Борба, 31. 12. 1971., стр. 14
“ту:
Једна
звезда над
Доорачом
СУСРЕТ СА ПЕСНИКИЊОМ МИЛЕНОМ ЈОВОВИЋ
Село Добрача, ових дана
Одмах некако у почетку нашег разговора песникиња Милена Јоновић, чини се, као да изнебуха рече: „Што ми је жао оног ·Џоја, не знам да ли сте читали, оног аме-
„ричког младића осуђеног на смрт. Кад бих
могла да отпутујем тамо да молим некога за његов живот. Иако ја сама знам да бих ви те волела да будем убијена него да убијем, ипак... Тајн Џој није знао шта је добро, а шта је зло. Да је знао не би то учинио, Што ми је страшан тај интервју оне чувене новинарке (Оријена Фалачи), тако пред свима, пред целим светом отварати мракове и јаде једне људске ду-
· ше...“
Ово везивање за судбину неког тамо да леког америчког младића осуђеног на смрт, овај страх откривања пред светом, дакле, Милена је можда сасвим подсвесно везала и за наш долазак. За тај бели новинарски нотес и перо, који су још мировали међу нама, ту у њеној сељачкој кући, у готово беспутној Добрачи.
Изгледало је ' то, можда, сасвим наивно: тај наш долазак, то „хајде да одемо до Милене Јововић, сељанке из Добраче која пише песме, да решимо и откријемо ча ском ту загонетку“. Чак нам ни успутне околности у тој намери нису одмагале: маг лен децембарски дан, пешачење од милановачког пута преко брда, кроз блато у којем остају ципеле, прескакање кроз стру
ге, преко плотова м потока...
Неки старац — пастир рече нам: „Ето, Борислава, Милениног човека, ено онај што тера кола и волове“, Онда Борис-
лав, висок, танак, са шајкачом, завеза во лове и одведе нас до куће кроз мреже го лих шљивика. А, кућа мала, снеска, са потклобученим белим дуварима, покривена ћерамидом. И све чисто и на свом месту као аранжирано највештијом руком, чак и пољсњи точак под тремом чак и ва мен бачен у стазу, као да су самотуи једино ,могли стојати. Као да је Милена према својим стиховима све то удесила. То лико се није разликовало.
Кад се човек Борислав извини и „оде да дотера дрва“, (тек после смо се се тили да се на оном његовом фином, тан ком паметном лицу приметио стид и збуњеност због жене која пише песме), остасмо учетворо: Милена, њена с свекрва Зорка, мала 78-тодишња старица са хитрим покретима и живим очима, и 1'-годиш њи син Драган, тек што га прва брада и бр кови. пробили,
— Откако ми свекар умро, мајка Зорка једина ми узданица у кући, а на њиви све Борислав и ја 'сами радимо од, сетве до жетве. Драган ми завршио средњотехничку, машински смер, али никако да се запосли, Уздамо се, к'о у сунце јарко, у ње гтову молбу на конкуру крагујевачке „Заставе“, — А, да ли ви, мајка — Зорка, читате Миленине песме7
— Кано ћу кад не знам да читам. Чујем их кад говори, а ја мислим да је то не разумеме, да је то „штабило“. Само ви-
дим — плаћају јој, и то богами добро.
— Кад добијем хонорар за песму, и за
" књигу (преко поштара се ваљда све сазна
по селу), онда ми мало порасте углед. Али, кад објавим песму негде, па кад је понеко и прочита у селу, то ништа не значи.
Милена већ одавно не носи јелеки Ф панке (многи аранжери-фолклористи грдили су је због тога), подшишала је косу, и негде у оном њеном благом и паметном лику асоцира на песникињу Десанку
у
миљи сене ти гтенииетее пега
| 5
Максимовић. Рекли смо јој то, и како је недавно један веома угледни књижевни критичар готово запањио присутне својом изјавом тврдећи да сје Милена Јововић
равна по значај“ Лесанки Максимозић, и ла Милену и Лобоипу Епића не треба више само гледати као Фемломено самониклих сељачких песника. пећ их због кралитета „право у историју српске књижевности“, 7
— Јесте, за Добрицу је истина, и мило ми је што је тако. Ето, случајно је мола то и „било писано: Добричина мајка Ралмила рођена је у овој нашој кући, ал Лобрица је мени на венчању био Ђучни левер. Ко је знао да ћемо и писати песме. Често му сада кажем: „Леверо си:ми на свалби, и сад ми јопт увек левератџ“ . Јер, Добрица ми највише помаже. Он је јелини од нас-сељака-песника у стању ла то учини, јер је постао мајстор — занатлија.
