Борба, 01. 06. 1969., стр. 36
ПОЛИТИЧКА КРЕТАЊА
НА УНИВЕРЗИТЕТУ
Крсше Црђенкобски:
СТУДЕНТИ У САМОУПРАВИ Хтео бих да се укратко изјасним о питању омладине и у вези са тим, у-_ ниверзитетске омладине. Ми смо нашли у себи довољно и храбрости и мудрости да оно што је оправдани бунт прихватимо. иако га нисмо дубље анализирали. Чини ми се да је то по нечему светски феномен, иако би било погрешно у свему га преносити на наше услове. Једна петина становништва Европе а и многих других континената налази се у школама. То је у структури друштва, с правом истичу неки другови из ре-' дова омладине код нас, један сасвим нови феномен, до рата недовољно по-
"
Лашинка Перобић:
знат. На другој страни, продужује се људски век човека. Ако не нађемо један однос између тога да се створи довољно простора за младе, за оне који су носиоци прогресивних тенденција. а и довољно толеранције да се не истисне и нехумано баци оно што би неко назвао старим а у себи носи нагомилано искуство знања и мудрости итд. — онда ћемо неминовно доћи до оштрог, врло дубоког сукоба генерација. А мислим да се У нашој политици често хватамо за формулацију — те на једној страни, те на другој страни, уместо да кажемо који је наш курс. Ми смо. без обзира на још конфузну ситуацију, пототово на појединим универзитетима, ипак у читавој овој години учинили неке продоре. Данас се тешко ико може супротставити захтеву за већим учешћем студената у самоуправи. Ту је извојевана победа. Међутим, још увек се нико не супротставља неким захтевима у том правцу који су нереални. И уколико ћемо их и ми подржавати, они ће се окренути против нас. Мислим да би ту ипак морали градити наш однос.
ПУНА ПОДРШКА КОМУНИСТИМА НА УНИВЕРЗИТЕТУ
Хтела бих да говорим о општим тенденцијама у Савезу комуниста, али да би их ближе одредила, задржаЋу се на кретањима у организацијама СК на универзитетима. Познато је да смо у последње време у Србији придавали велики значај овим организацијама, јер је универзитет постао поприште врло сложених и врло 03збиљних политичких кретања. Хтела бих, наравно, колико је то могуће У оваквом излагању. сасвим сумарно да кажем како видимо та кретања данас, шта сматрамо да су њихове битне карактеристике, који су излази из те ситуације, и пре свега бих хтела да подсетим на неке узроке садашњих политичких кретања на универзитету. Џолитичке прилике на нашим универзитетима непосредно су везане за проблеме који су се годинама акумулирали. Они се концентришу око следећих питања: пре свега око положаја универзитета, његове друтштвене позиције, положаја студената, и то у тренутку кад истински нарастају потребе у друштву за ангажовање универзитета и цосебно младе мнтелигенције, за већим учешћем знажња и науке, за реформом универзитета. Морамо имати у виду да је политички живот на универзитету годинама карактерисала стагнација и мзвесна аполитичност која је погодовала стварању и одржавању монопола, они су са своје стране озбиљно утицали. не само на идеолошко стање у Савезу комуниста. већ и на теоријски рад. развој научне мисли. Осим тога, салашње прилике на универзитету везују се и за кризне ситуације у друштву које су биле карактеристичне за почетак прошле године, када је Савез комуниста био 03биљно хендикепиран у политичкој ак цији због чињенице да су се изразито опозиционе снаге највише храниле њетовим слабостима, његовом неортанизованошћу и одсуством јасније политичке оријентације.
Универзитет је. осим тога. трпео и врло различите џритиске споља. Миелим да је трпео и притиске, да тако кажем, прогресивно оријентисаних друштвених снага у том смислу да се ствари и односи на универзитету брже мењају. Али, морамо признати да је у томе чињена, не само тактичка. него често и суштинска грештка. Покушавали смо да уносимо из-
весне идеје на универзитет, а недовољно је чињено да се на њему ства рају језгра која би била носиоци преображаја универзитета, интензивније политичке акције на њему.
