Борба, 19. 05. 1990., стр. 19

НЕДЕЉНА БОРБА субота-недеља 19-20. мај 1990. страна

Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића

Ф Нове исповести ибеоваца

Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског рита7 Ф Прилози за историју наше политичке репресије ПИ тИвА

Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за друге2

Драма једне ИБ драме

БЕОВЦИ

тикве

НЕСУЂЕНИ ГОСПОДАР РОБЉА ВЕЗАНОГА (1)

Унапређење у чин пуковника држано је у фијоци, а специјални курир ишао је на Брионе да Тито не потпи-

Предмсртна исповест Тома Жарића

Том Беша, заборављени јунак Метохије

ше указ Ф Зашто је после бор зе код Црновљеве хтео да убије Фадиља Хоџу, па се после кајао што то није и учинио Ф Највећи грех што је одбио да буде командант логора у Старој Градишки!

5 Баш као што је и само име Метохије било у новије време проскрибовано и предато забораву, на такву су судбину, изгледа, били осуђени и њени ратни јунаци. У старија, турска и хајдучка времена, у прошлом веку, Метохије је имала своје јунаке — Или Куча и Рака Ђурића, о којима су песме певане, и српске, и арбанашке. Спомен на њих сачуван је и у причама кучког војводе Марка Миљанова.

Овога рата, упркос свим секташким грешкама и (интер)националистичким застрањивањима обласног партијског руководства, Метохије је ипак имала и своје партизанске јунаке. један од њих био је Томо Жарић из Добруше, командант Добрушког партизанског одреда, односно, Том Беша, како су га по оцу Беши звали Албанци. Зашто је његово име заборављено, превиђано и упорно брисано из косовско-метохијске историје, данас се није тешко досетити. Оно се никако није уклапало у концепцију оних који су (ушно радили на физичкој и културпој, па чак и накнадној историјској алданизацији Метохије. У таквој концепцији, штавише, Томово име морало је добити „непријатељска“ обележја, јер су Тома Жарића, Тома Бешу, како би сами рекли, великоалбански националисти, фашистички квислинзи, балисти и дренички контрареволуционари по злу запамтили. И заиста, историчар Али Хадри, једни од донедавних великоалбанских идеолога, веома се упињао да метохијско село Добрушу, Добрушки партизански одред и његовог команданта избаци из историје народноослободилачког покрета, тврдећи да је то била једна чисто националистичка борба. То му, наравно, није пошло за руком. Али, ибеовска етикета која је доцније пала на име Тома Жарића, метохијског јунака и партизанског команданта, веома је погодовала настојањима великоалбанских националиста.

Бели глубови истине

Када је ухапшен као наводни ибеовац, 1951. године, Томо Жарић је био потпуковник КОС-а. Заправо, био је већ унапређен у чин пуковника, али је Удба то решење задржала у својој фијоци. Био је такође предложен за орден народног хероја и из Београда је на Брионе, уочи Жарићевог хапшења, био послат специјални курир да се тај предлог повуче пре него што Тито потпише указ. Осуђен на двадесет година робије, са принудним радом, због наводне намере и покушаја бекства у Албанију, одведен у казамате Билеће и Голог отока, Жарић је самим тим изгубио и оно своје до тада већ заслужено место у историји. Али, као што је стојички подносио мучење у војном истражном затвору на Бањици, а доценије на Голом отоку и у Билећи, он. никада није губио веру у истину. Знао је да ће доћи време када ће моћи да се кажу и оне истине које нису по мери властодржаца и идеолошких моћника. То је и песмом недвосмислено најавио: ;

Кад ратничко срце стане, Кад уморна клоне рука,

Као бели голубови,

Истине ће да полете!

Тиме је уједно предсказао да сам неће дочекати то време. Али се постарао да остави за собом те беле голубове, те непожељене истине које ће једном изаћи на светлост дана. Своју ибеовску исповест, опширну и детаљну, писао је пред смрт, распоређујући своје инфаркте тако да ипак стигне све да запише, остављајући породици аманет да то и објаве, једнога дана, кад се политичке прилике измене. Умро је 13. маја 1980. године, али није сахрањен у Метохији, у Добруши, већ у Црној Гори, у -родном селу Гостиљу крај Даниловграда. Његова метохијска судбина била је доследно насељеничко-исељеничка. У Добрушу је доведен као дете, одрастао је у њој, борио се за опстанак у њој, ратовао, али је на крају ипак исељен. једна му је кућа у Добруши порушена за време рата, под налетом црнокушуљаша, другу су му порушили, после рата, локални политички моћници. Кажу, по наређењу Саита Затрићија о коме, иначе, сведочи да је био шпијун и секретар фашје за време окупације.