—_А, што се тиче Десанке, никад пеђу заборавити тај сусрет. Приђем јој на једној књижевној вечери, а она не може да се сети мога имена, Помогнем јој и кажем „ја сам сељанка Милена Јововић“. а она онда одмах настави једним мојим стихом: „Беле срне пасу у мом гласу...“ и по љуби ме. Замислите, Десанка Максимовић
зна и памти моје стихове. Отишла сам сва
зарумењена и постиђена.
— Познајем ја још неке песникиње и уметнике. Знам се са Јованком Хрваћанин, која ми једном рече: „Ти Милена, немој да се изненадиш што многи песници и уметници нису онако нежни и добри као у својим делима“, Али, и ја сам се после и сама у то уверила. И мислим, ваљда, оно што је најбоље из њих оде у њихова дела, а њима остаје само да сипају јед и јад около себе. Али,Десанка је иста и у живо ту као и у песмама, можда још и боља, а та кав је и Љуба Тадић, глумац, и Мира Сту пица, глумица. и. Мирослав Чангаловић, певач... А, онда као да се наједном отворила, нешто је поврвело из те сељанке Милене, из те мајке, домаћице и песникиње, све оно што се месецима и годинама скупљало по сле њене прве књиге.
Налрада · мом срцу
Сву ноћ месец за љубав молљ
сву "ноћ се вијем ко стабљика брезе овшчта свиленим велом језе,
тајну само тпришатњнем ТтопОЈА.
Алљ ако се срце отвори
Осмеж росе звездано цвеће залт, тред тпозама ми. бљесту шкољка, истљустише је ливадски валт.
Роса је награда срцу мом,
нећу двор од злата,
нећу камења драгог сјај,
тод чокоте ме у виноград води, тлод ма тоноћни дај!
Милена ЈОВОВИЋ
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ: Милена Јововић
оељедњи дани
(Цртеж Драгана САВИЋА)
— Ја сам прву моју књигу написала готово у једном даху Морала сам да је напишем. Прва књига је, то добро знам, и једина права и најважнија књига Она не мора бити, а ваљда и никада није, и нај боља. Али, она тражи од тебе да наставиш, да попуниш оно што ниси рекао, што ниси успео да кажеш, Ја данас пишем спорије и пажљивије. Ваљда човек годинама и ому дра, па не може на две стране, А, ја морам на десет: на њиву, у шталу, око сина, око шпорета, око мужа и свекрве... а, село — то је најтеже. Ти си „бела врана“, а у граду — проверавају те, врте главом — „каже како ништа није читала, ма немој!“ А, ја мислим да се поезија не пише! из књига, већ из себе и о себи. Сваку мо ју песму дочекују: „Није то оно како је биал почела“, Па, ја сам човек, мењам сс, како могу и песме бити исте. Само ми је“ зик оастаје исти. Онај језик из наше До! браче, за који ме често сви, запиткују:
— Запитаћемо и ми, Исподвлачили смо читаву вашу збирку песама. Шта значи, на пример, „ребеће се као коза...“7
— ребеће се, мекеће, кеси се, руга се као коза. кад се смеје.
— Шта значи: варе...“2
»Припљу сузе вуку то-
— Рипљу, рипати, запињати, из све снаге, „рипа као коњ“, кашље из дубине...
— Шта је то веТроваљг
—" Како не знате шта јез Па то је биљ ка, опора, боцната, са дивним дивљим цве том, летња, расте по стрњикама, кад вас ухвати за рукав и огребе, видели бисте...
И, тако читава нова лексика, читава нова песничка биологија.; Причамо јој како нам се покојни песник, анадемик, Вељ ко Петровић жалио како није“ стигао" да научи и упозна имена трава, цвећа, дрвећа, јер је као поповско дете стално био у неким богословијама и школама; и како је то као одрастао човек и песник осетио да му недостаје па почео да скупља разне! ботанике и лексиконе, и да учи.
— Не вреди то ништа — смеје се Миле на — ето. рекла сам вам морате осетити ка ко вас тај ветроваљ огребе а камоли тек да видите како живи, како умире...
