Борба, 14. 07. 1990., стр. 19
ФЕЉТОН _
НЕДЕЉНА БОРБА субота-недеља 14-15. јул 1990. 6 страна
ИБЕОВЦИ
Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића Ф Нове исповести ибеоваца ; Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског ритаг # Прилози за историју наше политичке репресије
Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за друге2
СЛАВКО НЕДЕЉКОВИЋ: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРУЖАО ОТПОР (6)
Седамдесет три хиљаде удараца
Предратни комунисти су били васпитани као синови старог Вујадина — да не одај иј 2 ју друга ниједнога и кад им буду пребијали и ноге и руке, и вадили очи чарне. Али они нови, примљени тобНе рата у парти-
ју били су сасвим другачији — шамар-два, и они одмах пропевају, признају и оно чега нема2
Свакодневно батињање и шикани- |Е ање дојадило ми. Узјогуним се и ја, |
па нећу да умрем од дволичњака, који су узели за себе право да ме бију. Свађам се с њима, па бога ми и ја опаучим понекога, да му вратим зајам. Јер,
мислим: дволичњаку један, кад пре | промени став. Знам да су они овлаш- | __ћени од Удбе, због оне туче у броду, да
(а мном раде то што раде, али се ја ипак не дам. Они користе прилику да
се одмарају, као „гоне банду“. Што они :
мисле што и ја, то је друга ствар. Важно је доказати се гонећи окорелу банду. Физички рад је споредан, важно је
тонити банду, тако се доказујеш пред |
кажњеницима, који то преносе иследвику и ето те пре кући. А теби кажу: „Кости ће ти овде остати“.
Ех, кад ми кажу „кости ће ти овде
остати“, ја се сетим да је тако и Слобо- | дан Пенезић Крцун говорио за мене |
када га је Миливоје Никитовић Фуртула молио да ме пусти.
Биле су разне муке. Измишљало се све могуће, само да те што више понизе, да те што више униште. Њих тричетири, једног дана, нађу огроман ка-
мен, па ми га натоварише на гола ле- :
ђа.
— Носи, бандо, — кажу ми. — Ти си јак ко бик. Теби не требају трагачи!
Нисам ни ја мутав. Крочим неколико корака, па стресем камен с леђа. Притрчавају гоничи, па опет товаре. Ја опет бацим, онда ме туку. Сви се на Голом отоку претворили у иследнике и извршитеље неке одмазде нада мном. Лако је њима, мислим, они ће преко мојих леђа стећи поверење иследника и отперлијати пре кући.
Да те не поједе
љону. Позвао ме једног дана и рече ми:
— Слушај ти, бандо, зашто никако не идеш код иследника2
— Шта ћу ја код иследника2 — питам га.
— Иди кад ти кажем, сутра у 8 сати да си код иследника. Немој сутра ићи на рад...
Одлучим да одем, кад већ наређује. Прими ме сутрадан иследник Буда Гајић, партизан из Топлице, капетан. Чим уђох, он ме упита:
— Слушај, Славко, ти си просветни радник, стари комуниста, реци ми, молим те, шта ти мислиш о овим мерама на радилишту2
Није се смело рећи робија, логор, него радилиште за преваспитање кажњеника. — Друже, иследниче, — рекох му. – Ништа вам ово не ваља!
— Каког2
— Па, лепо. Нас, старе комунисте, примали су пре рата са оном народ ком изреком из песме „Стари Вујадин“: „Пребиће вам и ноге и руке, не одајте друга ниједнога“. И ми нисмо Хели никога одати. А ова млађарија, Која је после рата ушла у Партију: удариш јој два шамара и готово. Пропева-
е и за оно што појма нема. Све ће ти признати. Ви ћете им поверовати, пусТити их кући, а они ће опет тамо брљаТи, Ви ћете их поново хапсити и овамо
А ПОРОДИЦА ЈЕ КОД КУЋЕ ИМАЛА СВОЈУ ГОЛГОТУ: Славко са таштом, женом и синовима
доводити. Према томе, никако не ваља... Тако је и било. Они све студенте пустише после месец дана, али се убрзо неки поново вратише и те смо звали „двомоторци“.
