Борба, 14. 03. 1992., стр. 28

'stojeće, i

XVIII SUBOTA-NEDELJA 14-15. MART_1992. GODINE

Film na visokim potpeticama

Evropa i Holivud

Ma bioskopski repertoar upravo je stigao film „Visoke potpetice, Španса Редта Атоадомага, уегоуато пајгпасајтјед еугорзкод гестеја ааnašnjice. Projekcija ovog filma na FEST-u ггагуаја је дигуџ и уећкој дуоrani Sava-centra. Publika je spoznala veličinu Almodovara — čeka se

samo još da ga establišment verifikuje

S: ono što je u filmskim istorijama zapisano kao epohalni domet evropskog filma, bilo u smislu trenda, škole, talasa ili autorskog opusa, pre ili kasnije — a po pravilu sa distance — valorizovano je po principu komunikativnosti fenomena sa najširom publikom. Ne kroz odnos prominentne kritike, koja je, takođe po pravilu, reagovala sa zakašnjenjem na fundamentalne filmske pokrete, niti posredstvom, još jednom po pravilu, atrofiranih žirija elitnih festivala. Jedna od ključnih referenci po kojoj se vreme opredeljuje da li će pojavu smestiti u povest ili će je prekriti zaboravom, jeste odnos koji prema njoj ima onaj najbrojniji sloj filmskih poklonika, ljudi koji kupuju karte za bioskope, u kojima se fenomeni odvijaju.

Na ovome se, moguće je, ogleda i toliko opipljiva razlika između evropskog i američkog filma — ne toliko filma koliko njegove „oficijelne“ recepcije — elitističkog i populističkog doživljaja umetničkog medija koji je obeležio vek: Amerika je, baš stoga 510joj je publika uvek bila prioritetna (naravno ne iz pukog altlruizma), fleksibilnije doživljavala nove i potencijalne vrednosti, dok je Evropa, koja je u sistem filmskih vrednosti uvela kategoriju nedodirljivosti Umetnosti i njenog Tvorca, |GalčkO teže otvarala vrata panteona za one koji pouvek okoštale, kriterijume ne ispunjavaju.

Diverzija na javne vrline

Koliko god prethodna misao delovala kao neprilična digresija od OSnovne teme, toliko potpun smisao dobija u svetlu činjenica da je jedan od najvećih reditelja čitavog eVvropskog filma, Pedro Almodovar, kao veličina prepoznat prvo u Americi, da bi tek posle toga usledila njegova afirmacija u Evropi. Amerika je i nadalje ostala veliki poštovalac njegovh filmova — „Žene na rubu nervnog sloma“ jedan su od najgledanijih filmova sa neengleskog govornog područja u američkim bioskopima u poslednjih nekoliko godina (što posebno senzacionalno zvuči kada se ima u vidu da je to izuzetno redak slučaj stranog filma koji je u distribuciji po SAD i Kanadi išao bez nahsinhronizacije), film koju Je dobio godišnju nagradu njujorških filmskih kritičara; sjajan komercijalni rezutlat imali su i „Veži me“!, a upravo ga ostvaruju i „Visoke potpetice“. Osim toga, njegov značaj u Americi potvrđuje i svojevrstan skandal oko distribucije filma „Veži me“: film je od cenzora u MPAA dobio oznaku „X“, rezervisanu za porno-filmove, i to je pokrenulo lavinu reakcija kojima je izvršen pritisak na cenzuru, što je dovelo do uvođenja nove predikacije „NC-17“, kojima se danas obeležavaju filmovi čija se sloboda izraza ne može podvesti pod pornografiju.