Заиста, да ли и даље да проверавамо, откривамо и решавамо ову загонетку песникиње Милене из села, Добрача. Напољу се већ увелико спустила ноћ и упалиле звезде, Милениног човека Борисава још не ма. Како му рећи да се не стиди, како му рећи да се поноси песмама своје жене, кај ко то рећи свим сељацима: „Међ' вама се родила једна звезда“, а то ни нама "вије јасно каког
Мокојни великан философије. и уметној! сти Хиполит Тен би можда већ у овој ноћи почео по свом старом добро испробаном! систему да решава ово чудо. Стао би на ливаду изнад Јововића шљивака и приметио да нигде тако небо није високо и велико, нигде као овде тако испрскано звездама, нигде се као овде, чак и они мали „Влашићи“ јасније не виде. Приметио би како је Борисављева и Миленина кућа на топлом питомом присоју, како је све плодно и складно, и како се због те доброте и
„само село зове Добрача. И како се ту пос
ле дугог земног берићета морао родити и један духовни берићет. Засијати једна нова песникова звезда над селом Добрачом.
"Ако је та звезда за сада једина од тога
соја, онда ће њој, бар засад, бар извесно време бити теже.
Стеван Станић,
|
Са Миаленом
Драђић:
о популарности узгред,
позоришиу – . . Како доживљавате с популарност: као задовољство или као те-
гобуг
Па, знате, ја мислим да популарност, у овом послу, некако иде у рок службе, Она нити је мени била нешто изузетно пријат на, нити ми је стварала неку тегобу. Чак о томе нисам никад ни размишљала, верујте.
да ли сте се, ипак, запитали:
'па добро, шта ти људи налазе У Милени Дравић
То звучи препотентно, али нисам. Никад о томе нисам размиш љала. Никада ми није било стало да пошто-пото будем популарна,
Наравно, стало вам је до пудликег Да, публика је увек била нај важнија. Али, битно је да оно што урадим урадим добро, да се то публици свиди.
Можете ли да кажете Како је популарност деловала на васт Јесте ли се у нечему променили
Нисам се променила. То је си турно. И мислим да се, у односу на ту славу, никада нећу про менити. Није ме то понело, Мож да сам тако васпитана. Моји родитељи никад нису била тако из базумљено амбициозни, какви су, рецимо, мајке и очеви многих да нашњих девојака. Они ни једност тренутка нису у мени желели д' виде славну ћерку.
Ако вам ништа није одузела
Да ли вам је популарност нешто
далат
Можда овај стан у којем седи о.., (Банијска 3, пети спрат, пот кровље, 62 квадратна метра).
Каква је, заправо, милена дравић7 Јаб, па најтежа ствар на свету ми је, ваљда, да говорим о се би. Не знам... Мислим да сам врло једноставна. И, молим вас, нисам никаква звезда. Уопште се тако не осећам, то је потпуно ван мене. Омешно ми је то: зве-
· зда,
шта мислите, да ли мублика У
-вашим филмовима гледа милену
Дравић или личност Коју. игратег
У почетку после „Прекобројне“, свет је, мислим, ишао да ме гледа као Милену. Али, ствљ ри су се промениле, јер људи сада иду да гледају не Милену већ оно што је Милена урадила.
Жажете да сте једноставни, Шштвљ подразумевате под тим2
Па, нећу да говорим о себи, али имам другарицу за коју ствар но могу да кажем да је једноста вна. Мислим да је то особа која не прави проблеме другима, која није хировита, која можа да саслуша другога, која може да чува тајну, а у овом времену када вико нема времена ни за кога, ни да саслушла, то је страшно ва жно. Ето, то су неке црте те јец ноставности,
Ви сте у разним приликама по нављали да бисте волели да итрате комичне улогб, улогу мапгупа, да ли је то из,/жеље да будете оно што јесте или да будете Оно што није ваша природа.
=
А.
ја сам у школи
Па, знате, девојка мангуп.
стварно била
· Правила сам циркус, и то су ства
рно биле смешне ситуације. Али, живот ми је донео. безброј и непријатности па су се некако мо-
ја живост и веселост временом
изгубиле. Ако желим да играм комичне улоге, то је управо из
сећања на те дане детињства, на.
то лепо.
да ли се у међувремену проме нио и ваш однос према животу, ако сте изгубили некадашњу вед-
рину. . Па, мислим да није. Није. Јесте ли замишљами себе у не-
кој таквој комичној улози, Каква би то била женаг
Мислим да таквих жена, У ствари, и нема. Ако их и срећем, нису из моје генерације. Је лисавета Сабљић је можда једина која има тог нечег, мангупског, у себи.
