Борба, 20. 01. 1989., стр. 10
не => и
МР плав ПИИНИ ЛЕТЕ
ПИСЦИ ПЕРЕСТРОЈКЕ, ГОСТИ БЕОГРАДА, О КУЛТУРНОМ, ПОЛИТИЧКОМ И ЕСТЕТСКОМ ПРЕСТРОЈАВАЊУ У СССР—у
Крах естетских
КУЛТУРА
ПРВИ ТОМ КАПИТАЛНОГ БИГЗОВОГ ПРОЈЕКТА „ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ“ ФРЕДЕРИКА КОПЛСТОНА
„потемкина“
Упркос „преврату“, у преживелој свести је књижевна јерес чак опаснија |Коплстонове „Историје филозор од политичке, па не чуди што се пре објављује и Солжењицин, него неки авангардни уметник — кажу млади совјетски ствараоци. Фатална „по-
слушност“ руском реализму 19. века.
Велико спремање звано перестројка тек је — на почетку пута. Тако бар тврде његови протагонисти, совјетски писци тзв. млађе генерације, Они ових дана бораве у Београду као гости трибине „Дани перестројке“ која се мултимедијално одвија под окривљем Студентског културног центра.
У разговорима за округлим столовима у СКЦ као и приликом сусрета са писцима Србије у Удружењу књижевника, совјетски ствараоци, од којих су неки тек са перестројком отпочели свој јавни књижевни живот говорили су запрепашћујуће отворено о својим жељама и надама, страховањима и проблемима културног и политичког живота у СССР—у, о естетским догматизму, политичком плурализму свом виђењу Југославије, али, са критичким освртом на властите „грехе“ — кривицу самих писаца. Плурализам „каменог доба“
— Перестројка је унела потпуни хаос у естетске категорије, приметиће, у том контексту Виктор Јерофејев. Баш као у политици, и у овој смо области попут дивљака из каменог доба. Наша је литература данас заиста „плуралистичка“, али то не значи да се објављује све што је у столовима писаца. Док не рехабилитујемо Солжењицина имаћемо велики политички јаз. А док не навикнемо да слободно говоримо о свим збивањима након Октобра, нарочито после тридесе-
ЗАШТО КАТОЛИЧКА ЦРКВА И ДИО ВЈЕРНИКА ИНЗИСТИРАЈУ НА ЗАБРАНИ ПРИКАЗИВАЊА ФИЛМА „ПОСЉЕДЊЕ ИСУСОВО
ИСКУШЕЊЕ“
Од кушње се __ сватко чува сам
За званичне кругове Католичке цркве Скорсизов филм је „тешко богохулан и увредљив“ за „све баштинике кршћанске цивилизације“ Ф ,... вулгарним приказивањем особе нашег Господина Исуса Криста филм има очиту накану вријеђати најузвишеније и најплеменитије осјећаје кршћана“ — истиче се у петицији сплитских вјерника Ф Чувати наше вјернике од „кушње“ овог филма тако што га не бисмо приказивали не би било ни у складу с религијским моралом — каже критичарка Мира Боглић
Дуго рекламирани и бомбастично најављивани амерички филм „Посљедње Исусово искушење“ коначно се приказује у више градова широм земље и, ако је судити по првим реакцијама о том до сада истодобно много хваљеном и куђеном филму, његово приказивање неће проћи без неке врсте филмског скандала. Точније, речено, скандал је ту и ваља га ријешавати.
Како сазнајемо први су реагирали вјерници из Суботице повријеђени колико садржајем самог филма толико и чињеницом да је тај до сада „најбогохулнији“ филм приказан у њиховом граду „у цијелом предбожићном тједну и на сам Божић“. „Судећи по рекламирању тог филма у Суботици, пише ових дана католички тједник „Глас концила“, није ријеч о томе да би се зналцима и љубитељима филма пружила могућност да мирно и критички погледају једно сувремено филмско остварење, него се тим филмом изричито жели рушити Исусов углед међу житељима ове државе, понижавати и вријеђати најдража светиња вјерничке већине у нашим народима и народностима". Божићни „поклон“
Придружујући се реакцијама суботичких вјерника Католичка црква оцјењује да је тај филм, без обзира на различите могуће оцјене његове стручне и умјетничке вриједности, „по себи тешко богохулан и увредљив не само за вјернике него за све баштинике кршћанске цивилизације, за цио свијет који броји године од Исусовог доласка на свијет и који се куне на кристовске вриједности слободе и достојанства сваке људске особе“. Стога није чудо, подсјећају из званичних _ кругова _ Католичке цркве, што је приказивање тога филма у многим земљама изазвало бурне просвједе, а неке су државе, као на примјер, Грчка и Израел, забраниле његовог приказивање. Ако можда није било вјеројатно да и у нашој земљи буде забрањен — каже се даље — ипак је тешко разумјети да га у једном нашем граду приказују на сам Исусов рођендан, обљепљујући град плакатима на којима пише да је то „најискренији
тих година, бићемо историјски лицемерни.
