Борба, 19. 05. 1990., стр. 10

Одузимање оружја. _

Шта све говори реконструкција догађаја приликом одузимања оружја Албанцима на Косову и Метохији и деловима Македоније,

Мр Миле Бјелајац

Да би се једна држава сматрала правном, поред осталог, мора бити способна да примјењује све позитивне (важеће) правне норме на свом територију. Сваки њен становник, орган или установа дужни су поштивати те норме у интересу функционирања цјелине, у противном систем долази у питање. „Правност“ претпоставља и могућност легалне одбране система против његовог угрожавања. Степени могућности реагирања су различити и овисе о конкретним околностима односно тежини и начину кршења нормативног поретка. Претходно речено је, поред елемената истаживачке реконструкције појаве, неопходан елеменат у научној валоризацији једног питања какво је одузимање, ширих размјера, оружја од становништва у југославенској држави од постанка па до данас.

Ако се изузме мит о начину и циљу одузимања оружја од народа у неким хрватским котаревима 1919 — 1920, највише се политизира мит о одузимању оружја Албанцима на Косову, Метохији и дјеловима Македоније и тзв. пацификација. Да је ствар далеко од било каквих исполитизираних једностраности видљиво је из реконструкције, кронолошке (!), узрока, обима и начина активности. Не мање су индикативни резултати и посљедице проведених активности. Поређењем резултата овакве реконструкције са садржајима пропаганде с којом су иступали албански представници (подржани од Италије) пред судионицима Мировне конференције у Паризу, а касније и пред Друштвом народа, може се констатирати дјеломична или потпуна неоснованост исте у односу на стварност. На жалост многе „чињенице" из тадашњих пропагандних докумената још увијек имају статус „научних чињеница“.

Французи су први започели

Недуго након пробоја Солунског фронта, у току завршних операција на Балкану, појавило се као проблем посједовање великих количина оружја у рукама становништва које се почело држати непријатељски. Албанско становништво које се 1915. снабдјело великим количинама оружја и муниције остављеним од српске војске, било је у још већој могућности да количину повећа из стокова поражених аустроугарских трупа. Командант 3. групе дивизија (француских), одредио је због албанске побуне у долини Дебра, а за осигурање правца Кичево — Гостивар — Тетово, : Табор Есад — пасин, један батаљон Индокинеза и батаљон алжирских стрелаца. Они су имали задатак да умире побуну и врше резоружавање.

Само што су јединице Југословенске дивизије ослободиле Косово и Метохију, начелник звечанског округа је 4. новембра 1918. тражио једну чету војске за општину Прилушку, „јер Арнаути по други пут нападају општину“.

Како су „де Еасто“ још увијек владале ратне прилике, да би се осигурала ова просторија од већих побуна, српска Врховна команда је 7. новембра, наредила пуковнику Војиславу Живановићу, командату Југословенске дивизије да му се одобрава употреба једног пјешадијског пука са дијелом артиљерије за насилно – разоружавање _ Албанаца („Арнаута“ који су се побунили на лијевој обали ријеке Ситнице. „Покушајте их разоружати мирним (!) путем, ако не пристану онда употребите силу. Ради брзине шаље вам се наређење непосредно“. Живановић је наредио да разоружавање почне 9. новембра у 7 сати ујутро и то снагама из 21. пјешадијског пука: четом пјешадије из Митровице, четом из Вучитрна и четом пјешадије уз једну пољску батерију из Приштине. Десетог новембра командат 21. пука добио је наређење да настави са разоружавањем Албанаца у Дреници ка Девичу, Руднику и Великом Истоку. Команданту батаљона у Приштини је било наређено да са једном четом, митраљезима и пола батерије крене да изврши разоружавање у Вучитрну и околини, а другу чету да упути из Приштине ка селу Враголија и околини, у истом циљу.

Вијести о првим отпорима имамо од 11. новембра. Код села Горња Јабланица јединице жандармерије и 1. југос-

_ ловенског пука наишле су на отпор. На-

кон двочасовне борбе било је више мртвих и рањених Албанаца, као и два жандара.