Међутим, универзитет је трпео и друге политичке притиске споља и ја бих рекла да је лепеза тих притисака веома разноврсна, од изразито националистичких, коминформовских, демагошких снага, до деловања разних агентура. Има доста елемената који нам дају за право да тврдимо да универзитет није случајно изабран као простор на коме се мери граница наше толеранције. Из којих разлога2 Пре свега, рачунало се са великом осетљивошћу Савеза комуниста према интелигенцији. рачунало се са присуством бројне младе генерације на универзитету за чију се оријентацију и усмереност Савез комуниста морао борити. Та слика узрока садашњих политичких прилика на универзитету суочила нас је са питањем: шта је наша дугорочна акција Јер, ако не бисмо конкретне политичке потезе вукли ка дугорочном курсу, били бисмо практицисти, а то би водило изолацији комуниста, извесном беспућу. Зато је основна брига и Савеза комуниста на универзитету и ван њега била: доћи до програма дугорочне акције.
Први проблем тог програма је рад на реформи универзитета, и то веома конкретан рад, који би оспособио и снаге на универзитету да мењају позицију — и универзитета у целини и појединих факултета. Све што је до сада урађено, показује да такав посао без политичке снаге. без брганизованог, мобилног и опредељеног Савеза комуниста није изводљив.
Друго, показало се да је из веома конфузне политичке и идејне ситуације неопходно изићи, и то борбом која би водила кристализацији политичких односа и политичких снага.
У свему томе основно је да се Савез комуниста на универзитету консолидује, и то кдоз широку политичку акцију. Без те акције није мотућно учинити јаснијим стварне политичке разлике које постоје нити извршити изолацију оних политичких групација које су се уградиле и у организацију Савеза комуниста, које су очигледно друкчије политички мотивисане, које су чак противнич-
ки мотивисане. Дуго година, користећи аполитичност и пасивизацију у Савезу комуниста, ове групе су користиле Савез комуниста као оквир свога деловања и покушавале изнутра да га паралишу. Сада ове групе долазе директно у сукоб са Савезом комуниста. То је линија диференцијације која данас студентској омладини показује где су правци ангажовања и које су праве снаге за које се мора везати млада генерација на универзитету.
Чини ми се да је у том погледу учињено врло много на универзитету. И уколико је акција комуниста на универзитету била одређенија, офанзивнија, уколико се Савез комуниста на универзитету консолидовао и "сређивао, утолико су ове групе долазиле у све директнији сукоб, у директнију конфронтацију са Савезом комуниста. Ми смо и у јуну и пре јуна имали практично две линије. Имали смо линију Савеза комуниста која је заиста вршила притисак да се изиђе из кризе привредне, друштве не и политичке ситуације, која се после Смерница наставила ангажовањем на уставним променама, на припремама републичког и Деветог конгреса, која се наставила ангажовањем на проблемима реформе универзитета. А деловале су и политичке
групације које су биле другачије по-
литички мотивисане, које су после јуна желеле да задрже привидно јединство на универзитету и да изазову вештачку пасивизацију како би могле да врше ударе и притиске, које су, сем осталог, ишле на то да се конфронтира Савез комуниста са Савезом студената.
Никако не смемо испустити из вида да су између те две линије биле утиснуте студентске масе и да је основна оријентација Савеза комуниста била широка политичка акција, која би политички и друштвено ангажовала студентску омладину и тако изоловала она језгра која имају своје политичке рачуне и интересе.
Последњих недељу ова језгра у још доследнијем виду нуде само деструкцију, инсистирају на вештачком конфронтирању универзитета и друштва, настоје да игноришу и компромитују укупно самоуправно кретање, политику и акције Савеза комуниста, посебно резултате републичког и Деветог конгреса СКЈ. Она покушава ЈУ да погледе окрену уназад, да стварају митологију јуна, а вршењем директних политичких провокација желе да наметну окршаје и да утру пут
Хамдија Поздерац:
Димче Беловски, Ангељ Чемерски ц Стеван Дороњски,
примени силе. Она настоје да вештачки изазову нереде, ексцесе, да би се ловило у мутном. Сасвим је јасно да друштво неће толерисати такво политичко насиље. Ту је граница толеранције. Политичка акција Савеза комуниста на универзитету у знатној мери је обелоданила њихове намере и политичке позиције и управо их ових дана истерује на чистину.
