Борба, 19. 05. 1990., стр. 6
пи аи = ~ - Е " = -__—-ња-а = екс
|
дише а и. аа—пи тзие ~ зарате
сраавнњ:
плана сарај наници смиље
пи рт ње ари ај дићи
СВЕТ
Уједињење, а не поделе. _
Деголизам данас
Поводом стогодишњице рођења Шарла де Гола четири позната ауто-
Приредила: Јела Јевремовић
Да ли је деголизам истрошен као основа спољно—политичког деловања Франпуске на промењеној европској и светској сцени Може ли се за деголизам рећи да је подједнако застарео као Брежњевљева доктрина2 Да ли остаје актуелна Де Голова тврдња да су нације и национализми покретачке снаге историје, а не комунизам, фашизам или друга идеологија које је називао параванима иза којих се крију националистички империјализми.
Ово су нека од питања која четири светска ауторитета разматрају у посебном додатку „Интернешенал Хералд Трибјуна“ посвећеном стогодишњици рођења Шарла Де Гола и десетогодишњици председничког мандата француског председника Франсоа Митерана. Аутори су иначе Хенри Кинсиџер, де Голов биограф Жан Лаконтур, амерички коментатор Џозеф Фичет и један од водећих западнонемачких историчара Михаил Штрумер.
Док биограф, Жан Лаконтур објашњава да је Де Гол првенствено био историчар и од историје учио све, Џозеф Фичет сматра да садашња превирања у Европи чине аксиоме деголизма превазиђеним. Штрумер баца светло на односе Француске и Заладне Немачке из бонског угла и констатује да деголизам протекле три деценије није пронашао праву формулу за учвршћивање француско—немачке везе. Хенри Кинсиџер износи америчка прижељкивања и предлоге за нову спољнополитичку стратегију Француске у Европи која се преображава на начин и брзином својственом катаклизмичним променама после великих ратова.
На тлу Европе срушена је идеологија Истока. Њу не може аутоматски да замени идеологија Запада. Де Гол би то објаснио својом теоријом националних интереса. На сцени старог континента шири се стара запаљива смеса, састављена од безнадежне заблуде да уместо грађанина, нација и демократија иду скупа. Европа 1990.
тражи алтернативни, европски одговор за ово историјско бреме. . _ Преносимо одломке из чланака Кисинџера, Лаконтура, Фичета и Штрумера који се у освртима на деголизам баве управо овим питањем.
Слободни Французи
Вођа „слободних Француза“ је био историчар пре свега. У његовим очима сазремену француску историју карактеришу сукоби између Галаца и Германа, чија супериорност може да се савлада једино савезом са Истоком, превасходно Словенима. Он није заборавио да је Француска успешно одбранила Марну 1914. само зато што је половина немачке војске била заузета ратовањем са царем код Таненберга. Отуда виталан значај који придаје савезу са Москвом, без обзира на владајући режим.
Де Гол је, шта више, био убеђен да је једина покретачка сила на међународној сцени нација, а не идеологија. За њега, комунизам и фашизам су пролазни феномени — маска која крије германизам, словенство или било који други облик националног империјализма.
Владавина нације, по њему, потврђена је 1914. када се радничке класе Немачке и Француске одазвале позивима својих националних вођа, уместо позивима Карла Либкнехта или Жана Жореса.
Слично, Совјетски Савез на рубу краха 1941. одржао се на Волги и преокренуо ток рата, одазивајући се Стаљиновим призивањем Петра Великог и маршала Михаила Кутузова, јунака рата против Наполеона.
·. Чим је Москва пристала да буде тврђава анти—фашизма и постала дом новог империјализма, де Гол више ништа није видео осим „козаке“ спремне да нападну Француску.
.. Када је де Гол одабрао за свој циљ, „Европу од Атлантика до Урала“, није само сањарио о стварима које комбинују географију и његову обожавану историју. Изражавао је уверење којег се чврсто држао: да је „гвоздена завеса“ вештачка, па према томе и крхка; да је идеологија која везује десет нација тзв. источног блока на путу да се истроши; и да ће, пре или касније Русија, Пољска и Мађарска поново да се јаве као независне националне творевине. Његов концепт је пружао овим нацијама равноправни међудржавни оквир који би могао да избави Европу од повратка у хаос на којем су изникла два светска рата.
