Борба, 19. 07. 1991., стр. 11
OJ OOOLUTIAINESSE
пи
ЈУГОСЛАВИЈА
ПРВИ „СЛУЖБЕНИ“ ПАРАСТОС ЂЕНЕРАЛУ ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ
за сп
Припадници Српске радикалне странке и Српске народне обнове били су у Саборној, а при-
падници Српског покрета обнове на помену у цркви Св. Марка
У сриједу, у 17.30, након вечерње
службе, коју је, као и обично, предво-
дио патријарх српски господин Павле, "у београдској Саборној цркви одржан је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу, стрељаном прије равно 45 "година (17. јула 1946.).
Парастот (обред у којем се читају молитве за спас душе) служили су архијерејски намјесник Београда Чедомир Вучковић, свећеници Петар Лукић и Константин јараковић, те протођакони Владо Микић и Радомир ЏПерчевић. Појао је збор Првог београдског певачког друштва. Од високих
црквених лица, помену су присуство-.
вали Његова светост господин патри-
јарх, епископи, скандинавско-британ-
ски и бихаћко-петровачки — г. Доситеј и г. Хризостом, те г. Константин, који ће 21. овога мјесеца бити хиротонисан за средњезападноевропског владику. Црква је била пуна, а свијета је
било и у порти, испред цркве.
Дежурни свећеник Саборне цркве Константин Јараковић изјавио нам је да је све протекло у реду. Када смо позвали кабинет Његове светости, да сазнамо нешто више о парастосу за ђенерала Дражу, мушки глас нам рече да тамо није био, и да питамо оне који су били у Саборној цркви. Нисмо могли сазнати ни име љубазног суговорника, односно упућивача, с обзиром да је прекинуо везу.
На парастосу четничком вођи били су и др Војислав Шешељ и Мирко Јовић, са припадницима Српске радикалне странке, односно, Српске народне обнове. Иначе, на редовној конференцији за штампу Српске радикалне странке (15. јула), др Шешељ најавио је одржавање парастоса Дражи Михаиловићу, којега је представио као највећег јунака српског народа. То би био
(односно, био је) први парастос са црквеним одобрењем тј. учешћем (прошлогодишњи је, наиме, био „дивљи“). Заслугу за промјену, Шешељ је приписао и патријарху Павлу, чијим је доласком на чело Српске православне цркве доста измењена атмосфера, односно и однос према српској прошлости. Челник српских радикала најавио је и да скуп неће бити исполитизиран
· (што, уосталом, ни не приличи обреду
у којем се моли за спас душе), а због „ратног стања“ отказан је и јавни скуп на Тргу републике поводом годишњице смрти ђенерала Михаиловића.
И Вук Драшковић, лидер конкурентског, али у односу према Дражи братског, Српског покрета обнове, 16. јула најавио је парастос за Михаиловића — у цркви Светог Марка. Парастос је у тој богомољи и оджан 17. јула у 15 сати.
М. МЛАКАР
ПЕТАК, 19. ЈУЛ 1991. ГОДИНЕ 11
ЖИВО СЕЋАЊЕ: Испред Саборне цркве у Београду
(Од дописника „Борбе“)
Вашингтон. — „Сад, како је "кренуло, може да се деси да споменик Дражи Михаиловићу буде пре подигнут у Београду, него у Вашингтону!“ рекла нам је пре годину дана овдашња конгресменка Хелен Делић Бентли, у интервјуу 06јављеном прошлог лета у нашем листу.
Што се Београда и шире околине тиче — познато је како иде са рестаурацијом имиџа водећег генерала бивше југословенске краљевске војске. У Вашингтону се то, међутим, креће знатно спорије, тако да је прилично неизвестан исход данашње конгресне расправе која ће поново (петнаесту го-
ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ГРУПЕ БИВШИХ АМЕРИЧКИХ ПИЛОТА
„Чичин“ пе
Амерички Конгрес ће данас — на 45. годишњицу погубљења Драже Михаиловића — поново расправљати о старом предлогу да се генералу краљевске војске подигне споменик захвалности у Вашингто-
ну 3
дину узастопно) бити посвећена том питању.
Већ више од четири деценије, иначе група америчких ратних пилота покушава да реализује иницијативу да се Дражи Михаиловићу подигне споменик на државном земљишту у Вашингтону у знак захвалности за спасавање око 500 ваздухопловаца — оборених изнад југословенског ратишта — које су његови војници спасли од Немаца. Од 1976.
године, тај се предлог редов-
нон појављује пред Сенатом и Представничким домом на Капитол Хилу и редовно бива одбијан — без обзира на то што је генерал Михаиловић 1948. постхумно одликован од тадашњег председника Трумана за те своје заслуге.