Зато сматрам да је универзитет добар пример, да увек, када говоримо о политичкој ситуацији, морамо имати у виду целину и да нашу борбу не можемо исцрпсти само у одбрани од противничке акције. Стварног противника највише погађа иницијатива, ангажованост и политичка опредељеност Савеза комуниста. Организације и руководства Савеза комуниста на универзитету развили су широку политичку акцију. Њима је потребна пуна подршка, јер су показали способност да на нов начин воде политичку борбу, значајну не само за однос политичких снага на универзитету, јер имају свест о сопственој одговорности и за политичка кретања на универзитету.
КВАЛИФИКОРАНИЈЕ О ИДЕЈНО-ПОЛИТИЧКОЈ ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈИ
Извесно је да све шири размах самоуправних односа код нас доводи у питање све облике застарелих и преживелих бирократско-етатистичких од носа који се веома грчевито опиру. У оним структурама или институцијама, које је развој самоуправних дру штвених односа успео раздрмати,. дошле су до изражаја, и то видљиво, оне снаге које се у име веома вешто пласираних разлога одупиру како реформи високог школства на самоуправним основама, која подразумева његову максималну функционалност и могућност да удовољи потребама модерније фазе нашег друштвеног развоја, тако и његовом природном уклапању у интегралне друштвене. токове. Још више, сама чињеница, да се само друштво. опет посредством размаха самоуправних односа, све више и више отвара стоји као Показатељ оних структура које, згрчене у себе и затворене за глобалне то-
кове друштвеног развоја, покушавају да одоле том прогресивном и неумитном току.
Свакако, када је реч о високом школству, ово опирање које се првенствено показује у одуговлачењу и растезању његовог реформисања и адаптирања новим условима, па у име било којих разлога се оно чинило, објективно јесте антисамоуправни чин, антисамоуправна позиција.
Одавде се, дакле, са овог основног полазишта, по мом мишљењу, може приступити и политичкој квалификацији ситуације на високошколским институцијама. Јер, конципиран на стереотипан начин, рад на универзитетима у многим аспектима је чисто грађанског типа, па је сучељен са све ширим и ширим отварањем друштва на глобалном плану.
На универзирету је дошло до веома осетне и. рекло би се, императивне политизације и диференцијације
а -—=————
у схватањима и практичним иступима како студената тако и наставника, која није ништа друго до једним делом и резултат те и такве кризе самог високог школства. Сама политизација, као неоспорни квалитет који ће допринети бржем и ефикаснијем уклапању универзитета у шире друштвене токове, крије истовремено у себи, и то објективно, опасност односно простор за интензивније деловање конзервативних и антисамоуправних снага, другим речима, идеологији која је страна нашем концепту развоја самоуправљачког социјализма.
Политизација на универзитету, која је поспешена друштвеном и привредном реформом. Смерницама и кон гресима, није дакле проузрокована неким случајним и небитним факторима. Она је резултат како ширег друштвеног престројавања и његовог рефлекса на универзитету, тако и стања на универзирету самом. Међутим, свака политизација, па и ова која је присутна на универзитету, у исто време представља и конфронтацију и диференцијацију политичких ставова, те је то изванредна прилика да се види и сагледа ко је ко и на каквим политичким и идеолошким позицијама збиља стоји. Свакако, неке преживеле норме, односи и концепти, који се У новом руху нуде, камуфлирани су веома често етикетама и паролама које полазе тобоже са самоуправних позиција, а у ствари имају за циљ нешто сасвим друго.
Отпори који се јављају реформисаг њу универзитета не проистичу из једног јединственог извора, нити се ови отпори могу свести под један заједнички именитељ. Због тога је, са гледишта политичке акције, потћђебно нај пре идентификовати те отпоре како са становишта њихове генезе тако и носилаца како би се могло политички квалификованије говорити о идејно-политичкој диференцијацији која је присутна. Неки отпори реформи универзитета су резултат објективних тешкоћа. Пренебрегавајући те те шкоће у име једне утопијске визије положаја самог универзитета, мноти се баш због тога опиру реалним могућностима његовог реформисања. Други отпори се јављају због тога што није свугде сазрела мисао о потреби и суштини реформе, или су, пак, последица затварања у ужи круг властитог интересовања комуниста, пре свега, на високим школама и факултетима. Они извиру и због тога што нису сагледане све компоненте и целина већ данас прихватљивих решења. Разлике у отпорима и након
„
оваквог штурог њиховог набрајања су дакле евидентне. Оне су веома често и плод необавештености и непознавања суштине самог нашег друштвеног развитка. Такве и сличне отпоре не можемо увек квалификовати као антисамоуправне и антисоцијалистичке у правом смислу те речи. Но, ипак не треба губити из вида чињеницу да због постојања и ових и друтих отпора на многим факултетима није могло дећи, у погледу практичне реализације реформе и њених идеја, до нужног степена јединства чак и самих комуниста које би било гаранција за успех.
Због тога сматрамо да је нужна још интензивнијафидејно-политичка актив
· ност пре свега комуниста, конфронти-
рање различитих мишљења да би се дошло до најцелисходнијих решења. Међутим, када се у оваквој идејнополитичкој борби заузму одређени ставови, када се, дакле, дође до одређених решења, свако одуговлачење или онемогућавање њихове реализације представља, по мом дубоком уверењу, својеврсну политичку опструкцију. Оваква ситуација пружила је шансу појединцима и групицама, који се уобичајено називају екстремистима, да се у овај простор убаце и развију своју политичку активност супротну позицији Савеза комуниста и развоја интереса нашег самоуправног друштва. Јасно је да ће се овај простор за убацивање антисамоуправних снага све више и више сужавати реализацијом привредне и дру штвене реформе и афирмацијом самоуправних односа. Али. то ни у ком
случају не значи да не треба него-_
вати најсвестранију идејно-политичку борбу како на високошколским установама тако и целом друштву, у свакој његовој ћелији, у циљу онемогућавања њиховог деструктивног и антисоцијалистичког деловања. Та борба мора бити теоријски осмишљена и фундирана, у основи јединствена у свим нашим републикама. У томе видим потребу сталног и веома честог и договарања и размене мишљења између друштвено-политичких органа и организација из република. А да би идејно-политичка борба против таквих снага могла бити делотворна и ефикасна, потребно је прећи са уопштеног и апстрактног разговора о тим снагама њиховој ствар= ној идентификацији, њиховом конкретном именовању, јер се једино на тај начин може извршити шира идејно-политичка диференцијација са њима као и њихова изолација. У томе, када су у питању директне акције
против нашег система, не би смело бити никаквих колебања. И ја вам могу рећи, кад смо пришли конкретној борби против екстремизма, у ствари оних који делују са антисамоуправних па и антисоцијалистичких позиција, искључивањем из Савеза комуниста, постигнута је и диферен-
цијација унутар Савеза комуниста и
унутар Савеза студената.
У именовању отпора који се јављају отварању универзитета друштву и друштва универзитету само сам се дотакао неких проблема да би се видело одакле реакционарно-екстремистичке снаге црпе храну за своје неприхватљиво деловање. У идејно-политичкој борби морамо бити пажљиви а у исто вџеме и енергични када се ради о идентификацији инспиратора и протагониста одређених идеја које се и импортују у наше дру-
Вељко Влахођић:
ПОЛИТИЧКО
штво споља, а које вичу и у главама квазинаучника и теоретичара У нашем друштву и које се преносе на страницама неких листова и часописа. Према томе. идејно-политичку борбу. против екстремиста треба усмерити на њихово конкретно именовање и раскринкавање њихових основних полазишта, те тиме формирати широки борбени фронт у пиљу изолације и онемогућавања њиховог деловања. Међутим, неким екстремистима уошште није стало до конструктивног дијалога о отвореним питањима на универзитету и друштву у целини. Они полазе са априорних позиција оспоравања свега у нашем самоуправном социјалистичком друштву те се и не могу друкчије квалификовати него као антисамоулравне и антисо-
цијалистичке снаге.
ГРУПИСАЊЕ.
АНТИСАМОУПРАВНИХ | СНАГА
У вези са прошлогодишњим догађајима као и у свим студентским покретима, и код нас је дошла до изражаја лепеза кретања, од најпрогресивнијих до најреакционарнијих. Оно што је било прогресивно у тим кретањима Савез комуниста је прихватио. Може се поставити питање да ли смо довољно прихватили и да ли смо довољно уочили све оно што је прогресивно. Међутим, мање смо били одлучни у јаснијем оцртавању шта је то реакционарно у тим кретањима. Ту смо дошли до пола пута. Отуда и сада извјесна колебања код једног дела омладине и студената. Ипак је за ову годину дана дошло до одређене диференцијације. Та година није изгубљена него је вођена одређена борба. Данас је видљивија намјера за политичким груписањем и за јачом политичком обојеношћу. Мислим да оне снаге, које су незадовољне политичком и привредном стабилизацијом и већим јединством Савеза комуниста и друштва, постају нервозни-
Јанез Коцијанчич
је. Те снаге су доживјеле неуспјех у свом курсу компромитовања Савеза комуниста код омладине. Сама чињеница примања 150.000 младих, без обзира на то што код тих младих има хетерогених кретања, показује потпуни неуспјех овог курса. А један од стубова прошлогодишњих акција била је акција да се Савез комуниста компромитује код младе генерације. У таквој ситуацији губљења тла под ногама опозиционе снаге ће се све више повезивати међу собом и са оним круговима у иностранству. који су заинтересовани за компромитацију самоуправљања. Мислим да ни
смо довољно указали да су ове гру-
пе које су данас активне око прославе и стварања мита од 3. јуна избациле паролу апстиненције на изборима. А ту исту паролу избацили су и остаци усташа и четника. И не мора то да буде директно повезивање, али је заједничка парола, заједничко повезивање око тога.
БУНТ НЕУКЉУЧЕНИХ
Код нас немира, незадовољстава, бунта омладине има. Изгледа да је то уопште законитост савременог света и савремене омладине. Али, истовремено, код нас је, по мом мишљењу, све изразитија врло јасна самоуправна оријентација највећег дела омладине. И чак онај критички однос произилази од тога да млади људи оцењују друштво са позиција самоуправљања. Е
Проблем је, по мом мишљењу, У томе што резултат свега тога није и одговарајуће место омладине у друштвеном одлучивању, на свим местима друштвеног одлучивања. И зато се у многочему тај бунт омладине код нас изражава као бунт изван система, као бунт неукључених. И због тога мислим да је код нас омладина
често и фактор кога се помало и 6ојимо. Ситуација, нажалост, није много по бољшана ни овогодишњим изборима. Мислим да би требало да се Савез комуниста заложи за мењање друштвеног положаја омладине и да ту треба искористити продор младих У самом Савезу комуниста. Савез комуниста је, у ствари. једина друштвена категорија где је омладина пропорционално заступљена. Колико, на при мер, има у радничкој класи — око 24 одсто младих — толико ихлимаму Савезу комуниста. Тога нема у ортанима самоуправљања. тога нема У скупштинама. Мислим да треба то искористити, да треба искористити и више активизирати и радничку 0младину. Мислим да су то јако позитивна кретања. : у
У Југославији, у школама има више младих људи него што је свих запослених у друштвеном сектору. А У школском систему, по мом мишљењу. нуде се сувише класична решења, која не задиру у аутономност од= носа у тој друштвеној сфери. Чак самоуправљање добија облик некакве партиципације свих заинтересованих. Мислим да је ту и Савез комуниста сувише неагресиван у погледу концепција и у погледу мењања односа. А уверен сам да би то требало бити једно од основних подручја битке за социјалистичке друштвене односе.
Дискримини- сана реч
У реферату на једном месту поменута је једна реч која се одавно пе јавља: оптимизам. Мислим да би тешко могли лане, прошле или претпрошле године да је поменемо у једном оваквом документу. Оптимизам је постао помало дискриминисана реч. По мом мишљењу, револуционарног покрета без револуционарног оптимизма у резнавању извесних питања нема. А ми данас можемо са пуним правом да о основним правцима нашег кретања говоримо оптимистички.
(РАТО ДУГОЊИЋ)
'
вије
БОРБА — 2. ЈУН 1968. — СТРАНА 20. 2. ЈУН 1969. — БОРБА — СТРАНА 21,