Piše: Dragan Petrović

VISOKE POTPETICE: Marisa Peredes u filmu Pedra Almodovara

Okolnosti koje su pratile opus i sam razvoj Pedra Almodovara kao autora, u najsuštinskijem smislu tog pojma, gotovo se savršeno uklapaju u na početku izneti zaključak. A okolnosti su se javljale na putu od bizarnog alternativca čiji su već amaterski „super-8“ pokušaji stvorili u Madridu čitavu kastu „almodovarovaca“, preko profesionalnog. debitanta koji je sablaznio čuvare ideologije establišmenta, zapravo mali broj njih koji su se usudili — zbog već stvorene reputacije Almodovara — da gledaju njegove prve dugometražne diverzije na javne vrline, „buntovnika“ koji su, zahvaljujući podršci sve većeg broja svojih bioskopskih poklonika, postepeno obrušavao stubove društvenog licemerja, po žrecima oficijelnog ukusa ugodnog „otkačenjaka“, profitabilnost čijih je filmova bio dovoljan argument da ga se bar tapše po ramenu. U međuvremenu se, u svakom slučaju, odvijala istorija. Jedinstvena, autentična, bez pravog pandana u bližoj i daljoj prošlosti „pokretnih slika“. Istorija čiji su koreni u — što se lokalne mitologije tiče — već legendarnom „andegraund“ madridskom pokretu „movida“, koji se danas tumači kao posledica postfranikstičke liberalizacije svesti Španaca, a koji je zajedno

sa ogromnom stvaralačkom energijom svojih nosilaca, na površinu izbacio u formulu nove, svakako drugačije kulturološke i civilizacijske matr:се. Зртииз тоуеп5 ovog pokreta, Pedro Almodovar, danas je simbol svega što je bilo novo u duhovnoj stratosferi Španije prvih godina posle smrti Franka. To mu je, bez obzira što su njegovi filmovi nesumnjivo najznačajnija pojava koja se iz „movide“ iznedrila, omogućila pre ostalog pozicije multimedijalnog delatnika, muzičara — vođa rok-benda „Almodovar & McNamara“, sa kojima je imao niz koncerata i ploča — pisca — objavio je kratki roman „Fuego en las Entranas“ te niz priča u najtiražnijim španskim listovima „El Pais“, „Diario 16“, „La Luna“; za ovaj poslednji kreirao je lik Pati Difuza, čiji su „memoari“ vremenom postali kulturno štivo — i, naravno, reditelju.

Arbitar života

Suština filmske delatnosti Pedra Almodovara, pak, pre svega je u artikulaciju najfundamentalnijih ideja svih alternativnih pokreta koji formiraju jedan civilizacijski milje, u njegovom slučaju madridski. U tome je i univerzalnost Almodovarovog pristu-

pa: on je, naprosto, fascinantno uver-

ljivi glasnogovornik svega alternativnog, jedan od malobrojnih — s punim pravom se može reći — genija u čitavoj istoriji ne samo filma, koji „podzemlje“ „zvanične civilizacije“ uspeva na efektan, u svemu superioran način da predstavi u sopstvenom značaju i veličini. Odnosno, koji je sposoban da alternativne ideje organizuje u samopotvrđujući, programsku formu. Retki talenat obezoružavajuće preciznog posmatrača sveta u kojem se nalazi, kod Almodovara se nadovezuje na ništa manje delikatan osećaj za humor, te, konačno, na ono što je za medij kojim se prevashodno 'bavi i najpotrebnije: suptilnu sposobnost za izdvajanje srži iz tog sveta i njegovo uobičavanje u fikciju koja će, kao i u najmonumentalnijim delima kinematografije, biti zapravo arbitar života.

U neku ruku iracionalno deluje okolnost da se pretežno bizarni sadržaji Almodovarovih filmova tokom njihove eksplikacije na ekranu pretvaraju u neoborivo čvrste opservacije svega na šta pažljivo oko radoznalog promatrača života može da naiđe. Od intimnih i privatnih, do kolektivnih i socijalnih fenomena, od moralnih i emotivnih, do podsvesnih i duhovnih kategorija. Duboko plemeniti stav pri tome, nešto što bi se uslovno moglo nazvati ciničnim optimizmom, dajući istovremeno jasan autorski pečat, ostavlja utisak o Almodovaru kao čudesno racionalnom i objektivnom. Valjda zato što po samoj svojoj prirodi cinizam i optimizam potiru jedan drugog. Maestralno ekvilibrirajući na granici između njih, Almodovar nameće sebe kao doista originalnu ličnost, i to u kontekstu umetnosti uopšte, ne samo filma.

