Борба, 28. 11. 1970., стр. 19

Кроз земљу и мрак, испод Наполенова гроба, испод подрума с бутељама бијелог бургунца и шампињонима, путујем, идем на излет у Версај, дворац гдје данас краљује јесен. Остављам Булевар Хаусман, дуг, сјајан али и њежно. замагљен као сребрено посуђе јутром послије Прустове вечере. Из француске пријестолнице гони ме сласт гледања пасје крви на брелишћу, неодрљив мирис се-

зовом

љачког барута у краљевској фазанерији. С обала Сене протјерао ме свршетак новембра који је ове тодине статак коњака у недопијеној чаши на Пигалу. Било је тако гадних, дрсадних послијеподнева да се могло видјети у улици Ст. Денис ужасне слике: измрцварене неиздржљивом самоћом, лезбијке су чак тражиле мушкарце! Као сељак којем ни Париз није могао умирити а камоли убити потребу да послије виткије „Симке“ види крупнију кобилу — ја се од свег спасавам да у Версај путујем као на село! Прошао је Булевар Виктор с гробљанским шимширом на малој постаји. Влак је све веселије хрлио у пејзаж гдје је Роден клесао у мрамору жене, у атељеу међу поцрњелим лишћем паприке, у дивно преврнутим бундевама! Поглед на творницу аутомобила сјећа минуле дане фијакера

вим црвенилом пошприцан шип-ков грм! Црна слова: Меџдоп Е!ешгу! Слабе повијуше муче се-по мокрим вртићима; нигдје кипа да га загрле. Још поспан пас, гле, руни им потамљело сјеме. Живчевљем пуним звијери и птица, Рилке је овамо долазиб из паришког звјерињака (она његова „Пан тера“!), овамр гдје јутрос рђа ружа вртне заљеваљке. Чудно, тек сад примјећујем да је вожња невјероватно мирна, а да је моја рука на биљежници нервознија од јахача на коњу. А не би требала бити, јер мој прозор је дјечја сликовница. Пјегтава као нос риЂокосе енглеске дјевојчице једна кућа у Вирофлају вири из ружичњака и цикле. Мачка сунча уловљенрг пољског миша. Изнад њих, на огради, шкрабица за писма, мало већа од оне за милостињу. И на небу јутрос невјероватно шупљикав. раздањени мјесец. Љетниковци се већ узимљују. Осјећа то стари галски пијетао па преко ронделе жутих маћухица крмељивих од блатне росе — ну-

у Паризу био црн као о-'

ним кораком гази к тополи тањој од бедра четрнаестогодишње гимназијалке. Два бијела грчка ступа медитирају уз умјетну бару. И камени кип сатире с обрвама од кишног лишаја зачуђен гледа полицајца како леђима окренут свему, откопчава своју претврду модрину пред једном кокетно погрбљеном цимпресом. Прелијеће гавран с профилом Ла Фонтена. Испод сага црвеног и жутог, сухог

лишћа јаки мирис голе земље: Версај! п

Огромно, час сиво, час сребрено небо. Под њим велики трг у црвеном пијеску. Ту се каменом шири и жељезом диже — дворац Версај. Усред дворишта брончани Луј ХЛУ на коњу који је све зеленији што је старији. Нигдје копља, мача или чак топа. Но, зато ту постоји једно страшније оружје. То ти је један као сунце велики сат. Погледај тајанствену моћ његрвих златних,. убојито оштрих зрака! Једна је умирила руку камене Флоре да не расипа из рога плодности цвијеће и воће без мисли и реда, него љепотом и слашћу којом стоје ријечи у Паскалу или боје код Пусена! Друга је одредила голом ратнику и голој ратници да, иако леже на бику и лаву, не заостану за оним чудом којим је Флоберово перо створило „Мадам Бовари“. Трећој зраци би-

| ДАМ (Адат, вегуапе болом. о ОПуег — стари, нање дије „Како вам

мудар, правичан, пожртво- ланду ван и одан до бола свом да ће

младом господару. Са мало као как речи, појављује се у све- је издржљ га три сцене (21; П,Ј3; и што је п.б), а у четвртој (П1.7 то- му био уме лико је изнемогао од гла- да пио,

да не изговара ни једну поставља се једину реч. На почетку ко- лога да је мада покушава да измири Шекспир

завађену с" браћу Оливера позоришту. заклињући их; ров брат Џилберт (Сопђеге Бћакезреаге, 1566—1612), при

