Борба, 29. 08. 1991., стр. 11
- Осма седница је представљала са"мо ритуалну, тријумфалну промоцију Слободана Милошевића, после трогодишњег, постепеног освајања власти. Захваљујући телевизијском преносу, епилог сукоба у врху Србије одвијао се пред очима јавности. Била је то велика телевизијска представа. Дубоко у ноћи, као за време дочека нове године, у многим кућама су горела светла, док се у згради Скупштине Србије рађао нови вођа.
Обрачун је био типично титоистички. У оквиру исте идеологије, у борби за власт, сукобиле су се две фракције, а победио је вештији и бор-
'бенији, Слободан Милошевић, који је иза себе имао снажан партијски апарат и агресивне поданике, којима де-
мократске скрупуле нису реметиле
- сан
ченом, па су због тога изостављне и "важне појединости, нећемо се бавити
Сад се народ пита...
У овом тексту, просторно ограни- ·
ФЕЉТОН
Славољуб Ђукић (17)
У првој фази свога политичког успона, чак и после Осме седнице, Слободан Милошевић је иступао као ортодоксни титоиста, којем је заштитни знак од-
нос према „личности и делу друга Тита“, а онда је, скоро преко ноћи, срушен култ вољеног вође и створен нови култ
судбинама људи, који нису били на победничкој страни, и мучним крајем једног великог пријатељства, које није одолело искушењима политичких ам_биција. Неће се, такође, наставити казивање о новом режиму у којем су сва _ мерила, радна и политичка, одређива-
“на критеријумом односа према Осмој.
седници. („Диференцијација није потпуно извршена, јер још мма оних који друкчије мисле“, поручивали су комунисти Светозарева). То је друга и дуга прича. Али је потребно нешто рећи о односу Милошевића према слобода-
_ ма, о његовим политичким погледима и карактеру власти.
Упадљиво је најпре да је Милошевић умео да бира савезнике и политику која, у одређеном тренутку, учвршћује његов положај. У првој фази, чак и после Осме седнице, он је иступао као ортодоксни титоиста, који шиба по идеолошким неистомишљеницима, а заштитни знак му је однос према „личности и делу друга Тита“. Та политика је била потпора у освајању власти и он се њоме обилно служио. У чему је Павловићев грех
Мада је случај Драгише Павловића везан за однос према Косову, карактеристично је да се у првом саопштењу за јавност Косово помиње само у полуреченици. Ударни став гласи: „Већ дуже времена се успорава активност и
ботолеритне опортунистичко понашање у спровођењу задатака идејног пленума, у утврђивању одговорности оних који, у својим иступима, каљају углед и дело друга Тита, тековине и вредности наше социјалистичке револуције, као и оних који су такве узимали у заштиту. Иступање Драгише Навловића је израз нејединства, које омета и блокира спровођење утврђених задатака на решавању најкрупнијих проблема друштва, посебно кад је реч о енергичном спровођењу утврђене политике о Косову.“
Дакле, према овом саопштењу, главни је Павловићев грех што је „каљао углед и дело друга Тита".
Пре почетка Осме седнице, одржан је свечани скуп ЦК Србије посвећен педесетогодишњици доласка Тита на чело Партије. Мада је ова свечаност раније планирана, вешто је искоришћена у политичком сукобу. У уводном реферату, Милошевић је нападе на Титово дело назвао „хулиганским“, имајући, свакако, на уму насловну страницу „Студента“ и оклевање Драгише Павловића.
„Титова стваралачка мисао и његово револуционарно дело успостављају и данас, као и некада, мостове разумевања међу генерацијама... Не можемо
__ прихватити покушаје да се, под видом "демократског дијалога и у име откла-
ДОБРИ ОДНОСИ СА АКАДЕМИЈОМ:
њања узрока кризе, оспоравају Титово дело и личност“, рекао је Милошевић.
Са Титом је увек ишла и Армија, коју је Милошевић респектовао и са њом одржавао блиске односе, најчешће преко: Љубичића. Има доста индиција да је и говор министра Народне одбране, Бранка Мамуле, на састанку комуниста Армије, био у функцији сукоба у врху Србије. Уз велики публицитет, његов говор је објављен на сам дан почетка Осме седнице. Мамула је рекао да се одлуке „ЦК Југославије морају спровести, или ће сукоби на Косову отворити питање безбедности земље“. А Павловић је оптуживан да се супротставља закључцима ЦК. У том смислу су се многи говорници позивали на Мамулу, а на састанку Председништва СК Југославије, реферишући о исходу Осме седнице, Милошевић је рекао: „У целини мислим да је ова седница, заједно са седницом Комитета ЈНА, посебно говором друга Мамуле, афирмација политике СК на јавној сцени и на демократски начин“.
