Борба, 01. 06. 1969., стр. 35
„ДНА ЧЕМУ
Мирко Чанаданођић:
ЧЕГА СЕ ОДРИЧЕМО, ИНСИСТИРАМО; Тачно је да смо се одрекли вл бјективистичког арбитрирања у јлевремено, то је био један од првих весника пашег ослобађања догматизма. Тачно је, тлеђутим. и ово што сада кажемо и већ неколико година понављамо — то што се Савез комуниста одрекао од те арбитраже не сначи да Савез комуниста пристаје на мопополе појединаца и група у култури. А има и треће питање на које није одговорио ни наш Девети конгрес: одричемо се субјективистичког зрбитрирања у култури, али на чему ми инсистирамо и чега се не одричемог Има још неколико могућих питања такве врсте на које немамо одговоре или немамо у „таквој форми да нас обавезују на довољно јединствено политичко понашање. Због тога је могуће да се тако често и готово на сасвим поновљен начин разљућујемо у нашим политичким форумима, у нашим идеолошким комисијама на неке појаве у филму, у штампи, периодици и публицистици, а да у исто време све те тзв. појаве имају потпис комуниста који седе и примају плату, са резервом бих употребио реч — раде у филмским кућама, сценаристи су, редитељи, глумцм, новинари у редакцијама, уредници, одговорни уредници, чланови разних селекционих комисија који утврђују који ће од тих филмова да нам проноси уметничку, политичку и идеолошку славу по иностранству и по земљи. Мислим, дакле, да ту има доста нејасноћа. Сигурно је да морамо, не да морамо, свесно смо се определили за то па и хоћемо да останемо на принципу да политичку арбитражу у домену естетике нећемо да вршимо, али мислим да у исто време морамо да будемо нешто јаснији кад се у обланди различитих естетских школа почињу да продају и распродају, увек некако на наш друштвени рачун, врло горке идеолошке и политичке пилуле, уз асистенцију и уз режију галанова Савеза комуниста.
аститог сукултури. Сво-
Мико Тридало:
-
КОМУНИСТИ И КУЛТУРА
Због тога што се такве ствари у нашем друштву догађају, у нашој широкој јавности, код сасвим добронамерних људи, код оне категорије људи о којима говоримо као о обичном човеку, почиње све чешће да се употребљава формулација да је свему крива претерана слобода у нашем друштву. Разуме се да ту стилизацију употребљавају и друге снаге, они код којих није реч о неупућености, о непрецизности, већ код којих је реч о политичком убеђењу и који јесу и остају наш трајни и основни противник. Међутим, мислим да нашим обавезама и нашем осећању одговорности припада да ту неке ствари пречистимо да се не би оставио непотребан простор и да се и код обичног човека стварају недоумице где је кривња, где су узроци и
какве су све могуће последице ове, у последње време приметне учесталости и агресивности таквих појава и тенденција.
који је комуниста, да се одреди према том сценарију и да не прихвати тај сценарио. Може и уметнички савет, Овако многи глумци прихватају сценарио у ком јасно виде деградирање наше револуционарне прошлости ради садашњих политичких циљева.
Вељко Влахоћић:
Малограђанска стихија
Желео бих да кажем пар ријечи о ономе што је друг Мирко Чанадановић назвао „иде'олошким пилулама“. Он је, истина, напоменуо да не жели да улази у навођење конкретних примјера због потребе прикупљања документације коју захтијева навођење таквих примјера. Чини ми се да има примјера за које нарочито документација није ни потребна. Ја ћу узети само три примјера.
