Борба, 28. 11. 1970., стр. 21
Из необјављених рукописа
МИРОСЛАВ ЈАНЧИЋ:
(Одломак из научно-фан-
тастичног хепенинга) | ПРОФЕСОР ИСКЉУ: ЈЕ ЗВУЧНИК ПУТЕМ КО
ЈЕГ КОНТРОЛИШЕ СВОЈЕ ПАЦИЈЕНТЕ И САЧЕ- .
КУЈЕ ТОСТЕ — ГЂУ ЏОН СОН И РЕДИТЕЉА ГЕРШ ВИНА, У СВОЈОЈ ОРДИНАЦИЈИ ПРОФЕСОР: С ким имам частт
РЕДИТЕЉ: Ја сам Герштвин, редитељ, а у вашој чекаоници упознао сам дра жесну госпођу Џонсон. Ми сиз Џон Џонсон, ако се не варам. па И о
ГЂА ЏОНСОН, пружајући руку Професору: Ро-
змери.
ПРОФЕСОР, не прихвата руку, устаје: Сједите, сједите. Мило ми је. У ствари, ово је први пут да неко од мојих пацијената добије посјету. Нека вас то не чуди; њихово схватање је такво да обично изазива тотални заборав родбине и пријатеља. Кад не би била још већа брука, одрекли би их се и преко но-
вива.
ТЂА. ЏОНСОН: Зар то није смијешног А ја сам намјеравала да лично допратим свог мужа. То би се и десило да нисам закаснила на авион због кациге. (ГЂА ЏОНСОН НОСИ НА ГЛАВИ СТАКЛЕ-
ОЦКУ); Срећом, било је мјеста и у следећем боингу. Шта, не допа-
да вам сег
ПРОФЕСОР: Претпдстављам да је то последња "мода: !
ГТЂА МПОНСОН: Специјална комбинација стакла, челика, олова и шта вам ја знам чега. Смијешно, зар нет Потпуна изолација. Нисам ни сањала да ће се људи на улици толико
– окретати...
РЕДИТЕЉ: Кладим се да -ће ствар ући у моду.
ТЂА ЏОНСОН; Он л><се, јадник, умотавао у шалове, закључавао се у клозет, наредио је да се сви прозори облијепе термобан дом, али забадава. Знате ли да је на крају хтио да се затвори у фрижидер: Толико је махао рукама око главе, да пукнете од смијеха. Наравно, то тада није било смијешно, али кад се сјетим...
ПРОФЕСОР: То су мушице. ТЂА ЏОНСОН: Мушице, дабоме. Али какве7
ПРОФЕСОР: Сеоске. За"што крава маше репом:
ТЂА ЏОНСОН; смије се, стално се смије: Сеоскег Вијетнамске су то мушице, ако нисте знали!
· ПРОФЕСОР; И ви сте, да бисте се заштитили, начинили ту-кацигу: Зар имате разлога да се плашитег 2
·ФХЂА пОоНнСОН: Никад! Откад га познајем, он прави конзерве а живимо искључиво на релацији Њујорк — Флорида. Истина,
==
пиво 8 ~
дњи дан и по
недавно је склопио врло повољан уговор с Армијом, за лиферовање конзерви у Вијетнам. Зар је гријех хранити наше момке у А-
· зијиг
ПРОФЕСОР: Гријех није тако велик, мора се при знати.
- ТЂА ПОНСОН:;: Не да није гријех, већ је смијештно. Џон је страдао на правди бога.
ПРОФЕСОР, расијано. И ви сте зато наручили кацигу... ТЂА ЏОНСОН: Ваш колега, примаријус Цикорс-
ПРОФЕСОР: Цикорски7
ТЂА ЏОНСОН: Много вас је поздравио.
ПРОФЕСОР: Први пут чујем за такво име.
РЕДИТЕЈБ: Он је ваше сигурно прочитао у новинама, ових дана.
ГЂА ЏОНСОН: Врлосим патичан старчић. Смијешно, заправо. Знате ли да и личи на вас: Поздравио вас је, дакле, и рекао да би се Џонов случај могао објаснити пресељењем душе из једног човека у дру гог. Нешто слично телепатији, само много фантастичније. " Смијешно, зар нет Наш мозак, наводно, емитује и прима програм попут радио станице и пријемника. С тим што је фре квенција врло слаба или је бар до сада била врло слаба. Односно, човјек је
био јак и отпоран а сада.
