Борба, 15. 02. 1992., стр. 25

пара

- IMTERVJU

SUBOTA-NEDELJA 15-16. FEBRUAR 1902. GODINE Xu

вола ___________________________ рога МЕрЕЦА 1516 РЕВКЏАК 1992. СОБЕ ДМ

Slaviša Lekić

Prolazeći kroz maltene sve revolucije, od građanske, preko industrijske, čak do

· estetske, novinari, sasvim normalno, nisu

mogli izbeći ni seksualnu. Svojevremeno,

kad je ono Aleksandar Berček u „novinar-”

skom“ filmu „Kvar“ na „onoj stvari“ lupom otkrio herpes,taj čin je protumačen i kao materijalni izraz moralne labilnosti predstavnika ove profesije i dokaz njihove sklonosti, zna se čemu... Ubrzo je i Aleksandar Tijanić, ondašnji gigant hrvatskog i srpskog novinarstva, zaključio da „ima novinara koji svoj posao rade najsličnije masturbaciji: isključe mozak, otvore ruke, zatvore oči i izmišljaju stvari“. Tu je tezu nešto kasnije podržala i Tanja Torbarina, „grička vještica“ koja se nije libila da ženske sadržaje, u novoj formi, ponudi čak i generalu Adžiću.

A onda je, prvih meseci rata, kao grom iz vedra neba „pukla“ Milijana Baletić, novinarka TV Novi Sad, čija je pojava, čas u jahaćim pantalonama, čas u „helankama“, učinila da narod konačno shvati da istinu ne treba dokazivati već samo na nju ukazivati! U vremenima kad stanje u (krnjem) YU novinarstvu više priliči nekoj kazneno-popravnoj ustanovi nego profesiji (novinarima malo ko veruje, svi im dele savete, ako ne slušaju tu su i packe...), Baletićka je postala sinonim novinarske hrabrosti i osveženje za sva čula: onog trenutka kad se učinilo da TV Novi Sad gubi dah i trku sa starijim, beogradskim TV bratom, niotkuda je izvučen džoker M. B.

— Pa, nisam ja baš niotkuda. Još kao student pisala sam aforizme za „Dnevnik“, „Jež“, onu, kako se zove, da, „Ekspres politiku“, „Pavlihu“, prenosila me i vaša „Borba“, i od toga sam živela punih 12 godina. Na televiziju sam došla negde 1982/83 i radila ono što i do tada ali me je uvaženi gospodin Dragiša Stanković, sadašnji dopisnik HTV-a, jednostavno skinuo. Skidanje kao sudbina

— Kod nas je zaista retkost naići na damu koja se bavi tom, sigurno najtežom disciplinom humorističkog izražavanja. Sećate li se nekog efektnijeg aforizma?

— Jao, što je to strašno... Evo, toliko sam aforizama napisala, brojala sam i lepila do dve i po hiljade, a sada ne mogu da se setim... Poslednji sam napisala u avgustu ali se ne sećam kako ide. Može, recimo ovaj — „Moj narod zna kroz istoriju i sa jednim prstom, ako treba, dosta dugo je bilo i sa dva, ume i sa tri, izgleda, ali sa deset — nikako“. Eto, malo sam parafrazirala samu sebe, ali to je to. Jasno i direktno. Zbog toga sam i toliko stradala. Radila sam i u sudu, to mi je inače profesija, u arhitekturi, kulturi, privredi, poljoprivredi, ali su me uvek skidali, eto!

— To Vam dođe kao sudbina?

. — Ja prosto nisam od onih koji prave karijeru, znate, pravnik sam po struci, možda sam malo i deformisana, jer kao rodoljub i takva osoba ne trpim nepravdu. Za vreme vašeg miljenika Ante Markovića radila sam neke priloge o pljački društvene imovine i imala sam puno smetnji, pretnji i tužbi pa sam sa Trećeg kanala prešla na Program plus da radim neka svoja „Aludiranja“ pa je i to zabranjeno. Onda je urednik Marko Keković rekao da on tu ništa ne može; ali je dodao da mu je potrebna osoba koja je informisana, poznaje materiju i ne plaši se da iznese istinu. Tako sam došla u informativnu.