Судећи по оном што се у више наврата чуло у овим разговорима, млађи писци мисле да је крајње време да се учини и радикалнији раскид са властитом књижевном традицијом 19. века, односно руског реализма чији су „послушни ученици исувише дуго били“. И та је „послушност“ била фатална, јер је резултирала и естетском и политичком диктатуром у крајњој линији, а које сада ваља срушити. Зато и естетска јерес има можда још већи значај од политичке за ствар литературе. Требало би, дакле, укинути садашњу бесмислену поделу на званичну и незваничну књижевност, и велики број емиграната, почев од највећег, Бродског, као и оних унутрашњих дисидената — прикључити ономе што се зове совјетска или руска литература данас
Цензуре и стереотип
— Морамо да превладамо и веома јаку естетску цензуру, која робује овешталим стереотипима — каже критичарка Ала Латињина. Нови људи су веома слободни политички, револуционарно расположени, али естетски догматични. За њих се пораз завршава тамо где почиње „Нови мир“. Ценим политичку оријентацију часописа „Знамја“,али и они ће пре издати Сложењицина него једног Алешовског, иако први, могло би се рећи, угрожава темеље нашег система, а други не! а Пошто је, како тврди, наступило време метафора, и Латињина је
филм о Исусу“. Стога и није чудо што су, особито млади, вјерници у Суботици одријешито реагирали, што су тргали плакате или преко њих крупним словима исписивали „ЛАЖ“, — пише „Глас концила“.
Добивши сугласност црквених предводника католички младићи и дјевојке у Сплиту су углавном по црквама прикупили 7.694 потписа на представку коју су упутили републичким форумима, као и Предсједниш“тву ГК ССРН и Извршном вијећу Градске заједнице опћина Сплит.
— Повијесно неистинитим и вулгарним приказивањем особе нашег Господина Исуса Криста, истиче се у петицији сплитских вјерника, филм има очиту накану вријеђати најузвишеније и најплеменитије осјећаје кршћана, а вријеђање туђих осјећаја ни у каквом случају не може се сматрати умјетношћу. Не видимо никаквих разлога да се допусти јавно приказивање наведеног филма јер би то било противно постигнутој цивилизацијској разини. Увјерени смо да би (...) изазвало огорчење и код других добронамјерних чланова овог друштва. Очекујемо од Вас да у оквиру својих овласти, а у складу с друштвеним и позитивним законским нормама онемогућите јавно вријеђање вјерских осјећаја...
„Небеска еротика“
Каква је судбина ове петиције, те да ли ће се што подузети по захтјеву сплитских вјерника, питали смо у Извршном вијећу Сабора Хрватске.