су му живци као флис па пир. Уосталом, што ја вама објашњавам...
РЕДИТЕЉ: но!
Фантастич-
ПРОФЕСОР: Хвала на поздравима, у сваком случају. РЕДИТЕЉ: То је као код оних близанаца. Читао сам, кад једна близнакиња рађа у Амстердаму, друга осјећа болове у Лос Анђелосу. Је ли и ова ваша трудница близнакиња7
ГЂА ЏОНСОН: И гдје сте нашли онога с алкама, за бога милога7!
ПРОФЕСОР: Срећом, сви људи нису близанци. Или на жалост, како хоћете. Онај урођеник је, као што претпостављате, Европејац. Био је најамник у Африци, плаћеник који је сигурно починио многа зла по Катанги и Бијафри и бог сами зна чија душа га је на крају заробила. А трудница... Шта да вам причам7 То је муж жене која је умрла приликом по рођаја. Како смо накнадно установили, управо у вријеме кад је она рађала, од носно умирала, он је био у кревету са својом љубавницом, гдје је у истом моменту дошло до трансфера. Или, како каже примаријус Цикорски, душа се преселила...
ГЂА ЏОНСОН УЧВРШЋУЈЕ СВОЈУ КАЦИГУ.
РЕДИТЕЉ; Гђи. Џонсон: У којој радњи сте купили ту кацигут
ТЂА ЏОНСОН: Не засмијавајте ме, молим вас.
ПРОФЕСОР: А ви, госпо дине...2
РЕДИТЕЈЉ: Гершвин!
ПРОФЕСОР: Којим поводом ви долазите на моју клинику, господине Гер швинт Питам због тога што својим пацијентима га рантујем апсолутну дискре цију.
РЕДИТЕЉ: Не бојте се, мене ваши случајеви интересују искључиво професионално. ПРОФЕСОР: Не рекосте ли да радите у позориштут ГЂА ЏОНСОН: Сигурно режира неке смишљене ко маде!
РЕДИТЕЉ: Напротив! За нимају ме само нове тенденције. ПРОФЕСОР: Нисте на погрешна врата закуцали. Доиста, овдје свакога дана имамо представе пар аксаланс. РЕДИТЕЉ: Наравно, ја ништа не бих учинио без ваше дозволе.
ГЂА ЏОНСОН: Значи ли то да ће Џон постати глумац7
РЕДИТЕЉ: Могао бих по моћи и вама и — њима. Они не морају ни знати да сам ја редитељ. Рецимо, можемо измислити причу да сам убио неког редитеља. Гротовског, Крејчу, или, на пример, имам једног колегу у Југославији...
ПРОФЕСОР: Имате бујну машту, господине Гершвин. Видим. Али, нашим представама режија није потребна.
РЕДИТЕЉ: Тако мисле и неки глумци, писци и већи дио публике.
ПРОФЕСОР: У коју категорију мене сврставате7
РЕДИТЕЉ: Опростите, то је погрешно постављено питање. Наука је увијек помагала уметност и вице верса.
ПРОФЕСОР: Свакако! Ваш предлог није неинте-
ресантан. Видјећете, ми овдје, поред стандардне ра дне терапије, примјењујемо и извјесне облике групне присхотерапије, а ни психодрама није искључена. Само ја не" бих желио да ваше евентуално ангажовање буде копија онога што већ раде на Мон парнасу. Колеге Ури, Лакан и Мијар извели су без сумње занимљив ек перимент, али сигуран сам да У то „луђачко позориште“ ну блика долази из врло ниских побуда... Дођите сутра, молим вас. А ви, госпођо Џонсон, ако вам је савјест чиста, слободно можете скинути вашу кацигу. Претпостављам да је под тим стаклом веома загушљиво. Да вам није зло Шта2! Госпођо Џонсон! Го-
„спођо Џонсон!
