Борба, 17. 03. 1992., стр. 20

_ЏТОКАК 17. МАЕТ 1992. GODINE

MILIKA PAVLOVIĆ, CRNOGORSKI PESNIK, O PODELAMA MEĐU CRNOGOR-

_KULTURA

SKIM PISCIMA, O RATNOJ KNJIŽEVNOSTI, O „NOVOJ“ JUGOSLAVIJI

Ustajte, mrtvi

Rado bih bio dobar Albanac, nadahnut Hrvat, najbolji Turčin, da bih bio što bolji pripadnik crnogorske nacije 8 Da bi u politici postali Haveli, moraju to prethod-

no biti u literaturi

Četiri pesničke zbirke crnogorskog književnika Milike Pavlovića, stihovi, kako kaže, nastajali u grčevima. Nakon četrdeset godina članstva, nedavno je istupio iz Udruženja književnika Crne Gore, mada nije postao član Nezavisnog udruženja (znam, kaže, da sam u „perspektivi“ izgubio buket na odru i govor na grobu“).

Tako se, uz neizbežnu temu podela među crnogorskim piscima, neposredno nakon referendumskog pristajanja da Crna Gora ostane u Jugoslaviji, razgovor dotakao i nove zajednice, „ratne“ književnosti, i drugih „vrućih“ crnogorskih tema.

Politički klovnovi

— Filozofi bi rekli: stvaralac je prenatalni disident. Kada je riječ o takvim individualnostima, disidentstvo je mnogo više njihova sudbina nego li pitanje izbora. Danas su se svi bivši disidenti, dali instrumentalizovati, unajmiti i ujarmiti u taljige neke politike ili neke vlasti, što mijenja predstavu o njihovoj prethodnoj patnji i stradalaštvu i pokazuje da je to bila samo prigušena žudnja za vlašću. Kao rezultat dobili smo političke klovnove i ideološki purgarol sa petprocentnim literarnim sastojkom. Vaša poezija je po senzibilitetu lirska i sađa kada je „па деlu“ „ratna književnost“. Šta za Vas, zapravo, znače nacionalni motivi?

— Pjesnik je „po nacionalnosti“ — Orfej. Istinito je rekla Cvetajeva da je Orfej — divan Rus, raskošan Njemac, sjajan Francuz ili blistavi Rimljanin. Uništite mu liru — tada je samo Skit. Nasilje nad ličnošću nikada ne čine nacije, već neko „u ime nacije“. Nacije su nedužne, nacionalisti su vinovnici. Rado bih bio dobar Albanac ili nadahnut Hrvat, najbolji Turčin ili omiljen Srbin — baš zato da bih prevashodno bio što bolji pripadnik crnogorske nacionalnosti.

Vjernost poeziji u OVOm VTCmenu može ličiti na podvig patnje, mada je u njemu sadržano i nešto „kukavičluka“. Pjesnik vjerovatno ne umije ništa bolje raditi od pisanja stihova. Okolnosti ga, međutim, katkad istjeraju iz šume metafora ı primoraju da radi i ono što manje zna i voli. Ni u „osvajanju svijeta“, ni u „ličnoj samoodbrani“, pjesnik nema boljeg oružja od poezije. Može se zamisliti kako opstaju stvaraoci u takvoj državi, u kojoj je svetosavlje glavni prehrambeni artikal, a nacionalistička mržnja jedini odjevni predmet duha.

Čini se da na ovim prostorima sindrom „havelizacije“ uzima sve više maha, kao da se piscima dopala vlast.

thodno u literaturi postati Havel. Dan pada i poniženja

Referendumsko · „pristajanje da Crna Gora ostane u Jugoslaviji, izazvalo je dosta otpora kod nezavisnih intelektualaca ove republike...

— Čini se da je u Crnoj Gori uvijek bilo više uskrslih nego rođenih Crnogoraca. Vječito ih je

“sudbina raspinjala na svome su-

rovom krstu. U boju za suverenost i samostalnost svoje države mnogi su popadali od straha prilegli, zalijepili se za zemlju, pritajili se pretvarajući se da su izginuli. Tako se dogodilo i u referendumsku nedjelju 1. marta. Bio je to Dan pada i poniženja.