— Говориш ли ти тако и на радилишту, пред људима2 — интересује се иследник Буда Гајић.
— Ја, бога ми, говорим — одоговорих. — Е, ти ћеш мени много ваљати. Иди и све тако говори, па да чујеш како реагују, па после дођи да ми све кажеш — предложи ми иследник.
Аха, ту смо, помислим. Дакле, итијунски задатак, Ако сам кога у животу мрзео, то сам највише мрзео итијуне и провокаторе. Е, нећеш Будо Гајићу то од мене направити, мислим у себи. Али, нисам му ништа рекао, јер могао је са мном урадити шта хоће. У његовим сам рукама. Далеко од света. Нема сведока. Само те поједе помрчина. Ваља бити свестан тога. Одем назад и свим познаницима испричам шта ми се десило. Слушајте, водите рачуна, кажем им. Када је мене врбовао за агента, он је сигурно некога већ и заврбовао. Чувајте се, језик за зубе.
Песме о Титу до лудила
Е, мој брате. Сви моји познаници већ су били постали доушници. И написаће сви ово што сам им рекао. Разуме се, дође наређење: кроз строј банду. Сто људи убаце те у строј и удри по теби као по мешини. Тако сам летео кроз строј више од две године, свакодневно. Израчунајте: 730 дана по 100 батина дневно, то је 73.000 удараца за две године. Изволите. Издржите то. А још гори је психички терор, неизвесност. И вечито питање: кад ће овоме свему доћи крај и да ли ће се икада отићи из овог невиђеног пакла.
У мојој бараци била су и три песни“ ка: Марко Врањешевић, Вереш и Вук. Старешина бараке тера их да певају о Титу неку песму, а они неће. На часовима политичког убеђивања била је и по нека тачка из области културе, па су они читали своје стихове.
Коме је било до тога2 Ко је могао још и песме да слуша онако пребијен, али полицијској хипокризији није било краја. Оболе психички јадан Марко. ја сам га познавао још пре хапшења. Били смо једно време заједно у Министарству просвете. Иако сам био под бојкотом и нисам смео нигде да се удаљавам, одем да га обиђем. Болни-
_ чари кажу:
— Нема ништа од њега. Потпуно је изгубљен од батина. Врши нужду под собом...
Бежи одавде, мислим, иначе ћу и ја
- зло проћи. Никоме на Голом отоку ни-
када нисам ово рекао. А био сам с Марком пријатељ и после Голог. Он је послат од својих пријатеља у Париз и тамо се повратио, попрвио своје нарушено здравствено стање. Разуме се, пуштен је био брзо с мора пошто је био оболео. Али, тешке последице за једног емотивног човека какав је био Марко, нису могле ишчезнути и, после десетак година, Марко је извршио самоубиство, бацивши се кроз прозор свог стана, на улицу. Чувам и данас његове песме које ми је поклањао.
Понекад су нас терали на море, да се окупамо, онако без сапуна. Уосталом, ту сапун и не помаже, јер морска вода не дозвољава да сапун запенуша и опере прљавштину. Ветар дува. Зима, да се смрзнеш, а ти мораш у хладну воду „да се купаш“. Али, банда ко банда. Пронађемо ми морске јежеве. Поломимо им бодље, па нешто као сишемо. Слана водица. Вајдица. Видим неко зрно од кукуруза или пшенице у прашини, сагнем се и узмем да поједем, пошто одувам прашину. Еј, зрно од пшенице! Колико ту има хране! Али, глад не зна за разум. Приметио сам једног дана да је испало неко лишће од купуса. Одем крадом и покупим га да се „обогати“ исхрана колико било. једног дана када смо. вадили мермер из земље, појавише се неке беле жилице. Дај да пробам. Обришем руком земљу с њих, па кријући једем. Оно баш лепо. Појео бих кило, кад бих смео, јер дежура будно око ревидирца и дволичњака, па ако те пријаве, обрао си зелен бостан.