РЕДИТЕЉ; прискаче у помоћ: Госпођо Џонсон! | ГЂА ЏОНСОН СЕ ПОТПУНО ОПУСТИЛА И ГЛ% ДА УПРАЗНО ДОК ЈОЈ РЕДИТЕЉ И ПРОФЕСОР СКИДАЈУ КАЦИГУ А ПСИЋ ЕВЕНТУАЛНО ТРЧИ ПО СЦЕНИ И ЛАЈЕ. " 1 ПРОФЕСОР; маше руком испред очију Гђе Џонсон: Госпођо Џонсон! Чујете ли мет Видите ли ме7 РЕДИТЕЉ: Је ли живат ПРОФЕСОР; држећи кжацигу: Колико дуго је под овим оклопом7 РЕДИТЕЉ: Откуд ја знам7 ПРОФЕСОР: Шта све човјек неће измислити! РЕДИТЕЉ: Ви као да се не узбуђујете, професорет! Зашто јој не помогнете ПРОФЕСОР: Ту помоћи нема, господине Гершвин. За госпођу Џонсон, ·-г_ “ог човјека који је успио да се потпуно огради од осјећања других људи, завјеса је спуштена.
ЗАВЈЕСА СЕ ПОЛАГАНО СПУШТА А ТРУДНИПА КОЈА ЈЕ НЕШТО РАНИЈЕ УСТАЛА И ПРИСЛУШКИВАЛА, ОСМИЈЕХУЈЕ СЕ И ТРЧИ У СВОЈ КРЕВЕТ. Крај првог дијела). УТ — БОРБА — 28, 29. и 30. НОВЕМБАР 1970. п
СЛОБОДАН | МАРКОВИЋ:
Снег
код · неких словенских песника
Београд, ових дана
Снег који и прред онога што доноси, мислим поред онога зла које наноси људима без крова, ратнику без команде, робу на утовару бесмислених бала, пијанцу који је пао поред пута, болеснику који прозор не сме отвррити, јер лежи високо уздигнуте главе и своје ојађене бронхе подржава, зверима које би сишле на реку, бегунцима којима траг открива, ипак има много својих трансформација, има чудесних мена, и, лаже нас по систему бајки, које су једино прихватљиве тамр где у камину, или на огњишту добар огањ одводи мисли у с страну.
Код песника словенских народа, мислим на оне песнике који нису били богзна какве грађанске среће да проживе угодан живот, јављао се на више начина, и, они га се нимало нису бојали, иако су били немоћни пред најездом опаких зима. Има народа који живе такорећи у вечном снегу, али за нас које снег ипак једног дана напушта, па ма какав и ма колики био, он значи неку луду, боље лудачку радост. Свакако да леопарду снег и разређен ваздух не одговарају. Па ипак са добрих ловишта Африке (нашао сам код Е. Хемингвеја), један је леопард про нађен уз сам западни врх Масаи (Божја кућа), на Килиманџару, као лешина сасушена и смрзнута. Поставља се питање шта је тај леопард ту икада тражио.
Тин Ујевић, који је одрастао на приморју, али који је добар део живота провео у хладном зимњем Сарајеву, кад магле господаре, можда горе него у Лондону, и у Загребу где такође могу бити несношљиви мразеви, а за кога се поуздано зна да је велики део свога живота био огрејан једино кафанском топлотом, написао је у Сарајеву, 1931: ·- ЗИМСКИ УТИСАК, можда мало ачећи се, али, из пера великог поете и такве ствари добијају у трајности:
„Радујте се кад падне снег. У свом добром срцу, људи, радујте се. И по ноћи јоште сијати ће брег, на трамвајском стаклу сликаће се ресе. У ноћ мутну стиће звуци окарине.
Листаће самотар албум с мисовима.
Док се у локалу цере виолине, ломиће се кам га голим висовима. Кругом пашће сребро на тањире, а текуће злато у прах ће ме
. стрти. Кад панем најмићу с
преостатком лире какав задњи фјакер с коњем
на самрти. Ход Шесарића: „Тишина. Кроза снијег што пада, кар кроз зачарани вео,
ја гледам некуд у давнину“.
Код Вјекослава Мајера, то је читава једна лирска драма, која нас просто загушује снегом који затрпава и њега и Загреб и све његове успомене на детињство, на 6без-
брижне тренутке младићских био скопа, честих кратких љубави и сребра. Да би на крају халуцини"рао: а
Пада снијег, густо пада снијег“. Да л ме нетко прати. Не, то замном уплакана иде моја мати. Пада снијег, густо пада снијег.
