Борба, 02. 03. 1992., стр. 10
100 РОМЕРЕЏАК, 2. МАКТ 1992. GODINE
—рашео __-
GLEDIŠTA: NESTAJANJE JUGOSLAVIJE I VRAĆANJE U BUDUĆNOST (1)
| • пицу | | : e Nestala zem ја — ostala kriza Trenutno su sve glavne političke akcije „srpskog bloka“ u znaku preformulisane „borbe za očuvanje (rekonstruisane) države Jugoslavije“. Za srpski narod može biti nepodnošljivo tragično ako se bude, ipak, morao isključiti iz „borbe“ za Jugoslaviju“ posle još jedne promašene bitke
Piše: Silvano BOLČIĆ
Nestajanje Jugoslavije Као države ne znači još uvek i nestajanje jugoslovenske krize. Njeno zlokobno trajanje ozbiljno zabrinjava i međunarodnu zajednicu, kao i većinu dojučerašnjih „državljana Jugoslavije“. Jer, nesređene „državne prilike“ u celom „jugoslovenskom prostoru“ donose sve teže ekonomske i političke nevolje ı pojačavaju sve vidove nervoze — individualne, kolektivne, „unutrašnje“ i „vanjske“, itd. Pod pritiskom takvih sve težih nesređenih „državnih prilika“ svi traže mogućnosti za njihovo brzo sređivanje. Neki, rešavajući „svoj deo problema“, proizvode još veći društveni haos u celom „jugoslovenskom prostoru“.
Težina i paradoksalnost skorašnjeg „obrušavanja društvenog i posebno državnog poretka u Jugoslaviji iskazuje se u istovremenom praktičnom odsustvu unutrašnjeg. oslonca. međunarodnim mirotvornim snagama za njihovo efikasno mirotvorno delovanje i u nemogućnosti sređivanja „državnih prilika“ u „jugoslovenskom prostoru“ bez prisustva institucija međunarodne zajednice, i njihovih „do brih usluga” u obnovi mira i normalnog života u OVOm ргоStoru..· Konfrontacije povodom države
Osnovni smer i smisao bitnim „Jugoslovenskim zbivanjima“ početkom 1992. godine daju u biti iste višegodišnje političke
konfrontacije — konfrontacije povodom države — uprkos svim događanjima iz prethodne godine. Doduše, dojučerašnji zagovornici „de-federalizacije“ jugoslovenske države i rekonstrukcije „civilnog društva“ (društva slobodnih građana koji primarno brinu svoj „građanski interes“ a ne „interes države“, ili „klase“, „istorije“, „domovine“) sada su zagovornici stvaranja potpuno samostalnih, suverenih i nezavisnih država i definitivne deobe dosadašnje države Jugoslavije (deobe njene teritorije, državne imovine, državnih prava, uključujući i međunarodnih prava). Doskorašnji zagovornici reintegracije „dezintegrisane” Jugoslavije, jačanje jedinstvenosti u delovanju organa države Jugoslavije na celom njenom prostoru i, k tomu, doslednije „socijalističke izgradnje“ ovog društva, sada su „samo“ za „očuvanje Jugoslavije“ kao savezne (ili „zajedničke“) države na onoj teritoriji gde se „narod“ opredeljuje da hoće i dalje živeti u Jugoslaviji.
I zagovornici „dekonstrukcije“ ı „re-konstrukcije“ Jugoslavije uspeli su osigurati „demokratsku podršku svog naroda“, ali „naroda“ svedenog na odgovarajuću „naciju“ (ili „nacije“). To je neizbežno pretvorilo prvobitne političke sukobe povodom države u međunacionalne sukobe, i to pre svega u sukobe Srba sa praktički svim drugim narodima i „narodnostima“ u Jugoslaviji. Jer, srpskom je narodu, koji je značajnim delom lociran izvan Republike Srbije, s razlogom bila bliska ideja-o „očuvanju Jugoslavije“ kao što jedinstvenije savezne države. Inten-
„DRŽAVNE zivnim buđenjem njegovih nacionalnih osećanja i sećanja, te uveravanjem pripadnika srpskog naroda da ih čeka loša sudbina u eventualno „konfederalno“ izdeljenoj Jugoslaviji, tokom 1989-1991. godine stvorene su pretpostavke za masovnu podršku Srba „politici čuvanja jedinstvene države Jugoslavije“, ali time i za njihovu objektivnu podršku snagama „dojučerašnjeg poretka“ čiji je prvi interes da „čuvanjem države Jugoslavije“ spreče vlastiti silazak s vlasti.