До Рудника 21. пук је вршио разоружавање без отпора (!) Међутим, пуковник Живановић извјештава Врховну команду 12. новембра да разоружавање изазива све јачи отпор и да је потребно појачати јединице. Трећа чета из трећег батаљона 1. пука наставила је борбе код Јабланице и тек када је употребљена артиљерија и запаљено више кућа (кула), Албанци су се повукли. Код села Радево на отпор је наишао и 21. пук.

Због упада већих или мањих наоружаних група преко демаркационе линије (утврђене савезничким наређењем из

Јуна 1820. године, после акције разоружања, у Метохијском округу је 1500 Албанаца пребегло у шуме плашећи се освете Црногораца с којима су били у сукобу и због крвне освете. Због тога је Министарство војно предложило да се преузме оружје и од Црногораца у овом крају. Међутим, крајем новембра 1920 власти су морале враћати оружје српском и црногорском становништву јер жандармерија и војска им нису могли гарантирати личну сигурност, за ЖИвот И имовину.

новембра 1918), „комешања“ и напада на поштанске постаје од стране Албанаца на територији Ибарске дивизијске области, Југославенска дивизија је добила наређење, 23. новембра, да формира летећи одред, да проведе разоружавање и уведе мир. Због овога никаква помоћ није могла бити упућена Јадранским трупама.

Разоружање Вучитрна и околине због отпора (село Славковац) није без употребе артиљерије било могуће па је командир чете условљавао обављање задатка добијањем два топа, у противном сматрао је да се мора повући. Отпор је дат митраљезима и пушкомитраљезима и у Доњем Судимљу и Славковцу. Погинуо је један војник, а вођа побуњеника је пао приликом јуриша.

Напада на војнике било је и мимо акција разоружавања. Нападана су усамљена кола, курири, мање посаде. Министар војни је тражио од Врховне команде хитно појачање за Косово, Метохију и Македонију: „Из података добијених са више страна налазим да наши непријатељи раде на томе да у Старој Србији и Македонији изазову побуне и метеже сада за време конференције мира, а у циљу подупирања захтева на ове крајеве. Поред другог треба више брдске артиљерије и митраљеза. На моме расположењу стоје сада свега 3 пољске батерије у целој Македонији и ни једног брдског топа. Југословенска дивизија за Косово и Македонију има свега 2 брдске батерије, пешадијски пукови 23. и 24. немају ниједно митраљеско одељење“.

Овакво стање у другој половини децембра рјечито говори о „завојевачким“ тенденцијама и „мотивацији“ за ничим неувјетовано „масакрирање мирног становништва“. Уз“ сваку политику. везано је интересно поћашање. Поставља се питање, релевантно и за хисторијску анализу, каквог би мотива имала српска — југославенска политика да ствара бруталним, ничим не увјетованим поступцима оправдано нерасположење дијела својих поданика (како је тврдила албанско талијанска пропаганда) и то у ситуацији када је по свим параметрима, војна сила била бројем и опремом неадекватна да без ризика спроведе у дјело такву „намјеру“.

Стручњацима за тај период хисторије не, би смјела промаћи пажњи документа, извори првог реда, са највишим наредбама како се има понашати војска према становништву, па и оном које се исказало као непријатељско 1912, 1913 и 1915.

Разоружавање у току 1920.

Ситуација се због већ наведених међународних околности није смиривала, већ обрнуто, била је подстицај да се устраје у отпору властима приликом одузимања оружја.

Цјенећи ситуацију, почетком фебруара 1920, у Старој Србији, Македонији и Санџаку, министар унутрашњих дела био је мишљења „да се не може осигурати безбедност у тим крајевима док се не изврши разоружање тамошњег становиштва и док се оружје кога има у масама не покупи“. У свим извјештајима које је министар примао указивало се на то да се разоружавању треба приступити одмах док још владају зимски увјети, и да би свако одлагање чекањем прољећа довело до већег поремећаја безбједносне ситуације, као и већих жртава у акцијама.

