Борба, 17. 03. 1992., стр. 11

РЕПОРТЕР „БОРБЕ“ У ДРНИШУ

„Пе дир ај, Вре

„Навечер се овди све догађа. Завучемо се код неког у кућу, зам чамо, пивамо, плачемо...“

Дрниш. — „Зетлап рохег“, „ово је НДХ“, „Стоп кроација“, „Моја домовина Хрватска“, испод графита потписи ћирилицом и латиницом, Ивица и Пеђа, стари српски грб, па шаховница, између степеништа од првог до последњег нивоа, од чврстих дасака изграђена митраљеска гнезда са наслаганим врећама пуним ситних каменчића. Свуда около расут бели прах, дезинфекционо средство којим се жели заштитити од зараза које се осећају у устајалом опором ваздуху пуном непријатних мириса из замрзивача и фрижидера, у којима, због недостатка струје и воде месецима труне храна. Изгажени комади одеће, расуте књиге, ретко упозорење на вратима: „не дирај, вратио сам се“. Тако нас дочекује једна од нових вишеспратница у готово празном Дрнишу.

Ђава им сричу утеја

— Долазимо са људима који су дошли да уз дозволу војних власти из својих станова узму неку књигу за школу, факултет, да прегледају одећу, однесу неки комад посуђа и исплачу се над разбацаним фотографијама и креветима које је неко изгазио у потрази за пљачкашким пленом. Овде су се крали злато, новац, видео рикордери, тв, разно-разни технички апарати, алат, заправо све скупоценије...

Недалеко се са прозора,

очито некад топле и угодне дечје или девојачке собе види спортска дворана оближње школе. Чује се само песма чешљугара и фићукање врабаца. Са страхом у очима, опором и животном икавицом, објашњава нам девојка Сања, једна од посетилаца сабласне куће:

— Ајме, ђава им срићу утеја, шта су ме исприпадали. Стално су ништо притили Србима кад се напију. Од њихових притњи ниси мога улицом прилазити. Човиче, још се тресен, кад се тога ситим. Они су ту ка имали некакву своју војну школу. Ники су се понашали као усташе. Није било никакве разлике.

Из суседног стана чујен пискутави плач Данијеле: Маааа, ово ништа не припознајем. Као дан први пут овди.

Они који су дошли да узму ствари, то су брзо и учинили, ништа не покушавајући да поправљају у затеченом нереду. Врата изваљена, бравице искривљене, навлаке на каучима исечене, просути шећер, умрљане играчке, уништене тепихе, нико нигде не носи.

Излазимо и пролазимо поред кафића са четири велика стакла. Свако разбијено. Иза се види уништени инвентар. Недалеко је дугачка самопослуга у коју као да је ушао неко са бацачем пламена и бљувао ватру на све оне сардине, конзерве, тегле са паприкама, детерџенте, млеко у тетрапаку,

на полице са месом. На фирМИ „Ударник“ је промаја. Проваљено, однесено, сломљено.

За разлику од ранијих посета ипак је у Дрнишу нешто ново. Команда места, војни командант ЈНА и његови људи су ипак, видљиво је заштитили центар места у граду, посебно Дом културе, који је још недовршен.

У једину продавницу која ради, између дома културе и православне цркве Велика Госпа (прослава је 28. августа) улазимо по инерцији. Има само „топлог крува“, пива, нешто мало конзерви, али и то је велика ствар за оне који нису имали ништа од 16. септембра прошле године кад су се овде жестоко сукобили припадници ЈНА и ЗНГ.

Веће мешине са водом стоје пуне поред цистерни којом војници развозе воду онима којима треба.

Идемо са пријатељима и знанцима према периферији Дрниша. На неколико гаража команда места Дрниш је излепила упозорења, заправо упутства како се свако мора понашати у одређеној ситуацији. Полицијски сат је од 17 часова. Имамо још толико времена да одемо на маренду, каву и пиво код Марије која упорно жели да нас угости у овом сабласном граду.

