па »; сада и народи древне Кине и других – народно-демократских ве маља називају — с дубоким поштовањем и пламеном љубављу —
МУЗИЧКИ
ПРЕГЛЕД
СОНЕТНО ВЕЧЕ ИВЕ МАЧЕКА
И МИРКА
Прексиноћње – сонатно – вече Иве Мачека и Мирка Дорнера значило је као извођачки квалитет достиг нуту високу меру узорног камерног музицирања. У овој најосетљивијој области музичке репродукције само уметници-извођачи високе стилске културе и суверених техничких могућности кадри су да 0вој композиционој – врети, чије је тежиште искључиво на најчишћем музичком изразу, даду одговарајући вид. Иво Мачек и Мирко Дорнер поседују једно и друго. На овим стил“ оским и техничким основама градила су ова два уметника своја тумачења извођених дела. А у томе су тумачењу ишли, пре свега, за тим да свако дело оживе строго одмереним средствима која предвиђа и подноси камерно музицирање и да их пажљи во прилагођавају стилским Њ особинама појединих дела. Другим речиМа да нађу прави рекреативни израз за дубоко осећајни али класично суздржани језик музике Јоханеса Брамса (соната е-мол), романтичарску топлу распеваност и патетику сФредерика Шопена | (Соната
__
Ханс Кристијан Андерсен
Путовати по Данској а не видети роднб место и музеј поЗнатог писца Ханса Кристијан Андерсена било би за Данце увреда, Уствари то се може ретко десити јер сваки посетилац ове лепо уређене земље жели да види овај стаРИ и истовремено модерни град, а поред тога Данци ће свакако настојати да га на то потсете или ако је њихов гост они ће му то у сваком случају омогућити.
· Град Оденсе је настао давно пре нове историске ере. По свом кул-
турном изгледу, зеленилу, живом саобраћаду, правим чистим и уре“
Ђђеним улицама и парковима богатимМ и изванредно укусним излозиМа и живим њ рекламама, Оденсе оставља утисак као да се налазимо у Копенхагену. Оно што одмах пада у очи то је импозантна грађевина старе бискупије која | је саграђена око 980 године, а коју је Реформација 1536 године заједно са бискупијом у Лунду претворила У лутеранску бискушију, Затим ка-
тедрала саграђена у стилу ране готике у којој се налази олтар — нај-
СА ПУГА ПО ДАНСКОЈ
ДОРНЕРА
ге-мол) или специфични дух и стил Дебисијеве музике (соната).
Иако заједнички рад Иве Мачека и Мирка Дорнера није временски дуг, они су у великој мери пофтитли и ЈедИНСТВШ·ХОСТ концепције и истоветност примене техничких сред става за њено остварење. Примењујући све ово у интерпретацији дела на програму Мачек и Дорнер су увек остваривали онај прави израз, и детаља и целине, тако да су она
у живом звуку деловала аутентичном убедљивошћу. – Није потребно нарочито истицати _ да су познати високи технички квалитети обојице уметника и овога пута дошли до пуног изражаја.
Уметници су, као последњу тачку програма извели „Варијације.на тему од . Росинија“ – композицију Бохуслава Мартинуа — дело претежно виртуозног карактењџа али и инвентивно по духовитости обраде Росинијеве теме, М. В.
монументалније дело Клауса Берга, који је израдио много олтара за Данску, северне и немачке цркве.
Старе грађевине — ма колико биле старе — нису напуштене и препуштене зубу времена, већ су толико очуване, конзервиране и ипак толико „модерне" да могу одговарати о основним. потребама | данашњег човека. Нове грађевине: станбене зграде, – дворци, цркве итд., по својо; спољашности нису ништа апсолутно ново већ у себи носе разне варијанте старих стилова који су подешени савременим захтевима живота. Толико се мешају архитектоника старих зграда и споменика готског, романског стила са новим стиловима да је на први поглед тешко одредити шта је грађено овог а шта прошлог ве. ка. У сваком, случају боја опеке и пре и сад :е остала иста и она спаја и ублажава разлике разних доба и стилова. Коме добу шта припада најпре ће се сазнати ако се завири у унутрашњост свих оних здања где човех живи и ради и где је он организовао живот на потпуно модеран и културан начин, Нема оних јаких | контраста између векова, између стилова јер све израста мирно једно из другог па је очигледан раван пут и континуитет у развитку живота, У уметности, у архитектури и у.на уци. Разумљиво, :ер је Данска за последњих 300 година најмање стра дала од ратних пустошења. и у њој се није никад изнова и привремено градило, већ се увек надограђивало, дозиђивало се на старим темељима и тако су се богатства чувала, гомилала док није створено оно данашње на чему им могу многи позавидети.