Извађен из наредне песме

• Из обимне исповести Тома Жарића, која данас стоји као рукопис, неприпремљен за штампу, ми ћемо, у овом фељтону, у више наставака, објавити оне њене делове који се односе на метохијске послератне прилике, на оне догађаје и неспоразуме који су претходили хапшењу, на истрагу коју је поТа водио лично генерал ди ашић, _руководлац југословен Контраообавештајне _ службе ЈНА, сматрајући да о тим странама Ибеа мало зна, док су о самим логори-

ма и логорском режиму многи већ сведочили.

ап

ПОТПУКОВНИК КОС—а: Томо Жарић, 1951. уочи хапшења

Томо Жарић је рођен у црногорском племену Бјелопавлићи, у селу Гостиљу, 15. јула 1912. године, у породици која се после првог светског рата доселила у Метохију. Васпитаван је на епској народној традицији, а и сам је био прототип епског јунака, и по свом физичком склопу; и по моралу, и по душевним особинама, по идеалима борбе за правду, истину и човечност, као да је сам био извађен из народне песме. Био је висок, крупан. Али, својих више од сто десет килограма тежине носио је са лакоћом, био окретан као видра, хитар да поскочи, брз да се лати оружја, што би рекла народна песма, кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. На тим страшним местима, као ратник, показивао је вигешки морал типичан за нашу етику — осећао се раван са „великима“ и није сагињао главу ни пред ким, што му је у потоњим, невитешким временима стварало доста неприлика. Познато је да је у току рата између њега и Фадиља Хоџе постојао известан ривалитет.

Причао је доцније да се после једне бробе код Црнољеве двоумио да ли да убије Фадиља, и да се каје што то није учинио. Крајем 1944. године, као командант Области, Фадиљ наређује Жарићу да формира војни суд и стреља Јована Вуковића, што је наводно на силу узео ловачког кера неком Албанцу из Србице. На то наређење „одозго“ Том Беша одговара баш као јунак из народне песме: „Твоја наређења иза брда ја не слушам. Што да ја формирам суд, кад си ти унапред пресудио. Зато, ако ти баста, дођи да сам убијеш Јована!“

Вероватно је дух народне поезије и одвео Тома Жарића у крило Комунистичке партије Југославије, која је најављивала борбу за једнакост и правду. У партију је примљен 1931. године, кад му је било деветнаест година, да би у њој провео следећих двадесет непрекидно, мада му је Павле Јовићевић, као секретар Обласног комитета, водио известан прекид стажа, за време рата, јер, наводно, једно време није био нигде партијски пвоезан.

Као комуниста, Томо Жарић је у предратној Југославији допадао затвора, само није било ништа у поређењу с оним што га је чекало у новој Југославији. Четрдесет и прва га је затекла као војника 56. пешадијског пука. Тај је пук у априлском рату напредовао против Италијана на албанској територији. После капитулације Југославије, пук се вратио са фронта и код манастира Дечана пао је у руке окупатора. Док су официри преговарали о предаји пука, комунисти, њих педесетак, одржали су састанак у шуми изнад манастира и донели одлуку да ниједан комуниста не сме да падне у ропство, него да се спасава и људство и оружје, јер борба тек треба да почне.

Епопеја села Добруше

Са групом наоружаних другова, пар-

“ тијаца и ванпартијаца, Томо се вратио у своје село 19. априла и одмах је предузео кораке да формира партизански одред. Предузимане су све потребне акције за заштиту становништва, преговарало се са околним албанским селима да се међусобно не нападају него

На злу месту

Пета биографија из овог мога голооточког друштва јесте биографија пред којом треба да се поклонимо. То је осуђеник Ђоко Мирашевић, родом из Дољана, код врела Рибнице. Он је питомац са Обилића пољане. Ђак српских академија. Капетан из битке на Колубари. Командант батаљона у одступању кроз Албанију и при пробоју Солунског фронта. Учесник три рата, балканског, првог светског и другог светског. Носилац француске Легије части. Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима. Обилића медаље. Партизанске споменице 1941. Партизанске звезде 1 реда. Ордена братства и

јединства. И још многих одликовања.

