Борба, 02. 12. 1991., стр. 12
12 ПОНЕДЕЉАК, 2. ДЕЦЕМБАР 1991. ГОДИНЕ
ЗАШТО У ГЛАВНОЈ КОМИСИЈИ СКУПШТИНЕ АЛ
ДАРЕА И СУРОИА
Тесн
за
ЈУГОСЛАВИЈА _
БОРБА
БАНСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПОМИРЕЊА НЕМА МЕСТА ЗА РУГОВУ, КА-
е лидера
Заказујући скупштину националног помирења и уједињења свих Албанаца, академик Реџеп Ћосја на старту жели да елиминише све оне који би на било који начин могли да разводне његову замисао — уједињење Косова и Албаније, по сваку цену
То да је једна група лидера албанских политичких партија, који су у последњих годину и по дана вукли све конце, на одређени начин запала у цајтнот, није спорно, као ни то да су одређени интелектуални кругови међу косметским Албанцима, који су све време стајали по страни, то једва дочекали и кренули у офанзиву.
Наиме, познато је да је Ибрахим Ругова у последње две године био тај који је одређивао шта ће косметски Албанци на генералном плану чинити: Иако су му приговарали издајство, неодлучност, неспособност, плашљивост, па чак и то да ради за садашњу српску власт, он је уз помоћ својих саветодаваца, а испоставило се да су то одређене снаге из Америке, чак и онда када су му неки саборци подметали одређене ексцесе и политичке скандале, успевао да своје сународнике приволи на такозвану мирну резистенцију.
Док је Ругова само пре пар дана у Приштини на сав глас заговарао „дијалог, мирно решење и разговор пре било каквог сукоба“, јер како је рекао „паметни разговарају пре рата, а они други после“, подсетивши све на страхоте Вуковара, алудирајући да такве и толике жртве немају цену, дотле је његов политички ривал из сенке, који се није сврстао
ни у једну од многобројних албанских политичких партија, академик Реџеп Ћосја са групом, како се овде каже, анонимних интелектуалаца у Тирани, заказао скупштину националног помирења и уједињења свих Албанаца.
Политички скандал
О тој скупштини, како на њу гледају одређене политичке снаге у Албанији и на Космету „Борба“ је већ писала. Али, у међувремену је Реџеп Ћосја, повукао такав потез којим је желео да из даље „игре“ избаци не само Ибрахима Ру-
гову, него и једног Исмаила“
Кадареа, а и да не помињемо Ветона Сурома, који је преузимајући на себе ризик пре две године лично одшкринуо врата албанској алтернативи. За њих, као и за још неке сада већ познате лидере албанског плурализма са обе стране границе, није се нашло места у главној комисији за припрему и одржавање скупштине албанског националног помирења и уједињења, што је названо својеврсним политичким скандалом.
Тиме је Ћосја, кажу овдашњи добри познаваоци односа снага међу албанским лидерима, већ на старту желео да елиминише све оне који би на било који начин могли да раз-
водне његову замисао. Он је, што нескривено изјављује, за уједињење Косова и Албаније по сваку цену. За њега је питање јединствене албанске националне државе у овом тренутку албанско бити или не бити, па својим сународницима који до тог циља не могу мирним путем, препоручује „тежи, крвавији, али славнији — пут борбе“. У томе је са групом следбеника у Тирани, од којих су многи деценијама били слуге Енвер Хоџиног стаљинизма, још одлучнији када се зна да је и са једне и са друге стране границе, пошто су људи почели да размишљају и својом главом, све више оних који о уједињењу свих Албанаца размишљају сасвим другачије, те им помирење са онима који су их у име Енверовог комунизма 50 година тлачили, и не пада на памет.
Шта је рекао Демаћи
Треба при томе рећи да је идеја о скупштини национал-
ног помирења и уједињења, ·
без обзира на првобитну привлачност, код реалних политичких снага међу Албанцима, дочекана са знатним резервама. Носиоцима идеје, који неће ни да размисле које би све последице њена реализација донела самим Албанцима, поручено је да у овим вре-
менима није разумно играти се жељама Албанаца, а још мање шпекулацијама са'народним интересом сакупљати политичке посне. Још им је стављено до знања да једном таквом политичком подухвату треба да претходи изјашњавање народа и постизање политичког консенсуса свих заинтересованих субјеката. Без тога, све је само још једна политичка катарза.
Треба ли при том подсетити да је један Адем Демаћи, преко „Борбе“, свим Албанцима поручио „да се одрекао идсје о уједињењу, јер је схватио да је то нереална опција“. Нешто слично, пре пар дана рекао је и лидер косметских социјалдемократа Шкељзен Малићи. У
"дописништво „Борбе“ је про-
теклих дана дошло више албанских интелектуалаца и питало „зашто се толико говори
о уједињењу, кад овдашњим.
