Борба, 04. 03. 1991., стр. 8

„U.

|W

25. ФЕБРУАР)

4

Дилема коју својим новим позоришним сценаријом г. Селенић има намеру да, коначно, стави пред нас јесте, чини ми се, пре свега егзистенцијална и то у њеној _рудиментарној форми, буквално — како опстати2 На основу онога што је до сада подарио српској култури немам посебног разлога да сумњам у искреност његове бриге за свој народ. | Ви сте, г. Ђерићу, очигледно не разумевајући крајњи смисао његовог уметничког ангажмана, редуковали и банализовали садржај изреченог у „Борби“. У намери да нам презентује тешку моралну и људску дилему једног „случајног“ владара у судбоносним временима за његов народ он упућује, између осталог, и на вероватно истоветне дилеме са којима су се суочавали сви српски: владари од Немањића по до данас. Да ли нас је Лазарева вечера одржала или нам је пресеna? Царство небеско или Царство замаљског

„Што се мене тиче у принципу мислим да су то лажне дилеме јер радикално опредељење за било које од та два (царства) је трагично у крајњем исходу. Суштина је, наиме у равнотежи — небеског и земаљског, добра и зла, потреба и могућности, итд. За разлику од других, нашом историјском позорницом продефиловало је далеко више храбрих генерала и војсковођа него умних и мудрих политичара. Тамо где се увећава број ратних митова, легенди и песама умањује се број оних који ће да их причају, певају и слушају. На крају, у непостатку људских устију, душа и срца о нама ће певати ватра, ве-

· тар у крошњама, реке и мора. Трагично, поетично, банално!

Вратимо се принцу Павлу. Владар који неизоставно има у виду затирање, пре свега, Србаља и Српства у периоду 1459—1918. Испред једног десеткованог и изможденог народа, на прагу нове ратне и биолошке катастрофе он размишља дали учинити дисконтиуитет и надмудрити судбину и злу коб или „очувати“ континуитет жртве, јагњета за клање, победника у рату и губитника у миру, „Новог Израиља“ који су издали и напустили сви, братоубилачког рага који се претворио у чудовишre балканску кланицу а чије су чеизбежности и консеквенци

Часно а неубитачно

Питам г. Ђерића могу ли се у хладним и гладним ноћима понудити деци митови и легенде и њима осигурати спокојан сан

> ПОНЕДЕЉАК, 4. МАРТ 1991. ГОДИНЕ

били свесни сви они који су, поготово, тридесетих имали увид у међунационалне односе Срба и. Хрвата — примарни национални интерес првих и државотворне амбиције потоњих. Јер, после рата, г. Ђерићу, долази мир и он зна да траје. Многи тај мир претварају у истински, нови квалитет живљења — ми смо га претворили, бојим се, само у паузу између два деструктивна чина. јер, епилог онога што је, између осталог, принц Павле желео да избегне ми доживљавамо управо ових дана и месеци с обзиром да се за нас рат није завршио до маја 1945. а богами ни до фебруара 1991.

Поштовани, ја заиста не знам какву би одлуку донели Ви или ја на месту принца Павла у оном времену одговорни за животе и судбину неколико милиона живих бића. Издајници или вождови, сам Бог зна!

Мислим да поента нове позоришне драме С. Селенића и није у једној политичкој одлуци, самој по себи, већ у увеђавању броја различитих коцкица за компоновање неког будућег мозаика судбоносних политичких одлука (које су пред нама!) нас као појединаца и као народа.

Карађорђе или Милош Принц Павле или Тито2 Или нешто треће, спасоносније, мудрије, довољно часно и недовољно убитачног И ако потиснете ове језиве дилеме „гутајући“ неко опојно, епско штиво сустићи ће вас оне док будете миловали унуче и држали га на крилу. Јер, уместо да гинемо за себе и за друге ми морамо изнаћи модус како да живимо за себе, своју децу, свој народ, отаџбину. Па, ако шта преостане и ако то буде имало смисла, и за друге. Управо у Вашој „ударној“ реченици коју сам прокоментарисао својом претходном потврђује се мисао принца Павла да се „само примитивни поносе бројем својих погинулих“. За оне друге то није врлина већ катастрофа, ненадокнадив губитак и“ прејак разлог да тако нешто више не дозволе. У дугим, хладним и гладним ноћима које су, изгледа, пред нама, нашој деци ћемо, бојим се, моћи да понудимо сам митове и легенде. Да ли се од тога може спокојно заспати, г. Ђерићу2 Момчило ЂУРЂИЋ Пирот

антифашистичку прекрајају повијест, поричу све постигнуто у протеклих педесет година, спомен-обиљежја наших најдражих и нас самих, осјећамо потребу да дигнемо свој глас апелом јавности тим прије што је и та јавност одговорна пред европ-

Паметно ждребе се склања

Примери које чланкописац наводи као врлине појединих светских државника у нескладу су са историјском истином

" Чланак гЉерића објављен у мачка подигну и наоружају у ци-

Са Годишње скупштине чланова Секције бивше дјеце — ло-

гораша и жртава фашистичког терора, одржане 22. 02. 1991. гоцине у Загребу, упућујемо апел јавности.

С обзиром на околности и тре-

нутну друштвено-политичку си-

туацију у Југославији и Хрватској, дезинтеграционе процесе и

нарастање национализма свих

боја у којима се јављају и дрско

наступају фашистоидне групе и појединци који на непримјерено груб начин поричу наше жРтве, прошлост,

скрнавећи гробове и

ским и свјетским мнијењем и

ПИСМА

„ПИТАМ СЛОБОДАНА СЕЛЕНИЋА“ („БОРБА, АПЕЛ БИВШЕ ДЈЕЦЕ — ЛОГОРАША

антифашистичком коалицијом. Пошто смо као невина дјеца, само зато што смо били ове или оне националности, вјероисповијести, што су нам родитељи били овог или оног светоназора и што су били борци против фашизма и домаћих квислинга-издајника, на најбестијалнији начин лишавани људског достојанства, мучени и убијани, све с циљем да нас се физички уништи. Неописива су звјерства која су према нама примењивана у усташким логорима за дјецу — јединственој творевини безумља у свијету, а која сада појединци и неке странке представљају као ладањска пребивалишта сретних и одабраних. Они који су имали среће да све то преживе, цијелог су живота носили трагове — трауматична сјећања ускраћених за сретно дјетињство, родитељску љубав,

НЕ ГАСИМО „СЛАВЈЕНСКУ СВИЕЋУ“

Пламен на вјетрометини

Против балканских крчмара вјековима су устајали најумнији синови наше домо-

Помисао која ужасава

Ми, невина дјеца, само зато што смо били ове или оне националности, на најбестијалнији начин лишавани смо људског достојанства и излагани неописивим. звјерствима

радости. Закинути смо за људску срећу. Зато нас ужасава и помисао да се нашој и дјеци уопће може догодити оно што се догодило нама, јер многе изјаве, догађања, пријетње.. воде томе. Недостатак разума, искључивост, реваншистички инат, нецивилизирано мишљење и понашање, примитивно схваћање и манифестирање националног, као и сујета и небулозне амбиције појединаца у разрјешавању југославенске кризе, воде у грађански — братоубилачки рат, који може бити само страшнији и са страшнијим посљедицама од свих досадашњих.

Ми, дјеца бивши логораши и жртве фашистичког терора, братоубилачки рат доживљавамо другачије од других, не само због страшног искуства, већ и због тога што многи од нас не

вине. Један од њих бијаше Натко Нодило

Запаљеним свијећама никада није било лако. Поготово не јужнославенским. И то не само због чињенице зване балканска вјетрометина. Уосталом, зар је боље и свим осталим свијећама на Земљиз2 Зар се и на њих не обрушавају бјесомучни вјетрови

Балкан никада нису заобишли. Штавише, по њему су одувијек пухали — што знамо, али и сада дувају — што сви и те како осјећамо. Многи пухачи хоће пошто-пото да свијећу угасе. Ваљда су то они којима је балканска крчма у генима.

Против: таквих истрајних духова, још боље — прижељкиваних крчмара, вјековима су устајали најумнији синови наше домовине. Не само мачем, већ и пером“ Један од њих бијаше и Натко Нодило (Сплит, 31. марта 1843. — Загреб, 21. маја 1912), први уредник задарског „Народног листа“, покренутог још давне 1862. године. Млади Нодило одмах је стао на страну славенских идеала и поред тога што је текстове исписивао на талијанском језику. Уосталом и наслов његових новина бијаше талијански: „П Малмопаје“. Наш се језик употребљавао само на страницама прилога „Народни лист".

Учени се Нодило са самог почетка супротставио моћној најезди свих оних којима је славенство сметало. Један је био највећи, али и напаметнији. И славан бијаше — и то широм Европе. КМесоћо Топтазео (Шибеник, 9.

„O ПОЛИТИЧКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ (1945—1990) („БОРБА“, 20. И 21. ФЕБРУАР) |

Неке нове клеветнице |

Х — Фирензе, 1. У 1874). Громадном Томазеу испрсио се дотадашњи анонимус Нодило. Зар треба рећи да је Нодило, досљедан борац за славенство на југословенским обалама Јадрана све до своје смрти, изишао овјенчан ловоровим вијенцем. У тим настојањима помогли су му и пробуђени синови онодобне Краљевине Далмације, која је животарила скоро заборављена на рубу тада моћне Аустријске Царевине, које је била дио. Помоћ је пристигла и из „Котора Будванског“. Тамошњи људи чим су ви-

Борби 25. фебруара 1991. изазива дилему: да ли он стварно не познаје догађаје о којима пише или напросто не може без кавге, па ту своју ману потура Србима као врлину2 Срби су, од Косова па до данашњих дана, водили само _ одбрамбеноослободилачке ратове ( на живот и смрт ) и то тек пошто су били нападнути.

_ Примери које чланкописац наводи као врлине појединих светских државника у нескладу су са историјском истином. Ако је неко из запећка гледао како други гину онда је то био уважени господин Рузвелт. Хитлер је поробио скоро целу Европу, а највећа светска сила је то мирно посматрала. Председник Рузвелт није прекинуо ни дипломатске односе с Хитлером чак и када је овај угрозио америчку браћу, по крви и језику, Велику Британију: 3

„Чика Пера јаше коња бела са њиме је Америка цела“, певала је цела Србија у првом светском рату. Ти наши вољени савезници оглушише се и на рушење, без објаве рата, нашег главног града, на изгинулу децу, на фашистичке рафале који косише српску омладину широм Србије. И тек када су и сами нападнути, када је Хитлерова „ОСОВИНА“, такође без објаве рата, потопила пола ратне флоте, беху принуђеПА рана UJIRURU JR A "Међутим, председник Рузвелт је био велики председник САДи њених грађана. Ту преузету обавезу председник Рузвелт је у потпуности извршио. Да је, например, Пољска имала кувајтско-заливске резерве нафте, вероватно би америчка влада, у име принцила правде и слободе, већ 1939. рекла Хитлеру историјско: НЕ! | „Англосаксонски капитал и господин Черчил лично много су допринели да се Хитлер и Не

љу похода на Исток, али када је непредвидиви Хитлер, добивши примамљиву понуду од лукавог Стаљина, кренуо на Запад —' Черчил није имао избора. Уна) точ свему он је био велики поли“ тичар, веран слуга енглеске им“ перије, мудар председник дипломата и храбар стратег и војник, добитник Нобелове награде за књижевност.

Међу највеће Французе двадесетог века спада Шарл Де Гол. У току другог светског рата у француским колонијама подигао је из пепела нову француску армију, али је истовремено свом покрету отпора у домовини, да би избегао сурове немачке одмазде, забранио оружану борбу против окупатора. Чувао је животе француског народа и деце и није могао, нити је био дужан да чува туђу децу.

У другом светском рату није учествовало више земаља: Швајцарска, Турска, Шпанија и друге. И ниједна, после рата, није добила комплекс мање вредности нити је од светског јавног мњења стављена на стуб срама.

Надаље, тим фамозним предратним пактом с Немачком, Југославија није преузела ниједну војну или политичку обавезу. То је био пакт о ненападању. А „краља који не ваља“ могли смо склонити и без два милиона жртава. Кроз историју ми Срби ту смо се бар доказали. Има она народна: „Када се туку велики коњи — паметно ждребе склони се у страну“.

Ако све ово не зна извесни, Радослав Ђерић ни одговор књи) жевника Слободана Селенића неће га усрећити.

Милан ДОРОШКИ, Беочин!

Могу ли се из получасовног разговора „у стојећем ставу“ извлачити закључци о етичком и ду-

дјели да је њихов омиљени новинар у неприлици, и то у јеку полемике Нодило-Томазео, упутише му писмо — подршку:

„Свакога је родољуба у живо срце увриједила и дирнула мржња и клето нападње које се је на Вас излило од оних људи који настоје угасити не само у Далмацији, но и у Славном Дубровнику и у јунакородној Боки, Славјенску свиећу.

У Вас све нас нападају; све нас

руже; све нас оће да морално убију. Ви сте данас изложени на

„ЊИХОВ ОБРАЧУН С

ФЕБРУАР)

ма нама на Балкану. Југослав

знају тко их је и гдје родио, има: ју ли родбине, браће и сестара, али знамо да су нас одгојиле, у обитељи или дјечјем дому, дивне жене и мајке, које нису гледа ле јесмо ли Срби, Хрвати, Јевреји, Роми, Муслимани... Хтјеле су нам надокнадити изгубљено, учећи нас да човјека цијенимо по његовој људској вриједности. Оне су широм Југославије и ми их волимо ма гдје да су. У њихово и своје име, апелирамо на демократску јавност, на интелектуалне и хумане кругове Југославије и Хрватске, да дигну глас разума и заложе се за једино вриједно — за човјекову срећу! УЧЕСНИЦИ ГОДИШЊЕ, СКУПШТИНЕ, Секција бивше дјеце — логораша и Жртава фашистичког теро-. ра Загреб

најопаснији, али узгред и на нај-, поштенији мејдан.

Тридесет милионах Славена Вас гледа!

Борите се добро за нас свијух. Поштени људи и потомство Ва-, ми ће достојне плести виенце...“

На крају писма Бокељи су, се и потписали; латиничним и ћириличним словима или мјешајући и једно и друго наше писмо.

И данас свијеће свијетле широм нашег националног простора (да остале дијелове Европе не уводимо у причу). Заједничко свим свијећама бијаше, и јесте, да су биле у функцији потирања мрака. То не значи да је сада мрака нестало с тла Југославије. Напротив, мрак нас опет осваја и као да нам ради у глави, Сви:

у првом реду. А многи су се надали да ће се југословенска свијећа тек сада да разбукта.

Морамо ли причекати да се роди нови Натко Нодило, будући да Бокеља има и данас2 Славена, односно Југословена — такођер. Да не заборавимо — гледају нас на брдовитом Балкану. Увјерени да нас, и те како, мотри Свијет, значи ли то да се „мрак“ у југославенске домове ипак неће настанити2 Да ли „Славјенска свиећа“ из 1862. године треба да, нам обасја пут или да и њу избацимо из памћења2

А живјети би хтјели боље.

Миленко ПЕКИЋ' Задар,

ЊИМ(А4)“ („БОРБА“, 4.

Криводринска дивизија

„Борба“ Трг Маркса и

Енгелса 7 |

11000 Београд |

РЕЧЕ МИ ЈЕДАН КОМШИЈА M

Пантомимичари _

Све се може научити па и пантомима. Али без талента не вреди ни пишљива боба, рекао

ми је мој комшија. Видим да не схваташ шта хоћу да ти кажем.

Сви људи када чују химну за-

узму обзиљан став. Пре неколи-

ко дана укључио сам телевизор баш у тренутку када су одјекну-

ли звуци једне химне. Већ код

првог акорда, први човек једне велике скупине људи, тргнуо се и десну руку пребацио на лево раме у висини срца. Његова околина, видећи такав неуобичајен покрет руке, поведе се за њим.

Али, гле чуда. Уместо да десну

руку ставе на лево раме, ушепртљаше се и у брзини наместише леву руку на десно раме. Неки су приметили грешку па почеше да се исправљају. Смешно. Ако ћемо право, ту вежбу испробавали су људи у прва два реда и

ПРИВРЕДНА ДРАМА НА ПУТУ ДО КАТАСТРОФЕ _

Тестирање | издржљивости _

Пет услова за какво-такво оживљавање производње и преживљавање људи

Економска ситуција у нашој земљи је драматична, са тенденцијом даљег погоршавања. Савезно извршно веће, уместо преиспитивања и благовременог кориговања модела своје економске политике и енергичног отклањања суштинских узрока таквог стања у нашој привреди, тврдоглво наставља са погубном рецесионом економском политиком, не смањује буџетску и укупну јавну потрошњу и не разрешава проблем преоптерећености и неликвидности привреде, прети увозом индустријских и пољопривредних производа (и то „у зло доба кад му време није“) административно ограничава средства за личне дохотке за-

послених у привреди, (уз прељ.,

тходно_енормно повећање. личних доходака запослених у савезним органима) тестира издржљивост привреде и стрпљење радника.

неколицина из трећег реда. Они који су стајали у петом и даљим редовима, на звуке химне само _ су повадили руке из џепова, 1 _ они даљи чак ни то. Треба их разумети. Било је минус пет сте. | пени. један свештеник, у првом реду, полусклопљених очију, слушао је химну. Ваљда попови на тај начин одају почаст ХИМНИ, Драги мој, тај снимак отпутова је за Америку. Занима ме ка. ко ће реаговати Американци. Пошиљаоци се надају успешној добротворној акцији. Мене, лично, занима да ли ће бар амерички новинари приметити оно | премештање руку са левог на десно раме. Сваки је почетак те. _ жак, а за људе који се од младост нису бавили лакоатлети. ком, то је заиста оптерећење.

Анто СТАНИЧИЋ Београд

НА

wa

{

мр

У

raz aaa aa Zak

оптицају остане у сфери произ-. | водње. 1 2. У току ове године разреши ти проблем неликвидности при: вреде и извршити економско. -финансијску консолидацију оних предузећа која са ценоми_ квалитетом својих производа И. услуга могу бити конкурентна | на домаћем и светском тржишту“ ако им се обезбеде конкурентни | услови привређивања. Под тим се подразумева пре свега, разре: шавање проблема њихове преза дужености и обезбеђивање неопходног износа трајних OD: ртних средстава за нормално одвијање процеса репродукције. 3. Одмах напустити садашњу. политику зеленашких камата на кредите .за "пословна "средства предузећа; а првенствено на кредите из примарне емисије. Са-! дашње камате су постале најиз- | дашнији извор скривеног државног пореза и банкарских |

ДОК НАРОД ТРАЖИ КРУХА

Ножем по цвијету -

Нека господа би да оду из Југославије. Ако читав словеначки и

ховном интегритету Милоша Црњанског i

Релативно кратка исповест господина Десимира Тошића, вишедеценијског _ политичког изгнаника о људима из емиграције (1945—1990.) можда ће неким читаоцима проширити обавештеност о (појратним збивањима изван социјалистичке Југославије. Што се мене тиче, изражавам дубоку скепсу у минимум веродостојности казивања г. Десимира Тошића. Довољан разлог за овакву своју оцену налазим у деловима фељтона (наставци 8. и 9.) у којима он изриче вредносне судове о Милошу Црњанском.

Необично је да неко ко је живео толико година у енглеској културној средини, тако беспоштедно муља по етичком и духовном интегритету умрлог писца. Морални императив у човеку, да парафразирам Канта, налаже бар толико да са више обазривости говори о онима који више нису живи, а немају ни сродника да их узму у заштиту.

Са своје стране, указаћу на „метод“ деструирања етичког интегритета Милоша Црњанског, који је, иначе, инаугурисан речју и делом, бољшевичких предратних писаца а апсолвиран, зачудо, демократским активистом, г. Десимиром Тошићем.

Сам г. Тошић саопштава чињеницу да је Црњанског упознао у Лондону 1951. „у стојећем ставу“, а разговор је трајао „пола сата“. Осим овог кратког разговора г. Тошић је имао и „једну кратку и непријатну преписку“. Све је то, међутим, било довољно да се о људском лику Црњанског изрекну невероватне оцене.

Ево неких: „Енглезе је мрзео“

онако како могу да се мрзе Срби и Хрвати“, „Био је мегаломан“ и

„патолошки егоцентрик". За г. Тошића Црњански је био „непостојећа политичка личност". Оних пола сата је било довољно да се проникне и у психолошки проблем Црњанског: „волео је да буде вољен“.

Од логичких противречности бирам ову: „Црњански је био мегаломан, али није имао политичке амбиције“! А бајка о фа-, шизму писца и у овој исповести) је добила свој наставак: „Та његова фашистоидна ера била је више тренутак, бити добар са властима. Вероватно је подсвесно мислио да треба ићи Стојадиновићевом линијом“. Нешто од, ових речи г. Тошића већ се читало. Његова друга премиса је Стојадиновић као фашиста. Фали, прва — Хитлер, и ето силогизма.

Коначно, г. Тошић нешто казује и о себи. Прво, није хтео да штампа „Ембахаде“ јер су „реакционарни текст“; друго, и поред подршке повратку Црњанског у, земљу неко у „Нашој речи“ (Ко), није одобрио његову изјаву беог-, радским новинама; уследио је! напад на ту изјаву Црњанског, „коју је он непотребно дао". Ваљ“ да је требао да пита за дозволу.

Ово је део казивања г. Деси“, мира Тошића, део који је пара“ дигматичан када је реч о Црњан“ ском: није потребан ни појмовно ни емпиријски заснован доказ, већ је довољан напис из ко зна које руке или чути нешто на фртаљ ува, да би се додала нека нова клеветница. И тако, прола зи време и људи са њим, а не: што се у нашем менталитету ди“ нарском, задржава. Разбешње-! лост, на пример. |

Зоран АВРАМОВИЋ Београд

Док је претендената на место вођа не плашим се

хрватски народ плебисцитом. одлучи да иде, нека иде, али свака. здрава логика казује да ми, ипак, морамо живјети заједно и да нам _ нема среће без заједништва. И сутра, ако би се, не дај боже, покаса“ пили, како то воли да каже министар Мартин Шпегељ, и када бис мо постали посебне државе, опет бисмо били заједно, једни са дру“ гима, морали бисмо сарађивати, пошто су средства комуникација све развијенија, а самим тим и удаљености релативно краће. |

Нама је једина перспектива да се руше границе у Југославији. По _ мом мишљењу, између Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе нису по требне никакве границе. Наши народи који живе на том подручју говоре једним језиком, а толико су измјешани, изукрштени, дисло“ цирани и збратимљени да им нису потребне никакве границе. По себно не етничке. Једино би Словенија и Македонија могле имати аутономију, због своје специфичности.

И док народ тражи круха и тешко зарађен новац, дотле се наши | политичари понашају као да нису нормални: толико истичу значај

за судбину сатире

Афоризам „Не бојим се за судбину сатире, док постоји власт“, написала сам почетком прошле године, када је већ било извесно да ће нам дозволити (!2) вишестраначке изборе. · Међутим, извесно је и то да златни дани сатире нису ствар прошлости (то би била сувише груБа квалификација и изнад свега неправедна према ауторима), него је поплава пљувачки настројених новинара који су се напрасно осоколили, донекле отупила оштрицу и гурнула сатиру са почасног престола. Али то не значи да се предајемо, напротив! У прилог томе сведочи и нова издавачка кућа „Данга“, са Петром Лазићем на челу. За протеклих пет месеци објављено је оно што се у „златним данима“ налазило на страницама омладинске штампе, а што би, да се у том периоду нашло сабрано и повезано у књигу, било равно детонираној бомби.

Љубитељи сатире, а и они други (претпостављам да је таквих мало), иако не иду на промоције књига, углавном су упознати са текстовима „Индексовог радио позоришта“, који су сабрани и објављени у шест књига.

Прави, сатирични афоризам, због поплаве лоших аутора на значајнијим медијима, најчешће је носио предзнак хумора. Али, захваљујући, како Глигоријевић рече, борцима Криводринске дивизије, квалитет је опстао. Тако је „Данга“ издала(2) четири златне књиге афоризама: Милан Бештић „Цврчак свира химну“,

Вук Глигоријевић „Немајући претходна искуства“, Ива Мажуранић, „Револуција која пече“ и Милан Тодоров „Сиротињска забава“. Објављена је и једна нео-' бична („Слике су за зид, а не за, књигу“ — Радован Ш) збирка карикатура Миленка Михајло-' вића — „Вођа“.

Да не испадне како их само хвалим, ја ћу и да их браним. Крајем јануара одржана је заједничка промоција свих пет поменутих књига, а након тога осванула је у „Борби“ критика истих — и то од кога другог, него од бившег афористичарах Мирко Млакар био је сведок (а и уредник), илити савременик кад су! људи били позивани на саслушавање, па чак и у затвор ишли, због вербалног деликта. И добро: зна да су те књиге производ вишегодишњег рада, да би постављао (глупо) питање зашто се бо-, ре, против пропалих идеја и мртвог лидера и наводно немају петљу да критикују нову власт (2), да би затим сам себи скочио у уста и рекао како се нада да ће за четири године бити објављене књиге сатире (афоризама) против нове власти. Господине (или друже) Мирко (пази метак), ове књиге су слике (историја) једног времена, чији нам је култ до скоро висио над главом. И увек ће бити, и има, претендената на место вођа — био то Слоба, Вук или неко трећи. А док је таквих, као. што рекох, не плашим се за судбину сатире.

Весна ДЕНЧИЋ Београд!

нације као да је она све и свја на овој земљи.

Умјесто компјутера и цвјета они би хтјели нашим људима стави ти нож у руке, а, нажалост, својом пропагандном машином поне“

кад у томе и успевају.

Драган ЂУРИЋ Коњиц

Свестан сам је СИВ заробљеник република и Међународног монетарног фонда и да је принуђен да у свом раду прави и бројне компромисе, али и ту постоји граница која се не сме прекорачити. Не желим да сумњам ни у цобре намере СИВ-а, али у политици нису битне намере! већ укупни резултати те политике. А они су катастрофални.

Извршна већа република краткорочним _ финансијским интервенцијама гасе пожаре и стишавају растуће незадовољство радника, а појединачним (често изнуђеним) протекционистичким мерама покушавају да заштите „своју“ привреду, чиме доприносе даљем продубљивању друштвено-економске криЕ пр погоршавању међу-

налних ј ера односа у нашој __У таквој ситуацији неопходно је одмах предузети и доследно спровести неколико конкретних мера, а пре свега:

1. Напустити монетаристички концепт рецисионе економске политике и стварати неопходне услове за оживљавање и динамизирање укупне привредне активности. Треба се ослободити заблуде и страха да би повећање неопходне количине новца у оптицају за несметано одвијање процеса репродукције директно утицало на убрзавање раста цена и инфлације, разумљиво уколико повећана количина новца у

прихода и лукаво смишљен ит струмент државе и банака за 6К“ спропријацију све већег дела до“ хотка друштвене привреде и без i душну експлоатацију pajiHMKH. | 4. По хитном поступку донет | закон којим би се утврдило 18 укупан годишњи износ средста | ва за јавну потрошњу не може. бити већи од 30 одсто остваре ног дохотка у тој години. При 19' ме имати у виду да сва досадант _ ња декларативна опредељења растрећењу привреде нису 19 штована ни остваривана; да 20 средства за јавну потрошњу 19 динама расла брже од раста 19' хотка; да су просечни лични 19. хоци запослених у ванпривре ним делатностима за око 4091 сто већи него у привреди, 4 19 пре три године били су већи с“ мо за око 10 одсто. 5. Уместо административно! ограничавања раста личних Ај ходака запослених у приврек } треба пружити пуну подршку | помоћ Синдикату у закључић | њу, дограђивању и доследном | остваривању колективних уто. ра, који могу постати веома 317, _ чајан иструмент за сређиван садашњих хаотичних однос области личних доходака, 38 ме штиту радника од експлоатану

и социјалне беде и за јачање „0 хове мотивације за бољи PP остваривање циљева привредћ |

реформе. ми JKI КРСТИЋ иворад Бе гр |