Борба, 26. 03. 1990., стр. 13
понедељак 26.
Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића Ф Нове исповести ибеоваца | |
Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског рита7 Ф Прилози за историју наше политичке репресије _ |
Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за друге7
ћаци на Голом отоку
1. Милан Николић
(на слици: 1954, уочи хапшења), један је од четворице крагујевачких гимназијалаца који су, уверени да је Југославија скренула са социјалистичког пута, решили да се боре за социјализам и слободу мисли. Доспели су заједно на Голи оток, где је један од њих, Предраг Јанковић
„СЕЛИН ПОПОВИЋ, НЕСТАШНИ УПРАВНИК (5) ·
а би изгледало као директива |
уви управников блеф: напречац мења
нректива са више инстанце Ф План да шлепом, уређеним бројем затвореница, пропада због см
деолошког препорода
— Јесте, када сам се вратио из миграције, почеле су те жене да ме азе, И не само ради захвалности, и уговора, и сећања, него су често доиле да затраже савет, јер су стално але некакве невоље. Па су често и апшене поново, због разних ситница. (уноћ ми је била једна стара, па ми «: „Сећаш ли се, Весо, кад су били и догађаји у Чехословачкој, па дое нас неколико да те питамо шта ће фути. са. нама, јер смо мислиле да ће пссве поново похапсити, а ти кажеш _ не бојте се, немају више зубе!" А јеих хапсили, и тада, и у другим неким приликама, само то више није би1) исто. Знате, људи се не плаше запора него оног „преваспитавања“, цих мука да једна другу туку и понипаају. Није зло затвор. Био сам ја сеумнаест месеци четири метра под умљом, са сто осам кила сам пао на педесет и једну... Али, није то исто. У утору си — у затвору, осуђен или нехуђен, свеједно... Али нико те не тера псе понижаваш, да бијеш друге људе. јам био у затвору са Грцима. Знате фу народну: Буни се ко Грк у апсу. И стварно су се бунили. А то значи да им м није био тако стравичан, него имали чак куражи да се буне. А капв је био режим у ибеовским логориџ, то не треба ја да вам причам, то зрте боље од мене, читајући о том тепору, о тим зверстивма, о том ломљењу људи.
— Кад сам видео шта се ради, допио сам на једну идеју. Али, морам прво да кажем, да пре него што сам дшао. у Рамски рит, нисам могао ни пазамислим како то изгледа и шта се пмо дешава, нити ми је ико о томе гоирио. Знао сам да је гадно, али баш плико, ни у сну. И тог првог мог радног дана у Рамском риту, кад сам вико како то у стварности изгледа, репио сам да то не оставим тако, макар погинуо. И дођем на идеју, муњевиту. Мени су увек кликери радили, зато оми остао жив. Кажем: ако ја то стање будем прихватио такво какво јесте, гата онда постепено поправљао, то ће пима бити јасно да је то моја лична нницијатива, мој лични став, и одмах ју бити пријављен вишим инстанцаи, И направиће се проблем. Али, ако јто стање променим одједном, за двадет четири сата, сви чланови управе, симилиционери, мислиће да је таква тректива, Тачно, кажем — изгледаће ко директива, а док се Власи сете, ја ом посао завршио. у
— Тако сам и урадио. Да ли сам ја труспео да урадим истога дана, или у теку од два, три дана, тога сада не мотуда се сетим, али знам да те ноћи нико из управе није спавао. Кад сам зафшио посао, кад су кажњенице доби-
[
Смрт генерала Мирка Крџића
ле сламарице, ћебад, нову одећу, војничку храну, кад су добиле све што је најнужније потребно, дошао сам у бараку, увече. Отворим врата и питам их: „Како је сад“ Све углас: „Добро!“ „Има ли нека примедба>“ И једна је
имала храбрости да каже: „Кад бисте |
још могли прозоре да нам отворите, јер ћемо се погушити“. ја нисам ни знао да су им прозори ноћу затворени, јер је свуд около била жица, и нико одатле није могао да побегне. И питам ја оног милиционера, командира, који је био са мном: „Зашто су прозори но-
ћу 'затворени2, Каже: „Па, да не беже!“ |
Онда ја њих питам: „Оћете ли бежати ако остане прозор отворен“ Кажу: „Нећемог „Отварај прозоре!" „Живео!“ Немац, а не Црногорац
__— То је био почетак мог живота у том логору. Сад, много пута сам размишљао — да ли сам ја због тога могао да платим животом2 Могао сам, сигурно. Вероватно би ме само сменили и затворили, мислим, не би ме ваљда убили због тога. Али, кад боље раз-, мислим, кажем — на Голи оток би ме свакако послали, и онда бих ја тамо платио главом, јер бих био непоправљива банда..