Пуковник бивше југословенске војске, а генерал у новој југословенској армији. Дошао је овамо да тера помије по милости вишег руководства логора. Имао је више од шездесет година и није могао више ништа да ради, а како је казна била присилни рад, морала се спровести. Зато су хумано поступили и дали му да по отоку тера помијес и храни свиње.

На једном превоју између две драге, крај једне громаде која је заклањала поглед на ону другу страну, често вмо се сретали. ја са псима, он са магарцем. (Жарић као тренер и гонич паса, а Мирашевић као превозник помија — прим. уред.)

„.Гледао бих, иза стене се прво појаве два велика магарећа уха, а затим канте, магарац, па иза свега тога Ђоко. Гега се онако у оним дроњцима и смеје се. „Е, ма ти божју вјеру, чим сам угледао пса, знао сам да ћеш ти бити иза њега“! „Верујем, генерале. А ја сам помислио на тебе чим сам угледао иза стене магареће уши...“ „Е, кад смо се овако лијепо почастили, да починемо и запалимо једну, по пола. Твоју, на тебе је ред. „Оћемо“, рекао сам.

„.„Вукли смо дим, онако, својски и гледали, ћђутећи, северни део отока и јужни део планина које су се дизале из мора. Тамо подно Велебита стоји стари град Сењ, са белим кулама, мени добро познат из народних песама.

„Сјећаш ли се оне пјесме о Иву Сењанину како је препознао главу свога сина Николе у травничкој тамници2“ — упита ме генерал. „Итекако!“ — уз-

пати дим домар пат ~

викнух сав срећан што могу пред таквим човеком да покажем да и ја нешто знам. „Можеш ли ми је казивати2“ — питао је даље. И ја почех да рс-

цитујем.

Та је песма говорила како је травнички везир славио победу у којој је посекао три котарска сердара. Само, Турци не могу да се нагоде којих су котарских сердара главе. Доведу из тамнице Иву Сењанина, питају га да ли би могао да позна чије су главе:

О Иване, сењски капетане, Познајеш ли чија ј' ово глава, Је ли глава Јанковић Стојана2

Ал говори Сењанине Иво: Није глава Јанковић Стојана, Али није од његоне.

бео бео обе еони не воссее ово ово еееоое

Тад подиже Иво трећу главу, Сави главу на очинске груди, Па зацвиле из грла бијела:

Мој Никола, мој једини сине, На злу ли се мјесту састадосмо, Ти посјечен, а ја у тамници.

„Доста, доста, па ћемо остало други пут..." — прекино ме је генерал. — „ А и испушили смо дуван.“

тек тада примећујем да му је лице овлажено сузама. Није их брисао, као да их није био ни свестан. И брзо смо се растали. Знао сам да он то стихоне

„из песме поистовећује са сопственом судбином. Знао сам да је имао жену и две ћерке. А усвојио је био и синовца, којега је заиста држао и подизао као рођенога сина. Заједно су и ратовали. И оне несрећне четрдесет и осме, Ђоков посинак, мајор, крену са својим оцем и још неколицином да бежи преко границе. Ту погибе на граници са још некима, 2 отац му, значи, Ђоков брат, врати се на Малу ријеку, те скочи са једне литице, да му ни вран кост не нађе, што веле Кучи.

Овде, на Голом отоку, надомак древног Сења, стари Ђоко Мирашевић доживљавао је своју голооточку судби-

ну као Ивову травничку из песме и

шапутао:

На злу ли се мјесту састадосмо... (једна од голооточких епизода из мсповести Тома Жарића,

да се заједнички боре против окупато- || ра. Али, већ су увелико по Метохији |

гореле срспка села, река народ а бежала је према Пећи, а одатле, преко Ча-

Томо Жарић. На споменику у самом селу записано је да је одред формиран 15. јуна 1941. године, дакле, знатно пре

званичног датума устанка. Де факто, ||

одред је деловао и пре тога, јер је 27. маја водио борбу против једног бата-

љона италијанске војске. Одред је | имао сто бораца. Био је наоружан | пушкама и једним пушкомитраљезом | којим је руковао командант Жарић

лично.

