Борба, 15. 02. 1992., стр. 27

SUBOTA-NEDELJA 15-16. FEBRUAR 1992. GODINE XVI!

Generalna optužba

1.'

Istina je prosta: čitava Vojvodina je „autonomaška“, na putu ka „kosovizaciji“. To je razumljivo za prikrivene „hadezeovce“ Bele Tonkovića. Prirodno je što se tako ponašaju i Mađari na čelu sa Agoštonom, koji sada traže više autonomije u odnosu na Srbe, al' će i Hrvati kod njih doći na red. Sa treće strane, „jogurt revolucija“ je uspela da seme autonomaša raširi kao plevu među tamošnje starosedelačke Srbe: svaki će vam kasapin iz Bečkereka, sve režući kulen na tanko, uz uzdah reći kako mu: je bilo lepo „pod Šogorovim“.

Najzad, poseban — „autonomaški“ — interes u odnosu na maticu s ove strane Dunava izražavaju doseljenički, crnogorsko—hercegovački krugovi, koji, sticajem okolnosti, zahvaljujući činjenici da vladaju nad vojvođanskim: medijima, trenutno nose barjak anti—-srbijanstva. Primera radi, nikada nije sačinjena tako temeljna optužnica protiv Srba (iz „uže“ Srbije) poput one koju je, u nedelju, u „centralnom“ televizijskom „Dnevniku“, pročitao Ratko Dmitrović. Po njemu, Srbi su apsolutno najgori narod na svetu, sve sam neopevani seronja i izdajnik, anarhisti i divljaci koji zvižde svom patrijarhu. Srbi su, po Dmitrovićevom mišljenju, toliko grozni da su gori čak i od Hrvata, koji su, opet, mera odvratnosti, čije se dimenzije jedva mogu zamisliti bez adekvatnog poređenja sa čovekolikim moravskim gedžama. Svi Srbi su, zapravo, ustaše. Svakom je Srbinu tata Genšer, a mama mu radila kao klozetarka na minhenskoj železničkoj stanici. O tome da Srbi retko peru noge ovom prilikom nije bilo govora. Niti o onome kako prde kada se prežderu obilato zaprženog pasulja. Sa kostima, valjda. Koje im Tuđman šalje specijalnom vezom, preko Mađarske, koja je takođe srpska jer je odvratno—grozna. Da Dmitrović sve ovo misli ozbiljno pokazalo se nekoliko dana kasnije, kada je, opet u „centralnom“ televizijskom „Dnevniku“, pročitan njegov odgovor na protest Dragoljuba Mićunovića, koji je — Ratko to pouzdano zna — sročen u Banskim dvorima. Nastavak sledi. Ovo je tek početak borbe protiv Srba kao najvećih izdajnika Ratka Dmitrovića i njegovog ličnog dohotka. Nadam se da sam na njegovom spisku. To bi mi učinilo osobitu čast.

2.

Izvesna korist od Dmitrovićevog komentara је, тедиtim, nesumnjiva. Takve bedastoće imaju, naime, tu dobru stranu da otvaraju oči pojedinim pospanim ili lakovernim političarima, poput — recimo — pomenutog Dragoljuba Mićunovića, koji je najzad zapretio izlaskom iz Upravnog odbora RTV Srbije ukoliko se tamo Dmitrovićev istup ne osudi. Malo morgen. Smatrajmo, dakle, da je Mićunovićeva ostavka gotova stvar. Ovo će traumatično delovati jedino na spremačice sale u kojoj se održavaju sastanci Upravnog odbora, pošto će im od ikebane sada ostati samo jedan prašnjavi fikus. Je ! Marks beše onaj što je rekao da se čovek najlakše oslobađa svojih grehova ako ih proglasi onim što jesu? Otuda je prisustvo lidera DS u svojstvu ikebane upravnog odbora RTV Srbije bilo, ipak, korisno. Ono je učinilo da profesor konačno raskrsti sa svojim iluzijama i tako radikalno okrene politički list da je zaduvalo od Horgoša do Dragaša. Mada se, moram priznati, Mićunović teško oslobađa svojih navika mlade (političke) udavače kod koje sve mož da bidne, al' ne mora da znači. Na pitanje nekog novinara hoće li se — u slučaju raspisivanja vanrednih izbora — kandidovati za predsednika, on odgovara da je sve u partijskoj disciplini: ako mu DS to naloži, prihvatiće se izazova. A voleo bi, nije da ne bi. Pa zašto to lepo ne kaže?!

3.