— Одмах сам им после тога забранио да „допуњују записнике“, да „ревидирају“, да раде ово, оно, да се раскритикују, да пљују једна другу, да пљују саме себе... Све супротно сам завео. Тако да се касније причало по логору: „Ма лако је за ревидирање. Код нашег управника је опасно ако изгубиш столицу“. Ја сам био обезбедио да свака од њих има своју столицу, јер су им за свашта биле потребне — за ручак, за одмор, за боравак у бараци... Значи, код мене је било опасно ако си прљав, ако си неуредан, ако не чуваш своје
. ствари...
— Тај логор је од почетка био привременог карактера, док се не припре"ми логор на Голом отоку. Тачније, на Светом Гргуру, али ми смо тада све то звали — Голи оток. О томе сам разговарао са шефом, Војом Биљановићем. Дошла је јесен, кише, настао велики глиб, није могло да се ради, жене су по цео дан седеле у баракама. И каже ми Биљановић: „Ево, сад ћете ви на Голи оток!“ А ја нисам волео тамо да идем. Већ сам могао да чујем шта се тамо дешава. Причало се. Па и сам Војо Биљановић ми је рекао: „На Голом се врше разбојништва!“ И рекао ми је да су тамо Убили Блажа Раичевића. Могу вам рећи да је био јако озлојеђен, онако, намргођен... И ја сам из тога схватио да ја, у ствари, за оно што радим, имам у њему главну потпору...
био је председник Врховног војног суда у Београду. Одбио је да суди информбировцима, сматрајући да је питање резолуције Информбироа унутарпартијска ствар. Зато је ухапшен Хо информбировац. Прича се да је умро у истражном затво-
ђу под тешким мукама!
: Верујем у потпуности све што је из-
но грађане, јер не могу да верују да о аи дешавати тако нешто у затвопој “на Голом отоку, Гргуру, Петроуррупи и другим местима од моћне А " Да ли је могуће да се могло тако му ~ Радити људима, живим бићи-
ја не могу'о томе ништа да пиКи Јер нисам био ибеовац, али вас ИМ да у фељтону „Ибеовци“ објаследеће, о. сам брата, генерала Мирка па. Био је председник Врховног ог суда у Београду. Умро је у исом затвору као информбировац. лиле је умро и на Голом отоку. Ја 80 не знам шта је са њом било. А ио УМ да је умро од великих мука у ју ном затвору у Београду и да нитор да жив стигне, са осталим друу ба Голи оток, ни на Гргур, ниову рупу, пут" Владо Дапчевић је у фељтону ке на једном месту изнео његово Пи У „Борби“ од 21. јануара 1990. гоу И то у вези с тим да је завршена дута и Дапчевић предат војном сужиди ји је председник био Крџић, а ту" ац Жижић. | је Генерал Крџић је одбио да суди; јер о трао да су то партијске побуне. жи рховног војног суда, и тужилац мбу; ћ били ухапшени као инфорУровци. Чуо сам да је Жижић стиГоли оток, али да је зла судбина му угачији начин стигла мога брата тура. Зато мислим, ако неко сме, да жиг е истину о мом брату — где му је
Вот узет и на који начин, под как- ли...
и околностима, и ко су била та лица ја су дозволила да умре у затвору.
