Борба, 22. 05. 1990., стр. 13

НЕСУЂЕНИ ГОСПОДАР РОБЉА ВЕЗАНОГА (3)

Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића

Ф Нове исповести ибеоваца

Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског рита7 Прилози за историју наше политичке репресије Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за другег

Предсмртна исповест Тома Жарића

рама прве комунистичке плате

једни су говорили да неће да приме плату

· Други су тврдили да су добровољци и да не желе да постану |

плаћени солдати. Неки су трљали новцем браду, како то чине Јевреји приликом првог пазара, а заиста, то

им је И била прва плата у животу!

Нашли смо се нас пет са Косова и договарали да ли да идемо или да не смо КОД Ђиласа. Неко је био да се ид · а неко да се не иде. Боље је поћи

дан стварно дође.

5 јише и доведоше благајника који нам % нас упозна, а злу У требало, може: исплати месечно по ХвЕ хладе и пет пам доћи нека потреба, па да имамо стотина динара и то за команданте

некога ко нас штити, говорили су по(оркици одласка. Други су тврдили да ге пропало све за шта смо се ми боридим да немамо ради чега да одлазимо. То је неко шушкање ван партије и неашење, шта ће нам такав покао, нећемо ићи. Ја сам био присталипа ове друге групе и решио сам да не идемо. Тако је и било и сложили смо се да се одрекнемо и пршута, и ракије, па да ТУ коћ учимо за наредни дан. Чуо сам да му није било баш право нисмо дошли, али је и то прошло као све што пролази, а ове разговоре (мо разумели тек 1948. и било нам је јено за шта се залагао Стаљин, а за шта Ђилас, и ко су ти два човека.

Школа је текла као и друге школе, слом разликом што је за ово време нацег школовањља завршен и Сремски

ронт и капитулирала Немачка.

Тога јулског дана била је велика врућина и ми смо се разишли по парку да удахнемо мало свежег ваздуха. Били смо у невољи због ове запарине, јер смо сви провели четири године по планинама, а сад дошли овде где и жабе пркавају од маларије. Кад се вратих, чека ме телеграм који гласи: „Ако си жив јави се, Коса“. И Блажо је добио телеграм да су чули да сам погинуо. (Блажо Стругар, Пећанац, Томов шујак — прим. уред.) Пошли смо на пошту и јавили да смо обојица живи и здрави.

прва плата у животу.

плате.

заставе на пола копља

ћи, Неко из обласног комитета из При-

зрена јавио је у Пећ да је Томо Жарић Партија, јуначка дела,

погинуо. Убио га неко у Београду за „освету оних људи које је он'побио у ра- власт ту; То је било доста да се вест пронесе

пите, Одједном су изнете заставе и на Ми који смо пили са пола копља постављене на општини и комитету. Неко је предложио да се

10 покојника доћи возом. Народ као ћарод, стајао је ту више из радозналости, Изјављивали су саучешће, а понеко Јеи плакао. У комитету су добили заЈужења они који ће се бринути о сахФани, пошто покојник нема никога и вишта са чим би се могли подмирити Тошкови. Сложили су се да терет сахЈане падне на комитет.

Негде око девет часова увече стипо је мој телеграм и људи су се разишли, Коме је требало ово и зашто, то Е друго питање, али би се могло рећи Да је новајлијама у власти који су доШли право из квислиншких редова, дна оваква погибија била потребна. ти,

Остоји вероватноћа и да су некога или, али, ето, случајно ја нисам био онај кога су нашли, мада су мене траЖили, па је њихово весеље било крат-

Идржава тада су ми се одужиле, те не- У новој

мају више обавеза према мени кад тај

Једнога дана позваше нас, постро-

бригада, а батаљонски команданти, примили су нешто мање.

Каква је то плата, протестовали су људи. Једни су говорили да неће да је приме. Други су тврдили да су они добровољци и да не желе да постану плаћени солдати. Неки су трљали новцем браду, како то чине Јевреји приликом првог пазара, а заиста то им је и била

Моју групу од дванаест официра чинили су и већина Чачани из Друге пролетерске, Јовановић, Козидеровић и друти. Они су били најгрлатији про- ; тив плата. Нашао се неко ко је соломонски решио ово питање. „Знате, другови, да ми формирамо фонд и да свако уложи своју плату. Из тога фонда да се пије и једе док траје!“ Сасвим паметно, довикнуше неки, и да се то даде бифеџији Николи који ће нам давати док траје новца. Тако смо ми на терет тог фонда пили и пушили, али само они који су уложили онамо своје рекоше други који ни сами нису били