Сматрате ли да вас из чруга ва ших вршњакиња издваја још нешто осим онога што. је ' створено успехом и популарношћу
Не, не бих рекла да се нечим издвајам. Ја чак не могу да кажем да сам ја успела, а да хру“ га девојке из моје генерације ни су, мада немају ни славу ни популарност. Јесте ли задовољни оним штеу сте досад урадили7
Јесам. Врло сам задовољна. Јесте ли амбициозни
Мислим да нисам амбициозна.
претерано
, Куда су усмерене ваше профе-
“сионалне амбицијег
По цену хазарда, увек за.нечим, новим.
Верујете ли да сте реални кал процењујете своје могућности72
„Па, углавном јесам. Довољно добро могу да: оценим шта могу да урадим а шта не могу.
Кад бисте се ви, као глумица, разочарали7
Кад ме публика више не би,
примила,
Плашите ли се да би то једном могло да се десиг
Више не. Кад успех више не зависи од тога да ли је глумац леп ни да ли је дебео, да ли је
мршав или ружан, онда Такве 0о-.
пасности нема. у
јесу ли судбине жена које сле тумачили оставили меког трага У Језа |
Па, сто је стварно нешто што је било и што је прошло.
Ни једна од тих личности није
„оставила неког трага
Можда једна, у „Немирнима“.
Публика воли да нас гледа. Ви се публици допадате, Гледдате ли ви своје филмовег и
Погледам једанпут да видим шта сам урадила. Посао је за-
поеивоишитеитиншшиољтестисеттВИШ о Беира лингвисте пива таленат еиринитттавветиттЕч У = Сон
[и
Још | неостварена жеља: Милена Дравић
вршен, више нема шта да се по прави или да се поквари. Не, не уживам себе да гледам. Мислите ли да сте лепит Молим7 Не мислим. шта мислите о свом лицугт
Молим7 Па, мислим да је за филм захвално. Сниматељи мм, рецимо, кежу да имам захвално
пластично лице. Мислите .= да сте нешто ризи-
ковали када сте после петнаест го дина филмске каријере прихвати-
! улогу у позориштут |
Не мислим да сам ризиковала, Баш се добро осећам што сам иг рала у ове две представе, Знате, мени је увек страшно важно ка ко. се ја осећам у једном послу, Ако осетим да сам га добро у-
радила, уопште се не обазирем..
Верујте, критике слабо и читам,
Не би се рекло да се мишљења позоришних критичара, У оз вом случају, слажу са таквим ва шим осећањем,
Али, ја нисам ни играла за критичаре. Играла сам због себе и због београдске публике, У позориште сам дошла из љубави, а не да позоришном свету солим памет како треба да се игра. Ја сам то, стварно, најпоштеније ра- · дила и урадила сам најбоље што сам могла. о
Ви сте на филму играли 'олре Ђени тип, или два-три типа жене која је у љубави мање-више била наивка. У позоришту сте наједном упали у улогу која инсистира на неким _еротским, „сексуалним атрибутима. Да ли је н у томе био ризик7 ' ,
Не, није био ризик. Комад је био најављиван, ваљда због рекламе, као сексуална трагедија. Али, то је смешно: то уопште ни је сексуална трагедија. И та Лулу све време изгледа страшно. ча сто,. чак чедно, мада се око ње свашта дешава... Ја сам у најближој околини имала пример та кве жене која уопште не делује еротски, која није ни лепа, а 9ко ње са малтене дешавају ствари као око Лулу.
желите ли. још да гтрате улоту мангупа2
Волела бих, али не верујем да ће ми се жеља испунити.
Да ли сте некад пожелели да напишите неку улогу за себе7 Нисам. Не бих умела да на-
· пишем.
Можда улогу мангупа7
Не бих умела да напишем.
Фелике Пазцић
ић
У мојој-соби виси слика давно већ покојнот познатог сликара Миљенка Ђурића. Иако је био већином графичар, ова је слика у боји и пуна је лијепих тонова, љубичастих сјена што прелазе у плаво, и много' топлог сунца што грије читаву слику.
На тој је слици стара загребачка Опатовина: двије старинске "приземни це са високим крововима, праве ста ре обртничке кућице, а иза њих види се Горњи град са Марковим торњем У лаганим облачићима преливеним сунцем, Одмах до тих кућица на Опа товини види се стијена високе двокат вице, једине у тој улици, а у њој је становао А. Б. Шимић са својо ом пожртвованом Татјаном Маринић, која
„та је дворила у његовој тешкој боле-
сти и олакшала му последње дане. Умрла ја прије неколико година, а била. је позната социјална радница,
__врло обљубљена међу грађанима Гор__њег града, за које је радила.
Колико ли сам се пута успињао овим влажним уским стубиштем са ФРраном Алфиревићем, а већ тешко 60 лестан А. Б. Шимић увијек би нас дочекао с благим смијешком, док би
Татјана наше столце' примакнула посве близу његова. кревета. Задржавао нас је увијек, јер је волио разговара
ти и хтио сазнати много о животу У.