#06 Владо Дапчевић. „Борба“ је најчи- | „Чији лист у земљи и заинтересовала |
ах су тенерал Крџић, као председ- Р
генерал Мирко рховног војног
ЗЛА СУДБИНА: Крџић, председник В суда Каква је то била истрага, да човек умре у истражном затвору2
Желим да истакнем и то да сам имао још једног брата, др Миливоја Крџића, члана КПЈ и устаничког лекаа 1941. године. Њега су фашисти 1941. године ухватили и стрељали У Анријевици. Тако сам остао без оба брата, два сокола за којима жали цела Црна Гора. Остадох без оба ока. Једно ми око извадише фашисти, и мање ме боли. А друго око, генерала Мирка, не знам на који начин, па ме тешко 60-
Милош КРЏИЋ село Мурине
МОГАО САМ ТО ДА ПЛАТИМ ГЛАВОМ: Веселин Поповић
— Ја сам убрзо после доласка у Рамски рит дошао на идеју да побегнем у Румунију. И то не сам, него са десет-петнаест затвореница, старијих, виђенијих, које су биле стари комунисти и револуционари, познате личности, као што је била та Савка Тасић, И одмах сам кренуо да тражим могућност. За мене су многи говорили да сам Немац, а не Црногорац, као: прорачунат, тачан, педантан... Једина је била могућност да то учиним једним шлепом који је ту био укотвљен, а којим је нама довожена храна. Зато сам кренуо да испитујем терен, да истражујем каква је матица Дунава, да ли ће, кад шлеп ослободим са сидришта, вода да га однесе на другу обалу, у Румунију, или ће заглавити на нашој обали. Јер, објекат је без погона, без мотора...
— Испитујући тако терен, ишао сам кампањолом све до Голупца, до Ђердапа, гледао обалу, гледао матицу. Знам да код Старе Молдове има једно велико острво, па сам сад ја процењивао да ли ће, кад откачим шлеп, вода да нас занесе на ту страну. Али, док сам се ја бавио тим испитивањем, шлеп је одвежен и више се ни је ни вратио. Храна нам је довожена сувим, преко Градишта. Тако је та могућност за бекство пропала.
— Кад је ствар дошла дотле да се селимо, мени се није ишло на Голи оток где се врше злочини, па сам се брзо договорио са управник КП-дома у Пожаревцу. Био је то фин човек, неки Голубовић, са којим сам се ја увек шалио. Ишли смо заједно у лов. И ја
сам му вазда говорио: „Ти си ми бак-
услове живота у логору, те остали чланови управе мисле да је то им је довожена у логор храна, побегне у Румунију, са е Ф Ђиласови чланци као мисли Маоцетунга — метод
суз, кад год идемо заједно у лов, ништа не уловим.“ И доцније, кад сам кренуо да бежим преко границе, он на капији, испречио се, каже: „Идем и ја с тобом у лов.“ „Е, нећеш богами“, ја њему, „ти си ми баксуз!“ И прођем са џипом поред њега... Е, да не бих ишао на Голи оток, ја се договорим на брзину са њим да ја њима, КП-дому, уступим оне бараке и управну зграду, јер њима је то било потребно за слободњаке који су радили на Дунаву. А они да мени дају, У Забели, у кругу КП-дома, један одвојени павиљон за логор информбировских кажњеница. И нагодимо се. ја одмах одем у Београд, кажем Воју — тако и тако, нашао сам одлично решење, а тамо, на Голом, нити су направљене бараке, нити зграде за управу. И Војо се сложи, каже: „Добро, па ћемо на пролеће да се селимо!" Мислим се— ко зна шта ће све до пролећа да буде.
Тежак рад и лака лектира
— Преселили смо се у Забелу, и ту почиње један нормалан затворски живот, мислим, режим издржавања казне, а не логорашке методе. Ипак, „одозго“ је било предвиђено да оне раде тешке физичке послове. То се знало, то су знали и остали чланови управе, и ја то нисам могао да избегнем, мада сам покушавао на све могуће начине. Ту су оне копале некакву велику рупу, неку јаму, ко бајаги септичку јаму. Не знам, нисам се распитивао, али увек сам мислио да је то само фолирање и да то није никаква септичка јама (била је огромна, за пола Пожаревца да служи, а камоли за Забелу), све мислим да је једина њена сврха била — мучење тих жена. Замислите ви, жене, девојке, из градских породица, фине, које, како се то каже, нису држале у рукама ништа теже од кашике и оловке, или књиге, и сад им ти утрапиш крамп, или лопату, или ону тра-
„љута ради... А било их је страх, у оној
рупи, у оној дубини, да ће се на њих срушити земља и онај шљунак. Нека ми каже: „Друже управниче, ово ће се срушити на нас, плашимо се...“ „Ваљда неће“, кажем, „ево ја ћу са вама, па ако се гине, да гинемо заједно.“ И ја сиђем доле, да им држим страх. Поделим им цигарете...