— Људи, немојте ни ић данас. Останите овди. Навечер се овди све догађа. Видећете шта је то. Завучемо се код не-

|тио са!

УТОРАК, 17. МАРТ 1992. ГОДИНЕ 44

ког у кућу, замрачимо прозоре и сви колико нас има причамо, јадамо се, отварамо душу, пивамо, плачемо...

Ајте ћа, кокоше

Њена пријатељица Сандра одмах упада у реч:

— Ми смо, мој господин новинар, сви напети и луди од овог рата, несреће која нас је погодила. Не знам шта нам је и шта ће нам бити, али сигурно нас не чека ништа липо.

Сретамо младића који нам је дошао у сусрет, отворио једну од ретких кућа са прекрасно обрађеним „вртлом“, како то овде кажу. Смирује жене речима:

Ајте ћа, кокоше. Шта сте се ту ускокодакале.

Не може човик ништа рићи од ваших глупарија. Дајте, уозбиљите се — како је то рекао гласом у коме је било топлине „кокоше“ су се само почеле смијати. Марија ће онда 03биљно, у жељи да нам опише њене ратне догађаје:

— Било је придјутро кад је војска извршила напад на ЗНГ у Дрнишу. Већ се знало да ће бити напад. Јављао је о томе радио, људи су почели у паници о томе говорити, тако да се већи дио припремиа. То јутро смо знали да ће бити нешто грозно, али шта, нико није има појма. Изиђен ти ја, кад је већ била дата узбуна и кад је почила паника са ћерком исприд куће, са нешто мало

се“

рачимо прозоре и сви колико нас има при-

ствари. Моја прва суседа, иначе Хрватица, узме ме испод руке и ми са онако дицом упутимо се ка аутобусу који је био припремљен за нас. Била се већ направила огромна колона возила. Говорили су посли да је војска, ЈНА коју су звали „четници“ тукла по колони. Али, лажу. Да је било тако, било би мртвих на иљаде.

— Пробијао се некако тај аутобус изван Дрниша и стао. Улази још неколико жена са дицом, а прва која улази — познајем је добро. Говори нешто 0 четницима које триба побити. Не знам на кога мисли, а неки кад говоре четници мисле на све Србе, па се умирујем на седишту, ставим малу испред себе да ме се не види и окрећем главу. Ипак ме је познала, јавила ми се. Пита ме јесам ли видела неког њеног. Говорим да нисам. Чујем од возача да идемо у Сплит. Мислим се, ди ћу, а онда се ситин да у Сплиту имам родицу. Код ње ћу. Били смо у Сплиту пет дана, а онда се више није могло издржат. Сви су мислили да су избеглице из Дрниша у Сплиту само Хрвати. Било је и вриђања. Нисам знала шта ће од тога бити, па се одлучим преко Ливна отић у Босанско Грахово. Тако је и било. У Грахову сам са дититом била месец дана а онда кад је то било омогућено, дошла сам својој кући у Дрниш.

Борислав СОЛЕША

ХРВАТСКА ИЗМЕЂУ ЗАХТИЈЕВА И ЗАКОНА

Дедиње усред Загреба

Док више од 300 хиљада изб

рактивним локацијама

уселе Милан Рамљак, Перица Кикерец, Далибор Брозовић

Јурлина

Истог дана када је Савез самосталних синдиката Хрватске понудио (протеклог четвртка) свом чланству на потпис Захтјев од 15 точака за ријешавање _ социјално-радних проблема, на „свијетло дана“ изашла су и два приједлога закона: о јавном информирању и јавном окупљању.

