Борба, 25. 09. 1991., стр. 23
BOPBR
KVJITVPA
ЗАШТО ЈЕ СОЛЖЕЊИЦИН ЗАУСТАВИО ЦРВЕНИ ТОЧАК (11)
Плурализам аблуда и лажи
Након свих спорова и након окончаног романа, „Црвени точак“ Солжењицин остаје писац и пророк, русофил и неословенофил Ф Следећи логику старице Матрјоне, он верује да свет неће спасити филозофска истина, већ
популистичка правда
Догодило се да се последњи „чворови“ романа Црвени точак, есеј о томе како уредити Русију и одговор Солжењицина — један од одговора на који ћемо се осврнути — под, насловом Наши плуралисти, по самој структури текста, ни по чему не разликују.
Моралиста се определио да суди, пророк неће да напусти улогу јер верује да га време потврђује. Знак на тамници
А одговор је обухвато конач-
на изјашњавања — о Русији, о
слободи, о демократији и плу-
рализму, о Исток и Западу, о
оној „новој речи“ коју и у на-
шем веку Русија треба да по-
нуди свету — и себи. Ваља ис-
таћи да је Солжењицин вешт
- полемичар. Он се одлично сналази и с текстом и с кон-
текстом својих опонената, пре-
цизно одговара и брани се од
напада да је неки „нови ајато-
лах“, да је присталица „теокра-
тије“ и да не прихвата плурализам. Међутим, када се из
обиља реторике и мреже силогизама извуку коначни судови
остаје истина — видљива иако
су је полемичари упрошћава-
ли обавезно — о Солжењици-
ну који верује у мисију велике
земље, у месијански дух пра- ·
вославног Истока који се једини може одупрети налету западњачке индиферентности. Наивно би било помислити — а многи ту управо и греше — да Солжењицин проблеме упрошћава, да губи смисао за углове историјских виђења. Ако му, примера ради, замеримо да није много наклоњен демократији он одговара, у стилу своје беседе у швајцарском селу Апенцелу, да демократију не треба апсолутизовати и да не постоји само западни и западњачки тип демократије. Биће демократије се нај— боље исказује, то је и суштина његове утопије, у некој комбинацији западне демократичности у јавноме животу и свега оног што је сачувано на Истоку као непосредни однос међу људима мерен и измерен људском топлином и добротом, мерилом не филозофске апстрактне „истине“ већ народне и народске-праведничке „правде“ и правичности. Разуме се да такав одговор није нешто што ће сваког задовољити — али смисао који се намеће из његових уметничких дела иде у том смеру. Ипак. за њега истина је само једна и Божја, а „плурализам заблуда и лажи“ је интелектуална обмана. С таквим идејама он се не уклапа у духовну сферу данашњега Запада, а у просторима данашњег Истока га прихватају неки за које би он пожелео да му никада не буду сапутници. Велики писац и сам зна да је свеједно да ли се „на тамници налази крст или црвена застава“
јер простори слободе се освајају мимо свих симбола — или се не освајају.
Остаје, и након свих спорова и након окончаног романа Црвени точак писац и „пророк“, русофил и неословенофил али отворен за све друге и другачје. А у ком смеру ће се опет покренути црвени точак историје и судбине, онај библијски точак бивања то неће бити ствар литературе већ нечега о чему литература, као и свако стваралаштво, може само слутити. А Солжењицин остаје уз логику старице Матројне — свет неће спасити филозофска „истина“ већ популистичка „правда“. То је коначни одговор али само када се ствари заоштре до консеквенци. У противном, има и других одговара на ову енигму звану Солжењицин.
Духовни дарови
А консеквенце су понуђене и брзо и у смислу за који сам Солжењицин не би морао бити „крив“.
Познати слависта, и увек опрезан у коначном просуђивању таквих проблема, Виторио Страда изричито тврди да нема ни говора о некаквом Солжењициновом _„национализму“, ни говора о одбијању демократије јер он се налази на средини, „у центру“ између Русије и Запада. Он снагом свог духа мири Исток и Запад, спајајући духовне дарове сачуване у православљу с оним обиљем дарова хришћанске истине какви су нам сачувани у западњачком католицизму.
