Борба, 05. 03. 1990., стр. 13

Одломци из необјављене књиге Драгослава Симића н Бошка Трифуновића „Женски логор на Голом отоку“

КАЗИВАЊЕ СКОЈЕВКЕ ЦАЦЕ

„Главу горе, жене!“ — храбрио је писац Голсоточанке Ф Али, и замерао им је на лицеме славе и хвале Голи оток Ф Како су се Ранковић и Кардељ чудили и згражали2

Касније, негде пред крај, не само да смо камен носили, него смо га и разбијали. То није оно класично туцање камена за шодер, него разбијање стена. Ту имате онај клин, једна држи клин, друга узима маљ (не знам колико има у том маљу, можда десет и више килограма) и ударате по том клину, док се не направи рупа, онда се стави дрвени клин па се удара и онда се стена расцепи. Стално сам молила 60-

· та да ме пошаљу да туцам камен, јер сте онда седели.

У две године мислим да су нас два пута одвели на купање. Мислим купање у мору. Једно од тих купања је било док сам ја била под другим бојкотом. Сунце је било неиздржљиво и пустили су ме да се окупам, и мислим да ми је од тога било јако зло. Вероватно сам била исцрпљена.

Човек у свом временуг

Ја сам иначе по природи увек била мршава, али сам изгледала стравично под другим бојкотом. Једно поподне нас сакупе у бараку кад је требало да буде читалачки час и појави се Добрица Ћосић. Један нови дах. Он је имао неке своје познанике, па: „Главе горе, жене", па „Ви ћете опет нама да се вратите“, па „Ви сте исто штои ми“ — и остаде ми дужан. Ја ћу морати кад тад да питам тог човека нешто друго. Онда је изјавио следеће: „Знате шта, жене2 Све могу да разумем, али ваше лицемерје не могу. Ја сам прочитао неке од ваших утисака са Голог отока. Па, како ви можете да славите овај Голи

OTOK?“ Каже он нама. Каже он мени! Јер, Удба је њему дала оне папире, оних жена које нису отишле под други бојкот. Па је ли могуће да је он насео после свега што је видео, и после свега што данас пишег Ја сам свом брату поклонила књигу „Човек у свом времену“. То је овај, ваљда, Славољуб Ђукић разговарао са Ћосићем. И пошто нисам успела да је прочитам, ја окренем само тај део. који се односи на његову посету Голом отоку. Оно када је он био згранут, када је отишао код Ранковића, па је Ранковић звао Бевца, па су се њих двојица згражавали. А Ранковић је био месец дана, ваљда, пре нашег првог доласка на Голи оток, он је посетио Голи оток. И негде сам у неком чланку од ових безброј чланака, прочитала да се Ранковић срео са неким својим другом са робије. А овај се понашао онако како су га научили кад је ревидирао став. И почео сам себе да пљује и да хвали голооточку управу. Сад, наводно, се Ранковић зачудио, па каже: „Ми тако нисмо говорили о нашим управницима затвора пре рата“. И запањио се. Међутим, Ранковићу ништа није пало на памет, прешао је преко тога, окренуо се и отишао. Кад сам ја дошла на Голи оток, још се причало како се он попео на брод, а цео Голи оток скандирао: „Марко-Марко!“ Зар то Александру Ранковићу није би-

ло сумњиво. Он, јадник, није знао! Ни он, ни Бевц! Ђилас каже да није знао! Да ли је имао некога од својих другова доле2 Да ли се икад запитао шта је с тим људима2 Ћосић поштено каже да је мислио да ће да наиђе на раднички

аивног Добрице 1

рју — како су могле у својим исказима да

црвени универзитет на Голом отоку. Остао ми је дужан, он није могао да буде толико наиван да не зна да су жене писале само оно што је од њих тражено. Знате шта, жене су, нарочито неке, жене су лоша врста људи. Понекад ми Усе чини да су психички окрутније од мушкараца. Ја не могу сад свега да се сетим, али тај осећај носим. Ја кажем да је то била ситуација кад је све оно потиснуто зло (јер претпостављам да у сваком човеку чучи и добро и зло), права ситуација кад је то зло исплива-

вало напоље. У обичном животу среће- '

те људе који су мање или више зли. А замислите сад један такав терен2 Ту су жене, које то и не би хтеле иначе, биле приморане да доказују исправност свога става тако, што су мучиле друге жене! Да ли сте ви то негде срели2 Ја нисам. Потказивача у свим затворима има. Провокатора, убачених, неубачених, проданих душа свуда има. Али то је био метод, то је био систем, и то је та димензија. И то моје ношење камења јула месеца ми је лакше падало, чини ми се, од поживотињчења, ако тамо смем да кажем.