Андерсеново детињство
у Оденсеу се налазе два музеја који приказују Андерсенов живот. у њима је приказан његов живот кроз читав низ детаља. Андерсен је познат у свету _ по својим бајкама и причама за децу Ма да је његов књижевни :Јвд оћут'сватао и лирику, драму, роман и путопис, Он је нашао властити – тон у приповедању. Андерсен користи
Ивз Земуна
Виолиниста Росшал госшује у Југославији
Познати виолиниста из Лондона,
професор Макс Ростал почео је своје гостовање у Југославији ве. ома успелим концертима у Љубља-· ни и на Ријеци.
Професор Ростал, који је код нас познат и као учитељ словеначког виолинисте Игора Озима концерти ра на два ретка стара инструмен. та, једном – Страдивариусу из 1697 и једној виолини мајстора Арнериа дел Гизи. Виолиниста Ростал гостоваће у Загребу, Сарајеву, Београду и Скопљу, а затим одлази на турнеју у Грчку.
ПРОДУЖЕНА ИЗЛОЖБА · ЦРТЕЖА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА
У Уметничком павиљону на Малом Калемегдану | отворена је већ више од петнаест дана – изложба цртежа Леонарда да Винчија, Досад је скице за композиције, разне студије и друге радове овог великог италијанског уметника видело преко 8.000 посетилаца. Због вели« ког интересовања, изложба се продужава до 25 новембра
ОКО СТАЉИНА
Корнејчука на
руски народ својим старијим бра
том 7 И о лепа Украјина може, према _ Корнејчуку, – бити – срегна што је већ поодавно припојена
руској држави, што је она млађи брат „великог руског народа“ Та У постојбини украјинској био је и Стаљин. „велики вођа, учитељ и пруг украјинског народа "
Нападајући стандардним – совјет ским – речником – западно-европске земље, – вређајући – шефове – влада на најпримитивнијп начин. – Кор нејчук нам показује „прву земљу социјализма" „у којој се све чини вољом партије" Он, између осталог. каже: „Једно пламено квала нашој партији за то, што она с таквом љубављу и тако стрпљиво учИ нас. писце. раднике уметно“ сти, разуму, памети, Хвала паарти· ји, која је оправдано критиковала ауторе либрета „Богдан Хмељни: цки“"., која нас је научила како треба прићи њ историји свог народа. Ми смо темељно прерадили либре· т0; много је учинио комповитор. и ми се надамо да ће опера ускоро да се прикавзује, и то ће бити одговор на праведну критику",
во једино „уметничко – место“ Корнејчукова говора јасно нам показује шта је било нужно саоп штити _ конгресу. – „Генијалноаст“ руског ЦК нема границе: само је један покрет руке довољан ца се створи „бесмртно – дело"! Директивама се стварају и колхови и писци, директивно“ се сеје пшеница и пишу стихови о ражи,
Над целом овом трагедијом помпезно се надвио лик њеног инспиратора. лик Великог. А. Корне,чук. међутим, говори: „Како тамни машта најкрупнијих писаца, радника прошлих епоха пред истински великим куманизмом основног о еко“ номског закона социјализма, кога је открио гениј, друга Стаљина“ Нема, дакле, више Маркса, пема Енгелса, нема Лењина. Све је по тамнело пред Стаљиновом личношћу. Корнејчук је безгранично вадовољан, он сам себе уверава: До-
ХТХ конгресу СКП' (6)
бро сам ово рекао, зар нег Вели. ки ће бити задовољан.