Dovođenje u studio Ivana Zvonimira Čička je još jedan uspeh NTV-a. Od samog početka ovog definitivnog jugo-raskola smatrao sam ČĆička onim hrvatskim političa-

prvi put video policajce naoružane močugama. Oni s nešto višim činovima imaju malo lepše, lakirane mo- E čuge. Kako se oseća građanin koji zna da ga policajac može mlatnuti motkom po leđima? U samoj stvari, po- || licajci u Indiji ne nose one motke zbog građana, nego zbog ralje. Za obračun sa ruljom, od močuge nema boljeg sredstva. Građanin je ugrožen samo ako se pretvori u demonstranta i jurišnika, u delić beslovesne mase. Ako ćemo pošteno, močuga je humanija od pendreka, manje je opasna od pištolja, manje enervantna od suгауса. Motkom se tuče masa, a ne čovek. Ona nekog zakači po ramenu, nekog po glavi, ili po leđima, i tako, | svako primi delić onog što je namenjeno celini. Ako vam je stalo do sloboda i prava čoveka-pojedinca, ne tiskajte se, ne idite u gužvu. Na mapi, ova zemlja liči na suvi svinjski but, zatrpan muvama, osama i crvima. Slika golog života. Slobodu, jasnoću gledanja, samoću, | to valja tražiti tek na onoj visini na kojoj se, u avionu, pogase natpisi Vo smoking i Fasten your seat belt,

oseta Benaresu (Varanasi) propala mi je upra- | vo zbog rulje. U sukobu između Muslimana i Hindu pala je krv, i policija je blokirala deo grada koji se nalazi uz reku. Obali se nije moglo prići. || Završio sam u hotelu blizu Železničke stanice. U po- || noć su me probudili komarci. Gazda hotela doneo je ogroman rasprskivač — takvo čudo dotle nisam video, ličilo je na bocu za butangas! — i napunio sobu ||

Druga (TV) strana

Jedan anlisrpski pamflef — Mićunović okreće list — Cičak — Hedife| na ulici — Ceca

Piše: Bogdan Tirnanić =o TK < ——==—

rem sa kojim bi korenspondiranje bilo za nas Srbe od najveće profitabilnosti. Jer, sa Cičkom nema nedoumica: on prosto jeste hrvatski nacionalista već decenijama, pa, kao takav, ne pati od pregrejanosti novokomponovanih domoljuba; s druge strane, budući da je dospeo u aps na vreme, kao mladić, nije opterećen kameleonstvom svih ovdašnjih večitih vlastodržaca i odnosi se prema njima bez milosti. Njegova analiza psiho-političkog lika Franje Tuđmana, izrečena je u jednom intervjuu neposredno pred hrvatske izbore, pokazala se savršeno tačnom. Kao što je Čičak i u drugim stvarima često bio u pravu. Po ovdašnjoj logici stvari, on bi — ako je već tako često bivao u pravu — morao biti i „prosrpski“ raspoložen. Zašto? Šta ja imam od „prosrpski“ raspoloženih Hrvata? Takvi se ne mažu na hleb. Ali, onaj ko je pažljivo pratio Čičkove tekstove i postupke, nije bio ničim iznenađen glede postupaka hrvatske vlasti. Nevolja je u tome što ovdašnja politika nije bila voljna da se koristi ovakvim reperima, olako otpisujući Čička po proverenom komunističkom obrascu, kao hrvatskog nacionalistu. Više smo verovali Tuđmanu. Verovatno kao partizanskom generalu.

Ono što je, u čisto medijskom smislu, posebno zanimljivo oko ovog dvočasovnog boravka 1. 2. Cička u Studiju B jeste čudna promena stava gledalaca koji su se javljali telefonom i postavljali pitanja. Umesto uobičajene ratobornosti, manihejstva, netrpeljivosti, besa ı pominjanja pedersko-reformističke majke, prevladala je neočekivana pristojnost, sve se odvijalo u tolerantnom tonu, sa dosta međusobnog uvažavanja, što — jasno — automatski ne znači da su gledaoci ili sam Čičak bili manje no obično „čvrsti“ u svojim stavovima. Istina je otrežnjujuća kategorija. Razgovarati se mora. Ko ne razgovara sa Čičkom, razgovaraće sa Paragom.

4,

Namera Studija B da u ciklusu „Preispitivanja“, i u relativno kratkom vremenskom rasponu od dvanaest nedelja, prikaže 37 srpskih filmova iz perioda 1947—1969. lako može postati kulturni događaj sezone. Cinjenica da su, sticajem okolnosti, svi ti filmovi „Avaline“ produkcije ne menja ništa na značaju i suštini poduhvata jer je košutnjački studio, opet sticajem raznoraznih okolnosti, decenijama bio vodeća kuća na celom jugoslovenskom prostoru, pa, samim tim, i jedan od najznačajnijih evropskih producenata. Izbor iz „Avalinog“ arhiva, koji je načinio Zoran Amar, prepun je svakojakih filmofilskih poslastica, čije bi nam detaljnije opisivanje oduzelo suviše prostora.