Мирко Чанадановић и Владилир Бакврић у паузи седнице
ПОКУШАЈИ ДИСКРЕДИТОВАЊА ____РЕВОЛУЦИЈЕ
Морамо отворено да се супротставимо извјесним антикомунистичким десничарским тенденцијама у Југославији. Оне долазе до изражаја на различите начине. На примјер, у култури и умјетности, о којој је било овде говора, кроз покушај итирања револуције, нарочито у филмској производњи и једне црне серије у документарном филму, прилично преовладавајуће у последње време, Према томе, залажем се за закључак да ћемо водити идејну и политичку борбу против свих антисоцијалистичких, бирократских, непријатељских тенденција, али да ће државни органи такође одиграти своју улогу у борби за примену и поштовање закона
Марко Никезић:
„КЊИЖЕВНЕ“ __ НОВИНЕ“ И КРОНШТАТ
Заиста, још нико није предложио самоуправљање без комуниста. Иако — узгред буди речено — у београдским »Књижевним новинама“ покушавају да нас поуче неким по-
из Очигледно да ту и није интересантно шта се дешавало с“ и није историјски часопис, него је, вероватно, интересантније шта из пера једног и
анархисте има да се каже о
једнопартијском систему, о потреби ликвидације руководеће партије да би се реализовала Радничка демократија. Но, то узгред. _
Рашо Дутоњић:
НЕ САМО РЕЗОЛУЦИЈЕ ВЕЋ И ЛИЧНА
АНГАЖО-
ВАНОСТ
Мислим да једну једноставну истину, можда у закључцима, треба јасније нагласити. Ми као комунисти ставове доносимо заједнички, али се за те ставове морамо да боримо директно, онде где живимо, где радимо. И ако се не лишимо те илузије да можемо да се изборимо само резолуцијама и закључцима, а не и индивидуалном борбом сважог појединца на оном месту где живи и где делује, извесне ствари нећемо моћи да решимо. Кад смо наоружани нашим ставовима, онда стоји задатак да се као посланици, као чланови владе, као књижевници, као глумци активно поставимо према тим ставовима.
Ево, на пример, да се једном већ поставимо према филму „Делије“. Не може нико
њега унапред забранити, али може глумац,
Дискусија која је вођена недавно око Дучићевих дјела, односно предговора и коментара тих дјела, подстакла ме је да погледам о чему се ради. Прелиставајући текстове записао сам да је дискусија заобишла неколико битних питања која су садржана у предговору Стојковића. Аутор, у ствари, развија тезу да су у току прошлог рата биле двије врсте патриотизма. Један патриотизам је био патриотизам четника, а други патриотизам партизана. Он каже слиједеће: „А да патриотизам, као и свака велика приврженост, може бити и несрећна, противрјечна, залудна, да нису сви патриотизми једном народу бивали у праву, поготову не у народу тако опаке, налетне историје каква је овдашња, да потпуна историја једног народа јесте историја његових заблуда — примјера има доста у посљедњем рату, том времену великих раскидања у нас и у нама.
Дучић, до смрти априла 1943, нити је видјео, нити је признавао снаге које су судбину земље могле решити другачије него што је то било урађено у Версају и Видовданском уставу. И онда наставља даље, „Владимир Назор није био идејно ближи тим снагама од Дучића, али је био у земљи, и био је у улози да, као песник, спасава част свог народа“. У дискусији која је вођена јавно, о томе нико не каже ни ријечи. Ради се не само о клевети са шовинистичких позиција и Назора и хрватског народа већ и о покушају оправдавања Дучићеве подршке четништву. Аутор оправдавајући Дучићев политички став наводи да је био у иностранству, У Америци. Против · Дучића водили су борбу наши радници исељеници у Америци. У истој тој Америци. у исто вријеме је живео и Никола Тесла. који је упутио један од најљепших поздрава Народноослободилачкој војсци. Тесла је од почетка схватио суштину народноослободилачке борбе.
Ово напомињем не због тога што су издата Дучићева дјела, јер треба да издајемо и Дучићева и друга дјела, то је културна потреба наших народа. Али, не можемо равно-
.
демократичност односа и аутономност положаја сваке ћелије нашег друштва тражи да Савез комуниста доследније остварује своју улогу фактора јединства, јединства циља и акције. Он јесте једна у низу наших политичких организација, али има и одређених, посебних не само традиција него и задатака и од те историјске одговорности он не може утећи.
