Борба, 01. 06. 1969., стр. 34
противречности у нашем друштву. То се истиче сасвим оправдано, не због враћања на оно што је било у прошлој години, него због тога да би то руководило нашу акцију у предстојећем периоду, јер нам се може десити — ако би поново Савез комуниста и његово руковод ство изгубило дах у праћењу свега што се у друштву догађа — да поново упаднемо у сличне конфликтне ситуације. Други проблем о којем сам хтео нешто рећи јесте да ова демократизација друштвеног живота збиља тражи темељитију распра ву о досадашњим искуствима на реорганизацији Савеза комуниста. Наиме, демократизација друштвеног живота довела је као веома позитивно до тога да су, широке радне масе ушле у политички живот. Оне су, наравно, са собом донеле много освежења. Донеле су, могтао бих рећи, један антибирократски импулс, један антидогматски импулс у наш друштвени живот. Присилиле су Савез комуниста на другачији, аргументованији и јавнији начин рада и борбу за своје ставове. Али мислим да не би требало ласкати уласку тих маса, као ни омладине у политички живот, него да би требало отворено рећи о извесним заблудама које они уносе у наш покрет. На пример, то су заблуде које су врло евидентне, као што је формално демократско идеализирање једне формалистичке демократије која не увиђа да је суштина социјалистичке демократије друштвени и материјални положај радничке класе у нашем друштву, или као што су, на пример, егалитаристичке тенденције итд. Кад то узмемо у обзир, чини ми се да морамо констатовати -приличну идејну хетерогеност у Савезу комуниста, која у доброј мери паралише његове акционе способности. Наиме, ми смо борећи се за реорганизацију Са веза комуниста, избацили паролу (оправдану) — члан Савеза комуниста треба да буде друштвено-политички радник који самостално гласа, критикује, износи предлоге у разним органима самоуправљања и друштвеним ортанизацијама, самостално доводећи у склад свој глас. своју критику, своје предлоге са генералном партијском линијом. Међутим, чини ми се да су баш избори показали да томе тре-
Марко Никезић:
Мико Трипало, члан Извршног бироа Председништва СКЈ
ба додати и потребу једне организованије делатности у Савезу комуниста на формулисању основних ставова са којима Савез комуниста иде у такве велике политичке кампање и такве велике политичке битке. Наравно да не мислим да је то дисциплинско, него првенствено идејно и политичко питање које ће тражити потпуно другачији рад на нечему што је друг Плави условно оправдано назвао идејном хомогенизацијом у Савезу комуниста.
КОМУНИСТИ НИСУ ЛИБЕРАЛИ, _ВЕЋ РЕВОЛУЦИОНАРНИ _ ДЕМОКРАТИ
Мислим да су наши изгледи да решимо наредне задатке повољни управо зато што смо очували курс у тешкоћама, да се налазимо ва почетку једног таласа акције који је добро „кренуо изборима и да имамо услове да још доследније него до сада водимо дугорочну акцију за ангажовање најширих радних слојева. Садашњи раст привреде, који је сигурно добрим делом резултат истрајности у реформи, омогућава да се лакше реше и нека економска и системска питања, при чему не би требало заборавити принципе реформе. Јер, већ има жеља да се, како се то каже, заокругљују капацитети и предузимају други сли чни потези, управо тамо где се иначе тешко држи корак услед екстензивног пословања.
Тај привредни полет, мислим, олакшава
и рашчишћавање неких стања у политичким односима. Они који су лане стагнацију видели као савезника, очито морају да се помире са губитком тог савезника и још са понеким. Разуме се, опозиционе тенденције нису никле само на бази економских тешкоћа. Има доста примедаба да им је простор дат нашом демократском оријентацијом. Технички, то може изгледати тачно; политички — ради се о томе да им је недостатак наше акције и мноштво наших спорова оставило тај простор. И ближе још речено; мислим да се управо због тога што је наш систем срастао са масама и што је СК довољно широк покрет, борба у ствари води углавном у оквиру Савеза комуниста и институцијама самоуправног система. То је и разумљиво, јер, покушај вођења акције споља не би имао много изгледа на успех. У стварању забуне и у освајању извесних пози ција, да се бар неке организације учине сопственим оруђем. И зато се фактички и противници самоуправног социјализма боре изнутра. |
Док смо се сами спорили око линије, си-
гурно је да је било тешко ма чије понашање.