Напади фашистички оријентисаних Албанаца, црнокошуљаша и италијанских војника на Добрушу трајали су, са извесним прекидима и затишјима од

априла до октобра 1941. године. Одсуд- |

ни напад, тако рећи, права офанзива, почео је у ноћи између 15. и 16. октобра када су непријатељи успели да запа-

ле неколико добрушких кућа на крају || села. Три дана је Добрушки партизан- ||

ски одред јуначки брнаио село. Из Пећи је била најављена помоћу муници-

ји и људима, што је обећао Павле Јови- | ћевић, секретар комитета, али та по- |

моћ није стигла. Деветнаестог октобра настала је критична ситуација, борци-

ма је понестало муниције. Последње |

метке Томо Жарић је поделио за злу не требало, сваком по један. Ипак, Италијани који су држали цесту, до-

пустили су да се народ повуче из села. | Око три хиљаде Добрушана напустило || је тада своја огњишта, повукло се у | пећ, а одатле у Црну Гору, у избеглиш- |

тво. Жарићеви партизани повукли су

се у планину, а село је опљачкано и |

спаљено. На попришту је остало и неколико стотина нападача.

Колебљиво, контрадикторно, а када се и сумњиво понашање косовско-метохијског партијског руководства у

тим судбиносним данима данас углав- ||

ном признаје, али о његовом секташ-

ком држању према црногорским насе- |

љеницима у Метохији, говорио је још Александар Ранковић у свом реферату на У конгресу КПЈ, наводећи баш слу-

чај Добруше и Добрушког партизан- |

ског одреда.

Највећи грех, по Бугарчићу

Вроватно се никад неће дознати који су били стварни разлози због којих

је ратни јунак Метохије Томо Жарић | пао у немилост највишег државног и |

партијског руководства земље и због којих је бачен на голооточу голготу.

„Разлог је био разних и различитих. Но-

вом косовском руководству, у којем је било много оних који су дошли из Албаније, у којем је било доста бивших сарадника окупатора, па чак и ратних злочинаца, Жарић није могао бити драг већ због своје ратне прошлости, и због своје нарави. Морали су га доживљавати и осећати као потенцијалног свог неприајтеља. Многи су чак желели и његову смрт што је на један симболичан начин показивано.

Осим тога, он је 1949. године добио да буде управник новоформираног ин-

формбировског логора у Старој Гради- |

шки. Генерал Шашић му је предочио сав ризик који је проистицао из једног таквог одбијања, тим пре што је Жари-

ћа био изабрао лично Александар Ран- |

ковић, али метохијски јунак се није поколебао, прихватио је ризик.

Из једног монолога управника логора, Николе Бугарчића, наведеног у Жарићевој исповести, испада да је, ипак, највећи његов грех био што је добио да буде управник логора, односно, „господар робља везанога“, како би сам епски рекао.

„По неким нашим прорачунима, требало је одавно да умреш" — говорио је Бугарчић Жарићу. — „Али, пошто си ти неко чудовиште, а пошто сам ја сео на твоју столицу, то ми дужност налаже да ти кажем да нећеш одавде изаћи. Него да ти кажем да ћемо те сахранити испод ове штале, где

су официрске крве... како би сва она ||

отока од измета а ишла преко тебе мртвог. Пиаш се, можда, зашто Нико

није тако увредио нашег врховног ко- |

манданта као ти. Ти си му отказао поверење које ти је дао!"

У тим тренуцима Томо Жарић који је са својих нормалних 110 килограма био сведен на педесетак, јесте помишљао да је тајно осуђен на смрт, а не на 20 година робије, како је писало у пре-

суди, али то га није бринуло. Размиш- ||

љао је о томе да то што говори Бугарчић није ништа ново, да су и Турци,

наравно, према народним песмама, |

поједине Србе закопавали усправно, да им душа никада не нађе одмора.

Ђиласове вечеринке уз лозу и пршуту

Кад су цветале

у пазе Ромеа пзке

# Бора Драшковић тражи Касијуса Клеја Ф Једна позоришна представа постаје политички случај Ф Неко у „гнездо Партије потура мућак“ - Ф Цензори не читају књиге Ф Да ли је речеЧ но: „Гори су него Не' мци!“ Ф Давичу се „другови испричали“ Ф Бојан Ступица садио тикве — а обрао бостан Ф Излози полупани, предста«ве нема, публика неће У да иде

Пише: Феликс Пашић

Шта каже Партија

Ни после ампутације болест није престала ф Зар је то могуће!Ф Ко је предложио псеудоним7

Из забележака са другог отвореног партијског састанка у Југословенском драмском позоришту, поводом „Тикава“:

М. Тодоровић: Нема смисла да говоримо о једној речи из једне сцене, о једној реченици из друге сцене. Или ће ова представа ићи оваква, или неће ићи! То је став Уметничког већа и ансамбла.