Вељко Влахођић:
ЈАВНА ИДЕЈНОПОЛИТИЧКА БОРБА
Рекао бих пар ријечи у вези са констатацијом коју дуже времена понављамо да нашу идејно-политичку борбу карактерише неодлучност, закашњавања Савеза комуниста у акцији и једностраност акције. Мислим да је данас у дискусији, а и у реферату друга Плавог, дат дјелимични одговор на питање због чега је то закашњење и откуда неодлучност. То је допринос данашње дискусије. Сложио бих се са ставом друга Никезића, и у једној другој варијанти поновио бих мисао, да је способност Савеза комуниста за борбу била умањена дуже времена — а то је ширило простор за дјеловање опозиционих снага — и није случајно што данас о тим питањима дискутујемо садржајније и потпуније, јер је и способност Савеза комуниста за јачу идејну борбу данас потпунија, јер је и јединство Савеза комуниста цјеловитије.
Даље, мислим да се једним дијелом ради о новом квалитету унутрашњих кретања и о потреби да се на одговарајући начин идејно и политички суочимо са тим кретањима. Ради се и о потреби разграничавања трајнијих од привремених, повремених с или спорадичних кретања. Треба бити спреман да ће се за дужи период времена у разним облицима испољавати опозициона кретања. Ради се и о специфичностима политичких кретања у појединим крајевима и срединама. У наредном периоду мораћемо и тим специфичностима да посветимо посебну пажњу. Напоменуо бих још и то да је један од узрока заостајања идејнополитичког ангажовања, по мом осјећању, чи њеница што Савез комуниста није навикао да антисоцијалистичке снаге иступају са легалних, јавних позиција и да комунисти данас такође морају водити јавну идејно-политичку борбу. Још увијек су у једном дијелу Савеза комуниста присутна схватања да је непријатељски рад само илегална активност и диверзија. У наредном периоду мораћемо се залатати да у политичкој и идејној борби радничка класа буде више присутна, јер њена одсутност повлачи низ слабости. Поменуо сам нови квалитет унутрашњих кретања. Желео бих само да прецизирам шта под тим мислим. Прво, мислим да постоје очигледни покушаји стварања платформе супротне платформи Са- · веза комуниста. Ти покушаји су још увијек у гранипама унутрашњих кретања, само не треба искључити могућност да се у наредном периоду могу родити и супротне платформе на спољнополитичком плану. За сада то још није видљиво, али није искључено да се и на том подручју јавно испоље супротне тенденци је. Карактеристика је носилаца опозиционих струјања да не иступају директно против самоуправљања, али га дезавуишу разним оценама, као што су познате тврдње да је само-
Рашо Дутоњић:
„Дискусија је настављена ц у паузи
управно друштво неспособно да ријешава отворене проблеме земље и нашег друштва, да треба завести ред, да је сувише демократије итд. С друге стране, износе се ставови да је наш социјализам само поправљање буржоаског друштва, да је наш социјализам, истина, либералнији, али је ипак варијанта стаљинизма, да самоуправно друштво треба да одбаци сваку идеологију као „изопачену свијест“ и да прокламује као подлогу „систем вриједности“, да је свака власт лоша па и власт радничке класе. Из таквог става рађа се равнодушност према систему власти. Изједначавају се борба за самоуправљање, стаљинизам, буржоаска демократија и крајње десничарски ре-
жими. Даље, присутна је теза да је одговор-_
ност — издаја. Одриче се ма каква одговорност и према револуцији и према Савезу комуниста и према самоуправљању. Уместо програма и платформе Савеза комуниста, иступа се за теорију спонтаног формирања политичког програма и за теорију слободне игре политичких снага.
Желео бих да укажем да се оно што називамо опозицијом налази у комешању, врши се прегруписавање и повезивање уз оријентацију не само на консолидацију извесних освојених позиција него и на заузимању нових. Мислим да је опозиција доживљавала поразе на општем плану, али мање на конкретном, нарочито на конкретној борби за самоуправљање, у радним организацијама, разним институцијама и у комунама.
Данас је било говора и о универзитету. Желео бих тим поводом само да напоменем да је једна од наших слабости што често акције опозиције одређују нашу контразкцију, што ми недовољно систематски водимо своју акцију. Мислим да се и Савез комуниста неравномерно окреће разним опозиционим струјањима. Опасност за социјализам није само у конзервативним и анархолибералистичким струјањима. Опасност је и у нашој неспособности, у неспособности прогресивних снага да буду одлучније да се боре са разним антисоцијалистичким групама и струјама.