ПЕНЕЋ ЛЕО ДЕРВЕНТЕ ЗА
Сутра: На окупу цвет југословенске омладине
О стиду, Марији Зелић и њеној сабраћи
Једном приликом, књижевник Добрица Ћосић, говорећи о ономе што је видео на Голом отоку, а могао је да види само оно што му је дозвољено, рече да се „стиди туђег стида“. Да, тако рече писац који је прошао све страхоте и недаће партизанског ратовања, рече човек да се стиди, и то туђег стида.
Постидеше се и милиони гледалаца, гледајући серију „Голи живот“ и слушајући исповести Жени Лебл и Еве Панић-Нахир. Постидеше се, а многи и оплакаше, што се то и тако нешто могло да дешава у њиховој домовини за коју им говорише да је најхуманија,
У пина у и све нај, нај — од
слобода до прогреса и од идеала до морала. Постидеше се што су веровали у оно што им је говорено, а нису знали за сва та безумља, која им сада, после четири деценије, откривају појединачне приче и исповести многих мучени-
ка, који прођоше кроз страшни пакао
Марије Зелић и њене сабраће.
Најбездушнији терор над људима, |
над људском психом, прикривао се безобзирним лажима о одбрани социјализма. А сада је свима и свакоме јасно да су се браниле сопствене привилегије, да се бранила жеђ за владавином над људима, да се бранило њихово потчињавање до робовске понизности. И, ето, због тога се стиде људи, сти-
де се када читају и слушају и стидеће |
се многи после нас. А Марија Зелић Она се не стиди. Она поносно стаје пред микрофон П програма Радио-Бе-
ограда и са пуно патетике каже; „Поносна сам, јер сам била на бранику
отаџбине!“.Ужасно, али истинито.
То што су многи, пролазећи кроз „васпитање“ ове иследнице и управнице логора и њених „сабораца“, постали психички и физички инвалиддии, то што су се многи животи њеним чиње-
њем или нечињењем, њеним директним или индиректним учинком, заувек угасили, што су многе породице разорене, мајке ојађене, а деца остала на улици и без родитеља, то за Марију ништа не значи и она се не стиди.
Стоноје БЕЛИЋ
0:00)
|гдамаско ргедигесе „МОМО рЕ:О“ КМ. Оџејса бб, 101: 647-151 у Р.(аћ 226
11000 Веодгад
Рог па ргећр!а и
Вгаптг Згапојем!б
„15УКОЗЕМС! | РЕТАОМЕ АЏРЕ“
— докитетоуапа роуез! о пајтопзкиогпјој гобазје! пазед мгетепа, даде ви „ргемазрнамап!“ па пајзигом!! пабтп (акогуап теогтвтгомс!. 5гапсе оме Кпјде доуоге о ит бгамалји соуебпови | ид! ! розгамја рћалје Када бе (И јид! БИ! оз/ободеп! пероз!ојебе кгмсе. Кпјди гпоХеје рогиси од !гдамаса роигевет ро ромјазбепој сеп! од 180 дтага пајказпје до 15. арта 1990. доапе.
Јанез, н оставио кости!
Јанез је тамо остао заувек
На овом јадранском острвцету оставило је своје животе ви-
ше хиљада потпуно недужних људи, Пошто се никоме ни гроб не зна, може се
крагујевачки ђак.
међу којима је и један
рећи да је Голи оток и једна од најмасовнијих гробница, а не само највеће мучилиште у историји људског бешчашћа!