Друга смрт Јосипа Броза
Када је почела да расте Милошевићева слава, Срби су га прихватили као новог југословенског Тита. Доста је песама, у том смислу, испевано (митинг у Титовом Врбасу, 29. августа 1988: „Сад се народ на велико пита, ко ће нама да замени Тита. Сад се знаде ко је други Тито, Слободан је име поносито“). Али, ова протитовска идила није дуго трајала. Да би се створио нови
Милошевић, Чкребић и Каназир
мит, требало је срушити култ Јосипа Броза. У првој фази Милошевићевог политичког успона, Тито му је био по-
уздан ослонац. А у другој, када се тај ·
материјал истрошио, Тито је постао сметња. Мада Милошевић, до дана данашњег, ни у једном свом говору није оспорио Титову личност, пустио је да се на страницама новина његово име ваља у блату. Није испољио жељу да заустави ову лавину, која се са огорчењем сручила на Тита због положаја Републике Србије. Тада је настала позната опаска (да ли Борислава Михајловића Михиза, или Матије Бећковића2) да је Милошевић први југословенски политичар који је схватио да је Тито, заиста, умро. Доба седмогодишњег политичког вакуума („После Тита — Тито!“) заменило је доба националних лидера, а то место је најпре изборио Слободан Милошевић.
Његов узлет у небо у најближој је вези са стварањем масовног националног покрета, који је спонтано настао на Косову, а затим је захватио Србе у свим југословенским крајевима. Међутим, до овог заокрета, дуг је и кривудав пут. Прва колебања су настала поводом Меморандума, када је он бранио титоистичко братство и јединство и, истовремено, избегавао јавну осуду овог документа.
После боравка у Косову Пољу, код њега се примећује велика промена, али и касније он је крајње обазрив. Уочи седнице ЦК Југославије (26. јун 1987.) он се, заједно са целим српским вођством, супротстављао протестном доласку у Београд Срба и Црногораца са Косова. То тврди Мирослав Шоле-
ЧЕТВРТАК, 29. АВГУСТ 1991. ГОДИНЕ 11
вић, који је, заједно са још тројицом Косоваца, разговарао са Милошевићем четири дана уочи партијског пленума. Уосталом, Председништво СК Србије, на чијем је челу био Милошевић, издало је тада саопштење у којем се каже да „националисти, посебно неки из Београда, настоје да остваре свој непријатељски утицај на Косову“ и додаје: „Националисти покушавају да у редовима српског и црногорског становништва на Косову, ширењем гласина и политичких интрига, организују масовно окупљање и долазак у Београд у време одржавања ЦК СКЈ, с циљем да се изазову нереди и, на тај начин, омете одржавање пленума и спровођење закључака".
Потпуни преокрет настаје у лето 1988, када је Милошевић прихватио легитимност покрета, ставио се на његово чело са великим ауторитетом и подршком народа, помоћу њега изменио Устав Србије, чиме је учврстио сопствену власт.
На челу националног покрета
Парадокс је, да је српски национални покрет први у Југославији разорио комунистички режим, али је истовремено Милошевић, уз српство, сачувао облике комунистичке владавине. Он се до последњег даха борио за јединствен СК Југославије (ванредни конгрес), а Србија је последња прихватила вишестраначки систем. Монопол једне партије, са снажним професионалним апаратом и уходаном технологијом власти, најлакше је обезбеђивао егзистенцију аутократског режима. Те помоћи Милошевић се одрекао тек када није имао другог излаза.
На почетку овог фељтона је речено
_ да је Милошевић имао две различите
фазе односа према интелигенцији: прва, освајање власти у сукобу са политичком интелигенцијом и слободама; друга, учвршћење власти уз помоћ
дела интелигенције и ширења слобо-
да, али и манипулације слободама.
Још фебруара 1987, Милошевић је овако говорио: „Не може нама антикомунистичка опозиција да намеће лажне дилеме — да ли метод „књигом на књигу“ или административне мере, па ће, ако се случајно потегне било каквим административним средствима,
· аутоматски на СК пасти оптужба за
стаљинизам и догматизам. Разуме се, предност ћемо давати идејној борби кроз полемику и борбу мишљења у науци, уметности, у свим облицима културе рада и другог стваралаштва. Али, нама мора бити јасно да се не можемо одрећи административних средстава. Административна средства, такође, спадају у средства којима располаже ово друштво... Има много примера у историји међународног радничког покрета који показују да је либералистички, или млак однос према класном непријатељу, имао најдалекосежније, разарајуће последице за успех покрета, за укупан развој друштва, за развој демократских односа“.
Још у пролеће 1988. режим у Србији је био одбојан чак и према делу интелигенције који је био ангажован у стварању српског националног програма. Скупштина Удружења књижевника, на којој је усвојен документ о уставним променама и прокламовано плуралистичко друштво, дочекан је на нож као „милитанти скуп антикомуниста“, како је то формулисано у коментару „Експреса“.
Омекшавање режима према национално оријентисаном делу интелигенције почело је у лето, а приближавање тек у јесен 1988. Да су сукоби заборављени, јавност је могла да закључи из „Политике“ која је обавестила читаоце (6. јануар 1989.) да је ову новинску кућу посетило руководство српске Академије на челу са Душаном Каназиром. После двочасовног разговора, како је саопштено, Каназир је предао листу „Политика“ и др Живораду Миновићу плакету и значку Српске академије поводом стогодишњице ове научне и културне установе. Све је заборављено, хумореска „Војко и Савле“ се више не помиње, Меморандум више нико не напада, политички званичници са уважавањем говоре о Академији, склопљен је савез.
(Наставиће се)