Ali, ne može se preći preko činjenice da je — u konkurenciji autora kakvi su Novaković, Pogačić, Nanović, Petrović, Pavlović, Đorđević, Popović — samo jedan reditelj zastupljen sa tri ostvarenja — Jovan Živanović („Čudna devojka“, „Ostrva“, „Gorki deo reke“). Ciničan obrt sudbine — kakav je moguć samo ovde — učinio je da ovaj značajni pionir srpskog i jugoslovenskog filma, čovek od preko sedamdeset godina, bude prošle nedelje izbačen ız sta-

otrovom. Posle sam čitav sat stjaao u hodniku, da se ne bih i sam otrovao. Od Benaresa sam video jedino | policajce naoružane močugama, i komarce. Indijci vole gužbu. Cim je osete, žure, da je uvećaju. U kvartu Paharganj, u Nju Delhiju, do predzoru sam pratio defile trupe koja se spremala da izvede jednu modernizovanu verziju Ramajane. Kraljevi i kraljice, trube i bubnjeve, crvene odore; drevni ep u koreografi- ||| |ji lokalnog vatrogasnog društva. Gledajući ih, pitao sam se: šta ovi ljudi imaju zajedničko s onima koji su sebe videli kao divove, polubogove, sinove sunca ı gospodare mraka? A mora da nešto imaju; kad ne bi ımali, ne bi toliko uživali. (Šta trgovčić iz Plake ima sa Platonom, i kafedžija iz Velike Plane sa onima koji nas ·| gledaju sa zidova Studenice i Gračanice?) I sirotinja је || naslednik božanskih legendi.

I bogovi vole gužvu, nastupaju kolektivno, kao likovna uobiličenja jednog i svemogućeg Вора. Ргед-| stavljaju ih sasvim kičerski, u dekoraciji koja liči na čokoladni omot, što deluje pomalo neozbiljno. Verovat-| no i mi, hrišćani, tako izgledamo u očima ateista Ta slatkasta ikonografija održava duhovnu pribranost preko pola milijarde ljudi, postavlja im granice u po-| našanju prema bližnjima. Iako ste svuda okruženi siro- || masima, osećate se bezbedno, a za tu bezbednost je zaslužna religija.

Kovalam Beach je rajski kutak na zemlji. Sedim ıs- | pred kafane Po/ga i gledam ribare kako, uz rmičko popevanje i klaćenje, izvlače dugačke mreže. Niihanie,

PORA O a Geo a URA АИ 5 5 ПК

ЛЕ

=

na na ulicu, gde se i dalje nalazi. Odluka o preimenovanju starog reditelja u klošara je sudski pravovaljana: radilo se o nekoj vrsti „zajedničkog stana“ koji su Živanović i njegova porodica delili sa stanovitim Posturicom ili tako nekako; kako narečena institucija — „zajednički stan“ — više ne postoji kao kategorija stanarskog prava, zaslužni srpski umetnik se našao na sokaku sa ono malo sirotinje što ju je stekao višedecenijskim pregnućem u slavu ovdašnje kulture. Priča se da su „nadležni“, o čijem širokom srcu postoje tolike narodne pesme, pravovremeno obezbedili Živanoviću drugi stan, ali on nije želeo da se u njega useli pod ponuđenim propozicijama, to jest da odatle, stavljajući se na čelo odreda specijalne milicije, na ulicu izbaci neku babu. Kad imaš srce, ne mož' da imaš i gaće — što reče Žika iz „Sumnjivog lica“.