„И све ближе слободи...“

...„Обичај је био кад се спрема изла-

" зак групе, онда се нешто опет иде код иследника, па се нешто куца, неки завршни записници, или не знам шта, И то се данима тако куцало и тачно се знало ко иде на рапорт, тај ће ускоро кући. Спрема се моја група за одлазак, све зову, углавном већину зову, а мене

Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића Ф Нове исповести ибеоваца Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског рита2 Ф Прилози за историју наше политичке репресије

Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за друге2

осића

нико не зове. Тада ми се променио и иследник. Ако се не варам, а можда ћу погрешити, ако се не варам, место тог Обрадовића дошао је, кажем дунули су нови ветрови, дошао је неки Баста,

· чини ми се. И сад сви одлазе, сви не-

што куцају и једног дана ја сам опет нешто пролазила, ишла и носила, а на узвишици је била та барака где су биле иследничке просторије и он виче: „Цацо, дођи да ти кажем нешто“. Мислим да сам се једанпут с њим видела, или ниједанпут. Каже — знаш ли да се спрема група кући2 Кажем знам, а онако стојим у ставу мирно, тако смо морали да стојимо. Каже, ја ћу нешто да ти кажем. Ако иједна пође у овој групи, ићи ћеш и ти с њом. То каже

Баста мени, стоји испред бараке с ру-.

кама у џеповима. Ја ништа нисам куцала. Речено нам је да се спремимо, прочитали су списак. Мислим да смо подобијали те возне карте, и неке паре. Мислим да је био брод „13. мај“. Сели смо у брод. Испратила нас је она група која је остала, лепо су дошли до пристаништа и махали смо једне другима, све је било либералније и нешто смо певали. Нешто смо се стлано заклињале Титу. Чули сте ону песму: „И сваког дана бићу све боља, и све ближе слободи, ићи ћу путем којим нас Тито предводи“. То, кад си ишао на посао или кад се стајало пре пребрјавања. Била је и једна песма о Београду, која је почињала: „Бели граде, Тито бди над тобом, Грми громко победе ти клик, ми смо горди у односу пред светом, на твој храбри и слободарски лик...“ Па београд, Београде, и кад се пева Београде, онда сузе иду.

СВЕДОЧЕЊЕ МИЛИВОЈА СТЕВАНОВИЋА (У)

Дапчевићева нереална опсесија

Извор моралне снаге: родитељи које су стрељали Немци, и кћерка и син на слободи Ф Добро сам упамтио Зорана Видаковића и његове „подвиге“ Ф Како је могао да се роди неко такав у једној честитој породици

Владо Дапчевић је реалистички насликао и своју личност. Да, он је био такав. Способан и одлучан да трпи, храбар, интелигентан, идеолошки боље поткован од многих других. Мало самоуверен и агресиван у смеру да постане вођа. Већ од Градишке спонтано је тежио да одређује и понашање других. Схватам ту његову амбицију. Али понекад је то доводило и до несугласица са њим. Услови су били веома тешки и људи су се чували поверавања и ма каквих поступака који би им стање могли погоршати. У својој исповести неправедно је увредио бившег команданта Прве пролетерске бригаде, пуковника Јагоша Жарића због наводне посусталости у Петровој рупи. Овај је на то реаговао.

Јагош Жарић стамено је пркосио тешкоћама. Пратио сам и његов ход по мукама од Старе Градишке, преко Шетрове рупе и Билеће, све до Голог 1956. године. Не, није то био човек над којим су могли тријумфовати невиђени логорски притисак и непрекидни безобразлуци и понижавања. Свестан је био да обесхрабрење доводи до моралног пада и убијања човека у себи. Није он уолште био материјал од кога се праве затворске поштапалице. И није то само мој закључак него и другова који су се онда тамо налазили. Одлазећи са Голог, најтоплије се поздравио са мном и искрено ме пожалио што на њему остајем и даље.