Министар се. обратио за сарадњу министру војном, јер снаге жандармерије нису биле довољне.

Министарство војно издало је наређење Врховној команди да појача за ову акцију снаге на територији Пи Ш армијске области и да им изда потребна наређења. Надаље, у овом наређењу било је прецизирано да ће војни команданти бити у договору са окружним на„челницима, који ће направити план за поједине опћине, „па кад дође војска онда ће полицијски чиновници са жандармеријом и њиховим официрима приступити одузимању оружја пошто се мештани претходно (!) позову да сами предају оружје. Војска ће само асистирати, опкољавајући по потреби поједина места да би спречила бекство и преношење оружја докле полиција и жандармерија врши претрес и одузимање. На случај отпора и по позиву полицијских чиновника војска ће непосредно интервенисати. При овоме се мора поступати с пуно такта и обазривости (!), јер би нам противан поступак могао бити више од штете с на спољну

ситуацију и још нерешено албанско питање“. Разоружање је било наређено у слиједећим окрузима:

Пријепоље, Бијело Поље, Нови Пазар, Скопље (Качаник), Куманово, Звечан, Косово, Тетово, Охрид, Призрен, Метохија и Беране. Интенција Министра војног била је да се војска распореди тако да купљење оружја свуда почне једновремено, али у оскудици снага могло се почети са Звечанским и Косовским округом, затим са Качаником и дијелом Кумановског округа са албанским становништвом, а можда Призренским и Метохијским. Након овог могло се приступити осталим окрузима.

Као и у ранијим тако се и у овом наређењу истицало да се народ позове да мирним путем преда оружје и да нико због посједовања неће бити кажњен, али у супротном, онима код којих се пронађе биће суђено за утају државне имовине.

Предлог споразума

У селу Кабашу које је било опкољено зором 31. марта 1920, на позив кмета 40 Албанаца није хтјело предати оружје, војска је ушла у село око 13 сати, али је на њу отворена ватра из више кућа па се повукла. На ово је командант наредио употребу артиљерије, којом приликом је порушено 12 качачких кула. Када су војници поново ушли у село оно је било празно.

За разлику од Кабаша министар

"војни је 31. марта имао извјештај разо-

ружавање у осталим срезовима проти че у миру.

Командат Треће армијске области извјестио је министра 10. априла да су у Малесији сви прваци, на челу са барјактаром Салијом Моном, тражили до мајора Томића, команданта трупа за потпору, да се прекине са разоружавањем Ђаковичког среза и да ће они у том случају прекинути бесу, а да су, такођер, поручили Садику Реми и Азему Бејти да не чине ништа рђаво Југославији. Томић је обавијештен да су првацима дошли делегати и од Усније Цура (члан Косовског комитета) да дође до споразума с Југославијом.

Ове чињенице међународног карактера такођер бацају свјетло на природу догађаја око акције разоружања.

Већ 23. марта стигли су телеграми министру војном од Ш армијске области да су Дренички, Подримски и Грачанички срез разоружани, а становништво се Унеколико смирило. До 25. марта извршено је разоружавање источно од линије: ријека Лепенац — ријека Ситница. Након тога продужене су припреме за разоружавање западно од те линије, на преосталом дијелу Косовске дивизијске области.

Према извјештајима у Косовском и Звечанском округу, те Подримском срезу било је прикупљено: 865 пушака, 43 револвера, 5.500 метака. |

Трећег априла Врховна команда је обавјештена да је 31. марта почело разоружавање западно од линије ријека Лепенац — ријека Ситница. У тим акцијама, у Шарпланинском срезу, одузето је 59 пушака; у Горском срезу разоружано је једно село, и одузето без отлора 19 пушака; у Ђаковичком срезу 4 села су разоружана у миру (!), али код села Бабаји Бокша одред је био нападнут, па је била употребљена артиљерија (губици само код Албанаца: 2 мртва и 3 рањена), у селу је одузето 52 пушке и 5 револвера; ТОПОВИ

У Дреници, када је започело разоружавање, становништво се међусобно обавјештавало о покретима војске и полиције. Тако је чета од 100 војника, коју је позвао начелник Призренског округа, да иде за полицијом, била опкољена код села Кракова од стране 400 качака Азема Бејте. Тражено је хитно појачање са топовима. Након дводневних борби са Бејтом и страда-

ња његових качака, био је могућ на- |

ставак рада на разоружању.