No, stvari nisu tako beznadežne kako na prvi pogled izgledaju. Živeće ovaj narod. Jer, provevši u ponedeljak čitavo pre podne u konsultacijama kako pomoći Živanoviću, pričao sam posle, oko tri, o tome u kafeu „57“, ističući činjenicu da su me, podjednako ojađeni i zabrinuti „Žolikinom“ sudbinom, uglavnom pozivali moji „politički“ neistomišljenici, od simpatizera „Belih orlova“ do funkcionera „Beogradskog kruga“. Neko srpsko jedinstvo je ipak moguće, zar ne. Samo da je nama nesreće, pa da nas Bog vidi! I usred te priče iznenada se širom otvoriše vrata bifea, a na njima stoji nasmejani i vedri Jovan Živanović kao da iza sebe nema četiri noćenja na trotoaru Dobračine ulice: „Gde ste, bre, sinoć na Dorćol-festu?!” Ono što će nas konačno spasti jeste srpski smisao za sprdanje sa sudbinom. Da će Ceca (Svetlana Bojković) napraviti odličnu ulogu u televizijskoj drami „Smrt gospođe ministarke“ znao sam mnogo pre početka snimanja. Pošto sam čitav život proveo među glumcima, ne treba mi neka posebna pamet i velika škola da osetim kada ih potera „špurijus“. Ceca se danima muvala po bifeu sa Žankinim fotografijama, prtila neke knjige i stare novine, pa se, bogme, ı fizički menjala, propadajući na naše oči. Nije to ono što zovu studioznim pristupom zadatku. Jer bi u tom slučaju svako bio veliki glumac. Osim toga, o_kakvoj se uopšte studioznosti može govoriti baš kada je Zanka Stokić u pitanju. Pa ta se nije opasuljila do kraja života.

Naravno, ja već pripadam generaciji koja nikada nije gledala Žanku. Ko zna, možda nam se ne bi svidela. Što se mene lično tiče, ona je uvek predstavljala tajnu. Kako i mora biti u životu dečaka koji je, smucajući se senjačkim ulicama, toliko puta čuo priču o velikoj glumici koja je, oduzete nacionalne časti, do večne kuće otišla seljačkim kolima sa volujskom zapregom. Nešto kasnije, kada sam se ozbiljno zanosio da postanem novi Luzion Bobe, odlazio sam često u Topčider, iza groblja, gde je postojala kaldrmisana strmina što se spuštala sve do rampe na železničkoj stanici. Pripremajući se za opasni spust na starom ujakovom biciklu, znao sam, pribirajući snagu il' čekajući otvaranje rampe, da tumaram između krstača po tada malom groblju, ne propuštajući nikad da zastanem kod Žankinog spomenika na kome je pisalo da ga je podigla služavka Magda. Zašto baš služavka Magda, pitao sam se. Zato što je to bilo vreme u kome je smrt bila milostivija od ljudi: jer, Žanka je izbegla streljanje u društvu Cvetkovića i Tanića samo zato što je već bila „mrtva“, zapavši te kobne noći u komu pod teškim napadom šećerne bolesti. Moša, Koča, Krcun i Đido ne bi inače mrdnuli malim prstom. Sada znamo i tu istinu. Istinu o velikoj Magdi.

Dramu „Smrt gospođe ministarke“ Dušana Savkovića režirao je povremeno vrlo inspirisani Sava Mrmak, poznati autor mnogih komada o drugu Titu, među koje spada i „Povratak maršala“, koji opisuje Brozove beogradske dane neposredno posle oslobođenja, isto vreme kada je žanki Stokić sudio narodni sud. Hic transit gloria mundi.

pevušenje: savršeni paralelizam između onoga što go- |. vore, čine i misle. U izvlačenju tri mreže učestvuje oko | stotinak ljudi. Ulov nikakav, to jest, upravo onakav ka- | kav mora biti kad mu prisustvuju turisti i besposličari. |

Po kafanama nema žena, ni kao gošći, ni kao kel- || nerica. Na ulici, žena je carica. Nigde nisam primetio |. da se, za nekom, osvrću, ili da joj što dobacuju. Prosti- | tutki, bar onakvih kakvih ima u Evropi, nisam sretao, | ·ali su mi na ulici, uz zamenu dolara i hašiš, nudili i mr- | ce girls. Mlade Evropljanke, koje po Indiji putuju me-|i secima, pričale su mi da nemaju onih teškoća s kojima| su se sretale u arapskim zemljama. Zena je podalje odj osvetljene scene, ali nije obespravljena. Sapatnici se, siromaštvu, poštuju.

omunistička utopija je jedan od izlaza o kojem Hi

može sanjati najcrnja sirotinja. U Kalkuti sam |š

boravio u vreme proslave Oktobarske revcluci je. Na ulicama su bili postavljeni mali oltari, sa slika ma Lenjina, Stanjina, Marksa i Ho Ši Mina. Stvar je | propala u Moskvi, ali ne i u Kalkuti. Imaju ne jednu, | nego dve komunističke partije. Jedna nastupa saj srpom i čekićem, a druga sa šakom čvrsto stisnutih | prstiju. Zavođenjem komunizma u Kalkuti ne bi mno- || go izgubili. Možda bi nešto i dobili... Nije slučajno moj | pokojni prijatelj Radovan Zogović napisao neke uzbudljive pesme upravo o Kalkuti: prepoznao je brat- || stvo u nesreći, prirodnu &omumu, plodno tle za utopi- |

МЕ Пан ме