— Izgleda, doduše, blesavo, ali Vama kao da je svanulo kad se drugima smrklo; kad je počeo rat?!

— Bože, gluposti...! Moje je mišljenje da je rat najveće zlo koje može da zadesi čoveka i smatram da se rat pravi po scenariju bolesnih umova. Tako kao Vi može da razmišlja samo čovek koji nije bio na ratištu, koji nije bio na nišanima snajperista, koji nije osetio miris baruta... Tamo se, kolega, spoznaje istina o ratu.

— Jedan od razloga ovog razgovora sa Vama je i to što Vas „bije“ glas da ste shvatili suštinu rata, tačnije, da ste se makar tako ponašali pred kamerama?!

— Bila sam zaista na gadnim mestima i mislim da to treba ceniti. Ratni izveštač sam postala slučajno. Tek što sam došla, u avgustu mesecu, išla sam u Borovo selo da napravim prilog. Posle toga su bile one čuvene Ćelije za koje se pričalo da su srav-

_ njene sa zemljom ali ja sam otišla tamo i

dokazala da to nije istina...

odoljub ne trpi

neprav

Milijana Baletić, novinar Televizije Novi Sad

Ljudima smeta moj sti! | ja fu ne mogu ništa. Takva sam, kakva sam, | ne псе те 5е аа 1! nekog interesuje moja spojašnost Ili unufrašnjost. Ja sam lu zbog istine koju prenosim, a o kojoj sud donosim na Osnovu ČI-

njenica — Bile su samo razrušene!

— Pustite Vi propagandu... Ja sam bila tamo, sve je snimljeno, čak u katoličkoj crkvi ni ikone nisu pomerene a radi se o jednom čisto ustaškom mestu.

— Ali snimak koji je obišao svet Vas demantuje.

— Ja ne znam koji je to snimak i šta tu ima da se demantuje. Znate, neki državnik je rekao da u ratu najpre strada istina i evo vam živi dokaz. To je nazovi istina s one strane fronta.

— Na kojoj Vi niste bili i ne možete...

— Ne možete ni Vi jer tamo niste bili. A, meni је jako žao što nisam mogla preći i sa te strane, istine radi. Mnogi bi me verovatno rado videli sa „one“ strane ali je pitanje da li bi me iko ikad više video. ia e а .

2

Radila sam i u sudu, to mi je inače profesija, u arhitekturi, kulturi, privredi, poljoprivredi, ali su me uvek skidali. Prosto, nisam od onih koji prave karijeru, jer kao rodoljub i takva osoba ne trpim nepravdu.

— Zato ste odabrali Crnu Goru i dubrovačko ratište?

Trista stranica istorije

— Meni je jednog dana došao Keković i rekao — „Baletićka, idi, molim te, vidi zašto Crnogorci dole šenluče“. Onda sam: ja otišla u Crnu Goru, napravila prilog, sjutridan se zaratilo i ostala sam, po naloBu, do daljnjeg.

— Odatle datira i onaj čuveni prilog sa isturenom „butkicom“ nakon čega jc nastala pesma „Oj, djevojko, Milijana, bač mikrofon, aj' sa nama“!

— Ja sam mislila da ste vi ozbiljan novinar. Otkud Vam taj trač?

— Činjenica je da su to pevali crnogorski rezervisti.

— Vidite, ja sam Crnogorka, Nikšićanka, preciznije Čevljanka, potičem, znate, iz jedne bogate i časne porodice Baletića...

Mi kažemo, ima nas 12 kuća i nekih trista strana istorije! Ja fantastično poznajem mentalitet Crnogoraca, oni su pre svega patriote i junaci i oni mi to ne bi pevali. Nema se vremena za to. Oni su se prvo čudili otkud dama među njima a tek zatim se osetila zahvalnost što sam tu. Ja sam bila uz njih, u tim teškim i tragičnim okolnostima a pojma nemate kako je teško tamo provesti makar jednu noć. Ja sam došla da svetu pokažem kako im je, bila sam njihov medijum. — Utegnut i provokativan, čini mi se?! | — Ljudima smeta moj stil i ja tu ne mogu ništa. Takva sam, kakva sam, i ne tiče me se da li nekog interesuje moja spoljašnost ili unutrašnjost. Ja sam tu zbog is-

07 5 Oci T SE PRAVI PO SCENARIJU BOLESNIH

tine koju prenosim a o kojoj sud donosim na osnovu činjenica.