означити као страно или као непријатељско. Данас је, мислим, могуће све струје назвати правим именом у свакој средини, без обзира да ли се ради о повампиреним информбировцима или о фактичким антикомунистима који у Савезу желе да остварују вишепартијски систем који не могу да добију напољу,
о националистима који би комадали Југославију ако већ не могу њом да владају или о потиснутим конзервативцима који покушавају, макар у локалним оквирима, скромније, да обнове свој феуд. Они сви редом од самоуправљања и од СК траже ону слободу акције коју сами, ако су били у прилици, нису никад дали и не би ником дали. Једни користе фактичку слободу коју имају да би проповедали политику чврсте руке, домаће, а већ све смелије и стране. А други проповедају спонтаност и нестанак сваке организације, а сами практикују крајњу организованост и цен трализацију ауторитета.
Већ смо констатовали да се конституишу, како је речено у реферату. групни, а у ствари приватни центри моћи у култури, али морамо рећи понегде и у политици, локалној посебно, у институцијама и местима. Одатле се у име аутономности одупиру свим процесима уједињавања — то је наводно отпор врху, а у име институција се наниже, локално, диктира. и тако су се местимично изградиле доста дивље, несамоуправне и ником одговорне аутономије и одређени посебан статус за неке чланове Савеза комуниста у њима. Вероватно да то није ново. Сигурно је да су се због различитих гледања и струја у нас раније као и бављења собом они тада били нашли у некој врсти мртвог угла, били су недостижни. Сада ми изгледа да је све то анахронизам и да су и ти ушанчени појединци и центри моћи, и у СК и ван њега у нашим институцијама и јавном животу, још ту зато што их нисмо уклонили. Они су никли у једном прелазном периоду, кад стари методи више нису деловали, а нови још нису били саживели. У том времену је код дела чланова СК могло бити илузија о томе да демократска атмосфера сама по себи може елиминисати организоване нападе на социјализам. Вероватно да је и противник сматрао да нови, демократизовани Савез комуниста неће имати ни политичке снаге да се окрене против њих. Јер, они, при родно, политичку снагу друкчије нису ни видели него као административну. Можда смо у тој акцији били и спори, али бих рекао да су послови обављени од конгреса — мислим на изборе и неке друге послове у самом Савезу комуниста — од дугорочног значаја.
Ми, у ствари, никог не гурамо у опозицију. Али, морамо претпоставити да ће, свесно или не, а по неизбежним законима друштвене борбе, неки још ратовати против самоуправног друштва. Разуме се, они бирају терен и оруђе и не могу да се жале на исход.
После свега што је речено, мислим да морам поновити да масовна, демократска поли-
-тичка акција остаје наш метод и да је у функ-
цији тога и квалификовање и паралисање акције противника. Само активност највећег бро ја може да елиминише и бирократе који желе да задрже остатке свог монопола, као и претензије нових група које желе да га се дочепају. И концепција Савеза комуниста и потребе масовног покрета говоре у прилог највеће ширине у утврђивању оквира демократске акције о којима је данас било речи. Али, ми смо у свакој етапи југословенске револуције гледали на сваки корак у демократизацији односа као на најбољи пут јачања социјалистичких снага — управо зато смо се опредељивали за њих — а не као на кориговање револуције, мењање њених циљева или одустајање од њих.
Наш демократизам произилази из уверења да је основни мотор социјалистичке револуције сазнање маса о сопственом интересу. Зато је тежиште наше акције било и остаје на буђењу радних маса, на њиховом организовању за одбрану и унапређење сопственог интереса. Од оружане борбе до самоуправљања наша акција је прошла кроз низ различитих видова. И ту треба рећи да нисмо били нити мислимо постати заробљеници ма каквих формула или технике — изборне или какве друге, нити етикета, либералних или каквих других које би желели да нам прилепе. Ми смо већ рекли и понављамо, да ми комунисти нисмо либерали већ револуционарни демократи. Према томе, ми смо и ангажовани и, ако хоћете, пристрасни и искључиви кад је у питању социјалистички карактер наших циљева и томе подређујемо све.