Тако се Стаљин све више претвара у папу, а Украјинац Корнејчук у бирократизованог Руса,
Није ни чудо“ без Стаљина не ма ништа Без њега нема ни му вичког дела НР.| уметничке. слике. нема романа, па чак ни најобич није писане или изговорене речи тнј седамлесетогодишњи цензор с црвеном оловком ч руци влада суверено већ годинама: Он — то је страх у вама, писци са Исгока. страх који осећате када пишете. вајате, – компонујете, – страх — који вам говори: А шта ће Он о моме делу рећи7 То је страх који само трепутно – тобеђујете – похвалама о Њему, чланцима, сликама. скулптурама и безбројним стиховима о
Њему. . 875 :.
И К
А
КОБАРИД ·
Долином поред Соче жуте се зрели кукурузи. Тамносива боја и нешто као мрк пепео хвата њихова пера, жута 7 поломљена, што се осипају око погнвутих струкова са свјетлуцавим кољенима Из јесење солотиње провирују обле тикве у жутим завојцима лоза Међе и подзиде зелене су од пузавица а воћке, – прогрушала лишћа, мирно стоје у тихом ваздуху око пута и плаве воде Само. по који лист затрепери изнад њива Све боје, од меда до млечног кобалта, уплетене су у ту слику. — Сребрнасто — свјетлуцају обронци гдје браун-црвенкасте шаре повенулог жбуња њизви'јају дуге испрекидане кадифене појасеве. У сјеверном видику прашинаст снијег је преко ноћи насуо искежене пукотине литица и сад то дими као мала мећава у даљини, а четинарске модрине стоје под старим пећинама боје ћилибара и округли се пашњаци · зелене поред осулина заискрених као змијска кожа. | '
Благо све и ваздушасто, и као да од постања ничег другог ту није било. Раскошна равнодушност — природе према људским несрећама — као и на другим – мјестима — која су се прославила људском касапниЦоМ и која због те славе замишљамо сасвим друхчије То збуњује, али. у тој забуни има нешто себично: људи су склони уображењу дца и сама природа треба да тугује над катастрофама што их они сами себи врло често приређују.
Овдје, у овим долинама поред Соче, око Толмина и Кобарида и по обронцима Канина, Ромбона, Скутника, до Добердоба, до Горице и Краса и долине Чепованске, преко Крна, до Кука и (Сан Габријела и Стола — годинама је крварило хиљаду батаљона по јаругама непроходним и беспутним под !паљбама десет хиљада топова, у стравичним – ноћима бодљикавих жица,
преко У · урлику
ВАНРЕДНИ ПЛЕНУМ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕБНИКА СРБИЈЕ
Основана комисија за утврђивање књижевног стажа писаца
Јуче је у Београду одржан ванредни плинум Удружехћа_ књижевника Србије поводом спровођења у живот недавно потписаног Уговора о социјалном осигтурању књижевника. Претседник Удружења Милан Богдановић у име управе предложио је пленуму комисиџу У саставу: Ели Финци, Ђуро Гавела, Милан Ђоковић, Душан Костић и Ристо Тошовић, чији ће задатак бити да утврди књижевни стаж писаца, Предлот је усвојен.
Милан Богдановић је такође обавестиФ пленум да се врши унутрашња реконструкција Завода за заштиту ауторског права, који се утлавном досада бавио заштитом права музичких уметника. Новом реконструкцијом у централном заводу и у републичким пословницама биће по својим претставницима равноправно заступљени сви умет-
нички савези филмески итд.), Савез књижевника у Централној управи Завода за заштиту ауторског права претстављаће Александар - Вучо и Миливоје Ристић.
Удружење о књижевника Србије у републичкој пословници претстављаће Милан Панић — Суреп и Мира Алечковић.