Ништа на штету других

Нереална је била Владова опсесија o прављењу организације. Бојим се да је око те опсесије он долазио у сукоб са појединцима и да је, незадовољан и расрђен тиме, њихово друкчије гледање на услове доцније оцењивао као слабост. Мало ми је неуверљив и разговор са управником Николом Бугарчићем, у коме му је — наводно — рекао да је он управник, а — ето — осуђеници слушају њега, Влада Дапчевића. То већ није могло бити тако. Као лукавом полицајцу и пошто су сваког од нас дуго студирали, Бугарчићу је несумњиво била позната Дапчевићева поменута опсесија и, ако је стврно биЛо текстуално таквог разговора, свакаКо је покушао да тим путем нешто Ућари. Потпуно сам сигуран да га није сматрао стварним вођом. Ни њега, нити ког другог од нас. Треба објективно Рећи: захваљујући терору, уходаном строгом систему и свемоћи, логорска Управа држала је све конце чврсто у својим рукама и наивно је било рачунати на могућност неког организовања, макар и под најконспиративнијим M илегалним логорским условима.

пак, такву идеју Владо је могао носити у себи, али тешко да се ишта озбиљније у том погледу могло реализовати.

Што се мене тиче, на овој идеји се

2 2

А

старешина Анеђлко Твртковић, његов помоћник и руководилац радова Емил Караџија, водници Дука Божовић и Есад Бибановић и још неки. Долазак у логор свежих заточеника из официрских група захтевао је нову попуну оваквих „преодгојитеља“. Из великог логора Жица дошло их је још неколико, добро испробаних и обучених за «све подлости и логорске манире.

Меколико нмена зликоваца

Најбескруполознији међу свима њима беху монструм и наказа Тугомир Ковачевић, наводно учитељ, кога смо звали „поган од копилета“, студент 30ран Видаковић, бивши официри Бранко Плећаш, Фикрет Манџука и Саво Баравалац. Својом спремношћу да не изостану за овима истицали су се Ђорђе Милићевић, такође бивши официр однекуд са Кордуна, и Вукосав Бошковић, бивши секретар УДБ—е за Црну Гору. Било је још неколико из реда ових зликоваца, али нека засад остану у сенци животињског страха

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ЧЕКА ИСТРАЖИВАЧЕ: Голи оток, данашњи пред могућношћу раскринкавања. изглед дела логора (Снимио Предраг Митић)

нисам задржавао. Сваки од нас, који се јуче налазио на истакнутој функцији, који би имао физичке снаге и из чијег понашања би се овакво нешто могло наслућивати, држан је на окуи стално био узнемираван и осветљаван. За мене је централни проблем био ус-

пешно одбранити сопствену личност

од опасности да као човек будем обезвређен и срозан на ништавило. Циљ спровођеног курса сводио се на то. Опомињао сам себе: никакав поступак на штету других! Нипошто ни у какве логорске мајсторије, срачунате на људску дисквалификацију!

Притисак и насртаји били су дуготрајни. Понекад су доводили и до безумља. У најгрознијим ситуацијама помишљао сам да се нећу главе наносити. Развитак догађаја ишао је даље на нашу штету. Зарицао сам се; ако се мора умрети, ваља умрети часно, Охрабривао сам се погибијом родитеља од Намаца: они су страдали од непријатеља, ја ћу од наших! Своди се на исто. На слободи сам имао кћерку и сина. Да ли бих у њиховим очима био жив, ако бих се појавио под жигом срама2 Да ли бих био жив и за самог себе2

Због огромне временске дистанце у којој се догађала животна прича Влада Дапчевића има у њој ситних нетачности у именима и понеким чињеницама. Као, на пример, она да је у посету нама у Петровој рупи са Ранковићем долазила и његова жена. Са њим и јо-

вом Капичићем, осим најуже пратње, није било никаквих жена. Сасвим појмљиво, поекла је исправка. Али, обична је дрскост, па и безобразлук, кад тамо неки Зоран Видаковић, сада на велико изненађење професор универзитета, злоупотребљава Борбине ступце и у бројевима од 6. и 7. фебруара безочно доказује како је оклеветан и како му је учињена животна неправда.

Владо Дапчевић рекао је стопостотну истину о овом корифеју нехумане и злочиначке голооточке праксе. Једном од корифеја. У Петровој рупи било их је више. У логору су већином боравили искусни, прекаљени и у дојучерашњој комунистичкој борби солидно извајани људи. Од њих самих било је тешко издвојити довољну екипу која би терорисала остале, загорчавала им живот, покојег сломила или доводила до уништења. Слабо се осипала главнина тамо изолованих. Затекли смо неколико таквих логорских сподоба. Приликом транспортовања наше групе из Старе Градишке, међу нама су убацили још петорицу сличних изрода. Дошли су и они с нама. Сасвим недовољно да би се стање у логору преобратило у смислу настојања управе и њој надређених виших фактора. Кадрови који су имали да ведре и облаче у Петровој рупи довођени су са Гргура или из главног логора на Голом. Бирани су по критеријуму какве су резултате тамо показали у свакодневном атаковању и превођењу „банде“ у правоверне. Отуд су били пребачени собни