За овај други закон, о јавном окупљању, предлагач чак захтијева од Сабора РХ да се усвоји по хитном поступку. Иако по својем садржају не одскаче од досадашњег закона, Министарство унутрашњих послова образлаже то тиме да је „материја регулирана на начин на који није сукладан Уставу Републике Хрватске“. Можда по томе што је међу јавним окупљањима која се не морају пријављивати (пет дана прије одржавања) надописано и: синдикално. Нетко се ипак у задњи тренутак присјетио учења из протеклог „једноумља“ по којем је радништво још прије јако много година изборило у Европи — којој се толико тежи — право на „слободу збора и договора“. У садашње вријеме ни рата ни мира, пажњу заслужује и члан истог закона којим је забрањено на јавном окупљању носити, уз оружје и опасне предмете, и „одору, дијелове одоре или одјеће којом се потиче на наси-

ље, националну, расну или вјерску мржњу (члан 15). Тко и како ће тумачити тај члан 15. у образложењу приједлога закона о јавном окупљању нема нити ријечи.

Међутим, у Нацрту приједлога закона о јавном информирању — који би коначно требао истиснути садашњи Закон о тиску, па и ратну уредбу 0 информирању — предвиђен је „добри дух“ који ће бринути 0 заштити те слободе. Утемељит ће се, наиме, Вијеће за заштиту слободе јавног информирања од седам чланова из редова новинарског друштва, синдиката новинара, Друштва хрватских књижевника, Матице хрватске, Одвијетничке коморе и Привредне коморе. Предсједника _ овог Вијећа именује влада из редова судаца, државних одвјетника или свеучилишних професора правних знаности. Дакле, све по праву. Али да тиме још увијек знатижеља јавности за праведношћу не мора бити задовољена увјерио се протеклих дана сам предсједник Владе РХ др Фрањо Грегурић. Испровоциран новинарским питањем о осјетљивости јавности за све што се збива, Грегурић се сложио с могућношћу да се по узору на западно-европске и америчку демокрацију, јавно обзнане имовински, здравствени и морални подаци на

јеглица чека да се врати у своје домове, на ату Загребу у високо комфорне станове чекају да се Јурић, Смиљан Рељић, Анте Кутле, Велибор „. и бивши савезни синдикалиста Бернардо

листи министара и врховништва прије и након ступања, односно обављања _ одређене државне функције. Јер, док више од 300.000 избјеглица чека у Хрватској да се врате на своја огњишта, дотле би таква листа одиста и требала одговорити тим истим избјеглицама и читавој јавности зашто се све вријеме рата, па и сада на атрактивним локацијама Загреба „гради Дедиње“, очекујући да у висококомфорне станове уселе — ако то већ нису —

„Милан Рамљак, Перица Ју-

рић, Смиљан Рељић, Анте Кутле, Велибор Кикерец, Далибор Брозовић. А, ради континуитета у томе, на претходну политичку и државну елиту, на том попису у штампи објављених имена — уз напомену да се радило о „строго повјерљивим _ финанцијским одлукама владине стамбене комисије“ које су, ето, процурила у јавност — налази се и Бернардо Јурлина, министар

рада и социјалне заштите. Нема шта, на ваги је поновно изградња правне и социјалне државе, само што се сада као узор наглашавају европска и свјетска мјерила. То, међутим, од Хрватске не тражи само радништво — ССХ, већ и већина од близу 50 земаља које су је као државу и признале. Г. ГОЈАК

РЕДИТЕЉ МИЛОРАД БАЈИЋ, ЋУТАЊЕМ ПРОТЕСТУЈЕ ЗБОГ ЗАБРАНЕ ПРИКАЗИВАЊА СВОГ ДОКУМЕНТАРЦА „ЈАМА“

Филм је све рекао

Није рекао ни речи, одбио је да да било какву изјаву за новине. Милорад Бајић, аутор филма „Јама“ који говори о „усташким злочинима над Србима“, а који је забрањен за приказивање на ТВ Београд, јуче је ћутке протестовао испред Дома омладине. Порука је била јасна: све што је имао да каже рекао је филмом који је забрањен.

Уз плакат забрањеног филма, целулоидну врпцу и писмени апел угледних људи српске културе којим се од Телевизије Београд тражи да прикаже „Јаму“, Бајић је јуче пред лице јавности изнео и „србосек“ монструозну справу којом су извршена многа злодела. (3. IH.) Снимио: М. КОКОВИЋ