(ликовни, · музички,
Нови домаћи уметнички
филм ,„Рација“
Дирекција „Авала-филма“ _ усвојила је књигу снимања за нови домаћи уметнички филм чији је радни наслов „Рација“. Сценарио за овај филм — психолошку драму из доба окупације — написали су Радош Новаковић и Густав Гаврин. Режија је поверена Густаву Гаврину, који сада врши избор глумаца. Оденсе—родно месшо Андерсена
данске – народне · приповетке за 'мотиве, неке бајке је писао – по шпанским и срчким мотивима, а нарочито су му топле и нежне оне које :е по својој замисли стварао, а то су бајке у којима цвеће дрвеће, лептири – говоре. Кроз. те и друге врсте бајки Андерсеен је – у пренесеном смислу давао – слику слоја и друштва у којем је живео а нарочито се у њима види одблесак његовог мучног и тешког живота.
Уметникова родна кућа
На кући у којој је Андерсен од 1807—1819 године провео своје детињство, године 1855 стављена је спомен-плоча са натписом да је ту Ханс живео. Године 1930 позориште Оденсе откупило је кућу и онда је уређена као музеј. То је ниска приземна кућа у којој је живео Андерсенов отац. Он је становао и радио у једној малој соби и још мањем претсобљу. Андерсенов отац био је обућар и ту је имао своју
радионицу. Врло оскудан намештај | бину својих суграђана. Он је.
Андерсенова кућа
|
говори како су – ндерсенови родитељи сиромашно живели. Слике из његовог добг које су ту изложене најбоље то илуструју. Ствари су прикупљене по сећању. Једна од драгоцених оставштина претставља оригинална Андерсенова песма посвећена овом дому.
Мало је наћи музеја који би са толико детаља, брижности, укуса и осећаја мере приказао живот једног писца као што је музеј у родној кући Андерсена. (Није утврђено да ли се Андерсен заиста ту родио). Музеј обилује са веома великом збирком ствари и предмета из интимног живота овог познатог дечјег писца.
Чување успомена из властите прошлости, неговање осећаја за лепоту личног живота — то је оно што човек мора одмах да осети кудгод Данском прође. Готово сваки човек 'чува разне ствари, слике чак безначајне ситнице које га вежу 'за разне моменте из своје прошлости. Рекло би се да Андерсен носи у себи у пуном смислу ту осове- у Ханс Јесенстреде
роватно – намерно – сачувао – много ствари, писама, цртежа, слика, фотографија рукописа и разних стварчица итд. БВрижљиви и вредни Данци постарали су се да поред тога прикупе и откупе све што је везано за Андерсенов живот. Све етапе његовог бурног животног пута и уметничког стваралаштва о убедљиво говоре кроз ове разне ствари о личном животу, патњама и ондашњим приликама у којима је Андерсен живео. Осам одељења музеја о томе пружају богат и занимтлив материјал. •
Овде се могу видети ствари почев од безначајних ситница до њетових рукописа и књига. Интересантно је, на пример, да је један 1860 тек
Ффотогра% сачувао негатив од године, а слика је израђена 1935 године, Андерсен се није же нио. Успомене на његове три љубави су сачуване. То су слике, затим. цвеће, опроштајно писмо и песма које је писао својој првој девојци. 'То опроштајно писмо нађено је у платненој кесиц& покрај њега онда када је умро.
Андерсен био у Србији
У новом! делу музеја налази се округла дворана на чијем је зиду уметник Ларсен Стевнс на фреска"а насликао у живим бојама поједине епизоде из Андерсеновог живота: пут са родитељима, одлазак 1819 из Оденсе, опроштај с мајком, одлазак у Копенхаген на испит латинског језика, прво путовање у иностранство 1934 године, призор где Андерсен прича породици о својим доживљајима, долазак на село, мотив из Немачке како слуша певачице, последња слика повратка У Оденсу 1867 године, где гледа с прозора већнице на море које се испод њега пенуша и таласа.
Андерсен је много волео да црта, И то је он обично чинио на путовањима, градове,
Цртао је поједина места,
пределе, да би их могао
Михаило ЛАДИ'Р;
свјетског смака 1915, 1916, 1917 године.
– Изгинули су на хиљаде Што је жалосније. те хиљаде, којиМма су подигли сив и ружан маузолеј у знак – захвалности Шшто су пустили да их неко тамМани као зечеве и черечи на бодљикавим – жицама, нијесу били сурови ратници чвретих срца, него мали талијански ман долинисти, виноградари, зидари, занатлије, печалбари и људИ из маслињака и механичари што их описује Ернст Хемингвеј, јадни весељаци с медаљо-
нима што су мрзјели рат и проклињали га.