Али, у нашој пракси мислим да не би требало да промакну нашој пажњи свесни покушаји да се кретања тако протумаче, а можда и да се усмере, да се општинске скушитине супротстављају комитетима, организацијама и линији СК, да се одбори Савеза студената супротстављају организацијама СК, да их се покуша тако оријентисати. Заиста, ако не може изнутра да се освоји поједина организација Савеза комуниста, добро би било, за њих, укотвити се у неким организацијама или у неким огранцима самоуправних, културних и других наших организација и институција. Не мора се, разуме се, говорити против Савеза комуниста и његове линије, довољно је сећи његове жиле у тлу!
Не желим са овим да претерујем, али мислим да је време, поред оживљавања акције основних организација (што је, колико имам увида, свуда у току) да се чланови Савеза комуниста свуда где раде, тј. и тамо где немамо тих организација, окупе и ангажују за оживотворење циљева СК, који су у ствари идентични са социјалистичком перспективом наше социјалистичке заједнице. Јер, управо
Марко Никезић, председник ЦК СК Србије вата и наивни писане на и ван ен пеАЦ и Па Др БОРБА — 2. ЈУН 1969. — СТРАНА 18.
душно посматрати изопачену интерпретацију младим генерацијама оних збивања која су тако блиска као што је посљедњи рат.
Други примјер, данас је било говора о тзв. црном таласу у филму. Ради се о неколико документарних филмова. БПојавио се филм „Делије“ о коме је Рато говорио. Појавио се филм „Биће скоро пропаст света“. Мене је интересовала критика филмова, наша критика. Мислим да сам прочитао скоро све критике филма „Биће скоро пропаст света“. Каква се филозофија у тим критикама заступа7т Не улазим у естетске вриједности, јер за то нисам позван. Резиме ставова већине критичара налази се у слиједећој констатацији:
„Петровић у свом филму „Биће скоро пропаст света“ каже у ствари само једно — свет пропасти неће, али пропаст појединаца, тих занесењака и несрећника који се упињу да тај свет промене, неминовна је, на овај или онај начин“, Комунисти то и штампају и читају равнодушно. Сваки од нас се борио и бори да мијења свијет онако како зна и како уме. То је био циљ живота сваког борца по-
јединца. У томе је и смисао стварања Савеза
комуниста. Међутим, овакви ставови потпуно супротни“ програму и идеологији Савеза комуниста пролазе а да се не нађе нико од комуниста који би дао квалитетан одговор таквој филозофији, таквом ставу, таквом начину мишљења.
Друг Никезић је поменуо малоприје примјер са Кронштатом. Ја сам данас у паузи „прочитао у „Комунисту“ белешку поводом објављеног материјала у „Књижевним новинама“. Добро је што „Комунист“ третира то питање. Аутор који је написао приказ, ону страну коју третира добро је дао. Али, он се задржао само на историјској опцјени Кронштата. Међутим, (Никезић је то добро уочио) не ради се у објављеном материјалу на двије странице у „Књижевним новинама“ о историји. То је објављено у вези са нашим дискусијама и нашим проблемима. „Књижевне новине“ то саме кажу. У својој белешци редакција истиче да повезује објављивање докумената са „садашњим историјским тренутком даље демократизације нашег друштва и учвршћивањем самоуправних односа“.
Циљ је, очигледно, вишеструк. Ја бих напоменуо да је идућа година стогодишњица роЂења Лењина, да је та прослава већ почела у низу земаља на разне начине. Код нас су је почеле „Књижевне новине“ на свој начин. Циљ је да се покаже да је Лењин ударио темеље бирократизму и стаљинизму. Вели чину Лењина неће умањити овакав став ре-
дакције „Књижевних новина“, али овај случај говори.о садашњем политичком ставу појединих комуниста или чланова редакције. „Књижевне новине“ на крају нијесу морале ни да преводе њемачку публикацију »Киксрић« из које су узели ове материјале, могле су
да прелистају комплете белогардејских нови-
на које су 1921. године излазиле код насу Београду. Нашли би сличне и друге ставове о Кронштату. Подршку пароле „за совјетску власт без Лењина, без бољшевика“, итд. нашле би гледишта Миљукова, вође реакције, који је и сам давао сличне оцјене. Ово напомињем због тога што је Лењин у низу написа и говора показао каква би та власт била у условим кад је Русијом харала глад 1921. године, у условима блокаде и интервенције 14 држава.