Pjesnik komanduje generalu

Mogao je komunista Malro biti ministar u De Golovoj vladi. Državničkom profilu generala bio je neophodan monumentalni duh velikog pisca, a naročito je to bila potreba francuske nacije i njene kulture. Moglo bi se reći da je Francuskom vladao pjesnik preko generala, a ne obrnuto. Sumnjam da kod nas palicu predsjednika crnogorske Vlade i u čemu pokreće njegov ministar za kulturu. Kod nas je već olinjala istina da u kadrovskoj nomenklaturi vlasti mjesto pisca među političarima zauzima isključivo onaj ko je među piscima —

političar, i to loš.

Otpor, stoko!

Referendum je podvala pokeraškog tipa. To je ruganje i srpskom i crnogorskom narodu, a uz to i pokušaj prevare međunarodne javnosti. Kao stari splav u vodi, Jugoslavija se raspala u sumanutim vrtlozima nacionalizma. Pa i preko svega toga, vlasti nagone Srbe i Crnogorce da se na takav splav ukrcaju i zaveslaju u „budućnost i prosperitet“. U poređenju s takvim hazardom, ni malo ne zvuči kao psovka grafit sa titogradske fasade: „Otpor, stoko!“

— Na primjeru Havela, u politiku i državništvo jurnula je cijela ordija jugoslovenskih literata. I ne pomišljaju — da bi u politici postali Haveli, uslov je pre-

Tim ljudima treba doviknuti riječi onog francuskog kapetana, čiji su uplašeni vojnici polegli po bojnom polju kao da su svi ustrijeljeni. On je komandovao: „Ustajte, mrtvi“. I ustajali su, sa neviđenom snagom i odvažnošću, jer ih je zasluženi prijekor podigao na noge.

Poslanici anticrnogorskih stranaka govore da u Crnoj Gori ne živi crnogorski no srpski narod, da Crna Gora nije crnogorska no srpska država, da je crnogorska nacija kominternovsko-komunistička izmišljotina, i slično. Svuda u svijetu, sem kod nas, takvo ponašanje zakonom je isključeno i kažnjivo, Jer su to uvrede i psovanje naroda. U sadašnjoj crnogorskoj Skupštini, vrve psovke i nesmetano prolaze, tobož iz razloga demokrat-

PJESNIK JE PO NACIONALNOSTI ORFEJ: Milika Pavlović

ske tolerancije i „demokratskog duha“. Referendum je od Crnogoraca napravio „nacionalnu manjinu“, lišenu svih nacionalnih i ljudskih prava. Preostalo im je da po svijetu jauču i obijaju pragove međunarodnih institucija tražeći pomoć u zaštiti „manjinskih“ prava i ljudskog dostojanstva.

Kakva je sudbina izvorne jugoslovenske ideje. Da li nakon svega što se dogodilo, postoji mogućnost za: obnavljanje dijaloga i kontakata među narodima na ovim prostorima?

— Jugoslovenstvo pripada ciklusu takozvanih velikih ideja — poput ideje socijalne pravde, hrišćanstva, komunizma, pa zato i snosi sudbinu velikih ideja: sa njom se bestidno špekuliše, potkradaju je, toj se ideji podvaljuje, zloupotrebljava se za najnečasnije pobude i namjere. Njoj predstoji reinkarnacija, ali na materijalnim i duhovnim postamentima potpuno drugačijim od dosadašnjih. Prijemontizam, kao forma dinastičke velikosrpske zloupotrebe ove ideje, iza-

·ziva odijum kod drugih jugoslo-

venskih naroda. Međutim ideja jugoslovenstva ne može da diše u monarhističkom zamku, kroz respirator majorizacije. Uporišne tačke opstanka i dijaloga, srećom postoje. Izgradili su ih, s jedne strane — Držić, Gundulić, Mažuranić. Krleža i druge „ustaše“, a s druge (i treće) strane — Njegoš, Lalić, Zogović, Andrić, Selimović, Kulenović, Prešern, Župančič i slični „klerofašisti“, „fundamentalisti“, i „četnici“. Bez njih se ni jedno dijete na jugoslovenskom tlu neće moći uspraviti na noge, bez njih bi ostali gmizavci i puzavci. Slobodan KOSTIĆ

OTVORENO PISMO GRAĐANIMA SRBIJE IZVRŠNOG ODBORA FILOZOFSKOG DRUŠTVA SRBIJE

Prti

nitivci zastupaju narod

Poslednji primer politike koja ignoriše volju građana je i zasedanje Narodne skupštine 27. februara, gde je data podrška dogovoru najviših predstavnika republika Srbije i Crne Gore o zajedničkoj državi, ne našavši pri tome za shodno da uopšte obaveste narod o uređenju te države, a kamoli da ga o tako važnoj stvari pitaju na referendumu

