Борба, 28. 11. 1970., стр. 22
Старинпска песма
Сто гроша кошта бојни коњ Хиљаду гроша кошта бели чардак Милмоњн гроша кошта змија.
у жућанмица Ако их продаш немилима
На серџаде на Ћилиму у -
Док се старац љубњ Сети се голог камена налцег ћилима
На постељи на кадифи
Сети се наличж ноћи
Док се џ небо будеш пела
Каменим крилима
Шећерно ч медено нек ги опелени уста
Кад си му дала душу на душеку
Крај
раша
Драгољуб ПАВЛОВ -
Паун зелен као кавга | лежи у хладу Ладолеж сунча своје кости од свиле За столом малог трљавог рата висе остали разнете виле
~
„Звонимир КОСТИЋ
Утроба ти остала 'остала заувек пуста Шејтан нек ти срце у аду пеку
Шејтами ти већ срце у аду теку Сваки те јаук нашо на ајату Чарне очи у сузе нек ти истеку Венчаница нек ти остане о блату.
Милцоћ гроша даје Али Каторис за људску души
Хиљаду гроша кошта трешњев тоћ
Сто гроша кошта сабља из Дамаска
Десет гроша кошта марама од · мисирске свиле
Један грош: кошта твоје бело лице
Кућа
Милутин ПЕТРОВИЋ
Саградили смо кућу од црне опеке Најзнанији неимари
~ Ујутру зачуђени стајали
Ништа није могло ) Нас да поколеба Нит невреме
Сад испод куће Змија — девица — тпазикућа Темеље чврсто везује
Од куће не бежи
Садироба. тужбалица
Велик је сада мој син: Велик ко пола платана; Већи од љубавног сна!
Ја гњецав неиспаван сатир: У жарогрмље бачен, у жир: Жемиркам срећан; родиг младост! Онда сузим што морам да:
Пазим кртшом кроз руте у ветру: Под закрпљеним рогом лљуне, мој син:
Над књилом 5 Слбодан РАКИТИЋ
Пакао, и то су руке,
Очи, крв, распето тело Петељка без листа, зној чела, Хиљадугодмшње муке.
Дај задњц трен! Не колевку! Не дрвета грану живу Под родом свиту. Дај тетиву И стрељу! Не семенку!
Све дело то је зар демона7 А књига ова — жива спона, Док гајим у себи свог мртваца.
Шта значи мноштво свих тих слова Кад уловљени смо, и без лова, У замршени сплет живацаг
Куће на
Куће нам небо дотичу Кровови туни пламена И светли душа камена Коме се звезде помичу
Ми љубимо се — бројимо
Ударе златних година
Небо је плава родина
Где се као звезде ројимо :
Раша ЛИВАДА
У белом грожђу црнкињи химењ чута, тела пун:
Са женом жестоку крв трампи и стоји ту, а у ствари:
Чак у заметку мог сећања: косе лљлетршаве на гозби. додира.
Када умрем закрените ми лице земљи:
Не дам се више!
Један трад па љусаф
Снежана ШЕЛАМУН
На концу конца постоји једна, једна лијепа ствар на концу конца О нетко тко је посве луд
О нетко тко је посве земља рећи ће Колико Ћу тута до смрти вољетц Док сваку светлост не спознам Дож све градове не саздам
О колико Ћу пута до смрти нестајати изгубити се као мала ствар
у својему граду
На концу конца
(Превела Љерка Домазет)
нео у
Велимир МИЛОШЕВИЋ
Пала нам вечност на главу Пала нам светлост по души Ко може да нам поруши Градину плаву дрхтаву
Ми љубимо се — палимо Ватре около домова Стојимо испод громова Велику славу славимо
Куће нам небо вазноси И лете бели крововц
И светле смели сводовц О нама глас се проноси
Ми љубимо се — патимо Носимо камен ц воду Сводови ничу по своду Златним их болом златимо.
Шапц ушање оољки
Петар Ж. ВЕЉАКОВИЋ
Враћам се из своје немуште игре ко из лудила
не знам ко ме звао тако где се ветрови уче
сећам се само једна ме сенка
пробудила
анђели, дајте ма то сутра да га заменим за јуче.