Политика је одиграла превасходну улогу у том вишегодишњем заустављању „Чичиних“ похода на Капитол Хил. Политика је, поред осталог, учинила и да то Труманово одликовање буде третирано малтене као државна тајна до
1967. године, кад је прва информација, стигла до јавносTM. |
Колико ће политика (поново) утицати на данашњу рас-
праву у конгресном Представничком дому — која ћс се водити управо на 45. годишњицу погубљења Драже Михаиловића, осуђеног од народног суда
у Београду и стрељаног 19. ју-
ла 1946. године2
„Историја ће кад-тад морати да каже пуну истину о генералу Михаиловићу и његовој жртви“ — каже за новине представница државе Мериленд (и америчких. Срба) у Конгресу Хелен Делић Бентли, напомињући да је ове године већ било доста дебата о постојбини њених предака на Капитол Хилу и да због тога данашњи предлог резолуције иде без њеног уобичајеног спонзорства. Званична Југославија је до скора — док је постојала и као таква имала некакву своју политику — притискала Стејт дипартиент да се ускрати америчко признање Дражи Миха-
иловићу, са познатим образложењем да је реч о „једном од највећих издајника и сарадника окупатора“. Из сазвежђа упоредних политика које се тренутно воде на југословенском тлу, сад, међутим, стижу и неке друге оцене о последњем министру ратном и команданту краљевске војске али је и поред тога сасвим магловита перспектива његовог будућег споменика у неком од вашингтонских паркова. У припремама за рушење ове конгресне резолуције, наиме, сад су се посебно ангажовали амерички Хрвати, који тим поводом нападају све одреда — укључујући и већ прилично онемоћалог 72-годишњег пензионисаног мајора америчког ратног. ваздухопловства Ричарда Фелмана из Тусона (Аризона), предводника групе преосталих пилота који пре скоро пола века нису пали у руке Немцима захваљујући четницима. Пилота који то памте и који би за то кад-тад желели да се одуже.
ЗОРАН ЧИЧАК О „ИНСТИТУЦИОНАЛНИМ“ ВЕЗАМА СК— ПОКРЕТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ И ЈНА
Личне везе са Армијом
Постоје само личне везе са Армијом, јер у СК—Пј има доста оних који су припадници ЈНА, а што се тиче тезе да та партија нема будућности, то ће показати следећи избори
Београд. — Предстоји ли „отклањање свих институционалних веза Армије (ако оне још постоје) са Савезом комуниста — покретом за Југославију“, и да ли би тиме „било укинуто свако могуће секташтво у ЈНА“ — поготову кад се има у виду да је „речена партија без икакве будућности, а ЈНА би морала да је има2 О заснованости поменутих теза — садржаних у коментару Љубодрага Стојадиновића, 06јављеном у „Политици“ од 14. јула — изјаву за „Борбу“ дао је Зоран Чичак, члан Градског комитета СК—1П].
· — Није јасно на какве се то '
институционалне везе Армије
и наше партије мисли; постоје само личне везе — јер у СК—IIJ има доста оних који су припадници ЈНА, каже Чичак. Сви грађани имају право на чланство у политичким странкама, па то ваљда важи и за официре. Уосталом, нису све старешине истовремено и чланови партије: рецимо, на тери-
торији београдске „општине“
Стари град, за коју имам податке, у чланству СК—П] налази се 60—70 одсто од укупног броја војних лица на тој територији. Дакле, не сви — а тако је вероватно и другде; нико у СК—ПЈ није дошао по наређењу. "
Чичак даље доводи у пита-
ње и став о секташтву које иницира наводна спрега СК-
—П] и ЈНА, наводећи као кон-
трааргумент недавну иницијативу ове партије за формирање Народног фронта, као евентуалне борбене подршке Армији:
— Фронт је замишљен као вид превазилажења свих, па и идеолошких подела, па не видим како би се чланство једног дела старешина у СК—П]Ј могло назвати секташењем. Додуше, можда неко сматра да Армија свој углед може повратити тиме што ће постати антикомунистичка, али то онда тако — јасно и гласно треба и рећи. А што се тиче то-
га има ли СК—П] будућност
или не, о томе се може говорити на основу изборних резултата, а не личних процена.
Упитан сматра ли појављивање ставова из поменутог коментара "индикативним (у смислу „испитивања терена“ за неке конкретније промене на релацији ЈНА — СК—1П)), Чичак одговара да је о томе тешко говорити. Приметно је, каже, да се у последње време старешине мање ангажују у раду партије, али је то вероватно последица обавеза које су им наметнуте актуелним догађајима, а нема ни наговештаја да се неко од њих повлачи из чланства. О самом коментару,
„Вирулентна опозиција хрватских активиста, који кажу да је генерал масакрирао југословенске грађане, учиниће да предлог закона (о споменику Михаиловићу) пропадне и ове године“ — пише тим поводом „Вашингтон Пост“, констатујући да се српско-хрватски сукоб подно Капитолског брега око овог питања претворио у „микрокозму Југославије“ и да многи конгресмени једноставно одбијају да се изјашњавају „јер не желе да се
_нађу између ове две ватре“.
„Хоће ли Фелман, можда, да и Титу подигне споменик>“ преноси „Пост“ изјаву Бернарда Лукетића, председника овдашње исељеничке Хрватске братске заједнице, који оптужује следбенике Михаиловићевих четника да данас изазивају сукобе и крвопролиће у Хрватској. „Ми се противимо да се на федералном земљишту подигне споменик сараднику нациста. САД не би требало да му учине ту почаст“. Слободан ПАВЛОВИЋ
иначе, нема негативно мишљење: — Већина оцена датих у њему стоји, а ни онај део који се директно односи на Савез комуниста — покрет за Југославију у суштини не захтева посебну реакцију наше партије, рекао је Зоран Чичак.
B.M.
3 daaa RČ LOLA LE RAI VI CO