·. Можемо сагледати де Голов дипломатски тестамент у његовој изјави на конференцији за штампу 9. септембра 1968. када је гушење Прашког пролећа назвао „привременим застојем“.
„Еволуција Источне Европе је неумитна. Исувише је касно за било коју идеологију, укључујући и комунизам, да тријумфује над националним осећањима“, рекао је де Гол тада. Жан ЛАКУТУР, (биограф генерала де Гола)
Оштећена икона
Неопходно је да Француска преиспита свој однос према Европи и САД.
Уколико НАТО буде слабио, а САД из Европе повуку своје конвенционално и нуклеарно оружје, може се очекивати да ће Западна Немачка доминирати у Европи и најзад потражити сопствено нуклеарно наоружање, закључак је недавне студије о разради нових француских одбрамбених приоритета.
Француска јавност је вероватно спремнија да одбаци деголистичка начела него многи политичари који тако говоре. Већина Француза пристаје на значајнију ерозију суверенитета коју изискују мере Европске заједнице за стварање заједничког тржишта, као и војну сарадњу са Западном Немачком...
Деголистичку геополитику одредили су неуралгични америчко—француски односи 60—тих година — доба сличног данашњем, по променама од епохалног историјског значаја.
Генерал је доспео на власт 1958. у јеку сукоба између Истока и Запада, који је уследио после совјетске интервенције у Мађарској, рушења француског колонијалног царства проглашењем независности Алжира и оснивања Европског тржишта.
Деголистичку политику карактерисало је нуклеарно оружје као њен најважнији део, односно као замена за снагу коју Француска више није имала...
Као чланица ексклузивног клуба нуклеарних сила, Француска је тражила политичко вођство у Заједничком тржишту, олакшано и тиме што му Британија није припадала.
Француска је могла — у ствари морала — да оствари независну војну позицију у односу на сваки савез, како би показала да је слободна да употеби своје нуклеарно наоружање у корист сопстве"них националних интереса...
Током 80-тих француске вође понудиле су ново оправдање за деголистички национални консензсус везан за независност у питањима одбране и безбедности — тврдњом да је таква политика успешно имунизовала франџуску јанност од антинуклеарне алергије која је захватила Британију и Западну Немач-
Нуклеарна нервоза у суседним зем-
љама се може објаснити страхом грађа- шенел Хералд Тријбуна“) могао предвидети, нити би меотео сар- (белелила државии савтретар тврди заједничко
на да би њихово оружје, америчке производње, могло бити употребљено за почетак нуклеарног рата о којем ће одлучивати Вашингтон или нато, а не њихове вође.
(Де Голова) спремност да се супротстави савезницима била је популарна код Француза жељних да остваре националну реафирмацију у односу на победничке силе П светског рата.
Када је Вашингтон одбио (де Голове) сугестије о трипартитном директорату у НАТО, генерал је извукао Француску из заједничке војне команде, а онда наредио да НАТО уклони своје инсталације у Француској. Забранио је француско учешће у разговорима о контроли наоружања. Оптуживао је САД због рата у Вијетнаму, признао Кину, ометао сарадњу између Запада и Африке, као и улазак Британије у Заједничко тржиште. У шестодневном рату 1967. окончао је француско пријатељство са Израелом и почео да негује арапску клијентелу у времену у којима су остали савезници изражавали узнемиреност због совјет-
„ског продора на Блиски исток...
·__. Слабљењем НАТО, узнемиравањем Бона одрицањем француске потпоре за безбедност Западне Немачке, подршке арапском радикализму током 60-тих и 70-тих, Француска је привукла наклоност Москве.