— Упознати смо с петицијом грађана вјерника који траже забрану приказивања филма „Посљедње Исусово искушење“ и о томе, рекао нам је замјеник предсједника Комисије за односе са вјерским заједницама Извршног вијећа Перо Плетикоса, још није заузет званичан став. Како је ријеч о петицији грађана договорено је да се о њој ускоро одржи расправа и заузме одговарајући став у Одбору за вјерска питања при РК ССРН Хрватске. Филм још нисам погледао али, без обзира на то, особно нисам склон никаквим забранама, а и они који су га гледали по некаквој „службеној дужности“ дијеле моје мишљење. Упознати смо и
У издању БИГЗ-а недавно је
бити мало детаљније и обухват-
објављен први од десет томова „није од уџбеника који су у упот-
фије“, највећег и несумњиво једног) од најзначајнијих историографских дела (остали томови, како најављује београдски издавач, појављиваће се сукцесивно ком неколико наредних година). Аутор ове велике, системачне и целовите историје филозофије Фредерик Коплестон (1907) католички свештеник а после језуита, познати професор метафизике на Понтификалном _ грегоријанском универзитету у Риму (од 1952. до 1968) и професор историје филозофије на Хејторп колеџу у Лондону (од 1939. до 1974), представља „водећег католичког филозофа на енглеском говорном подручју“. Писању обимне целовите историје филозофије, како сам каже, приступио је с мотивом да „прикаже логички развој и међусобну повезаност филозофских система“ чиме је намеравао да „опскрби католичке црквене семинаре делом које ће
употребила једну такву — аналогију са јерменским земљотресом. Попут ове катастрофе која је тестирала сву трошност грађевина подигнутих у последњих седам деценија, и литерарна перестројка тестирала је и — срушила званичну совјетску културу! Тако да надувана и лажна имена смањују у том преврату истински синови књижљвности.
С тим у вези, дотакнута је актуелна ситуација у Савезу совјетских писаца. Она не може бити добра, — кажу гости из ове по први пут неформалне делегације јер појединци насу ни чланови тог Савеза — јер док год чланство повлачи са собом извесне привилегије, као што су рецимо путовања у иностранство, држава ће бити у стању да контролише књижевност. Осим тога, дошло је до велике поларизације између самих писаца, па би, рецимо, било тешко у тренутном односу снага добити и просту већину гласова за било који друштвени, политички или културни концепт. Зато драгоцена упоређења представљају југословенска искуства и грешке. У том контексту, Виктор Јерофејев поменуће економски, национални и једнопартијски проблем. Па је рећи ће и то још прерано радовање, јер је перестројка по општем мишљењу, тек на почетку пута.
У вези тих емоција, пак, вреди забележити посве лични, људски коментар песника Игора Иретењева: „У праву су моје колеге што кажу да нам је рано, али ја сам врло сретан и просто не могу да се — не радујем!"
В. Рогановић
Прву награду на традиционалној изложби „Слобода и стваралаштво“, коју организује београдска Уметничка галерија '73, освојио је Феђја Пешић, академски сликар из Београда, прошле године октобра месеца. Овом наградом лауреат је добио право на самосталну изложбу, у Галерији. Пашић је то своје право уступио — својим колегама, добитницима друге и треће награде! Будући да за сличан пример готово и нисмо чули, упитали смо Пешића — заштог2
— Прво, и чини ми се пресудно, било је то што сам прошле године, у том истом простору, већ имао изложбу. Али, без 06зира што је овај мој циклус потпуно нов и што се до изложбеног простора не долази лако, верујем да се у свим овим немањима мора имати бар мало морала. Уосталом, право вредновања за једно уметничко дело јесте колико оно траје и колико ће моћи да издржи суд времена. Ако оно кроз све мене живота и људи
са тим да су у Загребу полупани неки од изложбених паноа гдје се филм рекламира. Али што се ту може и то је одређени цивилизацијски ступањ изражавања протеста. И, још нешто. Филм је увезла титоградска „Зета филм“, а то значи да је та кућа претходно добила сугласност свога савјета као најодговорнијег друштвеног тијела. Можда би се стога, закључује Плетикоса, претходно требало огласити то тијело. Настављајући информисање о балету Витомира Трифуновића »Косовка девојка«, који би требало ове године да изведу ансамбли београдског Народног позоришта и новосадског Српског народног позоришта, замолили смо др Бранивоја Ђорђевића да нам каже на којим