Љуба Тадић: ар да није члан Савеза комуниста): Данашњи састанак је преуређен. Уметничко веће је, једноставно, закључило да представа 22. октобра иде са отклоњеним неспоразумом. Закључили смо да никоме нећемо одговарати, већ ћемо се бранити уметничким вредностима. Да се не ради о вредној представи, одмах бих гласао да се она скине. Састанак нас доводи у кошмарну ситуацију. Дозвољавам да се после сутрашње представе и представе 25. октобра поведе разговор око „Тикава“ на ширем плану. Најпре треба видети сутрашњу представу. Не знам шта бисмо вечерас могли да разговарамо.

Никола Симић: Целој овој ствари дато је превише димензије. Била је то наша интерна ствар коју смо ми морали да решимо без много вике и буке. Најпре смо требали ми да се састанемо, без присуства штампе. Тражим објашњење: како је могуће да се књига чита две године, а да нико нема примедбе2 3. Милосављевић: Не желимо да драматизујемо ствари, већ морамо да будемо у току онога што се ради.

Н. Симић: Невероватно смо брзо реаговали као партијска организација, што је само знак колико смо будни.

Бора Симић: (члан Идеолошке комисије Градског комитета Савеза комуниста): Нисам био у Београду, па нисам био на првом састанку. Ни партијска организација не каже да је уверена да је оно што је предузето адекватно њеним закључцима. Треба видети представу. Треба сачувати атмосферу достојанственог комунистичког расрпављања. Ми овој представи не судимо, нити Партију стављамо у позицију врховног арбитра, понајмање у естетским питањима. Али, Партија има право да дискутује о свему, па и о уметничким делима. Да расправа у овој организацији буде повод за шире разговоре у Београду.

Љ. Јовановић: Чланци у штампи пољуљали су углед Југословенског драмског позоришта. Боро Драшковић: Ми правимо представе за ово време у коме представе живе. Нисмо хтели да направимо политички времеплов. Позориште није музеј, нити час историје, позориште је ововремена ствар. Чини ми се да смо успели да се боримо за врло хумане ствари. Покушаћемо да тумачимо човека с којим живимо. Тешко је помислити да прихватамо неке судове изречене кроз уста јунака. Врло озбиљно смо ЕУУИВАГУЛИ о свим примедбама и, да не

уде никаквог неспоразума, то је иста представа, идеја њена је ту, само смо уклонили места која су изазвала неспоразум. Не же- , лимо да и један човек са представе изађе повређен.

Поново, и никад више

О томе шта је у представи „Кад су цветале тикве“ кориговано, то јест изостављено или измењено, једини — али непоуздан траг оставио је П. Крстић који се у „Борби“ поново (и никад више под тим именом) огласио 25. октобра. Из текста „Трулеж у дубини“ сазнајемо да су ретуширане најдрастичније сцене, али да ни такве „Тикве“ нису у реду. Тачније, „показало се да трулеж није само на кори, већ у самом најдубљем ткиву плода; да није реч само о неколиким инсинуацијама и о покојој сцени, већ о суштини погледа на смисао историјских и људских збивања; да не иритира драстичност сцена, већ целина ауторових намера“. Или, још прецизније: „После апмутације видљиво нагриженог ткива, болест није престала: представа и даље није одржива“.

Аргументација П. Крстићева има готово документарну вредност и зато је не препричавам; „Већ је речено да она (представа) нуди неприхватљиву филозофију пораза и деморализације, да на сасвим неочекиван, увредљив начин преоцењује историјски (и актуелно политички) смисао догађаја око кога је сплетена, да нуди кривотворену слику преломног тренутка наше најновије историје. И та 'порука', сад кад су неке сцене наоко ублажене, није се изменила; наша борба против Информбироа остаје оклеветана — ружна и бездушна у фиксираном историјском тренутку, безумна, безразложна, "приватна' ствар неких 'тамо горе' који ће се свађати или мирити, без штете по себе, док ће ом остати мали добродушни, недужни (рецимо, душановачки) народ, и онај део његов који је на другој страни (слушаоци Радио-Москве'), и онај кога се све то нимало не тиче. Занимљиво је, свакако, да тамо 'доле', на Душановцу, нема