О „подвизима“, ревности и хировима сваког од ових активиста и гонича, затворских ухода и батинаша, у ствари

„логорског смећа, могло би се писати надугачко. Добро сам упамтио Зорана Видаковића, који се, ево, усудио чак и на исправку. Њему сам на обрађивање предаван много пута. За тај посао није му недостајало ни воље, ни снаге, ни инвенције. Рекао бих чак да је то радио с великим одушевљењем. Знојећи се и пенушајући да бих следовао његовим гонилачким ћефовима, док сам одваљивао, товарио и носио брда камена, често и у трку под трагачем, чудио сам се да млад човек, наизглед

безосећајан и фанатизован у мржњи према некоме који му ништа није скривио. Из старе Југославије познавао сам његову блиску родбину, Слободана Видаковића, начелника оделења за социјалну политику Београдске општине и Александра Видаковића, новинара и писца уџбеника Енглески у 100 лекција, из кога сам и сам усва„јао основу овог језика. Да ли је могућно — питао сам се у себи — да се из рода онаквих људи испили изданак са овако запуштеним одгојем и карактеромз2 И како ће се овакво понашање и

овакав начин искупљивања на туђ ра- .

чун том младом човеку једног дана љуто осветити2 у

ПРУ ЗРЕО Сутра:

Незгодна смрт у истражном затвору

БОРБА, понедељак 5. март 1990.

nost „mučna"?

: Odlomci iž knjige di

kao posebnim republikama.

U ovom hronološkom okviru vojne pobede i rasula Habsburškog Carstva, dešava se nesporazum između srpske vlade i „Jugoslovenskog odbora“. On je bio ovlašten od Narodnog vijeća iz Zagreba da ga zastupa na mirovnom skupu. I kod Pašića su u strahu velike oči. On je jako nepoverljiv prema ovim političarima, koji odlučuju da uskaču u voz koji je već ranije krenuo. Pribojava se da je po sredi neki tajni projekat da se Srbija bez krvi izigra. On veli da znade za pet takvih varijanti u kojima je habsburški dvor davao koncesije, uključujući tu i plan o ujedinjenju jugoslovenske države pod habsburškim carskim žeziom. Ključ nesporazuma je u predviđanju dvojnog predsedništva na mirovnoj konferenciji. „Sa strane Jugoslovenskog odbora već se istaklo kako odbor predstavlja osam. miliona, a srpska vlada samo četiri miliona. Mi u Beogradu sve više dobivamo utisak da izvesni hrvatski krugovi imaju plan da odvoje Srbiju i Crnu Goru od ostalih naših krajeva, da se na taj način mesto jednostavne države u kojoj se oni boje da Srbi ne vode glavnu reč, stvori jedna čisto austrijska kombinacija. Čak nema nikakve originalnosti, no se kopira odnos Austrije i Ugarske.“

Ovo nije bila samo srpska glavobolja, nego i savezničkih vlada. Iako Britanija i Italija ne žele jedinstvenu Jugoslaviju, sve vlade strahu-

| ju da se u ovim komplikovanim političkim

procedurama starih habsburških političara ne

nog predstavnika njihovih naroda, saveznici taj status ne daju i jugoslovenskoj. Takve zahteve je Vilson odbijao sve dok nisu izgubili svaki praktični smisao.

Zov za petlovske republike

U ovo se direktno meša i katolička crkva. Тако je i ona doživljavala političko rasulo kao

|| da je i sama poražena na frontu, katolička

crkva ne ostaje ravnodušna u svim ovim političkim rešenjima. U oktobru 1918. su saveznici obavešteni da Rimska kurija zastupa ideju stvaranja jedne Podunavske konfederacije na

| temeljima bivše Habsburške Imperije. Iz tog

| se projekta izdvojila ideja o Hrvatskoj i Sloveniji kao dvema republikama. Nije istraženo

| gde je prvi koren ovih ideja o dvema jugoslo-

venskim republikama, a zatim i projekta da se

Н jugoslovensko jedinstvo ostvari u republikan-

skoj formi. Američki diplomati su procenjivali da je u Hrvatskoj „republikanski pokret pove-

| zan sa austrijskim intrigama“. Verovatno je

prvi uračunljiv projekat objavljen sredinom

j 1918.u londonskom časopisu „The New Euroh pe“. Znalo se da je članak „Srbija na raskrsni-