Не улазећи у даљњу судбину приказивања тога филма, као ни у захтјев Цркве и вјерника за његову забрану, тешко је сложи-
ти се са уваженом филмском критичарком Миром Боглић која ових дана забиљежи: „Било би комично не приказивати тај филм зато јер негира бар дио црквене догме, с обзиром да га нитко није приморан гледати. Чувати наше вјернике од „кушње“ овог филма тако што га не бисмо приказивали — то чак не би било ни у складу с религијским моралом! Од кушње се сватко мора чувати сам, па тако, ако је овај филм кушња,. нека се чувају и наши вјерници. За остале овај филм неће бити ни посебно занимљив, ни посебно сензационалан, а понајмање скандалозан“. Вјерници би засигурно режисеру Мартину Скорсизу и опростили неке хисторијске непрецизности у вези са Исусом, али тешко да ће му опростити што је глумачку улогу Исуса повјерио Виљему Дефу, који се прославио играјући негативне јунаке и који у Холивуду важи као „највећи негативац свјетског филма“. Не могу му, такођер, опростити ни то што је Јуда у филму приказан као највећи Исусов пријатељ, који је од њега супериорнији, што и није тако тешко бити кад је лик Исуса дат „у обличју опсесивног неуротика“. А тек спекта-
основама је базирао писање либрета. — Када ми је композитор Витомир Трифуновић поверио писање либрета за овај балет веома сам радо прихватио јер су тада моја размишљања већ била у средњевековној Србији, каже др Ђорђевић. Управо сам завршавао рукопис о Немањићима »Рашки ритуал«. То је текст о средњевековној Србији на коме сам радио од својих студентских дана — готово 30. година. Читао сам хагиографије, житија, похвале и другу литературу, затим књиге Милутина Бојића »Краљева јесен« и »Урошева женидба«. На тој подлози правио сам »Ра-
СМЕХ У СВЕМИРУ
(брасеђа 5)
режија: Мел Брукс
сценарио: Мел Брукс, Тони Михен, Рони Грејем
улоге: Мел Брукс, Дафне Цунига, Бил Пулмен, Рик Моранис, Џон Кенди
производња: САД, 1987. дистрибуција: Београд филм, Београд
Америчка филмска комедија у последњих двадесетак година не
би се могла ни приближно објас-
нити изостављањем утицаја који
куларне бизарности и „небескујје на њу извршио Мел Брукс. еротику" изражену кроз љубавне Друго је питање колико су ти сцене Исуса и Марије Магдале-| утицаји усаглашени са суштин-
не. Критичарка Боглић подсјећа да би због своје тематике филм Мартина Скорсиза могао потући рекорд чинило се заувијек најгледанијег филма „Замео их вјетар“. Начином реагирања вјерници и Црква чине заправо и
највећу рекламу самом филму. Рајко ВУЈАТОВИЋ
ским карактером филма као медија, а колико су значајан део новије америчке комедије удаљили од традиционалног, свој прилици неприкосновеног комедиографског израза, какав је у Холивуду негован од самог његовог постанка. У сваком случају, Брукс је као утемељитељ и главни протагонист тзв. „зроо!“
по
реби“. Међутим, „судбина коју је Коплстонова „Историја филозофије“ доживела након првог 06јављивања, 1946. показала је да је дело надрасло првобитну намену. Током неколико наредних деценија доживело је десетак издања, преведено на више светских језика, а последњих деценија штампа се у џепним форматима и огромним тиражима.
Први том, од преко 560 страница, с којим се наш читалац сусреће у преводу Слободана Жуњића, посвећен је историји филозофије Грчке и Рима, У првом делу овог тома Коплстон разматра пресократску филозофију, док остали делови по свему представљају праве монографије, посвећене најзначајнијим представницима грчке филозофије. Тако се, у другом делу, на педесетак страница, аутор бави Сократским периодом, у трећем на 150 страница излаже Платоново учење, у четвртом, на приближно' толиком простору разматра Аристотелово мишљење, а у последњем, петом, бави се
„прође“ — значи само једно: створено је нешто за сва времена. Чини се да сте склони дефиницији да је „уметност оно што остаје када се све заборави“. Али, зар не мислите да се нешто и неправедно заборавља, ако се на то не скрене пажња2
— Човек мора да верује, без обзира какав ће бити коначан суд, да ствара нешто за сва времена и да ће му тек оно помоћи да добије на универзалности. Без обзира на ововременске награде, дело или остане, или се заборави. Тако мислим ја, ненавикнут на награде, а кад сам је добио био сам затечен. И, тако, док сам чекао да размислим, прича о награди је испричана и — заборављена. После награде не остаје ништа, ако иза тога не стоји дело, а да ли оно стоји, показаће време. Не верујем да било каква и било колике награде осигуравају бесмртност. Једноставно — у награде не верујем!