Након сукоба код Кабаша којом приликом су погинула 4 , а рањена 3 војника из 21. пука, командант Косовске дивизијске области је у наређену потчињенима упозорио да се у разоружању села која су одраније позната „као зликовачка гнезда“, предузму све мере предострожности; Управо једно од таквих били су и Кабаши о којима читамо 7 једном акту од 31. марта: „Кабашани ту чувени зликовци и целој околини досадни. 1915. г. побили су све наше избеглице у цркви која се код тог села налази и цркву порушили“.

Према истраживањима др Бранислава Глигоријевића, у јуну 1920. ипак је настављена акција разоружавања јер су прилике поново биле у погоршању. У окрузима Косовском, Звечанском, Метохијском и Рашком, одузето је од Албанаца 5.650 пушака и 27.027 метака. Приликом разоружања убијено је 20, предало се 94 качака и 98 војних бјегунаца; губици код војске: 5 мртвих и 2 рањена. Према процјени у истом документу се говори да је у шуме одбјегло 1500 Албанаца само из Метохијског округа (то је премашивало бројчану снагу једног југославенског Ra) Разлог овоме се видио у страхуАлбанаца да не остану незаштићени од освете Црногораца с којима су били у сукобу и због крвне освете. Због тога је Министарство војно предложило да се преузме оружје и од Црногораца у овом крају.

Међутим крајем новембра 1920. власти су морале враћати оружје српском и црногорском становништву које је раније одузето јер жандармерија и војска им нису могли гаратирати личну сигурност, за живот и имовину. Мада су качаци угрожавали: и Албанце бројни су документи о њиховим злодјелима према Србима. Тако у једној представци прије поменуте мјере враћања и давања оружја становништву да се само брани читамо: „убијају се свакодневно Срби, пале се њихова имања и одгони се њихова стока“ поготову су бројна и тешка терећења Азема Бејте „да је цела српска села палио, целе српске породице убијао“.

Међутим често се круг освете затварао. Тако је министарство унутрашњих дела морало поново у августу 1921. да изда наређење да се црногорским насељеницима одузме поново оружје које им се раздало јер су се сами одали пљачки и осветама.

Акција одузимања оружја у овим крајевима подударала се као што је видљиво, са борбом против качака, од којих су многи били огрезли и у тешке злочине. Међутим за оне који то нису, пружане су у току ових година (до коначне — септембра 1924), више пута амнестије. Од 1918 — 1923 кроз „руке полиције“ како наводи Глигоријевић прошло је 533 качака, од којих се само предало 478, ухваћено је 23, а убијено 52. Од оних који су се предали или били ухваћени, 231 је упућен као дотадашњи бјегунац у кадар, 195 упућено судовима, а 75 пуштено кућама као невино. Према истом извјештају на Косову и Метохији било је још у акцији 530 качака и одметника. Након амнестије и уз побољшање односа са Албанијом дошло је до замирања качачке акције.

Уз сва настојања власти у читавом међуратном времену нису могле увести контролу у посједовање наоружања, поготово оног војног карактера. Новом акцијом Талијана на Балкану тридесетих година почиње појачани дотур.

Пред избијање рата

Оружје од становништва посебно мањинског никада у потпуности није било покупљено. ]

Погоршање безбедносне ситуације, аустријска криза и Аншлус, поново су у прољеће 1938. поставили на дневни ред енергичније акције за одузимање оружја. А да је овог било у огромним количинама свједоче извјештаји о прикупљеним количинама. Тако је у мјесецу мају 1938. прикупљено само у срез Лаб: 596 војничких пушака, цивилних 224, војничких револвера 597, осталих модела 86, ручних бомби 13 као и веће количине муниције.