Познато је да су ђаци Крагујевачке гимназије 1941. године одвођени на стрељање, али је мало познато да су, само десетак година касније, одвођени и на Голи оток. Осим што се у оба случаја радило, тако рећи, о деци (и то о деци из истог града), ова два злочина се по својим крајњим последицама, наравно, не могу упоређивати, али је чињеница да је Голи оток био једно од оних места на којима су живи често завидели мртвима. Наравно, док су били живи, јер је и на овом јадранском острвцету више хиљада потпуно недужних људи, међу којима и један крагујевачки ђак, заувек оставило своје животе, Пошто се никоме од њих ни гроб не зна, може се рећи да је Голи оток и једна од најмасовнијих гробница, а не само највеће мучилиште у историји људског бешчашћа.
Уверени да је Југославија скренула са социјалистичког пута, четири ђака Крагујевачке гимназије су се 1953, године удружили у „илегалну организацију“ (како то и данас страшно, иако најчешће празно звучи!), а са циљем да искључиво вербалним средствима (лецима и сл.) изразе своје неслагање са тадашњом званичном политиком. Пошто су у два маха растурили по неколико летака (чији је садржај гласио: „Поштена интелигенцијо, напред у борбу за слобо-
ду мисли“, „Доле војни савез јутославије,
Грчке и Турске, оруђе у америчким рукама“, „Слава палим црвеноармејцима“, „Живео СССР“ и сл.), били су откривени, осуђени на осам, пет, четири и две године строгог затвора и, после краћег издржавања казне у Забели код Пожаревца, преко Централног затвора у Београду упућени на Голи оток.
Био сам најмлађи члан (осуђен на пет година) не само ове „злочиначке организације“ чија је активност, према пресуди, значила „угрожавање територијалне целине и независности наше земље“, већ вероватно и најмлађи политички осуђеник који је уопште прошао кроз Голи оток. Чуо сам да је у тамошњем женском логору била и једна ученица из Београда, али тај податак, на жалост, до данас нисам успео да проверим. Међутим, поуздано знам (јер је о томе писала сва југословенска штампа), да је пре пар година у Сарајеву једна „групица“ од тридесетак студената и апсловената Филозофског факултета организовала фашистички хепенинг (клицало се Хитлеру, љубљена је застава са кукастим крстом, певана је „Лили Марлен“ итд.), а све се завршило тиме што су извођачи ове „шале“ сутрадан саслушани у полицији и — пуштени кући. Данас ни нас четворица ђака, због оно неколико летака, не бисмо ваљда прошли горе, али шта нам то вреди кад је вук појео магарца. И кад већ 33 године нема мог друга Предрага Јанковића — Јанеза, једног од најбољих и најпаметнијих крагујевачких момака. И кад сам и ја, у току свих тих година, био полужив и полуслободан и на једном другом, по много чему још страшни“ јем и још нечовечнијем Голом отоку...
Рећи сву истину
О „правом“ Голом отоку се тек однедавно, са закашњењем од „свега“ четрдесетак година, почело говорити слободније и документованије, а досад највећи продор у том правцу (рекао бих — од историјског значаја) учинила је свакако „Борба“ објављивањем исповести Владе Дапчевића и низом углавном аутентичних реакција које је она изазвала. Додуше, и пре овог, надајмо се, коначног „отопљавања“, било је спорадичних покушаја да се лед покрене, али углавном књижевним средствима, тј. двоструко посредованим путем, када писац (нпр. Антоније Исаковић) није био ни сведок ни записивач, већ интерпретатор туђег казивања. Неки, пак, сведоци (нпр. Мирослав Поповић, Михајло Симић) такође су се определили за књижевни поступак, што за књижевност може да буде добро, али је „неподесно“ за осветљавање свих чињеница једног досад потпуно непознатог „система преваспитавања“ затвореника. Од сведока који су стварно сведочили познат ми је само фељтон једног писца (Драгослава Михаиловића) који, опет, није сведочио, у своје име, већ је записивао туђе казивање, као и случај једног бившег партизанског митраљесца, а данас професора у пензији (Манојла Пиљевића) који је у посебној књизи објавио своју властиту исповест. Овоме бих додао и књигу својих казивања у перо једном новинару, која су прошле године објављена под насловом „Ђаци на Голом отоку“.