БИРАЧИ СУ ПРИХВАТИЛИ ПОЛИТИКУ СК
Мислим да је јако добро што расправљамо о политичкој ситуацији, не зато што ће реферат и сва ова дискусија да роди веома добре закључке за оријентацију Савеза комуниста, него и што ће то бити знак да се у читавом Савезу комуниста почну да анализирају политички односи, политичка кретања од чега смо се мало одвикли. Ако упоређујемо чак време пре рата и за време рата, ми смо тада много више дискутовали о политичким кретањима, него што смо то чинили у нашим организацијама последњих година.
Ми, као и сви други политички покрети имамо један егзактан показатељ данас, а то су избори, који могу да кажу каква је основна политичка ситуација код нас. Мислим да је она врло добро, без икаквог „али“, јер је на изборе изашло 89 одсто грађана и то ни-
чим, никаквим законом обавезних да изађу без икаквог притиска, без икакве контроле од ма какве организације, без моралног притиска, осим обавезе грађанина према самом себи. Мислим да је то велика ствар. Основно је да су у изборну платформу, у ствари, уграђени сви наши ставови у последње време. И за то се опредељивао данас радни човек у Југославији, Уграђена је читава наша политика у односу на независност наше земље. Ту су исти ти људи, који су били мобилисани до краја да бране независност ако би било потребно, то су ти гласачи. И они су се опредељивали-· за ту политику. . Изборна платформа је била, у ствари, све оно што смо урадили у привреди. Републички конгреси су уграђени са ставовима, уграђена је сва дискусија и ставови Деветог конгреса.
И бирачи су у изборима — без обзира на локалне слабости и локалне оцене, које су сигурно различите у разним крајевима — у основи прихватили политику Савеза. кому ниста. И зато кажем, без икаквог „али“, да ове оцене које говоре о стабилизацији политичких односа у потпуности одговарају.
Јанез Коцијанчич: ЈАСНИЈЕ ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ИДЕЈНУ БОРБУ
Много је говора и о идејном плурализму, о критикама са лева и организованој опозицији у Савезу комуниста. Сигурно је да су у садашњој ситуацији ти проблеми врло изразити. Проблем је и у томе да су се те снаге релативно оснажиле, а проблем је и у акцији Савеза комуниста и осталих друштвених снага. Ни у омладинској организацији, ни у Савезу комуниста, нисмо довољно оспособљени за прилаз тим појавама. Мислим да је основни проблем у томе што се не прави довољно јасна разлика између отворених непријатељских снага и оних који имају критички однос према стварности, али ипак поштено траже и размишљању.
Што се тиче отворених непријатеља, мислим да би требало заузети јасан курс да се према њима предузму све законске мере. Разлога за то има довољно, Али, што се тиче овог тражења, па и многих критика, тзв критика са лева, мислим да би Савез комуниста требало да се определи за културу пера, за идејну борбу, за борбу мишљења. Наравно, ако би то била јасна оријентација Савеза комуниста, мислим да не би могло долазити до неких акција које збуњују. Наиме, да са истим снагама поједини делови Савеза комуниста кокетирају, а други се залажу за судске 3забране. Залажем се ту за једну јаснију политику, коју би вероватно требало разрадити једном посебном приликом, пре свега, због тога јер мислим да у једном таквом помало флуидном стању може доћи чак до парадоксалне ситуације, да се обрачуни Савеза комуниста па и власти са непријатељем социјализма узимају са друге стране као политичка резерва и обрачуни са младом интелигенцијом.
Сматрам да је разрада политике на том подручју јако значајна. Пре свега, због тога јер мислим да одређена критика, ако хоћете одређена интелектуална недисциплина, произлази не само из непријатељске акције, већ много више из наших сопствених услова. И да треба са тиме рачунати и убудуће као са једним делом наше друштвене реалности. А из тога би вероватно требало извући поуку да треба и нормализовати однос друштва па и Савеза комуниста према тим појавама. Јер, мислим да су те појаве често предимензионарне баш због наше сопствене нервозе.
2. ЈУН 1969. — БОРБА — СТРАНА 19.