Борба, 29. 08. 1991., стр. 23
KVJITVPA
ПРОФ. ДР МИЛОШ ЋИРИЋ: ГРБ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Крст са четири оцила
Најстарија друга српска херал на је на Дечанском полилеју, краља Стефана Уроша П Мил
Крајем септембра, Народна скупштина Србије требало би да усвоји решења српских националних симбола — химне, заставе и грба. Владина Комисија за избор државних симбола Републике Србије усвојила је предлоге за химну и
заставу, док је због разлика у мишљењима чланова Поткомисије, предлоге
решења грба препустила расправи стручњака за хералдику.
У намери да подстакне стручну, хералдичку анализу предложених решења грба Србије, „Борба“ у неколико наставака доноси текст професора хералдике на београдском Факултету примењене уметности др Милоша Ћирића. Коментаришући понуђена решења, и излажући историју српског грба, професор Ћирић објашњава: како су настајали српски грбови и ко су били њихови сликари; када се најраније појављује двоглави орао у грбовима Европе, и
када је настао најстарији српски двоглави орао;
шта је, према стандардима
хералдичке науке, аутентични српски орао; и када, каком зашто се у грбу Србије из 1882. године, који представља једно од понуђених решења за будући грб Србије — уместо немањићког — појавио германски орао...
Сви средњовековни државни грбови у Европи, своде се на свега шест главних хералдичких фигура:
1) Потпуни крст (крст преко целе површине штита; такав је и српски хералдички крст), 2) Једноглави орао, 3) Двоглави орао (као прва српска хералдичка фигура), 4) Фигура лава, 5) Крин (љиљан) и 6) Змаји друге сродне фигуре (грифон, медвед, змија). :
1) Цртеж детаља са великог престоног печата краља Стефана Твртка 1 (краљ Србије 1377-91).
Исти такав печат поновљен је и код краља Стефана Дабише (1391-95). Грб Србије са једном фигуром, српским двоглавим орлом на штиту: један врат са две главе и колутом, који се назире и на репу; крила су стешњена у изразито издуженом
2) Грб Србије са фигуром двоглавог орла, на новцу деспота Стефана Лазаревића – (1402-27. – Правилан штит; двоглави орао је „немањићког типа“ са једним вратом и две главе; са колутом на врату и репу; због компоновања орла у штит крила су сужена, али је једно ипак благо искошено; „рамена“ крила су обла и нижа од глава.
Постоји неколико старијих описа српског грба са двоглавим орлом, али нису сачувани. Са ова два примера из „прелазног периода“, видимо како се Србија крајем ХЛУ и почетком ХУ века дефинитивно симболички идентификовала и на хералдички начин, али само са првом хералдичком фигуром: белим двоглавим орлом „немањићког
„ типа“. Па
8. Друга српска фигура
Најстарију другу српску хералдичку фигуру: крст са четири оцила имамо сачувану на Дечанском полилеју. За овај полилеј А. Соловјев каже: „Поклон је, нема сумње, још осниваоца краља Стефана Уроша п Милутина (краљ Србије: 1282-1321); сачуван У цркви Св. Прохора Пчињског (сличан полилеј, само без орлова у ман. Зерзи)“ што значи, око 1300. „Може се само нагађати да се овај знак раширио у Србији од 1346, када су непосредно
преузете византијске титуле...“ Ћирковић). o • ДЕА e 26009900e,
Средњовековна немањићка држава оставила је српском народу ове две раздвојене хералдичке фигуре и царску круну византијског типа (реконструкција). ЗАТВОРЕНО ОГЊИЛО
УДА 17 ОТВОРЕНО ОГЊИЛО
А Б
„Обновљена Византија почела (је) да се служи од краја ХШ века новим амблемом који је постао породични грб Палеолога а тим самим и грб царевине — то је златни крст на црвеном пољу, са четири слова В која се тумаче и као огњила“ (А. Соловјев).
Сличност са српским оцилима, најкраће речено: византијски знаци су „у вези са словом В, док српска личе на слово С“ (А. Соловјев). Као облици,
_ европска оцила „могу да буду ОТВО-
дичка фигура — крст са четири оцила — сачуваза који А. Соловјев каже да је поклон оснивача утина (око 1300. године)
РЕНА и ЗАТВОРЕНА“, што значи да су „затворена“ византијског типа, као слово В, а да су „отворена“ српског типа, као слово С.
У раном и у средњем веку поред „ратних симбола“, постојали су и „ратни покличи“, где би се једино могла уклопити и пригодна изрека „Само слога Србина спасава“, коју је лансирао 1860. официр и песник Јован Драгашевић (1836-1915) у својим родољубивим песмама.