Тај покољ, — који је трајзо скоро пуне три године и заВршио у кобаридском слому приредила им је талијанска |буржоазија коју је Лењин оцијенио као одвратну и прљаву и да јој „теку. бале од задовољства што су јој препустили да учествује у плијену",'и која је за себе као плијен била изабрала Трст и Љубљану и још штошта што се може грабити од словенских земаља.
Текле су јој бале од задовољства — а у таквом стању се не мисли на јадне масе што се шаљу на кланицу. И онда је почела да тече крв и да смрди на лешеве заглављене у кланцима из свакога новог јури ша у једанаест офанзива што их је дебели генерал Кадорна дилетантски ређао. Села и градови на Сочи од Горице до Толмина разорена су да кречног праха, али то су била словенска села и дебели – генерал је уживао и парламенат је пљескао што се разорне операције изводе. на туђем терену, на земљи словенској.
Једном је Кадорну спасила Брусиловљева офанзива. Други пут га ништа није спасило. У дванаестој _борби – пуко | је код Бовца и Кобарида и итали јанске армије, бројно и технички надмоћније. разјурене су с псвољнијих положаја и бачене У Фриулску равницу и гоњене преко — набујалог – Таљамента, преко сопствене земље, до Пијаве — као жалосна премлаћена руља.
Губици су били страховити. Од старог вијека човјечанство је прилично о напредовало ~ у техници, астрономији и летењу, али је у убијању људи далеко више напредовало Стари Грци су на Маратону потукли Дарија, 'Азију — а изгубили су 192 војника а Александар Велики је у бици на Гранику изгубио 120 војника, о на Ису 500, на Арбалесу 1.500.. Све су то биле одлучујуће битке, а овдје, гдје ништа није одлучено, изгубили су Талијани око 15.000 мртвих и 4.868 топова и читаве дивизије _ су им заробљене близу —– три стотине хиљада људи.
Послије су биле образоване комисије да изнађу узроке пораза. Углавном нијесу их нашле. Углавном — јер би то било неугодно за владајућу класу. Те узроке је донекле показао — Хемингвеј у – роману „Збогом оружје":
касније боље памтити, о њима певати и писати. Био је прави виртоуз у изрезивању од хартије разних фигура из својих“" бајки и прича. Многе стварчице, можда безначајне за друге људе савесно је
чувао. Изложене о овде те ствари – потсећају она – успомене са његовог _ путовања – по – Немачкој,
Француској, Енглеској, Турској, Италији, · Швајцарској, Југословен ће одмах запазити, и биће му драго, што ће видети и успомену са путовања из Србије: један суви сачувани храстов лист испод којег пише да је донесен из Србије. Поред њега међу другим стварима могу се приметити пасош из Турске, две кожне торбе итд. Исечак из листа „Њујорк Трибјун", амерички чек, и писмо од 20 јуна 1875 говори о љубави америчке деце према њиховом омиљеном писцу.
Путујући по разним европским земљама Андерсен је остварио најразновреније везе с ондашњим најистакнутијим писцима као што су Чарле Дикенс, Виктор Иго, Ламар-
„тин, Балзак и други. Први његов
младалачки покушај песничког стварања издат је под псеудонимом Виљем ~ Кристијан Валтер. о Име Виљема потсећа на Виљема тШекспира а Валтер а Валтера Скота — славне писце које је Андерсен неизмерно волео.