ci“ pisao Siton-Votson. Do kraja godine će ve-

| ćina italijanskih listova naširoko raspravljati | o ovoj ideji posebne hrvatske republike. Ideja

tinja od Solunskog procesa. I u srpskoj vojsci postoje pristalice republi-

| ke. Oni se tiskaju oko ostatka „Crne ruke“ i | grupe socijalista. Jaša Prodanović je u novem|) bru izvestio srpskog prestolonaslednika da se M ta grupa upravo stvara, što znači da je ideja Pi došla iz inostranih izvora i londonske emigra-

| cije. Hteli su da u ustavotvornu skupštinu prodru sa svojim programom. Pored oficira u

|| staroj zaveri, razočaranih u monarhiju, tu je

bilo „i mnogo ubačenih elemenata sa strane

|| onih koji ne žele naše jedinstvo“. Ujedinjavao lj ih je jedan neposredni cilj: da se ukloni NikoM la Pašić, da se objavi amnestija osuđenih na .

x Solunskom procesu i da prestolonaslednik da|) de izjavu da će prihvatiti jugoslovensko ujedi-

4! njenje „bez obzira da li će se ova misao o dve

republike preneti u potonji boljševizam. Uvek je ostajalo pitanje šta ko podrazume-

| va pod republikom. Ona jedno znači za socija-

liste, a drugo za engleske masone i katoličku

|| crkvu. Tu treba uračunati i jedno zaostalo

društvo, gde se svi jagme za lokalni identitet. Vasojevići i Bunjevci nisu najegzotičniji primeri u naglašavanju svoga ja u zajedničkom narodu, jer jedan američki posmatrač veli da „u nekim slučajevima seljaci u Hrvatskoj žele

пристојан момак, може да буде толико || da stvore republiku od samo jednog sela. Mis-

lili su da će na taj način biti ostavljeni kao jedini posednici zemlje bez ikakve spoljne od-

i govornosti“. Zov za petlovskom republikom u

| granicama jednog seoskog atara nije balkanski izum. Pojavio se u Rusiji 1917.

| Bez obzira gde se ova ideja o republici jav-

ljala, ona je jedinu stvarnu težinu dobivala

| kod britanskih javnih radnika i u katoličkoj

|| crkvi. Sve su je klerikalne snage prihvatile

jj kao svoj cilj. Neke grupe jugoslovenskih iseljenika u SAD su je isticale na katoličkoj osnovi, a italijanski iredentisti će 1919. oko prijelta

|| za razbijanje jugoslovenske države.

U sukobu srpske vlade i „Jugoslovenskog odbora“ britanski javni radnici igraju 'značaj| nu ulogu. Jedan deo srpskih diplomata 12 ро|) taje ne drži stranu svoje vlade. U svim porujj kama koje dolaze iz Londona, osnovni je za|| htev da se Pašić smeni sa položaja predsedni-

|| ka vlade i zameni nekim svilenim čovekom s

kojim bi se moglo raditi. Daleko je značajnija njihova politička ideologija koja iza ovoga sto-

|| ji. Uopšte se ne radi o jednom predsedniku

„Stvaranje Jugoslavije 1790-1918“

4 роуатри 1 njihovo bivše carstvo. Priznajući-. И čehoslovačku i poljsku emigraciju za legitim-

hrvatske republike početi da stvaraju planove ·

crpaHa

| Jugoslovenski KRST, KRIŽ I POLUMESEĆ

Zašto religijski obrasci mišljenja, čak i kada je ono izvan vere, traju i danas & Koliko se iza međunacionalnih odnosa kriju, u stvari, verski sukobi & Ima li demokratije ukoliko crkva ne prihvati poziciju „drugog mesta“ u društvu &» Zbog čega su se i komunisti koristili religijskim podelama Ф Како паз дапазпја jugoslovenska isiorija upućuje na zaMjučak da nam je buduć-

Piše: dr Milorad та

Uskakanje u voz koji je vec krenuo

Katolička crkva koja rasulo u Habzburškoj Monarhiji doživljava i kao sop-

stveni poraz, direktno se meša u jugoslovensku politiku, najpre idejom o stvaranju Podunavske konfederacije, a potom idejom o Sloveniji i Hrvatskoj

vlade, od koga se kao od neke stene odbija svaki pokušaj da u stvaranju zajedničke države inicijativa pređe iz legitimnih ruku države u masonsku ložu, čija delatnost nije jasna. Britanski javni radnici su postali vrlo ozbiljan faktor destabilizovanja jugoslovenske politike u ovom prelomnom vremenu. Pored nesumnjive političke pronicljivosti, Pašić je u ovoj igri više naslućivao opasnosti, nego što je bio u stanju da ih jasno identifikuje. Sumnjičav prema engleskom prijateljstvu, bio je naročito nepoverljiv prema engleskim monarhistima koji bi na Balkanu hteli da stvaraju republike. Nije cenio ove moćne ljude koji mese testo britanskog javnog mišljenja i misle da se pisanjem knjige o jednom narodu, dobiva i pravo učestvovanja u vođenju njegove države.