Privremena završna reč o Almodovaru svodi se na utisak o svakako najsnažnijoj auatorskoj pojavi na „starom kontinentu“ u poslednjih desetak godina, kojoj, međutim, Evropa još uvek nije dala „festivalsku verifikaciju“, ali koji je istoj Evropi doneo ono što ona već duže vreme de fakto nema — filmove koji su u stanju da se konkurentski odnose prema američkim „megaprodukcijskim blokbasterima“, ili, jednostavnije rečeno, filmove koji su itekako u stanju da publiku dovuku u bioskope.

Piše: Zafir Hadžimanov

IzaZOV slobodnog strelca

Tihomiru Beograd

e pada mi na pamet da branim tezu kako samo dobar muzičar može da bude dobar profesor .muzike, dobar novinar — efikasan urednik, dobar lekar — pravi upravnik klinike,dobar sportista — uspešan trener... Ali je svakako dobro, efikasno i uspešno kada se te dve pretpostavke slože, dogovore, dogode... Mnogi su „naši“ pokušali da „bace sviralu u trnje“ i da se late tzv. ozbiljnijeg, Sigurnijeg, društveno priznatijeg posla, ali

Petroviću,

nije nimalo lako slatku paranoju čergera, ~

izazov slobodnog strelca, zameniti urednom satnicom svakodnevnice radnog gra-

đanina, urednim „popovanjem“ urednika koji uvek i sve znaju najbolje i urednim

radnim sastancima, na kojima najviše go-

vore oni koji najmanje imaju šta da kažu... ·

Mnogi od nas, rekoh, pokušaše i pobegoše, a ti Tihomire, tiho ı elegantno ostade.

Koliko god si kao pevač često bio nepotrebno grlat, neplodno zahtevan prema sebi i drugima, rečju — komplikovan, toliko si kao radio poslenik pogodio pravu žicu: Jednostavno, uporno i uzorno smiruješ

i miluješ nervni sistem napaćenog sluša- –

teljstva dobrim, starim melodijama. Tvoju jednosatnu muzičku emisiju „Sve bilo je

muzika“ uzimamo godinama pre ručka · poput pilule za smirenje bolova od elektro | — šokova nadobudnih, nadolazećih, mu--

zički nedokvakanih maminih i tatinih gi-

tarijaša, ali kao i — inekciju protiv grčeva -

u stomaku i kičmenoj moždini, od primiti-

vaca na vlasti etabliranih, gologuzih i go-

loumnih kafanjerosa. Te tvoje „Dobre vibracije“.su konačno

osetili i ljudi od muzike u Radio-Beogradu

i učinili potez koji im se uzaludno godinama nameće —. tvoja poslednja emisija u mesecu se izvodi „u živo“ iz studija VI našeg radija, a po željama slušalaca.

Bez dragocene pomoći Muzičke pro- -

dukcije (neumornog urednika Miće Markovića, te njegove desne ruke Boška Gay-

,

rilovića) bez Džez orkestra Radio-Beogra- ·

da, u kome ima sijaset mladih imena, ali

glavnu reč (zvuk) drže Zoran, Mikan, La- '

le, Branko ,Goce, Švager, Jova, Kavaja, Kokan i Draganče, a pametno ga predvodi dirigent Skerl, bez supervizure Ane Kotev-

ske, bez producentskih i tonskih interven-

cija Jenča i Marića i na kraju (jer konac delo krasi) bez nas tvojih kolega koji celog veka poštenim pevanjem branimo čast i čojstvo zanata, (barem pred publikom ko-

ja prepoznaje play-back folirante) ovaj ra-

dio koncert bi sigurno drugačije zvučao i

značio, ali ga BEZ TEBE ne bi bilo. Zato ti ·

pružam ruku i od srca želim da „Sve bilo Je muzika“ obori Ginisov rekord emitova- ' nja svih muzičkih radio programa.

Želim ti još samo dve proste stvari: Da

se umišljeni „TV-nedodirljivci“ i „Disko- · |

-suvereni“ smiluju, da odslušaju snimke načinjene na ovom tvom široko otvore- · nom radio-prozoru ka svetu (u vreme 7а- |

katančenih nacional ćepenaka) i da sačine ! · jedan video i jedan disko izbor za slado-

kusce. Prosto k'o pasulj, pa samim tim na- |

ma teško izvodljivo. mada ko zna? Vreme- | -

na se kanda menjaju?...

а } i a ii

—