.. Рушење Варшавског уговора, поред нових изазова европском јединству, зачело је поткопавањем совјетске геоплитичке моћи. На површини, ове промене пружају могућност за сједињавање де Голове жеље растапања два блока и рађање Европе која ће се простирати од Атлантика до Урала. Ову узвишену визију, Митеран обредно истиче када говори о „конфедерацији“, која би укључивала демократски Совјетски Савез, али искључила САД.
У пракси, уколико би се испунила Француска жеља за демонтирањем Атлантског савеза или чак у случају да НАТО одумре као копча транатлантског система безбедности — Француска би неумитно затекла Европу под доминацијом уједињене Немачке. Као у прошлости и данас — више него икада притиснуту Москву би пре привукла Западна Немачка него Француска.
Џозеф ФИЧЕТ (коментатор „Интерне-
Три море
Де Гол је написао мајсторске мемоаре, тиме је осигурао да га потомство запамти онако како је то сам желео. Ко их је прочитао морао је запазити три море које су одредиле генералов однос према историји.
Прва, Немачка мора која потиче из 1870. а наставља се преко победе катастрофалних последица 1918. до краха Француске 1940. Друга, пруска мора. Она датира из 1917. када је револуционарна Русија пала на колена и понудила одвојени мир са империјалном Немачком. После настанка Вајмарске репуб-
ра у „Интернешенел Хералд Трибјуну“ разматрају актуелност теза великог државника о односима у Европи.
лике, руско-немачка мора се наставља 1922. са Рапалским споразумом постигнутим између две презрене силе. Он је подрио версајски систем као и Малу антанту Француске. Овај историјски ревизионизам је 1939. прерастао у револуционарну промену европског система, пошто је склопљен пакт између Хитлера и Молотова. Пакт је срушио Трећу републику Француске и успоставио режим Вишија.
Трећа је англо-саксонска мора. Она атира од повлачења
САД из Европе 1920. британске подршке Немачкој која је уследила као и британског ревизионизма који је Француску нагнао да се деценију касније крије иза Мажино линије. Траума је оживљена 1940. када су Британци са закашњењем и у малом броју стигли код Данкерка и тамо се тог проклетог јуна 1940. борили само за своју кожу.
Генерал је три пута у каријери своје пријатеље и непријатељске изненађивао излетима у чијој је позадини увек била немачка веза...
.... генерал је 1963. на врхунцу моћи, изашао са предлогом о стварању пријатљске антанте, овог пута са Западном Немачком, на чијем је челу био канцелар
· Аденауер, на жалост, са опалим утица-
јем и снагом. Де Гол је исувише тражио од Немаца. Тражио је Немачку лојалност, а да заузврат Немцима није поунидо сједињење са Европом. Предложио им је улогу у ервропском систему безбедности, али не и француски нуклеарни кишобран. Желео је да ослаби НАТО
= и америчку доминацију, али није давао
заштиту коју су Немци са те стране до-
· бијали.
Није чудо што је немачки Бундестаг усвојио преамбулу француско-немачког споразума која је без околишања потврдила превасходност атлантизма над де Головом визијом Европе под домина-
> цијом Француске. Де Гол је љутито реа-
говао и напустио војни врх НАТО, чиме је ненамерно Немачку учинио још значајнијом као америчким кључним савезником на европском тлу...
„Неопходан је психотерапијски рад“ — изјавио је де Гол када је други пут преузимао положај 1958. На краћи рок, нацији је обезбедио тоник, На дужу стазу Француској оставио у наслеђе два проблема први нуклеарни, друти Немачку. Његова решења су за оба превазиђена. Преокрет је наступи 1989. Али, Француска после де Гола свој заокрет тек треба да предузме. (Михаел ШТРУМЕР, историчар)
Два искуства
Је
Две послератне америчке иницијативе — НАТО и Маршалов план — изванредно одговарају садашњим проблемима, иако се заснивају на примисама о природи међународних односа у америчкој интерпретацији историје. Она подразумева да сарадња међу народима има инхерентно оправдање, да је мир природан ред ствари, а подела рада аутентична мотивција за дејство сваког савезника. Де Гол је изронио из дијаметрално супротног историјског искуства. Он је водио земљу која је постала опрезна због учесталости изневерених одушевљења, скептична због пречестих изневерених снова, а и сам је био дефинисан латентном рањивошћу Француске, насупрот самопоуздању које уливају моћ и кохезија.