На жалбе албанских првака истакнутим политичким личностима, а по„себно народним посланицима Радивоју Милошевићу и Воћи Шерифу Бећировићу, који су ове жалбе подупрли на надлежном мјесту ова акција је обустављена тако да је овај срез и даље остао неразоружан. Да оружја има неодузетог потврђивала је и чињеница извршавања крвних освета искључиво ватреним

u demokratizaciji, čak pretekne sve one koji su sa njom je BORA za takvu ke tra

rak...konačno, parlamentarna iskuste da upravo u МАН dođe do najžešо ćeg antikomunistič

što se događa u Rumuniji a, na žalost, nagoveštava i u Bugarskoj. O

tu mračnu opciju ima argum prvenstveno okolnost da su u Srbiji

НЕДЕЉНА БОРБА субота-недеља 19-20. мај 1990. страна

||

Srbiji treba elitizam

Za istoričara je, mađutim, relevantan i fenomen Kučana. On je prvi komunista koj je pobedio igde gde su se komunisti pojavili na vlasti. No,iu Hrvatskoj su komunisti di, bili preko četvrtine glasova, što je dvostruko više nego u Mađarskoj, nacionalno mno i homogenijoj sredini gde su komunisti igrali ulogu pontonskog mosta između dva Siste, ma. A u Hrvatskoj nisu — jer, ipak, “hrvatska šutnja“ nije isto štoi reformizam mađa;. skih komunista. Račanova je partija šareniš i pretpodtavljam da će njemu prelazak u Оро. ziciju omogućiti stvaranje zaista socijaldemo- ratske stranke. |

Ta je partija sada imala više sreće nego pameti. Eto u Zagrebu su na izbore izajlj #“ dr Matom Mikićem. Da sam Zagrepčanin, sigurno bih glasao protiv, pa taman i za сто đavola. Ne zato što nešto imam protiv Mikića, nego zato što su njegovi rezultati kao Ба. donačelnika porazni. ; ит

Egocentričan komunista koji je sišao sa vlasti, mA bi da bude pakostan i da ujj. va u mukama koje čekaju novu vlast. HDZ—Uu će biti vrlo teško da održi ozborna obe, nja i stvorenu većinu. ;

Gospođa Savka Dabčević, “hrvatska ruža“, dočekana kao nacionalna heroina, Jo. vanka Orleanka, gubila je svakim nastupom. Očigledno biračima nije pružila ništa noy, u odnosu na 1971. Sa Kkoalicijom je uvek na izborima teško. Morate znati kada se pojay. ljujete — KNS se, po meni, pojavio prerano. Šta nudite — KNS je nudio neartikulisan kompromis između “baba i žaba“, morate objasniti zašto dajete prednost tzv. inelektua|. cima — a oni, opet, dokazati da politički misle, itd. U Koaliciji očigledno nisu razumelj da su dsecenije komunističke vlasti, a naročito frustracije iz poslednje dve decenije, do. vele kod nas — u Hrvatskoj, kao i u Srbiji — do snažnog talasa antiintelektualizma. P, analogiji sintagma „poštena inteligencija“ u svim totalitarnim društvima podrazumeva sumnju u pamet, tj. u elitu. A elitom se radnicima preti upravo u ekonomskoj krizi. Stoga je zaplašenom socijalističkom radniku, makar na čas, morao biti bliži onaj „ko ga brani nego sama elita. Tog radnika objektivno ne može štititi ni nekakva socijaldemokratska stranka. Uostalom, setimo se socijalne osnove i fašista i nacionalsocijalista. To je delimič.

Iz Srbije nikad više

Srbija ima priliku da u koječemu, „zaustavljeni nacional—homogenira. cijom pod okriljem boljševičke parti. je. U međuvremenu, ta partija je po. stala manje boljševička, ali ne i ma. nje totalitarna.

