Борба, 25. 09. 1991., стр. 22
22 сре 25. БИТЕФ
аапај за
25. СЕПТЕМБАР 1991. ГО
КУЛТУРА
ођом
„Борис Годунов“ А.С. Пушкина у режији Јурија Љубимова и извођењу ансамбла Театар на Таганке из Москве
Оно чиме се Љубимовљева поставка Пушкиновог „Бориса Годунова“ понајпре намеће јесте жестока, скоро физичка експресија, која није само извучена у први план, него и бачена преко првих редова у гледалишту тако да они остају заглухнути горљивошћу којом
_глумци извикују своје пасаже. Из овог се већ да наслутити да је ова поставка слична својеврсном сценском ораторијуму у коме су дијалошке партије главних актера тек део општег, колективног мизансцена, који треба да изнесе и главну идеју представе. А она је тако глобална и очигледна да се граничи са општим местом: реч је о народу који се третира као аморфна и поводљива маса која с једнаким жаром извикује своје старе и нове властодршце. Изгубљена и смушена, несрећна чак у ин-
Љубимов позвао Пајовића на Таган ку
У својем досадашњем постојању, БИТЕФ је београдску публику упознавао са највећим светским позоришним достигнућима. Увођењем програма УУ нон-стоп, БИТЕФ светски аудиторијум упознаје са југословенским театром. Ова тенденција се остварује већ и пре окончања овог програма. Јуриј Љубимов је, пошто је видео представу „Слика Доријана Греја“, позвао Дејана Пајовића и његову плесну трупу да гостују у Театру на Тагањке, Kao M
на даљу сарадњу. Наиме Љубимов је позван да учествује на фес-
тивалу посвећеном миту о Електри који ће се следећег лета одржати у Грчкој. Јуриј Петрович је одлучио да Софоклову верзију овог мита реализује у сарадњи са Дејаном Пајовићем и плесном
трупом Битеф театра.
БЈ.
тервалима упражњеног пре-.
стола, Љубимовљева сценска скупина као да вапије за неким пред ким ће погнути главу и чија ће воља за њу бити закон. Чак и бојари, довољно лукави да уоче то, немају снаге и смелости да се лично наметну, да се издвоје. Зато је довољна тек дрскост једног младог калуђера, по природи ви-
ше авантуристе него смиреног монаха, да их привуче под свој стег. А нар , ко народ, понеће га на рукама, равнодушно прихвативши и његово обавештење да су најужи чланови бивше царске породице самоиницијативно испили отров. Љубимов ту идеју универзализује тиме што глумац који иг-
ра Бориса Годунова на крају излази пред гледалиште са питањем зашто ћути2 Зашто и оно не кличе новом цару, самозванцу Димитрију2
Да ова његова идеја важи за сва времена Љубимов жели да што очигледније посведочи и костимографским решењима: актери су обучени од кожних мантила КГБ-а и одеће савремене грађанске класе до дроњака и стилских костима седамнаестог века. При томе је актеру који игра Шујског предодређено да више каже тим кожним мантилом и реском говорном фразом него
суптилнијом глумачком обрадом лика. И монах Гриша, по-
тоњи самозванац Димитрије, спољном експресијом гради
свој лик, а све што су остали чланови глумачке скупине могли да додају, као било какву персонализацију лика који тумаче, сводило се на ироничне или комичне детаље. ·
Сведена, пре би се рекло упрошћена сценографија, само
је следила контуре овако упрошћеног мизансцена.
_ РАТНИ СТРИПОВИ
Капетан Драган, муповци, книнџе, уф, траш, банг—банг главни су елементи стрипа Ф9 Наставак следи, јер, и од рата се живи
Сви „најбољи“ елементи масовне стрип продукције присутни су већ на насловној страни „Книнџи“, новог стрипа издања „Политике“. Снажан младић у акцији, добро наоружан, око њега све гори, и, наравно, у позадини жена. Лепа и нашминкана са нехајно пребаченим реденицима преко витког тела. Мирко и Славко су поново међу нама, сада преруршени у „Витезове српске Крајине“, како гласи и поднаслов пројекта.
Капетан Драган, муповци, |
книнџе, локација САО Крајине. Хаи, уф, траш, гнур, стомп, смацк, банг-банг, тра-тра, главне су речи у међусобној конверзацији два зараћена народа. Остатак дијалога је посвећен моралисању и идеолошкој пропаганди. Звучи познато. Цртеж је униформисан, драматургија стрипа очајна, а
( ниси ово | / _ АИСАМ ЈА |
МОШЕ. А [ТЕБИ МАЛА. МАЛА ~. | A (AC AUGAHNME : НЕ ЈЕДЕ БОРУ |
"A AMAMUE".
1 | | · \| ~: { | У EJ
све заједно АНИ праве намере: зарадити паре на ратној несрећи. И заглупити децу, којој је овај стрип, на жалост, намењен. Било је лепше одрастати на „Алану Форду“, „МандраŠo и „Калифу уместо кали-
а“.
Имајући у виду набројано,
није чудно да су црно-бели односи проткани општим мести-_ ма: Храбри борци, намагарче-_
ни противници. једни памет-
ни, други глупи. Мушкарци су прави мушкарци, а и жене су
то понекад. А после ратних операција нађе се времена и за шалу, па и за јањца на жару. Заливеног гранатама од 120 мм, а богами и већим. Уз неправду према женама борцима које немају своје име (можда би се могао организовати конкурс за име жена „Книнџи“, као што оне из Лике зову „Линџе“). И још пише да је ово број 1, што подразумева наставак излажења. Јер, и од рата се живи.