ЈОШ ЈЕДНОМ О БАЛЕТУ »КОСОВКА ДЕВОЈКА«
Отеловљење народног духа
Либрето »Косовка девојка« је само део мог дугогодишњег интересовања за средњевековну Србију. Народно позориште би такође кроз годину дана требало да изведе мој »Рашки ритуал«, дело несвакидашње драмске форме, каже др Бранивоје Ђорђевић
шки ритуал« и добио несвакидашњу драмску форму, односно фреско-драму како сам је означио. Ово дело требало би такође Народно позориште да изведе за годину дана.
Одмах затим, написао сам један колаж који по својој литерарној форми може да послужи за прославу 600 година од Косовске битке који су нека позоришта већ прихватила.
У таквој атмосфери тема »Косовске девдјке« била је један наставак претходног стваралаштва.
6 Да ли грађење лика Косовке девојке базира на народној песми2
— После победе кнеза Лазара над Турцима на Плочнику 1384. године Косовка девојка, и поред славља, показује извесну бојазан за будућност земље због унутрашњих прилика неслоге српског народа о којој се толико говори. _ Оваква – концепција представља више отеловљење народног духа и мисли него лич-
послеаристотелском филозофијом. У оквиру овакве поделе Коплстон изузетно прегледно представља најистакнутије филозофе грчко-римске филозофије, занимљиво повезујући обиље обавештења о њиховом животу, мисаоном развоју и учењу са најважнијим чињеницама културног, научног и духовног живота епохе којој припадају. То не чини еклектички, него унутрашњим, смисаоним повезивањем у једну садржајно богату и кохерентну целину која, јасније него код других аутора, омогућава да се разуме како одређено филозофско учење израста из своје друштвено-историјске и културно-историјске позадине. По тој ширини, разнородности и језгровитости обавештења о филозофима, њиховом мишљењу и духовном хоризонту времена у којима се појављују, први том Коплстонове „Историје филозофије“ представља засада несумњиво највредније историографско дело на српскохрватском језику, посвећено грчкој филозо:
| НЕУОБИЧАЈЕН ПОСТУПАК СЛИКАРА ФЕЂЕ ПЕШИЋА
Наградама не верујем
Право на самосталну изложбу стечено добијањем прве награде на изложби „Слобода и стваралаштво“ Пешић је уступио колегама добитницима друге и треће награде
Колико је ово време инспиративно за сликарствог
— Свака криза у друштву економска, политичка, духовна... а поготову кад је као ова наша свеопшта, оставља свој траг и печат у свакој уметности, па и у сликарству. Гледајући колико кошта наш материјал, сликар се врло често одлучује не преме уметничким склоностима, већ према материјалним могућностима. Наше зараде су тривијално—ревијалног карактера и не остаје нам чак ни за просту репродукцију. Међутим, у уметности се ипак стварају велика дела, што је резултат, умногоме, револта и отпора у односу на стање у коме уметници живе. Ето, како и инат може бити позитивна особина!
Ђорђе Кадијевић, ликовни критичар, за Ваш нови сликарски циклус је рекао: „Када је решио проблем ликовног језика и технике, „провалио“ је из њега чудесни свет ликова које је носио у себи. Свечано, али и гро-
ности из народне песме. Тако се уз хероику кнеза Лазара, Милоша Обилића, Косанчић Ивана и Топлице Милана, затим трагике мајке Југовића, после слома на Косову, јавља личност Косовке девојке као вечно живи српски дух — као спиритус агенс, као покретачка снага, која после тешког пораза чак и мртве подиже у борбу за будућност Србије.
Ова апотеоза на крају, која по мени има своје пуно оправдање у једној балетској визији изазвала је код композитора Трифуновића извесна колебања. Међутим, како је то питање могуће решити током радног процеса оставили смо да коначно одлуку донесе Лидија Пилипенко која се прихватила кореографије.
0 Како објашњавате један нови романтизам који се последње време јавља у уметности овог народа2 Да ли он има нека упоришта у романтизму 19. века2
— Мислим да од периода 200 година трајања Немањића у
БОРБА 20. јануар 1989,
фији.