адио битан ом давна ош опна

никог ко је ичим заинтересован за борбу против Информбироа, за очување револуционарних тековина југословенских народа, за отпор стаљинистичком атаку, за слободу и независност земље; занимљиво је, такође, да они који су 'по формацији' на страни наше револуције (један пуковник и један милиционер) нису симпатичне личности; један пуковник, и у коригованој представи, није срцем и убеђењем где би требало да буде (све се догађа ван њега, све је јаче“ од њега, не може ту он ништа да учини), а други је глупа, смешна карикатура насилника најпримитивнијег кова. Сва наклоност је, дакле, на страни жртвеној и паћеничкој; сав одиум на страни слепе репресије која за некакве неизречене али очигледно непотребне, ако не и сулуде циљеве жртвује мили и недужни свет изведен на сцену, свет који је осуђен на страшну пропаст — у лудилу, у бешчашћу, у самоубиству, у патњи, у смрти.“ П. Крстић жали што је уметнички ансамбл позоришта уложио моћни дар у нешто што тај дар не заслужује и што је исправљао нешто што није за исправљање. П. Крстић нема другог питања осим оног већ постављеног: шта ће „Тикве" на репертоару2

„Дај да заоштримо!“

Тринаестог априла 1988. разговарао сам са Слободаном Глумцем који је пристао да разјасни околности у којима се појавио П.

" Крстић. Ево дела тог разговора:

Ф Ви сте 1969. директор „Борбе“...

— До јесени још био сам главни уредник „Вечерњих новости“, а директор „Борбе“ (и главни и одговорни уредник прим. Ф. П.) постао сам крајем те године.

# Кад се помену „Тикве“, чега се сетитег — Сећам се афере која је наступила изненадно. Нисам ишао на премијеру. На неки начин ме је сачекала у „Борби“ готова афера, наиме глас да је комад информбировски, да је политички штетан... Пре тога сам читао, чини ми се, само одломак или два одломка „Тикава, у „Летопису Матице српске“. У ономе што сам читао нисам видео да има елемената ибеовских схватања. Памтим, дакле, да ме је изненадио тај глас — да има ИБ-а. Колико знам, глас је већ био стигао високо, у политички врх. Већ је ту створено нерасположење према комаду... Не сећам се конкретних детаља, али све у свему створено је уверење, и код мене, да је то једна политички смишљена акција. 6 То уверење сте имали пре него што

· сте видели представу2

— Пре него што сам видео представу. Ишао сам на репризу, не знам да ли баш прву. И, под оптерећењем онога што сам чуо, имао сам и додатни мотив да посумњам у представу. Учинило ми се да у њој има јаких елемената који отварају могућност да је то нека врста политичке провокације на линији ИБ-а... Колико се сећам, ја сам уз неки договор и уз неке примедбе, написао основни текст, као што се у таквим случајевима ради.

Ф У то време позоришну критику у „Борби“ писао је Милутин Мишић...

— Можда Мишић. Не знам. Ја је, у сваком случају, нисам писао. То што је објављено, објављено је као политичко реаговање, не као позоришна рецензија.

Ф Први директно оштар глас против представе био је баш тај.

— Може бити. Први писани глас... Врло оштрих гласова је било после премијере, то је несумњиво. Нека врста политичке индигнације и зар је то могуће, па како то, па где је ту критеријум, па зар неко не уме да мисли, па у оваквој ситуацији...

• П. Крстић... Је ли то ваш бекст2 — Суштину текста сам писао ја. У редакцији је то, наравно, сматрано врло осетљивим текстом. Сећам се да смо седели, разговарали, нешто је додавано, нешто одузимано. • Ко је предложио псеудоним2

— Не сећам се. Можда сам и ја. У сваком случају, идеја је била да текст иде под псеудонимом.

# Мора да сте представу гледали под оптерећењем онога што сте о њој чули2

— Јесам, гледао сам је под оптерећењем. Али је несумњива за мене била разлика, битна разлика — у основној оријентацији, у подтексту — између прозе и представе. Као да је неко помислио: Е, сад је згодна прилика, дај да заоштримо!

(Наставља се)