Знала је Удба како ће нама доказати и исцедити све из нас. Већ је казано, али да поновим: све полицијске грозоте света сакупљене су ту биле да би нас уништили. Свака част ономе ко све то издржа. Свака част народном хероју Жигићу, који остави живот тамо, свака част Бикићу, којега убише после Голог отока, у Минхену, јер он је јавно пред свима нама псовао све и сваког и говорио: „Платиће они мени за ово кад тад.“ Хвала и Драгутину Вајдићу... Хоћемо ли опет бити своји
Требало је видети слабе интелектуалце како се увијају под теретом трагача. Још акоје потребан крупан камен, мермер, натовари се на огроман трагач који носе четворица. Стењу под
Бележи: Ђорђе Пилчевић
лавко Недељковић
њим, а капе подметнули испод мотки од трагача на рамену. Некима од њих цело се раме расцветало од рана. Крв лије, а он мора и даље да тегли. У току ноћи то се засуши, ухвати се кора, па сутрадан још црње и горе. Боли та краста. Само се чује јаукање и стењање. Спусте ли трагач да предахну, ето бесних, који почну да вичу: „Шта је, бандо, зар смешг да станеш2 Товари то!" у
Тако је смео да поступа и ради према вама свако, без обзира да ли је признат ревидирац или није. Не, познајеш га. Из друге је бараке. И он се дерња на тебе. Хоће да се докаже пред друговима како је схватио своју издају и како он сада креће правим путем — путем Тита и Партије. Ајд сад не послушај га! Шта знаш ко је2 Напрегнеш се, па онако рањен, гурај до циља.
Ране по рукама. Ране по раменима. Ако си носио „лабуд“, ране и на ногама. Ране по уснама од жеђи и жеге. и тако израњаван, још и мртав гладан.
Хиљаде су око тебе. Да кажем и то: на Голом отоку било је увек око 4.000 кажњеника, па колико год се пусти на слободу, толико дође нових да штима то стање.
После завршеног рада: песма о Титу, о Партији, химна раду. Као: ми смо још комунисти и све радимо као, на пример, на омладинској прузи што смо певали. И кад се пође изјутра на посао, а то је било врло рано, у шест сати, онај први у строју избаци:
— За Тита! За Партију! Напред!
— За Тита! За Партију! Напред! вичемо и ми.
И у моменту када сам био оборен од те руке "на земљу, помишљао сам: не, немогуће је то, да моји другови: Пера Стамболић, Темпо, Крцун и други, са којима сам годинама сарађивао, да они, моји пријатељи, тако нешто наређују да се мени чини. Па, зар мој зет Драги Саменковић, да тако нешто одобрава. Не, не верујем. Нећу у то да верујем. Умри, али они то не могу чинити, нити одобрити. Они су честити људи, хумани. А ови, што те уништавају, ко зна чије је то маслог Све је стравично компликовано и невероватно. Откуд то да Комунистичка партија тако нешто спроводи2 Немогуће. Хоћу и даље да верујем у моју Партију, да јој се увек дивим на борби и хуманости. Хоћу да верујем да она жели целом народу само најбоље. Та, знаш, ЦК је тако блиставо водио НОБ да нема сумње да се ту нешто побркало. Они су сјајни, они су хероји, они су наш понос, мислим. Ама шта им би да мене, свога пријатеља, тако отпишу и забораве. Мислим, ипак, то је све привремено. Опет, када дођем на слободу, опет ће они мене прихватити као свога, као старог друга. И све ће се изгладити.
Пада киша, а ја бојкотован, стално, најгори. Прогоне ме ко бог ђавола због оне туче на броду „Пунат“, када сам спасао Милутина, Пековог и Владовог брата. Свима скидају бојкот.
У понедељак:
Студени човек с дрвеном НОГОМ _
РЕВОЛУЦИОНАРНИ _РАТ
Ф Тито: Диверзије, никако устанак. Стрељај сваког колебљивца Ф Народ диже устанак Ф Руководство на
мукама Ф Левичарење и догматска фразеологија Ф Смењивање због „скретања“ Ф Грађански рат у рату Ф Колика је улога Ивана Милутиновића у репресалијама '41. Ф После пада Ужица Тито нуди оставку Ф Легендарни Сава Ф Судбина браће Тадић Ф Пакао Сутјеске
инови против очева
6 Четници су водили изгубљени рат
Ф Олака стрељања, глад и замор...