успоменом _ њиховог оца. Осиони Оливер га назива чао је

псом и отпушта после ви- је некада

ше од 60 година предане гледао службе,

ИМЕНИК ПО ШЕКС

да похлепни Оливер верни слуга, одно- припрема смрт свом брасно пратилац у изгнанству ту и одлуч младог Орланда из коме- ти младог драго“ весност, (1599. Спада у ред нај- сву своју племенитијих ликова из 50 круна. Шекспировог опуса. Упра- Орланду да се во је навршио осму деце- ди свога брата, јер зна да нију живота, Крепак је, су „врлине разборит, виталан, смирен, тељ сушти“. живот Адам се нада

Адам то прима како глуми

ло је најмучније; она је морала помирити на кишним жљебовима високо на оштрим рубовима краљевске капеле, у, жегом и снијегом поремећеним, киповима неких великих људи, достојанство људског држања и сласт мачјег -скитуцкања по крову.

И кад сам ушао у прве дворане дворца снага овог чудног сата није престајала. Били су ту портрети људи за које би се могло рећи да су били утјеловљени сатови. Идем од једног до другог. Прва је мадам де Ментион, велика краљевска дама која је цијели живот на секунду показивала тачност интелигенције, којој се никад није догодила преурањеност, закашњење емоције. Иако у брји

рољетне ротквице и јесење руже, ту је и француска свекрва; Марија Терезија: она је рађала дијете за дјететом прецизношћу ко-

ј солидан сат ствара минуте.

о људи који су имали у духу механизам савршенији и од сата:

кардинал Мазарин — који је у политици увијек знао казаљком

· свог брка — колико је сати, гррди

педагог Фенелон који је понизно пазио кад треба у дјевојчицама будити одгој, музичар Цуперин који све што је написао, триумфира као свирање сата, трагичар Расин који сав свој успјех захваљује тое што је рпазио да је човјек неетан зато што живот није сат и ту је напокон комедиограф Моликоји постаде славан што се ругао несретнику човјеку који се очео сматрати сатом.

Пролазим кроз салрне. У Херкуловом салону је давни плесач имао посебну забаву: за вријеме одмо-

ра, држећи руке на леђима, могао

је да нитко не види, ставити златном краљевском лаву прст у ра-

У Дијанином салону имао је другу забаву: на глаткој бјелини камина могао се рштрити руку за ноћ као што његов мушкији колега на брусу оштри мач за јутро!

мрамор шаренији од крвавице у коју је сјекирица неког подругљивог месара исјецкала животињ ску главу, кожу, џитерицу и срце — улазим у Дворану огледала. Ах, како је ужитак данашњрј некој мачки из Италије повући угљеном обрву, некој из Шведске ружом поправити усну или некој из Њемачке с обадва длана подићи груди — у истом огледалу пред

ПИРУ (5)

Прислушкујући саз

ује се да праОрланда у неизнудећи му чак и уштеђевину од не дозвољава покори ћу-

неком неприја Спасивши Ор-

га још послужити ав младић. Зна да ив и крепак зато у младости у све- стављао оронулог

старца, рен, није ника- имао дугу браду и изгледао

ни „бестидно за тако слаб и клонуо, ди и напорног путовања насладама јурио“. Прет бан да хода, да су мораса пуно раз- ли да га придржавају, и ову улогу сам онда га је неко понео и играо у свом посадио за трпезу за коМлађи Шекспи јом су неки људи једи, ционалног театра из Лонпћ један од тих отпевао је неку песму“ (према запинеким глумцима да су Вилијама Олдија из давно једанпут 1790. Ова сјајна комедија „свог брата Вила се у нас ретко игра. Иако

у једној својој југословенска премијера ни стоички али са неизмерним комедији, у којој је пред- је била тако давно (у-

којим су јучер министар, генерал или бискуп поравнавали, на трен, мисли прије него уђу краљу. Неки чудни туристи, неке страшне

скитнице који више воле никотин

и коњак него све ово версајско зла то у круни, лављој шапи или крилцу амора — без погледа, мрки пролазе крај огледала. Милије им је кроз прозор свјетлуцав као "мљечина најздравијег ждрепца гле дати како вјечно млада француска јесен риђокоса, широка и задихана, раблеовски бесмрана и див на хрже до дна парка!