којему као да није више ни био. Сми јешио би се анегдотама, поготово 0нима о Тину Ујевићу и његовом бур ном животу у Београду, а те би Франо сазнао и од новинара који су долазили из Београда и у Загребу тра жили контакте с нашим књижевницима. Један од тих новинара, стални су“ радник „Политике“, често је с Тином обилазио београдске бохемске локале, а када би опет долазио у Загреб одмах би потражио (Франа, с којим та је везало и'познанство с Алфиревићевом првом женом, и то познанство још из давних школских клупа, Све најновије анегдоте о Тину лспри чао би Франи, а Франо опет болесном А. Б. Шимићу, који би жедно
"у се упијао те'звукове ондашњег 6ур
ног београдског бохемскогт живота, А, Б. Шимић, који је био толико
животан, темпераментан, увијек спре
ман на полемику, било за каванским
столом, било у својој „Вијавици“ или у неком другом књижевном листу, А. Б. Шимић на болесничкој постељи као да је с неким. тајанственим радијем будно одржавао везе с онда шњим збивањима, па и политичким животом, али највише с умјетничким. И сам је слутио да'га крхко, слабуњаво тијело постепено али сигурно удаљује од живота, и свима нама ко ји смо га поштовали и, вољели било је врло тешко свладатл сузе кад је сам често нагласио да иде крају. Но, било је у њему још толико животне енергије, да би се ти његови падо ви и стропоштања у црно често нагло претворили у дизања, успоне па и на
а НА ПЕСНИКА: а.
и Бранко, Шимић (карикатура Пјера КРИЖАНИЋА, 1922.)
_ Сусрети у пјесникођој соби у дђокаланици на. затребачкој Опалпобђини
де,. И у тим часовима био је некако
свечано расположен и врло ведар. И онда би нам причао о својим будућим књижевним „плановима а 9
својим противницима говорио би тем пераментно, борбено, као да је потпуно. здрав и као да неће свакога часа доћи из љекарне његова Татја-
на да му донесе лијек, да му под пазухо стави термометар и да му, стави руку на вруће чело. Све је то он стрп љиво подносио, без жучљивости многих осталих болесника. Његове су лијепе велике тамне очи пратиле покрете Татјане по његовој соби, из ко је се видјела "читава Ткалчићева ули ца са многим стрмим крововима и на хереним димњацима и са двориштима тдје су пред климавим сивим дрварницама стршили' купови старудија, расклимани, "дотрајали ормари _ без врата, „рајнгле“ и лонци без дна, а нашла би се и покоја растргана птичја крлетка са покиданим, од многих киша . већ давно "зарђалим жицама.
Поглед из стана А. Б. Шимића „био је усмјерен на тај дуги ред кућа У Ткалчићевој улици, сиромашних кућа, толико тужних за дугих јесенских. киша и мнопи стих о сиромасима написао је А. Б. Шимић, гледају-
ћи са свог прозора У ту улицу. Послије, већ као тежак болесник, није
„више много долазио до тог прозора,
ја касније би, једва уз помоћ авоје драте Татјане и којега од нас докорачао несигурно до тог свог прозора, бацио
Це
поглед на Ткалчићеву улицу и опет се апатично вратио у свој болеснички лежај, уз који је било приковано ње“
тово слабашно тијело,
Но, контакт са животом! уздржавао је готово до свога посљедњег даха. И у својој соби, и у болници био је увијек окружен књигама, новинама и ревијама, које су готово сакривале његов покривач,
Радио је. много у свом кратком животу, читао много, писао, биљежио у свој мали нотес који је увијек. | собом носио. И, што је најважније, борио се са својом околином до ко ца живота.
И из своје собице на ОНА настојао је отворити прозор У Пе а пу, како је и сам темпераменвтко лико пута изјављивао.
Али, на жалост, из свога прозора угледао је само сиротињске дотрајала кровове Ткалчићеве улице.
А Европа је била далеко, далеко.
ов
Трагедија толиких наших књиже ника. 5 '
Вјекослав Мајеф
[|
: