Борба, 12. 07. 1991., стр. 13
o
BOPBR
Величанствени портали несрећи
четној фази уобличавања „новог светског универзалног поретка“, који неки на-
Распадањем кримског система налазимо се у по ћности измене политичке мапе Европе, пре свега на југу и истоку Европе које
зивају и „рах атемсапа“. Отварају се бројне могу могу утицати и на судбину Југославије
Промене у међународном
- поретку, с изменама односа
снага, по правилу утичу на политичку топографију. У нашем веку у Европи о томе постоји више него богато искуство. Истакнути историчари кажу да је Европа створила краљевину СХС, односно Југославију 1918. године и да је она може и разградити. За нас је реч о утицају националног уједињења Италије и Немачке у прошлом веку, а на другој страни мобилизацији свих југословенских снага ради одбране етничке целине. _
Стварање националних држава (мада Југославија то није била, иако се као таква водила), после [ светског рата, на рушевинама трију царства — Финске и балтичких држава, Пољске, Чехословачке, Југославије... — имало је за циљ да надомести распалу средње-
Налазимо се у Флуидном току прегруписавања _ међународних снага, отварања нових историјских претензија, најчешће преузиманих из прошлости, па и умножених субјеката у Југославији и на Балкану уопште, који постављају питање свог места под сунцем
„ европску државу као брану Ру-
сији захваћеној хаосом Октобарске револуције, успостави гранични бедем против обнове ревизионизма поражених држава, новог германског империјализма и мађарског ревизионизма, рестаурације Хабсбурга у Аустрији.
Југославија није версајски производ, као што већ деценијама истичу антијугословенска и антисрпска пропаганда, али је Југославија и те како била значајан чинилац у систему међународних односа успостављених после [ светског рата, познатог као версајски. Србија, као Пијемонт у стварању прве југословенске државе, и проверени француски савезник, имала је у саставу Југославије (па ма колико год била у њој неиндивидуализована), преко Француске, снажну међународну подршку, која се заснивала на одржавању новостворених односа на Балкану и Европи уопште.
Нове мапе Европе
Чим је постојећи међународни поредак почео да се крњи и распада, позиција Југославије, па и Србије као њеног саставног дела, више није била јака као раније. Са растућом фашистичком агресијом, међународни положај српског народа упадљиво се погоршавао — мислимо на припајање Аустрије Трећем рајху, на предају Судета, распад Чехословачке и стварање од ње Тисине Словачке и Чешко-моравског протектората, на окупацију Албаније априла 1939. године. Значајан отпор Хитлеру у спровођењу аншлуса дао је Мусолини — независно од свих идеолошких сродности два тоталитарна система свестан да се „силаском“ Германа на југ угрожава Јадран залеђе Венеције и уопште Средоземље као „таге позтит“ зауставља могућност пенетрације Италије“ на Балкан'и у
ЈУГОСЛАВИЈА
ПРОФЕСОР БРАНКО ПЕТРАНОВИЋ О ЈУГОСЛАВИЈИ У КОНТЕКСТУ ПРОМЕНА СВЕТСКОГ ПОРЕТКА
Подунавље. Винстон Черчил“
је рано запазио да је аншлус
отварао врата агресији Немач-.
ке према југу и средњој Европи. Сер Винстон говори о „величанственим порталима“ југа који се отварају Трећем рајху.
Катастрофални војни пораз Француске маја-јуна 1940. битно је погоршао међународни положај Југославије и Србије у њој. Француска је до тада сматрана највећом континенталном војном силом, с непо(бедивом војском и земљом непревазиђене војне доктрине. Са њом се распао и версајски систем. Са разграђивањем и распадањем тог система међународних односа наслућивале су се контуре „новог поретка“. Растућа фашистичка агресија тек је охрабривала све антијугословенске снаге у Југославији. Немачка је водила борбу да Југославију придобије политичким и дипломатским путем, а после 27. марта одлучила да је војно нападне и уништи као државу. Независна држава Хрватска (НДХ), типичан је производ тог „новог поретка“ на Балкану. У „новом поретку“ Трећег рајха није било места за Србију, за српски народ, Словенце, Јевреје, Цигане (Роме). Сувишно се задржавати на свим манифестацијама србофобије.
Поремећена равнотежа светског поретка
Судбина Југославије после П светског рата, са свим уважавањем — народноослободилачке борбе и револуционарне смене власти 1941.-1945, опредељена је поразом нацифашистичких сила, победом Коалиције Уједињених народа и светском улогом СССР-а на завршетку рата и после 1945. године, те распадањем ратног савезништва западних сила и Совјетског Савеза. Нови систем међународних односа успостављен на Криму фебруара 1945. имао је печат биполаризма САД и СССР. Велика Британија и Француска изгубиле су утицај из времена после 1918; док је поражена Немачка подељена и окупирана од савезника. Југославија ће са Финском и Аустријом наредних деценија одиграти улогу тампон-државе, моста, линије разграничења између великих супарничких сила, дојучерашњих ратних савезника.
ПЕТАК, 12. ЈУЛ 1991. ГОДИНЕ 13
ПОШТОВАТИ ИСТОРИЈСКО ИСКУСТВО: Бранко Петрано-
вић
Распадањем кримског система налазимо се у почетној фази уобличавања „новог светског универзалног поретка“, који неки називају и „рах атепсапа“. Отварају се бројне могућности измене политичке мапе Европе, пре свега на југу и истоку Европе, које могу утицати на судбину Југославије, на њен садашњи изглед, унутрашње устројство, особито у условима невиђене кризе међу њеним народима, опасности од националних конфронтација и слома саме државне идеје о Југославији.