Негде испред првога, кад треба да нам стигну нова примања нестаде новца на рачуну. Бифеџија није хтео да даје ништа на вересију, па је заврнуо славину. Козидеровић се досетио и рекао нека бифеџија и даље даје, а он ће му за то као залогу дати своје медаље, звезде, орден за храброст, за братство и јединство и друге. Бифеџија је набио медаље у фијоку и активирао рачун. Навраћали смо и даље и квасили грло шљивовицом, с намером, кад примимо плате, да то и А шта се у то време догађало у Пе- Ковилеровићу Меа Пвнље-

Али, догодило се нешто што нисмо 10 граду. Пред општином су се окуп- предвидели. Неко је јавио комесару и мли људи који су хтели да то провере, сазвали су партијски састанак са једјдни из радозналости и жеље да ово ном једином тачком дневног реда, а то буде истина, а други из жаљења како је како су заложене медаље за ракију. 10 да погинем кад се рат управо за- Јавио се Козидеровић и рекао да је он вршава. Обавестили су моју жену и то урадио за другове и да медаље није (естру и оне се придружиле народу ко- продао, те да ће свако исплатити свој Ји је стајао на тргу. Понеко би изашао део кад се прими плата. Окомише се из комитета да их обавести да је про- на њега са злим речима и вређањем, зерено и да су, на жалост, вести исти- као да је била продата част домовине.

смо га и залагали се за њега и тако овај састанак би закључен да се плати пође на железничку станицу, јер ће те- бифеџији, а да се медаље повуку. „То смо ми и сами хтели, џабе нас мучите и губимо време“ — рече неко и настаде дискусија каква се кроз коју годину неће моћи ни да замисли. Други рече: „У рату се партија бавила јуначким делима, а сада нема шта да ради, па измишља којешта да би одржавала власт“. „Јадна је то власт, па измишљамо паре и спремамо се за касарнски живот“ — додаде неко од дружине. „Мени се чини да је Пија О је Вог ја кад постоји војска

Па „Ко њих пита ма за штаг Како ће тек бити кад се поставе закони> „Партија ће преко закона владаа каква ће тек то бити партија кад им буде командовала војскаг То питање засл је пажњу!“ — говори један друт из Србије који није могао да прихвати оно „једна земља а два господа-

ј “ је хтео да зна ко је главни газда Кога века. Што се сахране тиче партија ра“, па а РМажо тр Ра

НИЈЕ СЕ БОРИО ЗА ПЛАТУ: Копаоник, 1944, Томо Жарић снимљен за време борбе

начисто шта ће да се догоди после рата. Београд је прихватио ослобођење као свој највећи дар. Може се без претеривања рећи да су Београђани ослободиоце гледали као своје, као спасиоце нације и државе. Додуше, раздирала их је она класна супротност, али, опет, ово је био град ситне буржоазије и пролетаријата, више него неке индустрије и капитала. Била је нека полицијска клапа која је била пустила корене у граду, али се она компромитивала у току рата и није је било тешко избацити из игре. Такође је и са војним кадром, узданицом монархије, брзо рашчишћено, и то у току рата. Ови официри су се показали неспособни за одбрану земље и самим тим се компромитовали код слободарског света, те сада, на крају рата, нису правили тешкоће, а поготово када су их примали у са истим, па и са вишим чиновима. Тих дана није се могло видети да има какве организације која би угрожавала нови поредак.

Рад је велики мајстор да угуши у човеку свако политичко размишљање. Онај ко ради по цео дан, нема могућности да се бави политиком. Радник једва чека да се одмори како би наставио сутрадан да ради. Њему је стало да је сит, одевен и да има какав-такав стан. Све друго он гледа као кулук, као нешто што њему не треба. Тих дана београдски радници су се дали на посао и настојали да се спаси оно што се може спасити. Највећи део њих је радио под окупацијом, у фабрикама и другим јавним радилиштима; па кад није могао да учествује у рату, он је хтео да се на овај начин одужи и искупи. Радило се на све стране. Поправљали су се путеви. Оправљале пруте и порушене зграде. Стварао се живот уз никакву или минималну накнаду за тај труд. Свуд се могла видети јединствена акција и на први поглед изгледало је да су људи листом прихватили наше идеје и пошли путем партије и четворогодишње борбе. Од народа није постојала опасност, он није желео повратак на старо. Једном речи, старо је и било на стакленим ногама па је тако лако и срушено. Монархију су срушили немачки тенкови, а Немце Руси, тако