Де Гол није веровао да је мир природно стање међу државама: „Свет је испуњен противречним силама... Утакмица различитих нагона је стање живота... Међународни живот, као живот у начелу, јесте борба“.
Док амерички лидери подвлаче партнерство, де Гол је инсистирао на равнотежи. Док је Вашингтон тражио да сваки савезник преузме одговарајући задатак у оквиру ширег посла, де Гол је сматрао да сарадња има смисла само уколико сваки партнер има избор. Вашингтон свестан стабилности Америке, усредсредио се на практичне, текуће задатке. Сугерисао је савезничку структуру која је у име интеграције онемогућавала независне акције. Де Гол, управљајући земљом генерацијама изложеним сукобима и ратовима, инсистирао је на облику сарадње подједнако важном као
што је њен циљ. Да би повратила свој
идентитет Француска је морала одавати
утисак добровољног понашања, стога је
Морела имати могућност слободног изра. .„Превирања у протеклој години актуелизовала су де Голове визије света. Он не би био изненађен тешкоћама са којима је суочен Совјетски Савез. Напротив, могао би да тврди да их је предвидео. „Па ипак, брзина овог краха суочи-
ла де Гола са елементом који није
казмом да одбаци нагло израњање снажне уједињене Немачке...
Де Гол би несумњиво уочио да је опасност од совјетске војне моћи опала, да САД преиспитују однос према Европи и да Француска јадноставно нема снаге да сама организује нову европску равнотежу. Традиционална француска опција да се успротиви Немачкој савезом са Русима искључује оба предвидљива исхода садашњих совјетских унутрашњих сукоба. А то су: уколико наступи хаос, Русија ће бити исувише слаба контратежа Немачкој, а уколико превагне руски национализам, Совјетски Са-
=вез са више хиљада Система нуклеарног оружја могао би да открије нове хегемонистичке аспирације
.„САД се изнова појављују као кључ европској равотежи — иако остаје да се види да ли ће Вашингтон разумети своју шансу. ;
У оваквим околностима, мислим да би де Гол следио два курса: он би убрзао дугорочни циљ европског јединства. Пронашао би нове предности Атлантског савеза.
.„Де Гол би вероватно направио пун круг и заступао НАТО. Знао би да уједињена Немачка не би могла дуго да остане унутар НАТО уколико му се не би придружила и Француска. А доношење такве одлуке могло би се олакшати обезбеђивањем европског гласа у оквиру НАТО.
Де Гол би свакако заступао равноправни глас Европе у глобалној политици и задржао би пријатељску опцију према Истоку, осмишљену да буде контратежа француском страху од немачке ахерације и америчког изолационизма. При том би се чувао да не притисне источну опцију до тачке која изазива обе поменуте опасности...
Де Гол је био сигуран да његово виђење није себично.
„Борба коју наша земља води“, говорио је, „тражи уједињење, а не поделе, поштовање, а не понижавање, слободу, а не подређивање. Зато је верна мисији, која је увек била и остаће хуманистичка
верзална“ неки (Хеври КИ
“
недеља у свету
На таласима расизма и антикомунизма
Стари борац за социјалдемократију, хуманизам и боље међународне односе Вили Брант закукао је ових дана, приликомм посете Прагу, над порастом ра-
· сизма и антисемитизма у читавој Евро-
пи као и на противречностима две политичке тенденције — уједињавању Западне Европе и сепаратизму у Источној. Признати и заслужени борац за демократију и људска права могао је да дигне свој глас и против нове политичке напасти која све више устаје из мртвих и која почиње да хара Источном Европом — антикомунизма. А та авет му је била пред очима — у мноштву организованих демонстрација и појединачних испада и захтева на истребљењу свих преосталих комуниста који су, иначе, у Чехословачкој мирно и без избора, предали власт коју су иначе 1947. легално освојили на демократским парламентарним изборима.