'И. ПЕТРОВИЋ
ИЗЛОЖБЕ
певана E: Me A -AOe iMac. zeta ји ата ze
На „циљу“ најбољи
Јесења изложба УЛУС у Уметничком павиљону
„Цвијета Зузорић“
Добра посећеност „јесење изложбе УЛУС-а“ у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ могло би, само по себи, да значи бар две ствари: или се ради о неком штосу па то знатижељнике привлачи у овај простор или је, напросто, реч о занимљивој изложби. Како овде штосова нема, бар што се тиче изложених дела, а и (готово никакве) пропаганде — „дилему“ не би_ било тешко разрешити. Заиста на први поглед „Јесења изложба“, иначе можда и најзначајнија ликовна манифестација Удружења ликовних уметника Србије изгледа посве репрезентативно.
После првог утиска, тек кад уследи педантнија анализа
препознају се добро познате
„оронуле фасаде“, већ много пута негде другде и много раније виђена тема жичано-металних „колажа“, „страсан загрљај“ сирових боја и широких потеза. Али, све те недостатке, који умањују али не негирају репрезентативност изложбе вешто скрива атрактив-
на поставка. Из каталога из-'
ложбе се, нажалост не види ко је аутор тог успелог подухвата, мада се у неком нормалнијем свету таква умешност посебно
· вреднује (истиче) и може бити
(и бива) професијом.
На изложби су представљена дела оних уметника који излажу по позиву и оних који
"су самоиницијативно конку-
рисали (и прошли конкурс).
" Да је којим случајем назначе-
но који су уметници позвани а
"који су прошли жирирање он-
да би се и одређеније могла пратити наговештена дисхармонија у квалитету и дометима изложеног. Мимо тога, ипак, остала би замерка да скулптури, на пример, било да се ради о позванима или конкурисању — није посвећена адекватна пажња, па се реално стање у српској скулптури тешко може и наслутити. И, мада су хвале већ упућене поставци она је ипак згрешила код постављања једног доброг дела, монументалне скулптуре Радомира Кнежевића „Небо и
сјај“ у скучено предсобље главног улаза Павиљона.,
Мора се признати, ова је изложба омогућила и увид у актуелне проблеме којима се уметници баве, у „личне узлете“ једног броја већ познатих и признатих уметника (Вера Божичковић, Рада Селаковић...), али и открила — као у случају младог вајара Марка Кратохвила нове домете у српској савременој уметности. Представила вредно а мање познато дело Божидара Шлазинића... ;
Маном се не би могло сматрати што је правилником изложбе ауторима омогућено да пријављују (и излажу) радове без обзира на годину настајања. Уосталом колико је оних што им свако ново дело личи на (њихово или туђе) раније виђено. А, ако се узме у обзир да је „главни згодитак“ изложбе право на монографију што не би и они сад већ посустали(ји) имали право да конкуришу на овај „сан сваког уметника“. Оваква награда, када се заиста одабере вредан и квалитетан уметник превазилази личне „егоистичке побуде“,
онда је она на добробит много _
ширег круга људи и значајан допринос културном животу
"средине:
Извесно је да је све омашке
· (или „омашке“) ове изложбе
лако опростити и превидети
_ кад је добитник награде, права
на штампање монографије прави уметник. Кад је начињен исправан избор. А, ове је године то Бора Иљовски. Избор овог изузетно значајног сликара коме би у следећих годину данг или бар у неко догледно време требала „изаћи“
монографија „Јесењој изложби“, без сумње, даје поштовања вредан дигнитет (прошле је године то вредно признање добила Олга Јеврић). У старту као и на свим тркама — учествују многи, али на циљ стижу најбољи. Тај професионални однос јесењих изложби УЛУСга, посебно је важно — није
нарушен. _ Саво ПОПОВИЋ
Мимо политичке контроле
Београд. — Представници неколико већих задужбина у Србији окупили су се данасу Београду да би размотрили Нацрт закона о задужбинама и фондовима и упутили заједнички став предлагачу закона — Министарству културе Србије. Највише примедби упућено је на члан нацрта којим се предвиђа да Министарство културе одобрава оснивање задужбина и фондова. Указано је да је задужбинарство приватни и хуманитарни чин, који не треба да подлеже контроли политичког фактора.
Нацртом закона предвиђено је и обнављање рада оних задужбина и фондова чија је имовина својевремено национализована те им се делатност угасила. о (Танјуг)
75. годишњица
Пулицерове награде
Њујорк. — Више од 300 ранијих добитника Пулицерове
"награде прославило је ових да-
на у Њујорку 75. година те угледне америчке награде, која се додељује за достигнућа у новинарству, књижевности и музици.
Награда се додељује једном годишње из фонда покојног Џозефа Џулицера издавача више листова. За делатност у државној служби додељује се златна медаља, а награђени у другим областима добијају по 3.000 долара.
На јубиларној прослави, a ржаној на Универзитету К лумбија званично су уручене и овогодишње 22 награде. Међу добитницима је био познати
писац Џон Апдајк, награђен ·
Пулицером по други пут, сада за роман „Зека се смирио“. (Танјуг)