— Ja Vam govorim o nečem drugom; o Vašem nastupu, izgledu, ponašanju, imidžu, dakle, zbog čega su Vas prozvali „prvom porno divom televizije“!

— Porno diva...?! Bože! Ne čitam žutu štampu i razne „iks“ romane iz te, da tako kažem, sfere. Pročitala sam nešto u „Borbi“ o meni ali ako ste vi odabrali da dižete tiraž na malograđanštini, to je vaš problem. Čula sam od prijatelja da se nešto pojavilo i u sličnoj žutoj štampi ali ja mirno spavam. Ne znam kako može da spava onaj profesionalac koji me bez razloga blati, nekad neukusno, nekad duhovito, ali me još više zanima kako spavaju oni koji ga zbog toga i nagrađuju!

— Mislite na Petra Lukovića?

— Ne, ne znam, gde piše taj?

— U „Vremenu“; TV kritičar koji je dobio godišnju nagradu za svoje bavljenje politikom i TV ekranom.

— Nisam čula ali znate, ako on to radi duhovito, onda se i nasmejem. Ali, opet, kad svoje pisanje svede na nivo pijačnih prodavačica i tračeve iz frizerskih salona, onda mi je to neukusno. Pretpostavljam i Vama?!

Pipanje pa radnja

— Kad sam već kod neukusa, minogi se slažu da Vaš prilog sa gradonačeinikona Subotice nema konkurencije!

Џ

— Vidite, Ja uvek prvo ispipam stvar, pa tek onda krenem da radim... Ja ne mogu menjati svoj stil: Gospodinu Kasi sam pre razgovora rekla da ću postavljati oštra pitanja, vrlo direktna i da on može da odgovori šta želi. Na kraju je ispalo to što je ispalo i ja tu nisam ni malo kriva.

— Da, ali ste neka pitanja proturili iz „off“-a!

—-Ma, neee... To je bio samo sinhron. Njegova je sreća što mnoga pitanja nisu mogla da uđu u prilog.

— Ipak, čovek se u Bratislavi požalio čak i čuvenoj „helsinškoj komisiji“!

— Jeste, kao jedan od primera ugroženosti Mađara u Vojvodini, pomenuo je i moj intervju sa njim. To nije bilo nimalo suvislo, ni mudro za jednog političara i to samo dokazuje da je on običan pion u velikoj igri koja se odvija.

— Subotičani Vas ne ljube previše. Nedavno ste ih optužili za skrnavljenje pravoslavnog groblja, oni tvrde bez ikakvog razloga! Da Vas opet ne parafraziram, o čemu se radi?

— Nema parafraziranja ni improvizacije jer kad se istina kaže, ona se ne zaboravlja. Stvar je vrlo prosta i, na žalost,

(Snimio Predrag Mitić)

gnusna: na 97 pravoslavnih grobova je izvršen vandalski pir i...

— Vandalski pir...?!

— Da, bio je to pir nad mrtvima da bi se opipao puls živih, što Je mučki i ispod svakog nivoa.

— Zašto niste snimili dokaz tog „pira“? — Zato što su oni za dva dana sve popravili, vratili krstove, popravili zemlju, namestili šta treba.

— Za 48 časova? Nije li to malo čudno! — Meni je jedino nelogično što se vi čudite. Stvarno me zbunjuje Vaša tendencCiOznost. — Za kraj: šta mislite o pričama da je „poker asova“ (Milorad Vučelić, Mila Štula, Rajko Đurđević i Milijana Baletić) najzapaženiji što je TV Novi Sad od nekadašnje ispostave, postao centrala za emitovanje „srpske istine“?

— Preporučujem Vam da kao novinar upitate njih o tome. Ja mogu da iznesem samo stav svoj a to je — za istinu sam. Znate, od mog stava malo zavisi. Skoro ništa. Ma, ništa. Ali, ja sam takva da s ponosom mogu reći da mi je istina u krvi.

— Ali s cirkulacijom ne stojite najbolje, zar ne?

— Mislim da se to iz priloženog пе može zaključiti. Zar ne?