За доказе да нема идеалних друштава чак и у овој старој „цивилизованој“ Европи, нисмо се побринули само ми у Југославији (нарочито у току последњих 15 трИнај већ, ево и многи на Истоку и Западу, било да су богати или сиромашни, да се уједињују или раздвајају, да прокламују трајну опредељеност за капитализам (у Британији је управо тачеризам пред економским крахом) или социјализам (који се и формално укида у ДР Немачкој). Французи су се последњих дана дубоко потресли пред чињеницом да воде у Европу и по нараслом таласу расизма и антисемитизма (мада није искључено да их у томе ускоро претекну Немци). Расизма нема (још) у новокомпонованим демократским државама Источне Европе и вероватно га неће бити све дотле док западне земље не почну слати и стране раднике са капиталом, али има веома много антисемитизма како оног историјског тако и оног специфичног нараслог у недрима и у условима стаљинистичког устројства — у СССР, Пољској и Мађарској. Упадњиво је његово присуство и у Румунији уочи парламентарних и председничких избора.
О сепаратизму све је већ речено више пута, у упозорењима највиших државника и у разним европским институцијама. У првом плану су, сепаратистички процеси у СССР и Југославији.
Изгледало је да Запад није наклоњен сепаратистичким струјама и покретима у СССР као ни у Југославији не због евентуалног великог интереса за очување интегритета ових земаља колико због опасности за стабилност Европе у целини, односно за наставак процеса демократизације у земљама Источне Европе. Сада је већ и то спорно, што говори да Запад на политичком плану у конструкцијама нове Европе нема јасне контуре па ни принципа на којима би се могао градити заједнички европски дом.
Лако је уочити, наиме, један заокрет западних јавних гласила према Југославији — од забринутости после победе ХДЗ у Хрватској, у којој је виђен националистички и десничарски талас, до за-
.бринутости због инсисттирања новог
председника Председништва СФРЈ на јединству државе. У томе се већ види наговештај могућег ограничавања демократских процеса у Хрватској, Словенији или другде. Лако је уочити још нешто. Готово сви из европских структура где смо последњих дана и недеља толико присутни инсистирају на процесима демократизације (у које очигледно убрајају и све сепаратистичке процесе), а једва да неко уз све то помене интерес
|. за очување интегритета Југославије. До-
шло се дотле да и амерички конгресмени почињу да се опредељују за поједине наше републике, а не за Југославију у целини, за разлику од државног секре-
, тара Бејкера који је недавно изјавио ка-
ко је основни проблем Југославије помањкање јаке федералне владе и њених компетенција.
„за само четири дана...“
Тешко је у таквим условима, са више или мање притисака са разних стра: на, задовољити све интересе, а пре свега оне виталне југословенске. Многима ће изгледати чудно да је одлазећи председник на прво место приоритета Југославије тако упорно стављао људска права, укључујући и она национална и регионална, а да његов заменик инсистира на јединству државе, на уставности, на националности и ефикасности управљања и пословања, на настављању процеса друштвених и економских реформи.
Али, и то је наша стварност, израз наших специфичности наше мултиполарности у опредељењима, нашег интереса и за уједињену Европу али и за друге делове света у којима остварујемо добар део виталних националних инте-
Свакако је занимљиво да у јеку политичких расправа и несугласица око обнове дипломатских односа и са Израелом, када се у троутлу Скупштине, СИП и једне од република просто „ратује“ ко ће први успоставити и под којим условима односе са Израелом, наш премијер одлази у арапски Ирак да по-
опредељење за не-
· Илијескуа црвена ружа, за разлику, Је
НЕДЕЉНА БОРБА субота-недеља 19-20. мај 1990, страна
Пише: Владо Теслић
пина сврстаност, али и за успешнију и још ве. ћу економску сарадњу. Није у питању, како се понегде (зло)намерно ин у само истеривање дуга од око 700 МИЛИ. она долара него и веома широких пу. слова који вреде бар пет пута ТОЛИКО у наредних неколико година, а после 107; и далеко више. Реч је, у ствари, 0 земљу са највећим економским потенцијалој у арапском свету која има све услове ју понови библијски Мисир.