Па ипак, све то још ни издалека није цела истина и велико је питање када ће и да ли ће се она икада сазнати. Осим још живих бивших заточеника, потребно је да „проговоре“ и све архиве тог „смутног времена“ (не само полицијске и судске, већ и
државне и партијске), затим на хиљаде полицајаца, иследника, тужилаца, судија, државних и партијских функционера, ближе и даље родбине убијених, умрлих, излуделих и преживелих заточеника, а такође историчари, социолози, психолози, лекари, антрополози, лингвисти. И, разуме се, уметници: писци, песници, сликари, режисери (лично сматрам да Голи оток вапије за једним добрим уметничким филмом). Да ли је у нашим условима уопште могућ један такав свеобухватан и мултидисциплиниран приступ овом феномену који то не само да заслужује својом стравичном и опомињућом јединственошћу, већ нас и обавезује пред нашом сопственом савешћу, пред светом и историјом, пред данашњим и будућим генерацијама7
Док се том послу не приступи стручно, свестрано, детаљно и са свом научно-истраживачком акрибијом, нека ми буде допуштено да, за почетак (и уместо своје исповести коју читалац, кога то интересује, може наћи у споменутој књизи), укажем на неке аспекте голооточког феномена којима се досадашњи сведоци углавном нису бавили, а без којих се и ово скидање табуа може лако претворити у пролазну медијску кампању после које ће се опет све брзо заборавити. Разуме се, друштвена и историјска ме-
„морија Имају право на своју селекцију „не-
пролазних вредности“, али када је реч о Голом отоку, исцрпљивање ове теме само неколиким потресним исповестима значило би свесно допуштање могућности да нам се сличне, а можда још горе и срамније ствари, пре или касније поново догоде.
Питање одговорности
Као прво, оснивање, уређење и постојање Голог отока, као и сва тамошња бесчинства, треба званично да призна, осуде и обнародују пред домаћом и светском јавношћу највише државне, партијске и полицијске власти земље. Таква обавеза постојала би чак и да се ради о „структурама“ које су овај логор непосредно креирале, што због протока времена, бар у њиховом већем делу, није случај. Било како било, на следност ове обавезе се не може ни порећи ни избећи. Истовремено би се прогласила пуна поименична рехабилитација свих бивпших заточеника за које се поуздано може утврдити (на основу фалсификованих оптужница, лажних пријава и сл.) да нису починили никакво дело кажњиво по тадашњим законима, а свима осталима упутило би се поименично извињење због настављања истраге и после правоснажне пресуде, због физичких и психичких патњи којима су незаконито били изложени, због нарушеног здравља, упропашћене будућности, разорених породица итд. Најзад, или најпре, о државном трошку и путем југословенског конкурса подигла би се два споменика свим убијеним или умрлим заточеницима који су подлегли од последица тортуре, и то један на Голом отоку као месту злочина, а други у Београду као главном
граду СФРЈ.
Власт која је Стаљину рекла „не“ и која није желела да имитира совјетски модел, није имала и нема разлога да сада не каже „да“, тј. да се не поведе за позитивним примером једног Хрушчова који је још пре 35 година обелоданио сву истину о стаљинском Гулагу и по кратком поступку рехабилитовао све његове заточенике, а исто тако и за примером једног Горбачова који већ неколико година подиже споменике њего-
вим жртвама.
Што се тиче одговорности за Голи оток, ствар је јасна: најодговорније је тадашње највише државно и партијско руководство, а у зависности од положаја и конкретног удела у спровођењу његове репресивне политике, и сви остали судионици — од ту: жилаца, иследника и судија, преко републичких минстара за унутрашње послове, начелника УДБ-е и управника затвора, до најревноснијих кључара и милиционара. При том, лично мислим да стварна Титова кривица, осим по положају, не мора да буде и највећа, с обзиром да се он бавио глобалним питањима унутрашње и спољне политике, па је о свим грозотама голооточке стварности могао и да не буде обавештен. Уосталом, обелодањивање најважнијих до кумената везаних за оснивање и постојање Голог отока (што је такође у надлежности садашњих највиших власти), сигурно би допринело да се и ова дилема разреши.
Сутра:
Верни чувари голооточке тајне