Денацификована Немачка до јуче је била образац државе која је знала да одбаци бреме негативног историјског наслеђа, искаже ретку ефикасност економске организације, повеже и зближи се у оквиру европске интеграције са својим ратним противницима. После уједињења Немачке, као да смо на прагу негативних манифестација њеног међународног понашања. Савремени аналитичари _ међународних односа могу свакако дати далеко више хипотеза и одговора на питање зашто сада дола-
Европски геометри
Да ли Европа, која се толико дичи својим људским правима и демократским начином живота, сме да се надноси као каква грабљивица над једним изнуреним организмом, којему нису потребни нови геометри и цинични арбитри, већ конструктивни напори санације и солидарности, чиме она најбоље може обезбедити и властите интересе и стабилност.
Немачка на Јадрану;
Да ли ће се Немачка претворити у Четврти рајх2 Тежи ли она да поново изађе на Јадран и Средоземље, наравно другим методама и на рачун једне државе која траје, ево, већ више од седам деценија2 Да ли је идеја средњоевропске државе састављене од Аустрије, Мађарске, Хрватске и Словеније реална или није ми, разуме се, не знамо. Међутим, неке тенденције су препознатљиве, па и забрињавајуће: криза државне идеје Југославије, активна подршка коју Аустрија пружа словеначкој и хрватској сецесији, „мађарска веза“ приликом набавке оружја за паравојне организације (иначе активност у супротности са међународним нормама), реакције Италије и Француске на идеје из Бона и Беча...
зи до тих промена. Ради ли се о фасцинацији властитом снагом после уједињења, обнављању старих праваца продирања, утицају на токове историјских и друштвених снага у дојучерашњој источној Немачкој, и тако даље. Тек, пораз реалсоцијалистичких режима и нова политика СССР-а у међународним односима, као да нису могли да не утичу на извесне промене немачке политике. Створен је вакуум у међународној заједници, поремећена равнотежа на којој је пола века почивао међународни поредак. У западној политици, пре свега оној САД, јавно се, већ месецима, идентификују три жаришта кризе: Средњи исток, СССР и Балкан.
Француска спољнополитичка доктрина је од кардинала Ришељеа почивала на начелу да се на другој страни Рајне не сме дозволити стварање надмоћне Немачке. Данас се осећа нагло буђење интереса Француске за југ Европе, које наличи интресовању за облике сарадње из међуратног раздобља. Италијанска балканска „траснверзала“ _ сведочанство је, такође, о једном другом правцу размишљања у преуређивању и обезбеђивању мира у овим просторима. Много је, у сваком случају, непознатог, и неизвесности на претек.
Срби — реметилачки фактор
југословенска државна идеја је, на жалост, у кризи. До тачке усијања заоштрен је и српско-албански и српско-хрватски однос. Постоји једно издашно историјско искуство, позитивно и трагично, које би свима који нису лишени разума ипак могло помоћи у обликовању будућности, уместо што суновраћају народе у амбис непомирљивости. Хрватска држава, све док негира српски народ у њеном оквиру, неостварљива је. Излаз је у признању права српског народа: и, обезбеђењу. тих права,
е збиље
тим потребнијих због злослутне, незаборављене сенке гено- · цида из прошлог рата. Српски народ је био конститутивни елемент државе Словенаца, Хрвата и Срба (СХС), 1918, по одлукама ЗАВНОХ-а и послератним уставима, све до овог последњег, Туђмановог. У Европи свакако да нема народа који би дозволио да му се откине историјска постојбина, да му се експроприше историјска свест.
Српско национално питање два пута је отварано у овој земљи: 1939. и у наше време. Живећи у уверењу да су остварили трајни сан о националној интеграцији у Југославији 1918, о чему говори и формула етничког унитаризма као нека врста „легитимне националне норме“, после 1 светског рата, иако привид и реликт функционалне пропаганде у том рату, Срби нису водили рачуна о својој националној судбини. Сем што се национално питање Срба сматрало решеним, могла је на то утицати и опасност да, отварањем свог питања, отворе сва друга питања у првој југословенској држави.
Срби се пред сличним питањем налазе и данас, у више него драматичној историјској ситуацији; усамљени, са Црном Гором, забринути за српски народ ван Републике Србије, угрожени од Албанаца помогнутих из Тиране, под ударцима целог западног света, јер су такорећи реметилац европског реда и поретка. Историјски није непознато да отварање српског питања од 1804. године преко првих деценија овог века, није никада било, нити могло бити, искључиво интерно питање, угрожавајући и целокупни међународни поредак. Тим пре, што се налазимо у таквом флуидном току прегруписавања међународних снага, отварања нових историјских претензија, најчешће преузиманих из прошлости, па и умножених субјеката у Југославији и на Балкану уопште, који такође постављају питање свог места под сунцем. Сецесионизам Словеније и Хрватске може подстаћи сличне тенденције у Шпанији, Италији, Француској, а да не говоримо о СССР-у, Чехословачкој, Румунији, ИТД.
Колико год, под притиском суровости чињеница раснадања, данас могла изгледати бледа нада у опстанак југославије, или мирног разилажења са онима који не желе да деле заједнички кров, идеализујући властиту микродржавну егзистенцију, или у оквиру могућих формација у средњеевропском простору, једина формула спаса — ако није патетично — налази се у демократизацији изнутра, враћању рационалном сагледавању стварности и савлађивању свих националистичких антагонизама код наших суседа, који нису никада доносили ништа добро већ само погроме. У том правцу запућени, једино тако можемо бити схваћени и прихваћени у демократском свету.
(Текст је „збирка“ одговора професора Бранка Петрановића у разговору за „Борбу“, у паузи научног скупа одржаног почетком јула, у Београду.)
Припремио: Перица Вучинић