Наравно, Страда Солжењицинову „утопију“ чита у свом духу обавезног екуменског кључа, али то не значи да нису у праву и сви они који проблем „заоштравају“. Утопије су, за разлику од прецизних филозофских, _—_интелектуалних концепата, довољно простране за најразличитија тумачења. Наравно, можда и духовито Виторио Страда смеће с ума да је дух утопије тоталитаран, да се из најплеменитије људске помисли рађа демон зла и репресије. Но, он не иде у шира примеравања, он једноставно тако чита најновији спис о уређењу Русије А. И. Солжењицина.
Велики су писци егзорцисти. То је речено већ и за Сол-
"жењицина и за дух његовог
дела.
Некадашњи маоиста, касно освешћени левичар“ Б. Анри Леви који се убрајао у „децу Солжењицинову“ у Паризу, сада — након тог документа и заустављања точка судбине одбацује учитеља. „Стари политички спор истовремено и културни и духовни, од недавно је поделио совјетске људе на западњаке и словенофиле, и дозволио је и Солжењицину да изабере свој табор. Русија
против Запада. Нација против света. Наследници Достојенског против натављачка Пушкина и Херцена“ — то је суди пресуда Бернара-Анри Левија. Читање не само полемичког списа о уређењу Русије већ и романа Црвени точак пружа могућности и за таква решења = то не умањује значај Солжењицина. Сам је, довољно и сасвим јасно, своје уметничко
дело приближио публицис-
тичкој равни.
Можда ће се клатно умирити, а ако се сасвим и нс умири смањиваће се амплитудс и то и у делу пишчевом и у рецепцији тог дела. То је једна и сигурна црта данашњег доба. По свој прилици, то је и имала на уму И. А. Иловајска-Алберти када је Солжењицина прочитала у најширем контексту савремених идеја и у перспсктиви религијског и духовног екуменизма: Фрнацуска списатељица добро чини када свесно зансмарујес многе сскундарне карактеристике, много онога што је дуг кој сви учесници плаћају ћудима својега доба — часа и дана данашњега. Она се доиста клони да из секундарног изводи одреднице којима би се могло наменити далскосежно духовно значење. Стога нам се чини да је њено читање карактеристичних знакова из хоризонта Солжењицинове утопије всома успело и веома упутно. То читање одаје неког ко има слуха за „шум времена“ и за амплутиде клатна којима замах увећава људска нестрпљивост. Размишљајући о Солжењицин — овом спису Иловајска-Алберти наглашава и ово: „Када овај пројскат не би својим кореном сезао до апсолутно рационалне стварности хришћанства могли бисмо му приговорити да је утопијски. Визија човечанства и човска на земљи, какву је изразио Солжењицин, задивљујуће је блиска визији какву над пружа Јован-Павле П, посебно у својој енциклици 3осиидо rei socialis“. :
Неословенофил и русофил Солжењицин се приближава папи — Словену и Пољаку. Можда је то онај папа Словен и Пољак о којем се говорило па и у новинама писало у време Ф. М. Достојевског. Можда, али то би била нагађања и есејистичке варијације — Иловајска -Алберти не нагађа, она чита знаке у времену, она тумачи дубље слојеве, оне дубоко испод свих вербалних дуела. Марта и Марија су-сестре. Обе су биле уз Њега и обема је речено то што је речено. У сваком случају је јасно да дело Солжењициново није једнодимензионално — нова читања тек предстоје. И књижевна и историјска и свака друга.