Радован Зоговић у песми: НАЈДУЖА ЦЕСАРЧЕВА НОЋ, НАЈСПОРИЈЕ СВИТАЊЕ, на један дру ги начин, у четвртом певању описује јануарско јутро:
„Од тог јануарског јутра, које се одјутрује. с остатком над којим, извађен из "формалина, лежи отуђен мјесец; од тога јутра сви возови који стижу на трећи колосјек биће то јутро, тај јаук, вјечито Погребним маршем.“
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ из раног периода, у песми ПРЕДОСЕ"ЋАЊЕ, словенски, девојачки, чисто, без предрасуда:
„Познала сам те кад снег се топи, топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи, рпи, па жудно удисах зрак. “ С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш ми бити таи драг у животу целом.“
ЈЕСЕЊИН је радосно доживљавао снег, иако није увек био радостан: „Ах, какав снажан вихор да га носи ђаво! ексерима белим кров је закуцао. Мени није страшно, нит ми срце зебе штр сам у судби прикунан џ за тебе.“
ПАСТЕРНАК има, такорећи есеј у стиховима о снегу. Његова теза је у томе да је снег изменио декор, у првом реду, а затим да је пао на дивоту, али, само очи да замаже. У једној строфи назива га непоправивим лицемером, који се чак нађе и под чипкама раскошним. И кад све у беле пахуље оде, рчи зароби снег. И као пијанац почне нека чудна сенка да се у дворишта увлачи. Затим:
„Покрети убрзани.
Изгледа, истина је жива, неко нешто грешно кани да од свих редом скрива.
Кад почне снег — у страху су, знај тараба и прозор цео, | па дрешити и не покушавај, чворове што их сплео.“
-
. ~
БРАНКО ЋОПИЋ:
~ есељиново пиемо, за утјеху
Моја најдража пјесма, била и
Сергеја Јесењина.
Први пут сам је прочитао још за ђачких дана у Бана Луци у изврсном преводу М. М. Пешића. Одмах ми је освојила срце. Био сам и сам сеоско дијете. отргнут од завичаја, туговао сам за својим добрим дједом и, у потаји, писао лирске ствари о свом сељду. Просто ми се учинило да сам ја, лично, негдје у сну,
ву пјесму.
Прошло је отада више од четврт вијека, а пјесма о дједу одзвања у мени истом потресном снагом. Сад ми је већ јасно, да сам и ја сам један од посљедњих пјесника села, да идилични завичај мога дјетињства за увијек нестаје, пожелим да пишем дједу, јесењински разбољено, али — добри старац је већ давно умро. Остаје
остала, јесте „Тбгсмо деди“ од
ми, дакле, за утјеху једино оно Јесењиново писмо.
НПиемо деди
(ФРАГМЕНТИ)
Натустих завичај, остављено. све је... Мили мој! Дедице! Пишем ти из далека....
" Код вас под прозором
сад мећава веје, ч дуго у оџаку одлеже шум и јека.
Клиснух, и сад сам —
далеко,
ван видика.
Пролеће је...
Овде су руже — веће но песница нека,
и ја твојој И
судби усамљеника
њихов топли поздрав
шаљем из далека.
У Рјазану, мећава саз завија тугованке,
а тебе жеља мори
да кренеш свом унуку. Али, знаш —
тебе никакве санке овамо к мени
не могу да довуку.
Ја знам, дошо би —
кад букну-руже и иве,
када отопљи м олиста дрвеће.
Ал, твоје клетве
снази локомотиве
никада те с места
никуд кренути неће.
Ал ако умрем2
Је ли, дедице,
да умрем ко гуја7
Да лћеш сести у 803, ил' не, У те дане,
да присуствујеш
на свадби саране
и да ли отпеваш. последње „алилуја“2 Онда седни, без суза,
о старче, жељо жива! · Повер се и ти једном челичној кобили.
Ах, да зналш што је коњ, тај коњ — локомотива! Та њу су, зацело,
од Шваба добили.
Бронзана уста њена
свикла су да прште од дима, а дим је над њом ко грива —
црн, густ, и. стално избија. Такву би гриву — |
нала коњиц да има ала би било разних
четака и чешагија!
Ја знам —
време чак и камен дубе... Појмићеш некад и ти, старче прости,
да прежућ у санке
м најбољег коња,
у далек крај · донећеш само кости... Појмићеш и то
да не одох с намером тамо, где се трка брже нег лет креће. У земљи, увитој снегом“ и пожаром,
рђавог коња
чак ни лопов неће.
Сергеј Јесењин
(Превод М. М. Пешић)
хепјевао ту диржи-
'