Jedna jedina strateška odiluka
Trenutno su sve glavne političke akcije „srpskog bloka“ u znaku preformulisane „borbe ze očuvanje (rekonstruisane) države Jugoslavije“. Za srpski narod može biti nepodnošljivo tragično ako se bude morao ipak is-
vano Bolčić
·ključiti iz „borbe za Jugoslaviju“
posle još jedne promašene „bitke“ za „preostalu“, „rekonstruisanu“ Jugoslaviju. Razume se. poslediće te nove promašene „bitke za („preostalu“) Jugosla· viju“ biće tragične za sve ljude koji žive u ovom „jugoslovenskom prostoru“.
Čini se da je prekid dosadašnjeg tragičnog smera „razrešavanja“ Jugoslovenske krize tražio i sada traži jednu jedinu stratešku odluku: odluku o sporazumnoj zameni dojučerašnje jedinstvene „savezne“ države Jugoslavije,
„zajednicom“ jugoslovenskih sa-
mostalnih republika — država u granicama dojučerašnjih republika. Takvu su odluku mogli legitimno doneti, po odgovarajućoj proceduri, punoletni „državljani Jugoslavije“. Na žalost, oni do sada nisu dobili tu mogućnost da neposredno učestvuju u donošenju takve strateške odlu-
ke. Tu im priliku nisu dale „vlasti“ („političari“) koje su oni odskora slobodno birali. Ali, ni međunarodni „faktori“ nisu na valjan način stali na stranu „državljana Jugoslavije“. Jer, oni nisu primereno „pritisnuli“ sve relevantne „političke činioce“ u dojučerašnjoj Jugoslaviji da poštuju elementarno pravo „državljana“ modernih država da im se, mimo (demokratično) donesenih zakona ne može oduzimati stečeno „državljanstvo“, niti se mogu, mimo zakona, na silu „preseliti“ ili „prepustiti u nadležnost“ drugoj državi. Ali, kao da se o svemu drugom više vodilo računa i u toj međunarodnoj zajednici nego o građanskim pravima državljana Jugoslavije, i to u eri sveopšteg zalaganja za „ljudska prava“.
Naravno, osim puke institucionalne „mogućnosti“, državljani
'Jugoslavije su morali dobiti i jas-
no uobličene razloge za donošenje takve strateške odluke. Valjalo je osigurati i „društvenu klimu” u kojoj bi bilo ostvarivo razumno sporazumevanje O svemu bitnom što bi proizašlo iz donošenja odluke o supstituciji jedinstvene države „savezom država“ nastalih iz dojučerašnje države Jugoslavije. Ratna zbivanja u 1991. godini kao da su učinila politički nesuvislim svako dalje razmišljanje o takvom smeru razrešavanja jugoslovenske državne, a time i sveopšte društvene krize.
Oni koji su od početka bili protiv takve solucije imaju, uz „jučerašnje“ i nove „sveže“ dokaze i razloge protiv takve odluke.
(NASTAVLJA SE)
DRUGI PIŠU
Kvadratura srpskog kruga
Svi pokušaji spasavanja Jugoslavije pomoću imperativnog određivanja kakva ona ima da bude, „ili je neće biti“, završili su se time da je takva kakva je bila, zaista nikada više neće biti:
... Sada, na pragu mira, moraćemo najzad priznati da nema izgleda da se dosegnu ciljevi koji su tako ultimativno proklamovani i tako skupo plaćeni. Svi su poraženi, ali je poraz Srbije ipak najubedijiviji jer su njeni ciljevi bili najnerealniji i najambiciozniji. Nerealna predstava Srbije o sebi, Jugoslaviji i svetu morala je da se sruši i to mora da boli.
istini se mora otvoreno pogledati u oči:
6 Očigledno je i konačno da svi Srbi neće živeti u jednoj državi. Jedina takva država bila je. Jugoslavija koja, uz lavovski doprinos Srbije, konačno prestaје da postoji.
6 Jasno je da ne dolazi u obzir promena unutrašnjih granica na osnovu vojnih pobeda u ovom kratkom ali preskupom ratu. Ako do nekih korekcija vremenom i dođe, biće to moguće samo posle dugotrajnih pregovora uz međunarodnu asistenciju i na osnovu kontrolisanog plebiscita zasnovanog na etničkom načelu.
Biće priznate sve republike
e Hrvatska će morati da prizna i garantuje daleko veća prava Srbima (i to ne samo u krajinama) nego što su oni sami traili na početku sukoba. Ali, i Sr-
bija će morati etničkim grupama da prizna sva ona prava koja će se garantovati Srbima u Hrvatskoj. Tu neće biti duplih standarda. Svet ne poznaje ı ne priznaje naše formule po kojima su narodnosti i nacionalne manjine nešto sasvim različito. Manjine su za nauku i praksu savremenog sveta naprosto oni kojih je manje u datoj sredini. Svakoj pripada ono što nalaže racionalna i civilizovana demokratija i kodeks ljudskih prava sadržanih u Povelji OUN. Ko ne respektuje prava etničkih grupa biće osuđivan i izolovan i na kraju može samo da izgubi teritorije na kojima oni žive — nazivali ih mi narodnostima ili manjinama.