Verujem da će poor prva mogućnost. Ukoliko Srbija želi da bu. de prihvaćena i da eventualno po mogne drugima — nikada više iz 0ve republike ne sme poteći ništa što bi, makar i iz najbolje namere, nekome zvučalo kao majorizacija, hegemoni· zam ili veliko— srpstvo. Svima dru. gima je u ovom trenutku dozvoljeno da budu „unitarni Jugosloveni“, da budu pristalice·ovog ili onog sveop: šteg rešenja za ceo jugoslovenski pro: stor. Srbija može da ih sledi ili ne, ali ne da ih i podstiče.

\

no razumeo čak i onaj Mihalj Kertes, a sasvim dobro u: otrebio Franjo Tuđman. Jer, di bi liberalne ideje pobedile na izborima, morate imati i društveni sloj njihovih pogleda. A njih će, nadajmo se, biti već na sledećim izborima.

Komunizam uništio konkurenciju ideja

0 S kim ste Vi idejno i politički na MI?

— Bliži su mi oni s kojima se ne slažem, ali ih poštujem, nego oni koji se samnom slažu, ali ih ja ne poštujem. Dozvoljavam istovremeno postojanje više istina o istomt. Dakle, ne mislim religijski.

Ja sam elitista. Srbiji i Jugoslaviji, dugoročno gledano, najpotrebniji je elitizam, a 0\ isključuje Mi. U Srbiji, na primer, on je svojevremeno bio ponuđen, u drukčijim okolno tima, sa nerealizovanim idejama Marka Nikezića i Latinke Perović. Danas politički eliti: zam u najlepšem smislu reči nude i ljudi poput Zorana Gavrilovića, Dragana Veselin0 va, vladimira Gligorova Dragana Jovanovića da ne ređam dalje. Dakle, ličnosti različitih formalnih političkih ubeđenja. Narodu su potrebni kompetentni, oni koji će ispostaY: ljati račune za učinjeno. A računi se NR ispostavljati samo za ono što je čovek sam UT dio. U tom smislu u Francuskoj bi mi bio blizak Mišel Rokar, ali kod nas voleo bih da budem zajedno sa ljudima liberalnih opcija, dakle, sa onima koji veruju u nadmoć znani nad vernošću i poslušnošću. у

— Elitizam isključuje mogućnost nedoučenosti, komunisti bi rekli „voluntarizm , ponekad i infantilnih ideja, kao što su zajmovi, carinske zone, IO banaka, co o stambenim odnosima, „kolonizacija“ Kosova, ili, na drugoj strani, brbljanje Tuđman8! prošlosti hrvatskoga naroda i pomenutim milijardama dolara. Komunizam Je Ul у konkurenciju ideja i ligu vrednosti u svakoj delatnosti — od obućarskog zanata jj vrhunske nauke. Ideologija egalitarizma nagnala je narod da misli kako mu je о protivnik. A kada se kupuje, želi se uzeti najbolja roba. Šta je to НЕ poštovanje eli i ma? Prenesimo se na teren politike, pa ćemo videti da postoje ljudi koji nisu komuniž koji nisu išli na mitinge — a pritom jesu Srbi bar koliko i ovi drugi — i da i oni ште) nešto da kažu. Pa da vidimo čiji su argumenti jači. Pamet se ne meri većinom, пево posledicama onoga što je rečeno ili ulinjeno. A rezultati su katastrofalni. je Rečenog bi trebalo da budu svesni i oni koji se danas izdaju та пизјебе роготке, 576 пе no da li Nikole Pašića, kralja Petra 1 ili Stjepana Radića. Jer, Pašić je, bar koliko i nas у me, bio kadar da komunicira (misli i piše) na nemačkom, francuskom i ruskom JŽL kralj Petar je intimne strane svoga života beležio na jeziku akademije u Sen-Siru, а 140 dić, da ne govorim o ostalome, završio je u Parizu Visoku školu političkih nau о njen najbolji đak. Dakle, nisu mislili ni na hercrgovačko-ruskom, ni па morvsko-rut си a ni na zagorsko-ruskome jeziku! Upravo zbog Srba i zbog njihove budućnosti па ban vu, potrebno je razgovarati sa Albancima. Ali, to moraju biti kao i u slučaju Srba, koji kojima njihovi sunarodnici veruju. Zbog toga smatram besmislenima tvrdnje prema ma Albanci treba da se kvalifikuju kroz kriterijume podobnosti SK Srbije. та пе