њим бранили

ванија партија, и наметнули народу власт у име народа.

| Револуција је почињала

Очигледно је било да је старо друш- | тво отишло у неповрат. Али, шта смо | : ми имали да понудимо новог То пита- | | ње је било на дневном реду. Ми смо

им понудили наше људе проверене у рату. Наше искуство, и наше обичаје. Да бисмо им то сервирали, требало је

да тај кадар ставимо на чело маса, те |

да их водимо у изградњу исто онако

како смо их у рату водили на ровове и |

маршеве.

Али, догодило се сада нешто друго. || Комунисти, преморени и исцрпљени | тешким ратом, нису представљали ви- |: ше ону снагу као 1941. године. Нису | ни бројно чинили неку гаранцију за | ново уређење и за идеолошко освеже- |

ње маса. На место старих комуниста

дошли су људи који су идејно припада-. || ли другом свету и они су, неки намер- | но, а неки не знајући шта друго да ка- || искривљивали и политику ијђ државно гледање на живот. То страно, || у првом реду у партији, постало је јез- |

жу,

гро бирократско-етатистичких односа и оно ће још дуго остати у овој власти

која се тако рећи лажно легитимисала |

као комунистичка. Друга недаћа се појавила већ првих

дана после ослобођења, а то је да се уз |

помоћ револуције може обезбедити

да ушићари. И шићарили су јер је

главни критериј био ко има школу м | ко виче: „Тако је!“ Бескрупулозно су се |

лактали чак и они који су у току рата заслужили и да буду обешени.

Рат није био револуција него борба “

да се протера окупатор, а револуција је

тек сада почињала, и то она законита | револуција, економска, педагошка, ад- | министративна и свака друга, по Ле- | њину. Ми нисмо"имали кадра ни за |

једну од њих. Наш малобројни кадар који је преживео рат врло брзо се растворио у тој маси и разноразним гле

дањима и нестао као вода у песку., | Опортунизам, комформизам и стица- |

ње чинова, медаља, положаја и других привилегија, све је то, а уз помоћ заузетости у војсци, чинило да је власт

препуштена старим бирократима, па и |

непријатељима.

Када смо завршили школу и доби- || ли дипломе, вратили смо се у оне једи- | нице које су нас и послале на школо- | вање сада као стручњаци и људи који | су поред испита на бојном пољу поло- || жили и оне у школским клупама. Ни- | ти је друштво од нас тражило нешто | више, нити смо ми могли и дати више | него што смо давали. Разишли смо се |

свак у свом правцу, вукући своје пиш-

тоље и аутомате, да бисмо се јавили

персоналним управама у армији. Пошто сам ја пре одласка у школу

припадао 52. дивизији, морао сам се у

јавити 5. армији на распоред. Она се налазила у Скопљу. Но, пре одласка на распоред, ми смо добили по петнаест дана за пут, за мали предах, као и ради тога да посетимо своје породице које

су готово код сваког појединачног слу- |

чаја биле у врло лошем стању.

Сутра:

Ослобођење од пећких магар- |

смо се појавили ми, као најорганизо- џија

онлателија Новости из Југославије

ПЕСМА ЕВРОВИЗИЈЕ — ЗАГРЕБ '90. — Као победник „Песме Еаровизије“ 1989. и Југославија је била домаћин овог такмиле 1990. године, које је одржано у Загребу у дворани „Ватрослав ски“ 5. мај који је проглаше : опског пр Овај а : обележен са серијом од две приОдне марке, чији је ликовни креатор Радомир Бојанић, академсликар из Београда. На обе вредности (6,50 и 10 динара) у стилМотиве уграђен је нотни приказ музичког сигнала Баровизије, (М ре духовне композиције Марк Антоана Мјарпа ние у АГАтојпе Сћагреппег 1636-1704) „те Решт“. Марке су израђе #: У техници вишебојног офсета у новосадској штампарији „70 ли „ У табачићима. по осам комада са две разне вињете, у тиражу 0.000 комплета. Поред де максимум карте, првог дана изласка Марака били су у употреби у поштама 11101 Београд, 41101 Загреб дада одни прводневни поштански жигови, а РО „југомарка“ израје кове а. 1 ТВНИСКИ ГРАН. ПРИ — Од 14. до 20. маја Умаг је ломаћиј. ве1 а Међународног тениског такмичења под насловом: АТР > (Е Хирозјау ореп Џтар. Овај догађај облежавао се са Ху м со ЈЕ Маја) и то 6,50 динара тенисерка и 10 динара тенисер. ико но ово марака дао је Радомир Бојанић, а марке су такође ДАМА: уме м вишебојног офсета у новосадској штампарији „ пр у абацима по осам комада и са једном вињетом, у тиражу ка '000 комплета. Првог дана пуштене су у продају и две Макон о · Као и коверат првог који је израдила „Југомарка“, а с 4 Бе ежено и прводневним пригодним жиговима у поштама 1 град и 41101 Загреб. ке УБИЛЕЈ ПРВЕ МАРКЕ — Стогодишњицу прве поштанске мар је У свету, познатог „Црног пеније“ 6. маја 1940. године обележила у до Београд пригодним поштанским жигом са сликом марке Уенцу, Нажалост, 150-годишњица је заборављена да се обележи. мр ФИЗ УТ — БЕОГРАД '90 — Шеста југословенска филателији чка изложба одржаће се у Београду од 4. до 12. августа у ГалериС Српске академије наука, а у част 150-годишњице почетка а Риске поште и запремиће простор од 300 двостраних витрина. Ко-

Ме у а гр изложбе је Богдан Петровић из а“ Б. НОВАКОВИЋ

ске

н за Дан Европе у години.

укрштене речи |---

Водоравно: 1. Точкић, 7. Алатка пољопривредника, 10. Знатан, 11. Париски креатор моде, 12. Строј који претвара неку врсту , енергије у механички рад, 13. Судбина, 14. Први свирач, 15. Ауто-ознака за Пулу, 16. Гојење стоке за клање, 17. Река у Аустрији, 18. Висинска тачка, 20. Грчко слово, 21. Показна заменица, 22. Документ о осигурању, 23. Бок, 24. Река у Италији, 25. Непозната личност, 27. Свеска, 28. Бакрена посуда за воду, 29. Владарска титула, 31. Јапански позоришни комад, 32. Немачки град, 33. Река у Бразилу, 35. Ороз, 36. Рупа, 37. Равнотежа, 38. Латински поздрав, 39. Саламура.

Усправно: 1. Надлежност, 2. Грубо, дрско, 3. Некада велики океан, 4. Делић материје, 5. Оно што заноси, 6. Река у Аустрији, 7. Залив у Либији, 8. Једнолични

воде, 9. Извршност пресуде, 11. Потврдна речца, 13. Град у Хрватској, 15. Без журбе, 18. Ћосићев роман, 19. Амерички стандард, 22. Пошта, телефон и телеграф, 23. Ознака за југ, 24.

Стругара

, 26. Ћуд, 28. Нерасполо- Бодоравно: 1. Плитко, 5.

БРОЈ: 2385

Мика, 10. Рт, 10, Ра, 11. Астал, 12.

жен, 30. Сликови, 32. Америчка 14. РК (Радомир Константиновић), 15. Крапина, 17. 74 1 а глумица, („Провинцијалка“), 34. 19, Планер, 21. Ако, 23. Илер, 24. Аман, 25. Нер, 27. пралон, 29. | Знак за радијум, 35. Двоје, 37. Ртањ, 31. БИР, 32. Мозгати, 34. Во, 35. Дарвин, 36, Изнад. 38 Еј, 39. | Иницијали нашег писца („Два Фа, 40, Соме, 41. Пратер. а идола“), 39. Римско хиљаду.

Драма једне ИБ драме Кад су цветале тикве

22. мај 1990. страна

БОРБА, уторак

10.