Ако претварамо ОЦИЛА у СЛОВА ми свој симбол поистовећујемо са византијским; негирамо наше симболично значење да су оцила „знаци ратног огња“, и везујемо свој симбол само за један историјски догађај у Војводини, после 1848.
Крст са оцилима практично је афирмисала „илирска хералдика“, од краја ХМ! века, али увек одвојено од прве фигуре, двоглавог белог орла, сем грба Мрњавчевића — где су обе фигуре спојене, али је све обрнуто у боји, као у негативу, и са орлом у крсту.
У „илирској“ хералдици је сачувано предање и сећање на хералдику Царевине Србије, али је и накнадно измишљено све оно што је недостајало у претходном периоду и додато оно што је ново у хералдици. Али, без обзира како је настала и чему је све служила „илирска“ хералдика, од краја ХУГи у ХУП веку, и „ма колико ниско критика морала узети апсо. вредност њихових дела“ (Новаковић), ми морамо бити захвални тој „западној или далматинској“ хералдичкој литератури. Она је, свакако, одржала континуитет између немањићке и новије српске хералдике.
9. „Илирски“ двоглави орао
Данас, у трагању за аутентичним српским орлом, морамо се оградити од овог хералдичког периода који не познаје „немањићког орла“. То је орао са „немачког језичког подручја“, са подигнутим или хоризонталним крилима, раздвојеним вратовима, а често и црне боје.
1) Петар Охмучевић: Грбовник, 1590. Орао Немањића изнад сложе-
ЧЕТВРТАК, 29. АВГУСТ 1991. ГОДИНЕ 23
(3)
ног грба цара Душана. 2) Мавро Орбини: Краљевство Словена, Пезаро 1601. Грб куће Немањића у сложеном грбу Стефана Немање. 3) М. Адолф Алтхан: Грбовник, Болоња 1614. Грб куће Немањића у сложеном грбу цара Уроша. 4) Грбовник Музеја примењене уметности у Београду, око 1620. Орао Немањића изнад сложеног грба цара Душана. 5) Грбовник Народне библиотеке у Београду, око 1640. Грб куће Немањића у сложеном грбу Стефана Немање. 6) Фојнички грбовник, 1675. Једноглави орао у породичном грбу Мрњавчевића. 7) Фојнички грбовник, 1675. Грб куће Немањића, са црним орлом, у сложеном грбу Стефана Немање. 8) Оловски грбовник, 1689. Грб куће Немањића у сложеном грбу Стефана Немање, са два крина.
10. Крин у српском грбу
Два крина у Новаковићевом грбу из 1882. преузета су из „илирске“ хералдике. „Љиљани су, како је приметио већ Новаковић, присутни на новцу од Милутиновог времена, али нису нигде били укључени у веће хералдичке целине. Може се само наслућивати да су у штит доспели под утицајем Угарске...“ (С. Ћирковић). Код Срба су љиљани били само „бризуре“. БРИЗУРЕ су уметнути хералдички ликови у грбове (звезде, цветови, кружићи). Већ у грбу Краљевине СХС, 1918. љиљани су склоњени, као сувишни, јер је орао тада добио три штита на грудима (српски, хрватски, словеначки). После 1 светског рата почиње период савремене хералдике, која се клони „украшавања“, као и код ране хералдике.
11. Хералдичка конструкција орла
Новаковићев грб из 1882. добро је блазониран, али двоглави бели орао није аутентичан: нема карактер српског „немањићког орла“. Према хералдичкој конструкцији орла, овај од сликара барона фон Штрела, припада једној другој конструктивној групи, карактеристичној за германске орлове, још од почетка ХШ века.
1) Конструктивна шема немачког једноглавог црног орла, са вертикалним крилима у горњем делу јако савијеним. 2) Печат аустријског војводе Бабенберга, из 1203. (положај главе: „орао који се моли“). 3) Немачки Адлер на штиту, око 1300. 4) Савремени немачки грб из 1950.
Ова конструкција орла, преко западних хералдичких решења, повремено је „прелазила“ и у решења српског орла. У њима су и даље сачуване главне домаће карактеристике: композиција орла у кругу са раширеним крилима, један врат са две главе и колутима на врату и репу и лиснати реп, али „рамена“ орла нису мека и o6ла, него изразито савијена, као у конструкцији немачког Адлера. Постоји још један утицај, када су главе орла високо подигнуте (орао који се моли), што је значајна особина раног Адлера, али не и „немањићког орла“. Српски двоглави орао је имао хоризонтално постављене главе, а понекад чак и благо спуштене.
(НАСТАВЉА СЕ)