# Прејако комунистичко наглашавање црногорске националности
Све до краја 1941. и почетком 1942. године комунисти, мада су се гложили и чак тукли с четницима, нису у њима видели сараднике окупатора и издајнике. Па и потом, све до краја рата, упркос вербалној оштрини и моралном згражању, комунисти се према четницима односе на посебан начин — тј. не као према фашистима, него као „домаћим издајницима", „слугама окупатора“, у ствари — као према својим противницима који су из „класних“, реакционарних и шовинистичких разлога прибегли споразумевању и сарадњи с окупатором — најпре италијанским, а касније и немачким. Већ трећи дан по доласку у Главни штаб Црне Горе, 25. марта 1942. год. ја сам писао Пеку Дапчевићу, Митру Бакићу и Милинку Ђуровићу:
„Издајничка гдспода нам намећу класни рат у вријеме кад се ради о национално-ослободилачком рату. Ми на ту тактику господе не смијемо насјести, ми и даље још упорније водимо национално-ослободилачки рат... — Борба која се сада води у Црној Гори у ствари се своди на борбу за средње сељаштво...
Ова борба у Црној Гори никако не треба да нас наведе на погрешан закључак о слабим енглеско-совјетским односима — закључак који многи наши другови повлаче из чињенице да је емигрантска лондонска влада, преко, својих при: сталица у земљи, почела отворено да сарађује с окупатором. Енглеско-совјетски савез је уперен против хитлеровског империјализма и проистиче из међународних односа снага; великосрпска господа у Лондону препала су се за своје привилегије и отпочела класни рат, примењујући тактику уништити најопаснијег противника, тј. Комунистичку партију и партизански покрет, а привремено сарађивати с осталим противницима... При: сталице лондонске (емигрантске — М. Ђ.) владе морале су поћи на овај пут отворене сарадње с окупатором због општине и ширине народних устанака против окупатора. Да смо ми сједили скрштених руку, између нас и њих не би дошло до сукоба, него бисмо заједно по шумама ждрали печену јагњад и испијали шљивовицу...
Наравно, такав рат, какав је овај, ми не можемо добити само чисто војничком вјештином, нити шаблонизираном војничком тактиком. Такав рат се може само добити комбинованом војничком и политичком акцијом и фронтовима комбинованим с партизанштином".
„Јамари“ и „Кољачи“
Мени су биле поприлично јасне слабости четника, које су понајвећима потицале из њиховог недоследног, противречног става: они су издавали себе за националисте, присталице савезника и „у начелу“ противнике окупатора, а истовремено су примали оружје и снабдевање од Италијана и координирали операције с Италијанима против устаника, који у већини нису били комунисти, него патриотско сељаштво предвођено комунистима. Четници, односно поредак за којим су носталгично жалили, већ је био тако рећи без ратовања изгубио рат: сада су четници своју „ратоборност“ окренули против унутарњих противника док је земља још била под окупатором. Они нису имали — а са таквим ставом и гледањима нису ни могли имати — ни ауторитетног вођства, ни духовне кохезије. Све те њихове слабости пружале су знатне предности комунистима — уверсним, одважним, с политичким вођством на челу војних снага.
Већ у току путовања кроз Црну Гору такође ми је постајало јасним да су непромишљена, олака стрељања, уз глад и ратни замор, била до-
бри разлози четничког јачања... А што је та стрељања чинило језивијим и неприхватљивијим, било је убијање кумова и рођака и бацање стрељаних у јаме — свакако мање због комотности него због избегавања погребних скупова и неутешних, неустрашивих нарикача. У Херцеговини је то бивало и ружније и стравичније: тамо су синови комунисти своју оданост потврдили осуђивањем на смрт оца, тамо се играло и певало око пострељаних... Колико је тада било стрељаних у Црној Гори и Санџакуг2 Ја то не знам, а вероватно је прекасно и да се утврди: цифра од неколико стотина не изгледа ми преувеличаном... Као да собом доносе нове, вечне обичаје — комунисти су олако рушили наслеђене, праисконске; баш вађење и свечано сахрањивање лешеве из јама четници су најубедљивије користили, уз то прилепљујући комунистима грозни назив „јамари“. Но у целини узев, обрачуни између четника и комуниста у Црној Гори — насупрот онима у Србији, где су четници и зарадили назив „кољачи“ — мада веома крвави, одвијали су се без убијања нејачи и силовања жена: патријархалне норме су бар у томе биле кадре обуздати идеологије... И мада моја свест и савест нису биле досегле толику зрелост да то и искажем — обазнао сам да је четницима погодовало комунистичко прејако наглашавање црногорске националности као различите од српске: Тиме се — помишљао сам тада и мислим данас — бар унеколико може објаснити што су четници највиталнији, најшири замах добили у Васојевићима — у крају и племену који су издавна тежили к Србији као тежишту српства. Црногорски четници су не само истицали своје српство, него је то било њихово најгласније, најупадљивије опредељење, утолико ревније што су Црногорци, упркос провинцијалним и историјским разликама с другим Србима, коренити Срби, а Црна Гора колевка српских митова и тежњи за уједињењем српства.
Помахнитало једноумље
Али ни мени тада — а видим да официјелним политичарима и историчарима није ни данас — није било сасвим јасно где су основни разлози и корени четништва у Црној Гори. Комунистима је, у ствари, већ у јулском устанку (1941) допала у руке власт — власт коју су они све чвршће приграбљивали и институционалисали. Противницима комуниста, а њих је било подоста из краљевског поретка, није остајало друго него да се побуне или покоре: побуњеници нису имали ни довољно снаге ни средстава сем ако се ослоне па Италијане. У бити је то била побуна контрареволуције против револуционарне власти, али је и комунисте и четнике заваравала властита пропаганда — прве да им је главни циљ борба против окупатора, а друге — да спасавају српство од истребљења... Код људи с таквим једноумним, помахниталим гледањем и све традиционалне, непорециве вредности добијају једнодимензионалан изопачен вид: Бадњи дан, на почетку 1942. год. комунисти у Црној Гори су прославили с рецитацијама из „Горског вијенца“ противу освајача и изрода, док су тај исти празник идуће годинс црногорски четници прославили — „надахњујући се“ Истрагом потурица из тог истог „Горског вијенца" — покољем муслимана...
У ПОНЕДЕЉАК: Судбина браће Тадић
живина
Медицина
укрштене речи
Број 2431
Повишена телесна температура
Проф. др Милан Андрејевић
Повишена телесна температура пре-
Ко 37, сматра се болесним стањем, и од лекара се очекује да пронађе узрок и одГоварајуће лечење. Центар за регулацију температуре се налази у мозгу (хипоТаламус) и на повишење спољне темпефатуре он реагује опуштањем мишића, „трењем крвних судова и знојењем. 1 Улаторне могућности овог „термосата" су превазиђене код топлотног удаа или код стално повишеног општег Метаболизма у току хиперфункције титне жљезде. Супротно томе, код Температура услед неке инфекције ткиа стварају се такозване пирогене супи анце (типа интерлеукин 1) које утичу а рад овог центра и температура се одде а на вишем нивоу. Тај исти интерсукин 1 сада утиче на ћелије јетре које варају веће количине такозваних „запаљењских“ протеина, од којих су најдо натији фибриноген и алфа-2-глобуин. Њихово повећање у крви ремети Слектростатску равнотежу у плазми, па
помрчина Старешина моје бараке био је неки Радуловић, активни официр. Био је и командант у Пратећем Титовом бата-
Водоравно: 1. Наплавина, 5. Стил у уметности, 10. Показна заменица, 11. Држава у Северној Африци, 12. Показна заменица, 13. Име певачице Хопкинс, 14. Предлог, 15. Иницијали нашег
се црвена крвна зрнца почињу међусобно да слепљују и лакше се таложе, Дакле, у огромној већини случајева једно болесно стање са повишеном температуром иде мање-више упоредо са повишеном седиментацијом крви.
Наравно, има и изузетака. Тако, рецимо, ако постоји повећан број еритроцита (преко 5 милиона) или су они неједнаке величине, неће се лако слепљивати, па ће седиментација бити успорена и поред количине ненормалних беланчевина које повећавају густину крви, или је смањено стварање фибриногена у јетри, или се он брже разграђује (фибринолиза), па и поред запаљења, седиментација крви неће бити повишена, То се донекле среће и код обичне застојне срчане инсуфицијенције.
Постоје и повишења температуре која нису узрокована никаквим запаљењима. Неке дисрегулације смо већ споменули, али постоје и још мало познати поремећаји централног нервног система, где је само мало поремећен центар за температуру, па се она одржава на нешто вишем нивоу, без икаквог другог објешњења. То се, додуше ретко, виђа код неких неуротичара који имају своје
„уобичајене“ температуре. Ово објашњење може да се одржи само после детаљних испитивања и дугог праћења 6олесника, па није чудо да овакви случајеви доводе лекаре до правог избезумљења. Остаје, ипак, једна група јасних инфекција са повишеном температуром, а уз нормалну седиментацију еритроцита. Што је најинтересантније то се сретало
код неких доказаних случајева туберку-
лозе, бруцелозе, рикециоза или вируса. То су описивали и старији медицински аутори али им нисмо могли веровати. Ово је заиста тешко објаснити. Као да има довољно запаљењских пирогених протеина за изазивање температуре, али их је недовољно да покрену еритроците на таложење. Друга могућност би била да постоје подврсте ових беланчевина које се јављају у току запаљења (подтипови разних интерлеукина, уз Ц реактивни протеин и комплемент) од којих једни делују више на регулисање
температуре, а други више на пореме- |
ћаје електростатске равнотеже у крви. То још није прецизно утврђено, а медицина не би била то што јесте, да није пуна противречности.
познатог фудбалера, 16. Име глумице Беренсон, 17. Француски маршал (Фердинанд), 19. Предметак са значењем хиљаду, 20. Иницијали презимена и имена француског режисера, 21. Место на падинама Фрушке горе, 23. Новчане јединице у више земаља, 25. Дукати, 27. Напад, 28. Слово латинице, 29. Немуслимански живаљ у Отоманској Империји, 31. Турска титула, 32. Произвођачи вина, 33. Иницијали словеначког писца („Десетица“), 34. Иницијали италијанског глумца, 36. Летњи месец, 37. Органи чула вида, 38. Брза паљба (мн.), 40. Узвик очајања, 41. Руско мушко име од маља, 42. Град у Турској.
18
Усправно: 1. Објављивање (нлат.), 2. Једна од жена Хенрија М1П, 3. Предметак суперлатива, 4. Узвик, 5. Надимак наше сликарке, 6. Држава у САД, 7. Грчко слово, 8. Прилог, 9. Састављање зборника закона, 11. Подневци, 13. Опијумска биљка, 16. Римско хиљаду, 18. Удар, 20. Кобан, 22. Превозник (арх.), 24. Отац (старосл.), 26. Врста обуће, 30. Мере за површину, 32: Знак за ванадијум, 35. Совјетски велемајстор, 37. Показна заменица, 39. Ауто знак за Фојницу, 40. Пакао, 42. Свеза.
РЕШЕЊЕ БРОЈА 2430
Водоравно: 1. Лапидаријум, 11. Емир, 12. Калифа, 13. Копач, 15. Ди, 16. ИД (Иво Данеу), 17. Ориноко, 19. Аца, 20. Вин, 21. Мапети, 23. ИТ (Иван Тургењев), 24. Корита, 5. П, 6. Галија, 7. Пр, 28. Одлука, 29. Гри, 30, Абе, 31. Наталес, 33. Рр, 34. Гт, 35. Окови, 36. Салама, 39. Ерол, 40. Адијафорија.
па | | || У || ЈГ
______| СА И |
16
ћ< ин Дари | – |