Сакупљам дане ко тпрецветале гране о те бољке које мојом прошлошћу дилиу
"татам се да ли Ће уметцу мирисом
"да ме хране ила Ћће и ово мало сунца да претворе у килшу
Као месец кад раскући небо љубећи звезде истлајаћуј росу по крчмама шитражја ; ч прућа
птице љубимице тражиће ме по крошљњама бреза цч нико неће знати да је поље моје
родна кућа.
Ја ником не требам и нико не треба мена
ја имам свој свет расут у глави ч 9 трави
песма мл је најслађи залогај мој
хлеб руменм а највернији тријатељ зржавци тп мрави
Шта ћу са очима ако ми вид на , видику заноћи да лм Ће и сутра зора да ме косе или Ће пчеле да ме силшу жроз моју смрзлу крв врела ће бодиња песма троћт када ме носе бољке — завихоришу
Пеђач
Бошко БОГЕТИЋ
Твој рог, старче, распечаћује давниње
Прелива нас међу бреговима.
Док се пењемо високим стубама,
Мислећи како се некада лљетлце тевало,
Потио си вино из налце лозе
И сада гнездиш отровна језик.
А јутром с усана у клисури Браћемо врхунце оштре.
- Налцег живота нови трен!
Прихватили смо нову песму не видећм бољгг излаза, Ал једна заборављена госта
Ђађољи брег
Истрже тевачев глас из наших мисли. Певај, старче, и тробуди У светој младости давно засталље
- главе. Без колена остаје човек. Земљи је потребна свирка С црвенилом облака иза леђа, Да к теби се уздигнемо!
Зима но Н • ошири је Ибрахим ХАЏИЋ Као гавран у лешинм Зима закопала нокте У моје срце
Кажу ми да је отприје Та рана џ мом тијелу
Петар Т. БЋОШКОВСКИ
Сакупљени ко гаврани, кочотерни су ал рути, Чекајући свак да каже шта се све са којим збило свако мисли: биће трампе равне шилмј за огњило. И нико да почне први, а свако се као љути.
То потраје тако дуго док нешто у њима тиче. Спотпаде иж бесна игра, све њих који тамо беху: бајаги у корист света изврћу се сами смету; њима до тад тако гордим, сада годи да шенлључе,
Кркљанац на сувом брегу: на главама једни дубе, тподмећу си други ноге, трећи се уз цику бију.. Цуркају се, кревеље се ш репове врашке вију —
тамо откуд су и дошли, опет се уз вриску губе.
И дрхти благун Вели што њима беше стреха као од страха у сржи, као од слатког смета.
(С македонског: Слободан Мишковић)
ТУ — БОРБА — 28, 29. и 30. НОВЕМБАР 1970.
рбо
Божидар МИЛИДРАГОВИЋ
Отворено трема тротасти Право биће брани се изнутра Грана спремних за губитак,
Прва се круна 2уби
И обнавља
Да подржи шикртост
Где се срж сабрала
Снагом онога што је једном дато И трошт се без престанка.
Дрво
Видљива представа ч заступник Једног Стабла
Што и тпротадајући траје
Не штедећи нилшта
Па ни своју тврду сен
Коју старост већ одликује
Стрпљивошћу тритравном за ' преки налјк секире.
Не
— лаомљибо
Едвард КЛАНЧНИК
шумоај
'
Отасно је ходати трачницама Може наићи влак
6 Влаж дошс“7л пролази туда
Што вас то вуче железу Што вас то вуче трави Не газити травњаке — чувати
; градско зеленило Не: наслањати се на врата — излаза + Б нема Беспосленина уљаз забрањен
Не викшта послије десет не тјевати, Не разговарти са возчем
Који вас вози у љетлшу будућност Не прилазите не удаљујте се
Висок напон — опасно по живот Јесте ли видјели ону мртвачку главу На тржници јучер |
Особну опис | И такве ц такве ствари Чувати на жладном и сухољм мјесту
(Превела Љерка Домазет)
Змај Радоша Модричина
Радомир АНДРИЋ
Преко лица бунара Сустигнута муњама
Мајстор Радош угарком Своје срце нашара
Потом узе сечиво У сред срца бунарског Старог змаја изваја
Жедан мајстор воде би · Алт до воде не може Будна ватра над њом бди
Бунарџије моћног жеђ
Б уђења Драгомир БРАЈКОВИЋ
Будилљ се м свет пут неба диже Из вечног покоја демонска жеља Столљови, столице; троходалља, Вођени руком Створитеља
Посље мртвилља горки свет се креће И свако чуло, рађа чудо: ствари Из којих било Створитеља
Немом ти шатће: Свет не стари!
