Борба, 14. 08. 1991., стр. 11
немогућавање штампања
изабраних дела Слободана Јо-
вановића представља култур-
ни скандал и последњу велику забрану
" у српској култури. Такође то је један од
прворазредних догађаја у политичким сукобима у Србији.
Намеру да штампа Слободана Јова-
новића, „Просвета“ је најавила крајем 1983. године. Са истом идејом јавиле
су се нешто касније и „Књижевне но- · вине“. Међу ова два издавача дошло је
до оштрих спорова, којима се нећемо бавити, јер нису битни за ову политич-
ку причу. ~
За свој пројекат „Просвета“ је имала тиху политичку сагласност, коју је добила захваљујући ангажовању неких приређивача изабраних дела Слобода-
на Јовановића. (У редакцијском одбо- ·
ру су били Андреј Митровић, Драгослав Јанковић, Чедомир Попов, Јован
Славољ уб Ђукић _
Слободан | слободе _
==
Пише:
~
Последња велика забрана
Под којим је околностима Градски комитет Београда онемогућио штампање изабраних дела Слободана Јовановића Ф Сукоб две партијске фракције у којем је победила тврђа титоистичка линија Ф „Слободан Јовановић, као ратни
злочинац, никада неће проћи у Београду, нека у то буду сви сигурни“
Ђорђевић, Најдан Пашић, Јован Деретић, Радослав Ратковић, Момчило Зечевић, Сава Даутовић и Радивој Цветићанин). Поуздано се може тврдити да су издавачи имали подршку неколико утицајних политичких функционера, међу којима су Дража Марковић, Шпиро Галовић и Душан Чкребић. Дража Марковић је чак давао савете издавачима како да се публиковање Слободана Јовановића изведе са што мање неприлика. Мада се нигде није јавно изјашњавао, Петар Стамбо"лић се није противио, верујући, по речима Најдана Пашића, да ће уређивачки тим умети да Јовановићеву политичку делатност „стави на своје мес-
“
TO.
Међутим, неочекивано за издавача |
и партијски врх Србије, кренуо је политички погром из Градског комитета Београда, на чијем је челу тада Слободан Милошевић. Најпре се огласило Председништво својим саопштењем у којем се, грубим квалификацијама, супротставља штампању дела Слободана Јовановића, а онда је Градски ко-
митет, имајући на уму овај издавачки |
пројекат, упозорио партијско чланство на „нужност одлучне конфронтације' са реакционарним, посебно националистичким снагама, као и одговорности комуниста за социјалистичку усмереност издавачких планова“.
Овом догађају посвећана је и тзв. радна седница Председништва ЦеКа Србије (ужи састав), која је трајала цео дан и завршила се победом Слободана Милошевића.
„Слободан Јовановић, као ратни злочинац, никада неће проћи у Београду, нека у то буду сви сигурни“, рекао је на тој седници Милошевић, Његова је, такође, изјава да „ко жели да прочита Јовановића, нека оде у антикварницу“. Хајка против издавача
Овакав Милошевићев корак је, на први поглед, био ризичан, јер се тиме конфронтирао са својим партијским друговима из врха Цека Србије. И овог пута се показало, као свих тих година, да је он много боље осећао однос снага него његови политички противници. У овој акцији, Градски комитет Београда је добио свесрдну подршку из Новог Сада, Приштине, Загреба, Са"рајева и од југословенског партијског врха. Низом написа у штампи, посебно загребачкој и новосадској, створила се атмосфера, да, у ствари, покушај
штампања дела Слободана Јовановића ·
ПОДРШКА ПА ПОВЛАЧЕЊЕ: С. Милошевић и Душан Чкребић (Снимио: Иван Дорошки)
представља „упечатљив пример буђења српског национализма“, како је то формулисано у коментару загребачке Телевизије.
Када је почела акција из Градског комитета, потпомогнута активистима са Универзитета, Петар Стамболић се повукао. Према тврђењу сведока, учинио је то под утицајем Милошевића, у: кога је имао велико поверење, и, свакако, из страха да му не припишу национализам. Слично се понашао и Иван Стамболић, који је, иначе, имао пријатеље и одане сараднике управо међу Милошевићевим противницима, али је, у пресудним ситуацијама, увек био на страни Милошевића. Тако је било и овог пута, мада је Иван Стамболић настојао да смири страсти и спречи да се позову на политичку одговорност иницијатори штампања Слободана Јовановића.
Под овим околностима, издавач је одустао од штампања дела Слободана Јовановића, а у партијском врху је договорено да се цео случај стави „ад-акта“ и прекине даља кампања, која „Србију доводи у неугодан положај“.
Међутим, у политици није довољна само победа: добре прилике се морају максимално искористити. Тако се може разумети зашто је Градски комитет, и поред договора о прекиду по-
" литичке ватре, јонг више појачао хајку.