Jer, ako bi se tako dogodilo, dijalog bi bio izlišan, pošto u jednoumlju гагвоуо

li ranije. Niz ipotezu: političcije, zasićenost parareligionizm fenomenom koji je pokazao svoje domete, vrhunac i sada sum-

tva drugih — u Jugoslaviji i izvan nje. Druga, neželjna mogućnost jes-

nacionalizma na Balkanu. To bi bilo nalik onome Hrvatskoj sada neću da govorim. I za

enata —

mnogobrojni evolucioni procesi bili

ma. ја“ Nekakvi uslovi za osnovu dijaloga, istina, morali bi da postoje. Ako se obe strane S

"и ДИК lojalnosti Jugoslaviji Ра сак 1 гђа — Као Мо и зуојџт 1зјауата паб avanjt

i — опда 12 i emokratskih prvaka Veton Suroi и девтакоје

гђа па kojoj S

va jedan od nespornih albanskih dijaloga nije motivisano navodnim iredentizmom, nego najpre stra totalitarne represije i od gašenja ishodišta nacionalne homogenizacije Srba а па а! radi autoritet vlasti. Nema sumnje da takav stav odgovara i protivnicima dijalop па и Panskoj strani. Time ne želim da kažem niti da rezultat takvih razgovora sme D! retpot trb interesa bilo kog građanina na Kosovu, niti da međunacionalne па 2 Јо pi tavljam razgovorima pojedinca. No, diskurs nacionalnih razgovora nam je пате nam je razgovor građana tek cilj. Takve su sada objektivne okolnosti. koristim Kada sam kritičan prema svemu što je uradila srbijanska vlast na Козоти јат“ se upravo kategorijama onih koji su to radili. Baš sa stanovišta Srba, učinci 5. sim fifalni. Da li je na Kosovu Srba više nego pre? Da li im je bolje ili gore? Ima li igi ti sili ja za takvu politiku Srbije? Ako su odgovori negativni, sa stanovišta uspešnoši anim" — priča se završava. Pesma „Oj Srbijo iz tri dela, sad si opet cela“ uopšte meč пало! ukoliko ta celovitost zaista nije donela boljitak. I to ne samo Srbima, nego svim cima Srbije. A nije ga donela ni Srbima! · e Jeste li se ustrančili? нее pomoći — Nisam ni u jednoj stranci. Mislim da bi nam sada bili korisniji savezi koji skustvo u da se pređe u stadijum parlamentarne demokratije. Nemamo višestranačko смак) перозгедпој prošlosti da bismo već sada mogli stranački razmišljati. Izbori gartikulisani u tom smislu, nisu bili izjašnjavanja o programima, već uzdasi olakšanja i n Uz ostalo, ! protesti protiv onoga što se akumulisalo 40 godina. Tu su pomešane Ка liberalnć zato mislim da je ovo vreme za političke široke dijapazone ideja koje bi išle nekomunističke levice do liberalnog centra. ogi će ве 11 Када se prevedemo u društvo sa pravom političkom temperaturom, meti i: titi svojim matičnim interesovanjima. Šansu liberalnih okupljanja ljudi, po. o dosta ог. ... vidim naročito povoljnom posle izbora u Sloveniji i Hrvatskoj, gde је koji nisu bili zadovoljni ponuđenim opcijama. Podsticaja za takve о iz B i še, i iz Prištine, i Novog Sada, Skoplja, Zagreba ili Sarajeva nego što ih Pe rgnje”, ako) Odavde ih je vrlo malo, ili ih nema, stoga što istorijsko iskustvo uči da „na

Srbiji stalo do drugih u Jugoslaviji, prosto — nije mudro.