Гласом оде около
На свом туту до воде = Извајаћу у коња А коњаник бићу сам
Што пре букти пламна жеђ Што тре вришти тротет коњ Што пре звошка љути мач
Што пре сикће стари змај Да би мене убио Своје срце тробошће.
Гобори , Брацо КИАР
Нада множ су само моје кости. Пода мном свијет ч све постојно:; · Прађедови, пријатељи, пријатељи трађедовци, прађедови, другови трађедови, трађедови, трађедове љубавнице, трађедова пушка, што га уби. Што уби мог трађеда. Не родих се не родих се, изнад мора, изнад стијења, изнад мора изнад свијета.
(Превела Љерка .Долмазет)
Песма о писаћој машини
Сећалљ ли се оне писаће малиине
на коју си била љуболорна7
Прикрадаља си се каткад ж.
ударала погрешна слова из ината,
Илљ си читајући песме падала у очај.
Па, ту ме нема, говорила ст,
та ту ме нема.
Сећалц лљ се замста оне писаће малимне
ч мојих помодрелит трстију
ч буђења кад си ме затицала будног
"ш старог грамофона који је свирао
У Дубођу
Дане СТОЈИЉКОВИЋ
Волови изумчру од љубоморе
на тражторе Стамен Данмлов у Појатилиту дубоко оре своју њиву
он још има сиву кобилј
за свадбу
а она има
љеву копиту златну
Радомир МИЋУНОВИЋ.
скоро нечујно, да те "не пробудиг Сећаш ла се мојих дубоких горких дланова7г
Почетком маја, сећалљ ла се, вратио сам се у нашу собу. Сунце је било високо, птице . такође. Кад ле је угледала кристалта ваза поскочила је од радости
ж сасвим мало воде тросуло се по
Е столњак. О теби ц да не говорим. 3
Мо је
доса.
Слободанка СТАНОЈЕВИЋ
Гледам
окрећељм се
титате ме интимно кољико Ћу јозљ остати, колико још има одавде дуго
много
вечност
Без тубернала...
Мирослав Мирко ЛУКИЋ
Детиљњства се сећамо,
младост не памтимо 3602 скандала. Ми смо се кроз живот возили
на бициклу без гувернала.
Често смо скретали ц скрећемо. често се намерно сударамо:
оно што је против срца нећемо! оно што нам припада не дамо!
Живот налзи није ништа више
од туђих живота гори. Човек је зато да уздилше. лишће да живи у Ћућори.
<
Један Вршац, осшале_ | оапалносши
Радомир РАЈКОВИЋ
У кафани „Србија“ ; 3 Курве из мог детињства, виолиниста, Паганинља. Студенти, љубавним, Излетцч до Београда, приче за средњошколже, Ноћ дозива своју прошлост. Устети или.не успети свеједно! ЕЕ Досадни монолозт. Позориште у ВЦ-у, глумци у туђим креветима. Трагедије се догађају између два стола,
Ко остане жив, показује своју Е . натукљлу 2лаву; оргија, смирен близином свог двојника!
На сеђеру | мене => <<
Комнен БУЛАТОВИЋ
Дуже од вечности већ тридесет лета Чалми моја глава у витрини сзета
“ И бесмисла жимиј шупљинама свира Себц ц природи целој опонира
Чамтц без вере у поредак ствари У сопственом смраду као у штенарњ
У срцу света лежи као у гробу А хтела би опет мајци у утробу
Неџискусна глава плаћа своју шкољу Као јужна биљка на северном полу
У коров зараста напуштена глава Зелена глмјвоћа јој у ушима спава Док се у њој штенци кучка историја, | Брката јој трава из очију клија
Дуже од вечности већ тридесет лета Обешена труне на промаји света
Као слепо црево одбачена вене У гробници света на северу мене
28, 29. и 30. НОВЕМБАР 1970, — БОРБА — У