(Крај)
Мирко Ђорђевић
СРЕДА, 25. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ 23
о
пасите наше ду-
25. БИТЕФ: УЈ-НОН-СТОП
звездан
лет
СОС — Спасите наше душе у извођењу позериш-
та ВХВ из Старе Пазове
Скромно најављена група Талијиних следбеника позоришта ВХВ из Старе Пазове, у којој се налазе један молер, два келнера, један зидар и једна средњошколка, предвођена талентованим _ професионалним редитељем Мирославом Бенка направила је задивљујуће снажну представу, која“ је настајала ирационално и дсдуктивно читавих осам мссеци, предвиђајући подсвесно сурову драматичност нашег садашњег бивстовања. Режију, опрему и осветљење је дао Бенка, док је корсографија и игра на музику Вангслиса, Делта пројекта и Нан-Мишел Зара колективно дело извођача. Они су покрсте својих тела, веома прецизан, осмишљено и дисциплиновано усмерили на технику успорене пројскције („слоу моушна“) доследно је спроводећи у сва три дела сновиђења овог својеврсног плесног тсатра, који је без речи сугерисао рађање Добра и Зла,
„био поприште њихове изједначене борбе, нудио мноштво
асоцијације оживљавањсм и дресирањем Мумија — робота прастарс генерације, што служе Злу, саосећао са Мучењем
Христа на великом точку са петокраком звездом, и узбудио силином Ратничког похода, био стратиште Великог б6оја, те чистилиште у којем Правда (везаних очију и када пушта голуба мира) исцељује мртве и најзад понудио заједнички астрални лет у вечност.
Виртуозно владање сваким мишићем тела, какво је показао Зденко Кожик, играјући на задивљујуће узбудљив начин персонификацију Зла — у нас данас не поседује ни један професионални балетски играч. У овој представи „универзалног зрачења“, која подстиче на размишљање не само о садашњем тренутку, све техничке компоненте су одлично функционисалес, али се није намстао унапред задати сценски сфекат или хладни артизам. Била је то представа „Позоришта снова“, које нас позива на заједнички звездани лет. Ако је тсатар по својој суштини чаролија, онда нам је ту чаролију, као мало које до сада,
· подарило Позориште ВХВ из
Старе Пазове. Милица ЗАЈЦЕВ
СЛУШАЈУЋИ РАДИО
Сјај старог
У документарној серији li програма Радио-Београда „Говори да бих те видео“ (20. 1Х) репризно је смитован колаж Ђорђа Малавразића. Може се само поздравити реприза те емисије, јер се ради о заиста вредном радиофонском остварењу. У колажу „Археофон“ слушаоцима је представљен низ старих тонских записа, веома занимљивих и несвакидашњих, који се данас на програму радија ретко могу чути. Почиње се од првог снимка једног певача емитованог путем радио-таласа: био је то глас славног Енрика Каруза. Идући кривудавом путањом снимљеног звука, Малавразић оживљава сећања на Тагору, подсећа нас на Душка Радовића и Миру Траиловић и на њихово стваралаштво на радију, затим пародијом „Победник“ у интерпретацији глумца Николе Митића, негдашњег члана Српског народног позоришта у Новом Саду и одличног комичара оживљава сплет политичких ставова око постављања познатог Мештровићевог рада и после презентира глас Милана Недића, председника Владе у окупираној Србији од 1941. до 1944. г., да
звука
би све сфектно завршио једним сећањем Рахеле Ферари на окупацијске дане. Све то, уз један сонг Берта Брехта и Курта Вајла може изгледати као хотимичан звучни каламбур. Али, није тако: сваки снимак Малавразић је пропратио, коментарима које је сам читао. Објективно и зналачки начињени, ти коментари указивали су слушаоцима на смисао ове шетње звуковима прошлости, откривајући њихов неслућени сјај запретен патином година.
У серији „Радионица звука“ (1 програм Радио-Београда, 22. 1Х) премијерно је изведено дело „Гламоч“ у којем аутор, Бојан Лазовић, радиофонски открива драму постојања изражену пркосима у гласовима и покретима. Чују се ту различити повици, па и нарицања, али је смисао исказан пркосним речима „И опет“!, понављаним више пута у одређеном ритму. Израз је то вере у обнављање живота упркос свим непријатељима, то је оптимизам човека гламочког поднебља, несаломив,
али и исказан скоро ритуално.
Р. В. ЈОВАНОВИЋ