Увек будан, Савез бораца је овај издавачки подухват назвао „политичком диверзијом“, а графичари штампарије „Култура“, наравно под притисцима, изјавили су да неће штампати књиге „ратног злочинца“. Главни носилац ове акције била је Комисија за информисање Градског комитета, коју је водио др Живорад Миновић.
Јовановић против Јовановића
На седници Комисије за информисање (30. јануар 1985.), уводничар Слободан јовановић ударао је по своме имењаку и презимењаку као по старој канти: „Зар смо дошли дотле да се наша издавачка предузећа не само утркују, него и отимају о дела Слободана Јовановића, који је био на челу емигрантске владе, осуђен као ратни злочинац и у чијој је влади министар војске био Дража Михаиловић2“ у
Слично је говорио и др Живорад Миновић (30. јун 1985), који је, поводом штампања Слободана јовановића, рекао да „не можемо допустити никакво кокетирање са национализмом и антикомунизмом у име некакве тобожње демократске широкогрудости“.
Ништа ни Миновићу ни Јовановићу, главним уредницима „Политике“ и
СРЕДА, 14. АВГУСТ 1991. ГОДИНЕ 1
потом популаришу штампање дела Слободана Јовановића, који више није био злочинац, него „великан српске културе“.
Четири године касније, у интервјуу „Дуги“ (20. фебруар 1988.), Душан Митевић је дао посебно место овом догађају у припреми Осме седнице: „To je била прва чарка, која је указивала на даљи правац идејних подела. до којих ће доћи у СК Србије“, рекао је Мите-
_вић.
_ Као што се види, он нагласак ставља на „идејне поделе“. Из тога се може извући закључак да је обрачун на Осмој седници био између небудних комуниста, који су за штампање Слободана Јовановића, и оних правих, који су против тога, што је поражавајуће за Осму седницу, која се сврстава у историјске догађаје српског друштва. Како, затим, објаснити да је, неколико година касније, уз општи хвалоспев у штампи, за време владавине Милошевића, штампан Слободан Јовановић У томе је учествовао и Митевић самим тим што је стајао на челу Телевизије, која је са пажњом подржала овај издавачки подухват. Да ли то значи да је и сам Митевић дошао на исте „идејне позиције“ својих некадашњих политичких противника2
Митевићева изјава само потврђује, оно што се већ тада видело, да је у целој овој причи споредно штампање Слободана Јовановића. То је био само згодан повод у сукобу две партијске фракције у којем је тврђе титоистичко језгро ојачало свој положај. Од тада је још утицајнија професорска група са Универзитета; потиснути су Шпиро Галовић и Јован Деретић; Најдан Пашић није више персона грате у српској политици. Чак је привремено склоњен и одани Првослав Ралић, јер „није способан да спроведе акцију“, да би се Осмом седницом поново вратио.
Осипање српских кадрова
Да би се разумело како је Милошевић постао прва политичка личност у Србији, са неограниченом влашћу, по-
' требно је укратко се вратити новијој
историји.
Мада су све југословенске средине пролазиле кроз кадровске чистке, Србија је била на највећем удару. Први је отишао Сретен Жујовић. А затим, под различитим околностима, Благоје Нешковић, Александар Ранковић, Коча Поповић, Добривоје Радосављевић, Јован Веселинов, Марко Никезић, Мијалко Тодоровић, Мирко Тепавац, Латинка Перовић, Мирко Чанадановић, Шоти Пал, Геза Тиквицки, да не помињемо друге и треће функционерске редове у којима је било способних политичара. Титову смрт су на власти дочекали Петар Стамболић, Дража Марковић, Никола Љубичић, Добривоје Видић, Милош Минић, Тихомир Влашкалић, Душан Чкребић, и најмлађи међу њима, Иван Стамболић. Највећи утицај су имали Петар Стамболић и Дража Марковић. Милошевић је тада на челу Беобанке и волонтерски обавља дужност председника Општинског комитета Стари град.
Из ове гарнитуре, први је отпао Милош Минић, после дугогодишњег сукоба са Петром Стамболићем и Дражом Марковићем. Иза тога је склоњен на споредније функције Тихомир Влашкалић, који је десет година био председник ЦеКа Србије, најдуже у историји српске КаПе. Како је растао утицај Ивана Стамболића, слабио је положај Драже Марковића, који је дотао у сукоб са својим дугогодишњим политичким _— пријатељем, – Петром Стамболићем, да би 1986. отишао у пензију.
Корак по корак, Иван Стамболић је 1984. постао прва политичка личност Србије, јер је и Петар Стамболић отишао у пензију, а Николи Љубичићу, Добривоју Видићу и Душану Чкребићу, колико год су имали важна места, поред тадашњих односа снага у Рководству није била светла перспектива, односно у великој су мери зависили од Ивана Стамболића, који је тада имао сву кадровску политику у својим рукама.
„Експреса“, није сметало:да петгодица „ . _ . _ (Наставићесе). |. .