Колико је Андерсен | превођен види се по неколико стотина свезака његових дели на страним језицима (приче су му преведене до данас на преко 30 страних језика кбје су нанизане у посебним орманима). Међу тим књигама налазе се и Андерсенове приче и бајке на српско-хрватском језику и један стари · хрватски превод КЖуглијевог издања. О Андерсену је много писано у Данској. Цео један орман пут је разних написа, расправа и студија о њему као песнику, драматичару и дечјем приповедачу, Андерсенове приче су инспирисале Рута Кристијанса да изради читаву толекцију лутака које претстав. љају личности о из Андерсенових бајки. То су личности из прича и
бајки; „Мали Никола и Велики Никола", „Мала Сирена", „Палчице", – „Тратинч це", „Цвеће · Мале
Иде", „Царево ново рухо" итд, На средини предворја музеја по-
војска није |
Србији –оитд. |~
хтјела тај освајачки рат. · Намјере дебелог дилетанта нијесу биле схватљиве јадним малим весељацима што су носили медаљоне, ни механичарима што су _ били – социјалисти — ни Трет ни Горицу, ни Ђубљану
нијесу они хтјели да освајају. и
Они су мрзјели дебелог генерала и пјевали су с потсмјехом
Генераз Кадорна
поручно краљнџци:
ако хоће Трст да види,
послађв '0] га на дописнида..
Онда су француске дивизија доашле на Пијаву да спасу италијанску буржоазију. Њу је у сваком рату морао неко да спасава. Спасена, она се Француској одужила на свој начин — мародерским нападом у другом свјетском рату. Тако она увијек поступа са савезници-
ма. Одвратна и прљава, та бур- .
жоазија и данас показује бале што их зове „свети егоизам" и хтјела би да види Трст и да још осваја, тлачи, сиса и глође. — Она је заборавила – сва искуства и све несреће у које је гурала јадне мале мандолинисте с медаљонима који им нијесу помогли.
А кад су људи тако заборавни, чак и они што се зову та-“ лијански социјалисти и што у предизборним рачунима краду иредентистичке пароле, од при роде се не може очекивати више, Она не тугује. Она је травом и камењем – затрпала хиљаде мртвих и њихове крике и лелеке и разорила је цементне греде утврђења па се благо одмара у игри јесењих боја, кукуруза, тикава и воћака с про грушалим лишћем.
У кукурузима и лози, крај Староселског, – стоји – Кобарид, бијел градић приморског типа са спомеником музичара Воларича. Тај споменик су Талијани били порушили — то је њихов културни метод — јер и музичар са словенским именом није им био угодан да ту стоји и да потсјећа = чија је то земља. Тако су оборили Љубишин споменик у Будви и Његоша у Требињу и на – Његошев маузолеј на Ловћену пуцали су – топовима. То је та култура. Споменик је сад = обновљен на чистом малом тргу с витким звоником и небом пуним висова.
Народ што ту живи још од шестог стољећа, у брдима што им је дао имена сликовита и блага, који је надживио оглејске 'патријархе и горичке грофеве и Хабзбурге и фашисте, који је разарао дворце феудалаца и подизао устанке и давао словеначкој култури књижевнике, пјеснике, музичаре и научнике — најзад је слободан на својој земљи – опитомљеној радом.
Под сјенком брда тече Соча. Њена је вода плава и у сјенци. Плава као ниједна – друга вода. _ Сребрнасто свјетлуцају обронци с кадифеним појасима повенулог жбуња – у ~ висини. Један вис фантастичан стоји као да га је Лубарда насликао, Тишина благог поподнева. са стоком по стрновима, с пјешацима заосталим – уз ограде, с насмијаним дјечацима што машу. —_____________ _
Андерсенови исечин из једне књиге са сликама
стављена је кипарска композиција која приказује Андерсена са хњигом у левој руци како седи и чита своје приче девојчици и дечаку који, шћућурени Уз његов скут занесено, слушају. У истој о просторији на зиду, насликане су две фреске Фрица Сиберга. Оне износе историју једне смрти. Симболика прве слике је У томе што приказује мајку на гробу изгубљеног детета. Ту је мајка чврсто обухватила и стегла уз груди пуно наручје цвећа да се њиме загреје јер
су се груди охладиле после изгубљеног сина, :
Андерсенов музеј је увек пун посетилаца, а највише деце која из свих крајева Данске долазе да.се упознају са његовим животом. О-
вај музеј годишње обиђе по 70.000
људи, док га је прошле године посетило око 90.000 домаћих и страних посетилаца.
Мило ПОПОВИЋ
јз нн ошоњи диеда уч и АИ
ч е