Nesuglasice među masonima

Stid i Siton-Votson su bili članovi jednog, komiteta koji vodi lord Nortklif i u njemu za-

Uvek je ostajalo pitanje šta ko podrazumeva pod republikom. Ona jedno znači za socijaliste, a drugo za engleske masone i katoličku crkvu. Tu treba uračunati i jedno zaostalo društvo, gde se svi jagme za lokalni identitet. Vasojevići i Bunjevci nisu najegzotičniji primeri u naglašavanju svoga ja u zajedničkom narodu.

duženi za južnoslovenske narode Habsburškog Carstva. Zalažu se za sporazum italijanske vlade i jugoslovenskih političara oko pitanja jadranske obale. Italijansko ministarstvo spoljno pod Soninovim vođstvom nije bilo za ovakvo sporazumevanje, a predsednik vlade jeste. U politici ljude ne vodi ljubav, nego interesi. A šta sve britanske javne radnike na ovo gura nije sasvim jasno. Značajan je činilac napor da se time smanji uticaj Francuske na buduću Jugoslaviju. Tu je i moralna ravnodušnost, kojom britanska vladajuća elita rešava istorijsku sudbinu drugih naroda. Koren je očigledno u podeli italijanskih i francuskih masona od neuspelih kongresa 1916. i 1917. godine. ;

„Kongres ugnjetenih naroda Austro-Ugarske“ кор se od 9. do 11. aprila 1918. održava u Rimu, bio je najveći plod britanskih napora da od svih velikih sila Italija bude najpozvanija u rešavanju habsburških nacionalnih pitanja, Usvojen je princip da će se buduće razgraničenje i položaj manjina rešavati pravom naroda na samoopredeljenje. Ostalo je ipak pitanje da li bi britanski uticaj mogao i samo to načelo da iskoristi protiv srpske vlade, a ne samo protiv drugih.

Nesporazum srpske vlade i vođstva jugoslovenske SDigracije je povećan nakon neuspeha Ženevske konferencije od 6. do 9. novembra 1918. iako je ona bila sazvana upravo s namerom da ga izgladi. Ranije je „Jugoslovenski odbor“ bio ovlašten od Narodnog vijeća u Zagrebu da ga zastupa, Ipak je na ovaj ženevski skup došla i delegacija Narodnog vijeća (dr Korošec, dr Čingrija i dr Žerjav). Dr Korošec je došao sa znanjem službene vlade u Beču. Ona ga je tada smatrala za svog najgoreg protivnika. Iako je jednom francuskom ·predstavniku bio izjavio da namera Narodnog vijeća nije da razara habsburšku državu, Srbe je ohrabrilo njegovo ubeđenje da „stoji na gledištu jednostavne države, protiv federacije, koja nosi u sebi velike slabosti i klicu za docnije nesuglasice“. Prihvatao je i srpsku dinastiju.

Neuspehu konferencije je pridonelo širenje pogrešnog ubeđenja da bi glavne savezničke zemlje priznale „Jugoslovenski odbor“ kao ratujuću stranu. S time bi išlo i pravo na stolicu na mirovnoj konferenciji, jugoslovenske dobrovoljce kao posebnu vojsku, kao i jednako odlučivanje o karakteru buduće države, njenim granicama, spoljnim dugovima i ratnoj odšteti. Najglavnije je da bi time „Jugoslovenski odbor“ odlučivao i o.sudbini srpskog naroda izvan Srbije. Pašić je pristao da se Narodno vijeće u Zagrebu prizna kao vlada naroda u Monarhiji, a dobrovoljci u srpskoj vojsci kao ratujuća strana. Bila je formirana zajednička vlada od po tri ministra sa svake strane. Ovim je bio udaren temelj „dualističkom uređenju Jugoslavije“.

BIR ЕЛИН Va IU? Sutra: · Tajni podzemni napad iz Italije