Ф Бора Драшковић тражи · Касијуса Клеја ОФ Једна позоришна представа постаје политични случај Ф Неко у „гназдо Партије потура мућак“ Ф Цензори не читају књиге Ф Да ли је речено: „Гори су него Не'% мци!“ Ф Давичу се „другови испричали“ Ф Бо; јан Ступица садио тикве «= а обрао бостан Ф Из" лози полупани, представе нема, публика неће да иде Пише: Феликс Пашић

Болесни глумци били су здрави

Људи су револтирани • Шта је Тито рекао у Зрењанину • „Нећемо више да играмо, и готово!“

Драгослав Михаиловић: „После смо, моја жена и ја, отишли у биоскоп. Сећам се филма који смо гледали то вече. Амерички филм „У врелини ноћи“. Отпратио сам жену до њене куће и негде око једанаест или дванаест — онда сам био подстанар, становао сам у Тимочкој улици — неко ме је звао кроз прозор. Били су Видосав Стевановић и Миодраг Јуришевић. Дошли су, ваљда, из Клуба књижевника, донели сутрашње ковине са говором, свратили да ме теше". Михајло Јанкетић: „У позориште сам дошао у четири поподне да бих, као и обично, вежбао до шест. Негде око шест, кад сам пошао у купатило, неко ми је рекао да одем код Наде Медине, наше секретарице. Већ су били окупљени сви: Маријан Ловрић, Јожа Рутић, Мирослав Беловић... На благајни је било написано да се представа отказује због болести глумца. Питао сам Наду: ко се разболео2 Кад сам погледао кроз прозор, било је страшно много народа. Поломљена су нека стакла. Људи су били, ваљда, револтирани“. Шта ће „Тикве“ на репертоару2 Двадесет петог октобра, кад и П. Крстић у „Борби“, питање поставља Јосип Броз у Зрењанину. „Вечерње новости“ Титов говор објављују под насловом „Комунисти — савест својих колектива“, а део који се односи на представу с међунасловом „'Тикве' — блато на систему“. Осврту на „Тикве“ претходи разматрање пољопривредне тематике:

Комад који „блати систем“

„Посебну пажњу морамо посветити повећању сточног фонда. Ми сада предузимамо мјере за гарантовање откупа стоке од произвођача. Месо можемо и морамо смјестити. Наравно, нужно је да се нешто више инвестира у изградњу хладњача. Није тачно да ми имамо превише меса. Осим тога, у Југославији се по глави становника троши мало меса. Кад би се трошило три килограма меса више по глави становника, не би нам готово ништа остајало за извоз. Структура наше исхране, иначе, није задовољавајућа. „Ми се данас суочавамо и са разним, нама туђим схватањима која се, на жалост, јављају у неким срединама. Чули сте ових дана да се даје позоришни комад „Кад су цветале тикве“ у коме се блати наш друштвени систем. Изгледа да је нешто мутно у глави аутора који покушава на сваки начин да докаже да наше друштво не ваља. А ко то говори2 То пише онај који је био на Голом отоку. Тих који тако мисле и говоре веома је мали број. Али, тога се одмах дочепа инострана пропаганда, истичући да се тако нешто не би могло писати у систему какав је југословенски, да није истина.

„Има појединаца који пљују на тековине наше Револуције и на жртве које су пале у тој борби, а већ не једанпут су показали да не воле ову земљу. Они не воле ово друштво, не воле социјализам м својим бићем му не припадају. Али, ето, поново се јављају они исти који су у вријеме Информбироа показали ко су и шта су.

„Ми нећемо предузимати административне мјере, не мислим да тога сада треба хапсити, али је дужност комуниста да онемогуће оне који се баве таквим послом. Глас наше јавности мора да буде снажан у односу на такве појаве“.

Шта је Јосип Броз, заправо, рекао у разговору са представницима политичко-привредног актива банатских општина, у Зрењанину 25. октобра 1969. године2

Пренет са магнетофонске траке (према радио-снимку) тај део излагања гласи:

Запис са радио-траке „И, у ствари се троши мало. Врло мало.

Три килограма на човека (да) више тро- |

шиш, онда не би имали шта извозити, уопште не би. Код нас је структура исхране још веома примитивна, још није на високом нивоу као што (би) требало да буде. Тако да сада предузима се читав низ мера, од Централног комитета, од Председништва и Извршног бироа до доље. Ми стално бавимо се таквим проблемима.