Албанцима, без обзира на све проблеме које имају са Србијом, у овом тренутку и не пада на памет да се уједињују са земљом у којој се умире од глади“. Није тајна ни то да су се још многи лидери и руководства овдашњих политичких партија, после отрежњења у Хагу, где су се уверили да Европа неће прихватити сецесију националних мањина јер би је то скупо коштало, потпуно окренули добијању и признавању статуса суверене републи-
ке, којој ће тек време омогућити да се избори за отцепљење. Дакле, није спорно ништа ни око генералног циља свих учесника у овом врзином колу, али је за овај сксплозивни тренутак битно да се види која ће опција победити: она милитантна, која не бира средства, или она гандијевска, која је напокон схватила правила политичке борбе и која се узда у обећања свог великог мецене. Што се, пак, неког политичког разрачунавања између те две опције, односно њихових заговорника, тиче, то се, сматрају нски, неће дешавати пред лицем јавности. Јер, и једни и други знају да би их јавна свађа, или било шта што би указивало на одступање од генсралног циља, слиминисало из даље „игре“. Но, како је сада „улог“ велики и како се „партија“ одлучујс, могуће је, пошто су већ нски адути показани, да и они главни буду изнети на светлост дана. Јер, мало је вероватно да би Ругова, или рецимо Кадаре, који за собом имају велики број следбеника, тек тако лако пристали да буду резерве Ћосји. Поготову што су се и један и други уживели у улоге великих лидера, који нису спремни да интересе Албанаца, како су већ изјављивали, препусте политичким
авантуристима. Милош Антић
ПОСЕТА БОЛНИЦИ У СОМБОРУ
мед:
Многим избеглицама и рањеницима којих је било више од 750, болница је више од тога — она им је дом Ф Од другог маја када је почела да прихвата избегле и повређене сви запослени су радили даноноћно
Од другог маја када су Срби из Хрватске почели да напуштају своје домове и траже сигурније уточиште, болница у Сомбору била им је управо то. Са ратним догађањима у њу стижу и прве жртве — рањеници којих је до сада било око 750. Стотини њих који су тренутно у овој болници она је више од тога — она им је дом, установа у којој су пријатељи, људи, ту је осим лека за ране — топла реч, разумевање...
„Шта ћу ја касније...“
Тако говоре Драган Петровић из Београда, Милорад Цвијановић из Бачке Паланке, Зоран Абдулах из Борова Села, Мирослав Комненовић из Срема, Милисав Гргур из Мојковца, Драган Здравковић из Крагујевца и још многи други рањеници који су са ратишта допремљени и у сомборску болницу. А са њима драматичне приче о рату, повредама, рушевинама у Вуковару и српским селима у Хрватској и оним које се не могу видети, али се осећају, исписане су, чини се, на њиховом лицу — повредама у дуи, за које лекари кажу, да се никада неће залечити...
— Покушао сам да спасим
рањеног друга од снајперисте а онда се „нашао“ у локви крви, прича један од њих који је нагазивши мину остао без обе ноге. Шта ћу ја касније не знам, имам тешке повреде главе, не видим, прострељени су пршљенови, каже Драган Здравковић, али мислим да се исплати...
Драгану је повређен кук и десна нога, опоравља се, Милорад је задобио унутрашње повреде и очекује операцију, Зоран је рањен у ногу, Милисав има прострелну рану на врату... .
— Када видите унесрећеног човека, искасапљену младост нема те цене коју човек, а поготово лекар, не би платио и помогао“ му, каже директор болнице у Сомбору, др Душан Поповић.
— Пре три године, дозидана, обновљена болница у којој су запослени свих националности (Срби, Хрвати, Мађари, Буњевци и др) нису ни слутили да ће нови операциони блок, ново пријемно одељење, нове собе хирургије и трауматологије тако брзо бити пребукирани. Ни једна служба није заказала. Без и једне речи запослени су и поред ванредних услова рада даноноћно прихватали рањене којих. је, каже
Х
др Поповић, било некада и по педесет дневно. Подједнако су радили дијализа, трансфузија, трауматологија, даноноћна стерилизација, епидемиологија, психијатрија, гинекологија... и стога се не може поменути ни једно име посебно...
сви су радили натчовечански, ·
без приговора — од спремачице до врхунских стручњака. Допремани су људи са страховитим повредама, и на жалост, већина њих у време примирја. У почетку су, прича др Поповић, биле повреде пушчаним зрном, касније међутим, повреде су биле неописиве... недостаје на пример, цела једна страна организма, разорене карлице са свим унутрашњим органима, обе ноге, део главе... Било је дана када се оперисало у седам-осам сала, непрекидно.
Бебе — избеглице
Осим повреда које су лекари, санирали и преживљавали са својим пацијентима, никада кажу, неће заборавити потресне приче из — подрума. На пример како је 21. новембра у болницу доспела рањена жена чија је нога повређена
ДРАМАТИЧНЕ ПРИЧЕ О РАТУ: Рањеници у сомборској бол
ници (Снимио: Б. Пантелић)
пре 16 дана, превијана разноразним крпама и за дивно чудо није инфицирана. Спасена је.
Или седмогодишњег дечака који је дошао са преломом кости ноге. Када га је сестра припремала за операцију, рскла је да ће га само мало заболети, али ће после тога све бити у реду. Дечак је казао: „Радите ми шта год хоћете, и нска боли, само ме немојте убити“.
Било је, сећају се хирурзи, рањеника који су стизали са пластичним кесама стављеним преко повређених делова органа који су испод кесе већ почињали да се распадају...
Бежећи из Вуковара у Одељење за психијатрију сомборске болнице доспела је осамдесетогодишња старица која је, како каже, леп живот проживела са мужем Хрватом. Када је умро, остала је сама. Вихор избеглизитва захватио је и њу
S SSS a
»
— кренула је ка Параћину, где има фамилију. Изгубила је обе ноге.
„Ратни ожиљци на души“
остаће трајно, каже др. Љиљана Бил. Границе издржљивости и страха који је људска, нормална реакција — појачани су до те мере да ће ратне психозе без сумње, бити 60лести са којима ће се лекари сусретати надаље.
Упоредо са ратним страхотама — живот и медицина теку даље. У сомборској болници која је прва у Србији отворила врата избеглицама и рањенима, породило се 117 жена-избеглица, Све мајке и бебе се добро осећају, многе су отпуштене и безбедно смештене. Ових дана у сомборску болницу стижу троје-четворо рање ника што је равпо пормалтим условима рада...
Бојана ПОПОВИЋ
не