Електроинжењер који то схвати у који се тиме руководи и који у томе ус. пева, и то у оваквим приликама, засју. жује да буде и више од председниу; владе. Можда најуспешнији ПОЛИТИЧКИ спот у нашој економској пропаганду „За само 100 дана...“ који изговара саџ Марковић можда би се могао парафју. зирати са „Само за четири дана у Иђ.ку“. Упркос отвореним питањима у сумњама на обе стране пред ову посету, наш председник владе је остварио један од највећих послова Југославије у току последњих деценија, чија је симболику и у томе што се ради о сарадњи земаљ; у развоју. Јер, релативно је лакше било остварити разумевање и сарадњу, ој: носно помоћ Светске банке и ММФ, кб ји то раде под својим условима и уз сврје интересе, него регулисати дугове са једном од арапских земаља која улази у експанзију и тражи страна средства итд на бази оживљавања неких пројеката од далеко веће вредности који су били пред колапсом. То није било само от. клањање „кратког споја“ од стране једног стручњака него много више ин техничком и на политичком плану, што, ће можда осветлити и спољнополити“. ку дебату у Скупштини.
Румунске „црвене Руже: оно у
Окренути углавном другим суседи: ма, некако прескачемо или занемарује мо Румунију са којом смо тако дуго имали најразвијеније односе. Чак и кад
је помињемо чинимо то најчешће у контексту свега оног непријатног што је оставио протекли режим (као да смо ми за то криви!) или са предрасудама које су нам наметнуте са стране — како се у Румунији ништа није променило и како се не може променити све док не кадашњи активисти, а потоњи дисиде!ти КПР, воде главну реч. И то све у име и у интересу оних политичких снага ко је траже по кратком поступку ликвиде цију и Илејескуа и свих бивших кому: ниста (њих четири милиона) који 0 им, наворно, „украли револуцију“.
„Комунизам је мртав у Румунији, али не и комунисти“ ставио је у наслов ових дана угледни британски финанси!. ски дневник, изражавајући тако шире погледе своје средине на Румунију пред сутрашње изборе. Да ли се баш све мо ра мерити тим аршинбом и да ли се земље Источне Европе морају своју де мократизацију да плате и антикомуни“ мом2 Такав став диктиран је, наравно, проценама које изгледају сасвим ред“ но чак и у политички лабилној Румун!“
ји — да Илијеску и његов Фронт наци“
налног спаса убедљиво воде у кампањи за избор новог председника и парл“ мента. :
Феномен је ових избора да је 382
цимо од других симбола и других Ка луција и избора и да се он ослана # програм страних инвестиција, за при“ тизације привреде (осим оне од др“ твеног значаја) и за радикалну тр ај ну привреду. Ослања се тако на већи радника, као и на већину сељака с“ што првима обећава сигурност а Дру. ма је већ дао земљу. Чак се обезбедио . | за гласове два и по милиона Рома ко) ма је вратио реквириране златнике. је | Други нуде углавном исто и 78 мн | добијање страних кредита. Да ли је ги | дакле, десити још једно чудо У БИ да не победи онај ко нуди више ве“ нуди сигурност, запослење, социј старање, повезаност са Европом, 21 | независност Румуније као и соци) зам као идеју праведнијег друштва Готово је невероватно да се "и је може десити у Румунији као и да _ а. мократски избори уопште могу МА Је ти у тој земљи у условима ми монстрација и нетолеранције. И Као што смо у децембру 1' њој питање: Шта после Чаушескуа бора џ поставља питање: Шта после то је" победе Илијескуа2 На свој начин јер | дилема шире европске и при | нице чије бројне екипе ће РЦ ки. | изборе. Многи од њих се питају у то демокретија, а да не буде а броја | нистичка, за разлику од малог ји упре“ сматрача и заинтересованих за рефор во у победи револуционарних кратије мских снага виде и шансу демо | па и социјализма. | !
| Б