„Али, уз ове проблеме сада, које смо ми овде разговарали, имамо ми и те друштвене проблеме; питање разних ових, како да кажем, тих схватања, туђих елемената. Ево, на пример, недавно сте ви видили, ту неки комад, казалишне неке тиквице, „Како цвате тикве“, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље... где се блати наш друштвени систем, где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља, то јест да није то оно шта би требало да буде. То јест, он не говори да је те социјализам. Неће социјализам, него

нешто друго. Знате ви шта: он то говори... А ко говори2 Говори онај који је био на мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина... то их нема, мали број, али су врло гласни... Њих одмах подухвата пропаганда у инстранству, и пише: тај у Југославији пише... тај, тај, и тако, онда треба веровати. Јер иначе, у таквом једком једнопартијском систему, како каже, југословенском, не би могао да то пише кад то не би била истина. И тако даље... Видите, те ствари нама сметају. Људи из наше средине пљују на нас, пљују на наше тековине, и пљују на наше жртве које смо дали, живе у нашој средини, а већ су једанпут се показали да они не воле ову земљу, да они нису, овај, не спадају у наше друштво, и сад већ поново се јављају. Онај исти информбировац који данс има право, овај, те ствари радити. Дакле, то је ствар комуниста. Ми не смемо сад ићи на административно предузимање мјера. Ми морамо тражити од комуниста... Па, богаму, има нас милион, милион комуниста... Па, ми морамо, одоздо треба да се те ствари... да се њега онемогући. ја не тражим да ми сад њега, шта ја знам, хапсимо, и тако даље, него напротив — да буде глас јавности онај који ће њих онемогућити да се баве таквим послом“. Наводно, на путу за Зрењанин Јосип Броз је питао Дражу Марковића: „Шта је то с том представом2 Да ли баш морам о томе да говорим“ Марковић је одговорио како сматра да нема потребе да се на том нивоу о представи говори. Према истој причи, Броз је био спреман да прихвати то становиште. Наводно је прецртао пасус о „Тиквама“. Зашто га је, ипак, прочитао2 Снимак говора показује да је овај део излагања био импровизован. Значи да Јосип Броз није имао спремљен текстг

Представе 25. октобра, у сваком случају, није било. Ко ју је „скинуо“2

Марко Тодоровић: „Дабоме, ми смо одлучили да се представа скине, зато што би настојање на неким другим интервенцијама било бесмислено.“

Љуба Тадић: „Представа је била осуђена

да угине, али на један много спорији на-,. чин. Говор је прекинуо сва тактизирања. То'

је било пресудно“.

Двадесет шестог октобра новине су пренеле следећу Танјугову информацију:

„Уметничко веће Југословенског драмског позоришта одлучило је у суботу пре подне (25. октобра) да представу драме „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића скине са репертоара. Ово је синоћ изјавио председник Уметничког већа, глу-

· мац Михајло Јанкетић. Михаиловићев ко-

мад скинут је са репертоара после анализе последње представе на којој су „Тикве“ приказане с извесним корекцијама.

Михајло Јанкетић: „Кад је почела сва та ујдурма око представе, ја сам, сматрајући себе врло пристрасним, тражио да будем изузет из свих форума који би доносили неке закључке. Чинило ми се да је то поштено. Али, очекивао сам да ће се узети у обзир и наше мишљење. Очекивао сам да Партија разреши један непотребан неспоразум. Нисам сумњао да ће она то и учинити. Али, кад је све пошло ка томе да се у новинама објави да смо ми, као свесни комунисти, представу забранили пре Титовог говора, ја ту дволичност, једноставно, нисам могао да поднесем. И једини мој, чини ми се исправан, став био је да тог тренутка изађем из Партије“. Шта је, онда, у Танјуговом информацији тачног „Тачно је то да сам ја то поподне, 25. октобра, тренирао у пробној сали, као што сам увек радио пред представу. Да представе неће бити, саопштено ми је у управниковој канцеларији. Кад сам излазио, код портирнице ме је сачекало неколико новинара. Питали су: шта је билог Рекао сам да не знам, да сам тражио изузеће, да не могу ништа да им кажем, али да сам обавештен да је представа скинута са репертоара. Онда је, сутра, осванула та Танјугова вест због које сам после имао ужасне непријатности. Требало је удесити да смо ми представу скинули пре Титовог говора. Јасно је то и малом детету“.

Марко Тодоровић памти да је састанак (савета, уметничког већа2) одржан двадесет петог октобра, највероватније пре подне. Или, можда, ипак дан раније; У сваком случају, одлука да се „Тикве“ скину са репертоара донета је једногласно, и не може се довести у никакву везу са Титовим говором у Зрењанину. Тодоровић додаје: „Све то има своју режију, само је ово случајност.“ Кад је донета одлука да представе неће бити2 Миодраг Радовановић: „Мислим да састанка није било. Једноставно, закључили смо: нећемо више да играмо, и готово. Пресудан је био Бојан.“

(Наставља се)