У вези са тим квалитетом, којим предњачи у односу на многе велике светске историчаре филозофије треба истаћи да Коплстон не заостаје за њима ни у погледу стручности и систематичности излагања. У разматрању појединачних учења он опширно излаже најизворније садржаје филозофских списа, преплићући вешто ваљану интерпретацију са својим опаскама и коментарима. При томе, око проблема које разматра, неизоставно наводи мишљење и коментаре других филозофа, пореДИ их, објашњава, одбацује оно што му се чини неважним и неаутентичним. Све то не чини на основу субјективног уверења, него, критичко рационалном анализом. Логички план и аргументације Коплстонових анализа јаснији је и разговетнији, него код било ког другог историчара филозофије, _ преведеног на српскохрватски језик. Стога треба истаћи да, иако је реч о целовитој _ историји . филозофије Грчке и Рима, која због своје обухватности не може улазити у
тексно, озбиљно и готово комично, час као тотемски симбол, час као живи људи — трају ликови на његовим колажима. Овим циклусом Пешић се приближио малобројним сликарима који су неговали колаж: Табаковић, Пеђа Милосављевић, Зоран Петровић, Пирке Стојановић,,.“ — И колаж илустрације, или монтажа фотографије, тежак је посао. У овој врсти стваралаштва сликару потезе диктира и материјал. Тако, да би уметник изразио, на прави начин, своју идеју, треба му много стрпљења, знања и воље да би избегао замку тек пуке илустрације. Ја сам пронашао своју митологију у овој техници, која је код нас, на жалост, и ретка и потцењивачка.
На једном колажу Феђе Пешића стоји записано: „Све је веће од мене, а космос је у мени“. Треба само погледати Пешићеве колаже па се уверити у то.
В. ВУКОВИЋ
средњевековној Србији ми имамо врло мало проучених и искоришћених мотива, који се могу транспоновати у сценски облик — као драма, опера, балет или веће оркестарско дело. Међутим, појава неких група као »Музика антиква«, »Арс нуова«, »Ренесанс«, хор Музиколошког института САН-у, Хор флаута професора Азањца, показује да се све више враћамо тим мотивима. Романтизам и национално буђење у 19. веку имало је друге циљеве и ја га разликујем од ових данашњих појава. Мени се допада што се данас буди критички став према историји Срба јер сматрам да се само на тај начин могу утврдити и достојно обележити праве вредности прошлих времена.
С. ЈЕЛИЋ
БОРБА у биоскопу и испред њега
филма током читаве каријере протежирао хумор јасно препознатљивог стила. Хумор изузетних вербалних (неретко непреводивих) али и визуелних акробација, честих „прескакања рампи“, апсурдних ситуација.
Са свиме наведеним у потпуности кореспондира и „Смех у свемиру", помало закаснела пародија филмске епопеје „Ратови звезда“. Начелно, Брукс се прихватио крајње сумњивог подухвата — пародирања филма који је и сам, истина у највећој могућој мери стилизована, пародија на рачун разних софистицираних свемирских одисеја. Но, и овакав, дакле а приори непродуктиван приступ, који уз то има и амбицију прилагођавања класичних образаца вербалне
" комедије касније освојеним про-
сторима у филму (то јест свеми-
ру; на то недвосмислено асоцира и сам назив филма „Зрасеђа “ — „зстеиђа!“), успева код Брукса како-тако да функционише. Пре свега захваљујући околности да Брукс, ван сумње је, поштује материјал који пародира (што се, уосталом, види и из његових ранијих пародија, „Високе напетости“ рецимо), па задржавајући њихов основни квалитет (у случају „Смеха у свемиру“ сама прича, очишћена од карикирајуће надградње, жанровски и наративно је прецизна — представља заправо мелодраму), хумор заснива на варијацији одређених ситуација и ликова. Свака од ових варијација нема, наравно, подједнаки домет, али је, по правилу, довољно и само неколико урнебесних да би се остварио жељени ефекат филма у целини. (две звездице)
ОБАРАЧ (Оуег ће Тор)
режија: Менахем Голан сценарио: Стирлинг Силифант, Силвестер Сталоне длета Силвестер Сталоне, Роерт Лођа, Сјузан Блејкли, Рик Цумвалт, Дејвид Менденхол производња: САД, 1987. дистрибуција: Инекс филм, Београд
Из продуцентске куће „Кенон“ (Голан-Глобус), по традицији успостављеној уназад пар година, редовно излазе лоши филмови. Ни ова сарадња са једном од највећих холивудских ку-
,
ништа боље. Велике амбиције
мис ова два постулата ра небулозну конструкцију, иначе „Обарача“ учинила Г негледљивим филмом.