Тај хрзај јесени, тај зов црвеног сељачког весеља најјаче ме зграбио у краљевским спаваоницама. Да су спавали међу тапетама ишараним пауновим перјем, јеленових рогова, да су гледали једног аморета на лаву, а другог на орлу, да су им напокон мрвице колача из кревета чистиле служавке поткрљеницом зечице окованом сребреним кољеном и стегнутом подвезицом од рубина — све ме то није могло зауставити да одем на сељачко дно краљевског парка.

А није лако тамо стићи! Дуго видиш у болежљивијем грабу румен краљевог плашта, у слабушка стијрој брези жуту свилу краљичине подсукње! Предуго у палом лишћу нога ти осјећа предебели дворски саг. И уопће имаш осјећај да ниси човјек у биљу, него извезена фигура у таписерији! Про ђе, кажем времена и времена док се извучеш из краљевског у обично људско у Версају, као из гобелина зачворен цвијет, замршено псетр — у весеље травњака, вратолију шикарице!

ТУ

Ево их ту су; и Мали Трианон и ситно сељачко господарстви несретне краљичице Марије Антоанете (оне која је толико неспретно држала гусје перо кад је дјечјом руком потписивала своју вјенчаницу да ју је попрскала црнилом те је више наликрвала на ведро шарено сеоско маче него на трагични краљевски документ!). Да, допутовао сам из Париза у Версај али не зато да се клањам краљевском дворцу, него да се од морим његовом сељачком природом! Ту на дну, у лишћу поцрњеле козје крви, мислим о оним давним чудним, племенитим дворским скитницам који су се знали зажељети: умјесто по сагу ићи по трави, умјесто Глука слушати славуја; оставити кревет и ићи на сјеник, умјесто из чаше пити из шаке, умјесто из порцуланске јести из земљане здјеле. И напокон умјесто разговарати с академиком сматрали су за љепше сједити уз вола, умјесто уз војводкињу лешкарити уз гуску и цијело послијеподне ићи умјесто од даме до кавалира скитати се од напупале брезе до расцвјеталог глога.

Скопљу 5. хп 19. на српскохрватском) остало је незабележено ко је тумачио старог Адама. У част 100-тодишњице _ београдског Народног позоришта дана 5. и 6. Х 1968. чланови На-

немо-

дона приказали су · три представе ове комедије на којима је старог Адама устешно тумачио познати глу мац Фредерик Пејн.

Душан МИХАИЛОВИЋ

СУБОТА, 28. НОВЕМБАР 1970.

БОРБА

Ове белешке Нису настале случајно; дуги низ година у којима је овај град

трво обнављан а затим умнажан то имтулсима још. увек нерасветљених троизвољности створила

су у мени неку врсту немоћне јеткости, која се данас испољава по први тут изваж својих зидова, утраво данас ц управо зато што је у расту овога града осетила да

почињу да делују силе које нису само нечији

жир, нечији случајањ покрет руке, нека прашина која је стицајем околности пала на равну плочу . нечијег стола, нечије памети, па се ту узјогуниља. да буде мост, зграда, улица. У питању је изгледа нешто промишљено, ч ово прво размишљање нека

буде утраво посвећено тој промишљености,

Ог град се налази данас пред двоструком својом експанзијом: његово нарасло становништво већ је једино могуће изразити седмоцифреним бројем, низом анонимних величина које се међусобно додирују, сударају, деле и множе, којима се друге исте такве величине придружују; и експанзијом моћи заснованој на раду и акумулацији вишка рада тог седмоцифреног броја. Експлозија новонастале моћи неконтролисано је отицала у правцима који се са тешкоћом могу пратити, али чије последице свака јединка осећа непосредно на својој кожи. Као неки живи организам појављује се та моћ и готово да нико није у стању да се одупре налету њене помахнитале енергије. На таквој моћи су европски градови прошлога века спроводили своје велике реконструкције, дефинитивно 06 ликовали своја историјска језгра, као на пример, Беч, градили своје споне са пространствима које су им гравитирале, са народима чије су дубоко скривене снове остваривали у својим помпезним булеварима, многобројним мостовима, славолуцима и низовима стро тих и тајанствених прозора иза којих је већ презирана бирократија кројила судбу свим класама, и оној која је наводно била на власти и онима које су биле месо и крв бирократских поредака деветнаестог века. Овај град је стицајем историјских околности са закашњењем од готово стотину година дошао У своме развоју до тога опасног стадиума када је непромишљеност опасна, када су последице осетљиве; а када је питање правде, слободе и једнакости доспело у категорију историјски већ разрешених ситуација. Или бар ситуација у којима неправда изазива жива реаговања, на супротстављања чије последице могу бити фаталне по оне у тој лудој игри који немају слуха докле има смисла играти, где је граница игре а одакле почиње крвави плес. Људи су данас нервозни и фрустрирани. Тиме питање о вољи за настајањем постаје кључно питање у расту овога града. Вероватно је да се таква воља јавља постепено, као неко унутарње питање у ситуацији када је човек не може у потпуности ухватити, у нервозној ситуацији градског са-

Они рационални духом између нас постају задовољни, свет се враћа оном стању –

2д2 све ствари стоје на своме месту...

Експлозија новонастале моћи великог

броја допрлља је до демократије

обраћаја, у болном притиску нечијег лакта док се аутобус нагло зауставља пред несмотреним сапатником који се тешко сналази на средини коловоза играјући се сопственом главом. можда у трзају који изазива изненадни звук неког возила иза наших леђа (инверзна ситуација) када нам се истовремено јавља грч целог мишићног система и први импулс луцидног разбистравања шта би се могло учинити да тих самоубилачких игара нестане из нашег и туђег живота. Ками је мит о Сизифу управо почео питањем о смрти. Данас једно разматрање о уређењу града не може такође да заобиђе питање смрти,

и нећемо овом приликом покушавати да следимо замршени пут од првог импул-

са појављивања воље за настајањем до ·

њеног коначног успостављања. Можда би речи које би покушале такве ствари да објасне личиле на речи једног романа, значи на речи у које-не треба много веровати. Али аутор ових белешки не одустаје од помисли да су ствари по својој фантастичности врло близу конструкцијама једног романа. Дакле, помало невероватне. Јер како објаснити која је то била сила која је једну дојучерашњу непромишљеност преобразила у дубоку промишљеност, како разумети то да су се појединачни и неповезани поступци из обнове одједном слили у сврсисходно, логично и за све становнике овога града подједнако праведно прекрајање његове основне структуре; Као да је после огорчених борби нека тајна воља, која се хранила нашим појединачним подршкама, која као да је ослушкивала сваки удар наших чула, сваку нашу потајну псовку, наше речи између зуба, наше одмахивање руке, сваку нашу неверицу, као да је све то било од пресудног значаја да коначно превлада и задњу препреку на бојиштима иза дебелих застора деветнаестог века. Победа је била да•

лекосежна по последицама: више се неће кре пити на ситно, балкански између два дана об.

којих први почиње са сумраком а други завршава са јутром. више се овај гпап неће

“

_прекрајати између сумрака и расветљавања, по мраку, мрачно и немоћно. И више неће би– ти окренут само себи као нека спефичним задахом обдарена уседелица.

Стојимо негде на врху, негде на голој земљи, тамо где ће једнога дана бити трава, већ падају јесење кише, и тло је испод наших ноту меко, лево и десно од нас се протеже дугачка трака бетона и као да смо ове јесени 1970. године отворили врата Европи да уђе у наша парадоксална дворишта. Можда би било здраво спадати у оне који верују да сеу сваком појединачном испољавању воље огледа_њено целокупно биће, није ли у таквим 'околностима овај пут коначно пропуштен поред нас у миру да пролази превазилажење једног инаџијског, хајдучког менталитета паланке и њене филозофије, нека врста опредмећења саме бити наших друштвених и индивидуалних промена. Не можемо рећи да смо против насиља што га је овај бетон под нама оставио за собом, покушавамо да се сетимо неких стаза из детињства, неког дрвета или ко зна чега, али као да у тој промени видимо откривање једног новог нашег идентитета. Као да су нестала сећања на далеке претке, као да је замишљена горгона помолила главу из наших колективних снова. Све је изгубило своје старо значење. Наступила је нека врста здраве амнезије, нема више фаталне окренутости само себи, само идеологији, само једној пароли, само једној лажи. Као да нам се опет отвара нови свет, свет који у своме грађењу не заобилази наше снове.

ни рационални духом између нас постају задовољни, свет се враћа оном стању где све ствари стоје на своме месту, на

своме правом месту. Они истовремено знају да је велики број у овом граду коначно победио. Експлозија новонастале моћи великог броја допрла је до демократије. Није ли то уствари корен чијим је жилама воља за напару 6 "дцрпла своју животну снагу На

пада. = – ~