Лењин је пластично разоткрио суштину ситнобуржоаске контрареволуције. Кронштат је у ствари експлозија малограђанско-анархистичко-ситнобуржоаског менталитета и стихије. Указујући да је Кронштат степеница ко-
ја се подмеће белогардејцима и интервенци- ·
ји за власт буржоазије, Лењин је указивао на улогу анархистичке стихије, која је била лишена сваког осећања одговорности.
Кронштат је поред осталог показао и способност контрареволуције да се претвара у разне квазикомунистичке струје, нарочито у леве комунисте. Историја револуционарних борби од француске буржоаске револуције до данас показује на низу примјера да је реакција увијек потпомагала оне струје које су се представљале да су блиске револуционарном покрету, али се са њим не слажу.
Ако би требало извлачити искуство из дискусије о Кронштату за „садашњи историјски тренутак“, као што кажу „Књижевне новине“, даље демократизације нашег друштва и учвршћења самоуправних односа, онда би ваљало подсјетити на двије Лењинове констатације поводом Кронштата. Да су се економске тешкоће пролећа 1921. године претвориле у политику. То напомињем због тога што су се и наше. економске тешкоће ових последњих неколико година такође претвориле у политику.
И друго, када се појаве нездраве политичке групе и нездрави политички токови, на њих треба обратити троструку пажњу, указује Лењин поводом Кронштата.
Ја бих само на крају додао да је малограђанска ситнобуржоаска стихија увијек одржавала немоћ према радничкој класи, према буржоазији, према револуционарним кретањима. Та немоћ је присутна и у нашим кретањима.
НАЦИОНАЛИЗАМ КОЛИКО ГА ИМА:
Крсше Црђенкођски:
ПУНА ПОДРШКА НАЈНОВИЈИМ ИНИЦИЈАТИ-
ВАМА _
Слажем се са оним што је Боројевић рекао да је било много приговора што се одлучније не води битка против појединих националистичких девијација. Само, извињавам се, уз једну надопуну. Мислим да смо сада већ на том путу, да се већ види да се воде те битке, и то доста отворене, Мислим да је, пошто је најсвежије а не зато да би фаворизовали некога или другог потценили, последња седница Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Хрватске била је децидна, јасна, са сасвим прихватљивом. платформом. Затим, то је било и у Војводини, на последњој седници Конференције. Да не набрајам даље. То су почеци, али доста снажни почеди. И мислим да ми то морамо подржати, даље проширити.
Но, онде где нас вероватно национализам највише туче и где ће нас још тући за известан период, то је да што се саме платформе тиче — иако смо имали један однос имплиците садржан у нашој политици — нисмо изразили наш однос према историјској баштини. И сада се националисти јављају као
носиоци тога да они једини желе да је сачувају у свакој нацији. Чини ми се да би се према нихилизму у односу према националној баштини, наслеђеном још из комин-
· протставимо
.
фермовскот. периода, а мислим да њега носе у себи скоро све комунистичке партије (ми смо га, додуше. ширином наше револуције некако били савладали али не сасвим до краја), морали поставити на један други на-
чин.
Мико Тридало:
·_ ПРОБЛЕМ НЕ ТРЕБА ПРЕДИМЕНЗИОНИРАТИ Мислим да ми не водимо довољно борбу против национализма у Југославији, али е друге стране и да се он у појединим моментима предимензионира. Нама изгледа да националистичих тенденција има више него што их је било. Међутим, данас је дошло до демократизације нашег друштвеног живота и сви ти идејни и други проблеми избили су на површину. Оно што раније човек није смео да говори данас сме, а то нама пружа могућност да се на отвореној политичкој сцени суодређеним националистичким гледањима. Али. мени се чини да у борби против национализма може и његово предимензионирање, давање великих акцената, ударање на велика звона ствари које то не заслужују по својим димензијама, такође негативно да утиче на стварање неповерења у односима међу народима и народностима Јутославије. Поред тога, нарочиту пажњу морамо посветити чупању оних извора нацинализма којих још увек има у нашем економском и политичком систему " у нашој економској политици који често дају извесну храну националистичким елементима да заводе један део добронамерних радника и друтих радних људи. са
Мирко Чанаданођић:
О национализму најзад једном и конкретно
У последње време код нас се нарочито много говори о национализму. Такође мислим да није ново ако се каже да у нашем друштву постоје још многи узроци због којих ће се не само задржавати искривљена национална свест, него због којих ће и убудуће требати да се рачуна са изразито националистичким
и тт——