(Напомена: критичар филмове од нула до ћа „Ворнер брос“ није завршила звездице)
страна
1
Недостижна једноставност тумачења
Преосталих девет томова овог значајног филозофског дела појављиваће се сукцесивно током неколико година
најминуциозније анализе, ко лстон по дубини филозофе анализе и критичког разма « ња најважнијих филозофску проблема и представника Грчко, римске филозофије, не заостаје за многим студијама и моногра фијама (домаћих аутора у преведених) стриктно посвеће. ним тим проблемима или фило. зофима.
Превођењем првог тома Коћ. лстонове „Историје филозофије“ добили смо несумњиво најпот. пунију историју грчко-римске филозофије, како за почетнике који се тек сусрећу са филозо. фијом, тако и за филозофске писце и мислиоце. Првима оу дело нуди сва обавештења и 06. јашњења, нужна за увођење историју филозофског мишље. ња; за друге, представља, не (а. мо аутентично тумачење фило. зофије једног времена него и де. монстрацију једноставног, јасног и разговетног, разумевања и об. јашњавања најсложенијих фило. зофских питања, које је понајви. ше одликовало грчке филозофе, |
Драган МОЈОВИЋ
ТВ КАДАР
Смешне | ствари |
Већ прилично дуго и при. метно једногласно смо оп туживали телевизију да је у својој програмској шеми најшкртија према оном што народ понајвише воли: ху. | мористичким серијама, Са. | да када нам је понудила чак две у креацији младих, све. жих снага, склони смо да уздахнемо: боље да их и ни“ је било. Телевизија је заиста била штедра — на основу успелог драмског првенца „Ђекна још' није умрлаа каће још не знамо“ подари: _ ла је Миодрагу Караџићу чак десет епизода за разигравање његових јунака, ој носно комедиографско од сликавање одређеног мен. талитета и традиције. Ре зултат је већ познат: уместо да разиграју, обогате и про дубе првобитне ситуације ни ликове, аутори су без ства: ралачке инвенције и нужне драматуршке _ спретности поновили и развукли исто то у бескрајно дуге и ис празне епизоде.
У новозапочетој хуморис тичкој серији Телевизије Београд „Доме, слатки до ме“ ове тегобе са хуморис тичком инвенцијом и дра матургијом се најављују у још _ жалоснијој форми. Млади писац Ненад Опа лић и редитељ Милутин Петровић кажу да им је же. ља била да донесу дух " менталитет младе генера ције. Бојимо се да она (дале ко више него Црногорци после „Ђекне“) са правом може да се осети увређе ном; наравно уколико заис та није тако духовно ис празна, хуморно приземна, менталитетски накарадна. А свакако није — тек је реч о приземној драматургију која мисли да је пуко изба; цивање „фора и фазона довољно да су уђе у свет ко: медиографског умећа, 18 макар се радило тек о коме цији менталитета.
На жалост, ствари са сме хом стоје много озбиљније па се њихов хумор испупао за десетак минута, млади глумци отпливали у испрау на преигравања, шмиру | површност, недоличну они ма који тек долазе.
М. Мишић
Голана и Сталонеа, које подре“ зумљиво произилазе из стату“ мега-звезде који Сталоне већ о го има, укључиле су у овај проје _ кат угледног ветерана-сценари“ ту акционих филмова („Посеу о нова авантура“, „Паклени рањ“, „Елита убица“, » фон“...) и „оскаровца“ ( сценарио филма „У врел 40" ћи“ Нормана Џуисона),. био линга Силифанта. Циљ Је ог апсолутно подређивање МЕ филма идеји промовисања вестера Сталонеа у глу зетних способности, а Д
мца УЗУ' а се пр“
не
томе не одлута у жанрова је п в филм. У репознатљив ф компро:
но да се ; сасвим очекива звије У
која је, отово
(једна звездица)
оцењује четири
Драган Петров"
() | к .
РО БР У ДР -
ДР ДО и у де ~
>