60 Međunarodno će biti priznate sve republike koje su činile Jugoslaviju ma koliko ko pokušavao da to ospori ili spreči. Može se čak, na žalost, dogoditi da Srbija bude poslednja priznata bez obzira što smatra da njoj nikakvo priznanje nije potrebno. Svi pokušaji spasavanja Jugoslavije pomoću imperativnog određivanja kakva ona ima da bude „ili je neće biti“ završili su se dakle time da je takva kakva je bila, zaista nikada više neće biti. Neće biti ni čvrste, ni labave, ni asimetrične, ni skraćene, ni krnje. Neće, po svemu sudeći,
Рррава,
biti ni četvoročlane pa možda ni dvočlane. Neće takođe biti ni proširene, ni velike Srbije, ni zajednice srpskih zemalja. Pitanje je čak šta će biti i sa postojećom Srbijom ako konjunktura secesionizma i separatizma bude i dalje gušena isključivo silom i oružjem. Kvadratura srpskog kruga — Jugoslavija u kojoj se Srbiji priznaje pravo na državu „vaskolikog srpstva“ u maksimalnim etničkim i istorijskim granicama — ostaće zauvek nerešena, jer je nerešiva. Srbija nema veselu budućnost ni kao samostalna, ako se zamišlja kao nacionalna država, jer nacionalna i demokratska ne može biti u isti mah, već i zbog toga što 38 odsto njenih stanovnika nisu Srbi. Samo kao istinski demokratзка, Коореганупа 1 гаупоргаупа, као етапајроуапа ! тодегnizovana mogla je da očuva Jugoslaviju jer je upravo njoj Jugoslavija i bila najpotrebnija. Upravo za takvu demokratsku Jugoslaviju svako njeno prilagođavanje baš njoj bi najviše donelo. Sve to, uostalom, važi i za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu,
pa i za sve ostale. Jugoslavija nije mogla da traje ni kao monarhistička, ni kao komunistička, pa ni kao post-komunistička jer nijedna nije mogla ili nije htela da bude demokratska.
Sve će, dakle, morati da se počne od početka. Primirje još nije mir
Srbiji možda neće biti teže nego drugima da opstane kao sama ı samostalna, ali će i njoj biti mnogo lakše ako se na vreme okrene strpljivom i trpeljivom obnavljanju spona saradnje sa svojim starim i novim, bližim i daljim, susedima i partnerima uz puno uvažavanje njihovih interesa pri zaštiti sopstvenih i uz stvarno priznavanje svakom drugom onih istih prava koja traži za sebe. Ali neobilazan preduslov za to je radikalna promena sopstvenog bića, novo prečišćeno shvatanje o unutrašnjim reformama i spoljnoj orijentaciji. Dokle god budu žive sile real-socijalizma, lažne demokratije i nacionalne isključivosti nema ni unutrašnjeg prosperiteta, ni saradnje sa drugima na terenu bivše Jugoslavije, sadašnje i buduće Evrope. To su preduslovi da se polagano i mukotrpno obnove prirodne, decenijama izpgrađivane spone među narodima dosadašnje Jugoslavi-
je, koje i posle svega, daleko više šta povezuje nego što razdvaja. Veštački razdvojeno, isečeno i izranjavljeno, ali istorodno tkivo počeće da zaceljuje i srasta po prirodnijim šavovima.
Primirje još nije mir. A mir nije sam po sebi ništa više od još jedne nove šanse. Ako promena ne bude, ili ako budu spore i nedovoljne, neizbežno će na poraznom bilansu ovoga rata ojačati nezadovoljstva koja otvaraju šanse novom krvoproliću, diktaturi i fašizmu. Treba biti svestan činjenice da je svaka strana u sukobu — silno „ojačana“ svojim ekstremizmom — Jako suzila sebi manevarski prostor za sporazumevanje i saradnju sa drugima. Već i teškoće oko prihvatanja „plavih šlemova“ to pokazuju.
Kako vreme odmiče tako će svi biti prinuđeni da pristaju na sve gore rešenje uz sve veđe žrtve. Lako se može zamisliti da je za svakoga bilo povoljnije neko od rešenja koje su svojevremeno nudili njihovi „neprijate-
lji. Najzad, koji realno mogući!
·ili zamišljeni dobitak vredi desetine hiljada mrtvih i osakaćenih i stotine hiljada raseljenih, osiromašenih i unesrećenih?
Kako sa ove niske lestvice uopšte početi savlađivanje materijalne, civilizacijske i kulturne razlike između nas i prosperitetnog sveta oko nas?
Sve to se moralo znati od samog početka
U međuvremenu ostaje veliko, neizbežno, pitanje koje zahteva jasan odgovor, zašto se do tako očigledne istine moralo stići preko tolikih žrtava, razaranja i nesreća?
Mirko TEPAVAC
AA KS AAA O; »