Izvršni odbor Filozofskog društva Srbije obratio se, ovih dana, građanima Srbije otvorenim pismom u kome im skreće pažnju da su ovlašćeni narodni predstavnici (poslanici Narodne skupštine i predsednik Republike Srbije) u dosadašnjem političkom delovanju ispoljili mnogo neznanja, gluposti i cinizma, političke nezrelosti i nesposobnosti. Zbog toga je u političkom životu Srbije i dalje mnogo nasilja i nestlobode, materijalne, moralne i duhovne bede. U pismu se kaže:

„Filozofsko društvo Srbije uvek se svojim delovanjem zalagalo za proširenje granica slobode i demokratije i prevlast racionalnosti i argumentacije u političkim i socijalnim pitanjima. Društvo je to činilo i u, vreme kada je to bio tako reći jedini di-

sonantni glas u sveopštem jednoumlju i apoteozi autokratske vlasti. Danas, kada su njegovi članovi lideri gotovo svih uticajnih stranaka u Srbiji, ı upravo zbog toga, Filozofsko društvo Srbije ne opredeljuje se ni za jednu stranku i ostaje pri istom principijelnom opredeljenju, ne vodeći računa da li se to poklapa, ili ne, sa stavovima neke stranke.

Građani Srbije delegirali su svoj izvorni suverenitet Narodnoj skupštini i Predsedniku Republike. Na žalost, ovlašćeni narodni predstavnici ispoljili su dosad mnogo neznanja, udvorištva, primitivizma, nezainteresovanosti, sebičnosti, gluvoće, gluposti, cinizma, ukupne političke nezrelosti i nesposobnosti u zastupanju naroda — i to sve u situaciji kada je u političkom Žži-

votu u Srbiji ı nadalje toliko mnogo nasilja i neslobode, zastrašivanja i straha, mržnje i poniženja, materijalne, moralne i duhovne bede, da se gotovo ni po jednom od merila ne može govoriti o racionalno uređenom ili pravičnom društvu.

Poslednji primer takve politike koja ignoriše volju građana je i zasedanje Skupštine 27. 02. 1992. gde su ispoljili potpuni prezir prema građanima dajući „punu podršku dogovoru najviših predstavnika Republike Srbije i Republike Crne Gore o zajedničkoj državi“, ne našavši pri tome za shodno da uopšte obaveste narod o uređenju te države (tzv. nove Jugoslavije, krnje Jugošlavije, treće Jugoslavije), a kamoli da im je palo na pamet da ga o tako važnoj stvari pitaju na referendumu.

Zbog toga opominjemo na reči slavnog engleskog filozofa Džona Loka, jednog od utemeljivača ideje narodnog suvereniteta, zapisanih u Dve rasprave o vladi daleke 1690. godine.

„x. Narod će bez protivljenja i gunđanja podnositi velike pogreške vladajuće strane, mnoge nepravde ii neugodne zakone i sva okliznuća ljudske sklonosti grehu. Ali, ukoliko dugi niz zloupotreba, izvrdavanja i smicalica, koji su usmereni na isto, postanu vidljivi za narod, a on ne može a da ne oseća čemu je izložen i da ne vidi kuda to vodi, onda se ne treba čuditi što bi on trebalo da se razbudi i pokuša da preda vladu u takve ruke koje mogu da mu osiguraju ciljeve zbog kojih je vlada prvobitno bila uspostavljena...“

POZORIŠNE PREMIJERE Apsurdni ćorsokak

„Žak ili pokornost“ Ežena Joneska na sceni kruševačkog Narodnog pozorišta, reditelj „Nebojša Bradić

Ono što je najefektnije, pozorišno najtrajnije kod jednog od rodonačelnika pozorišne avangarde Ežena Joneska, jeste efikasna poruga građanskim manirima, malograđanskoj etici i životnim klišeima. U „Žaku“ je to dovedeno do apsurda: naslovni lik, odupirući se toj upornoj Životnoj žabokrečini i njihovim nosiocima spreman je, po pravilu, da to što oni proglase lepim odbije kao najodurniju stvar, ističući joj sasvim dijametralne vrednosti. No, i protivnička strana se ne predaje: gubeći stpenik po stepenik, ona se na narednom još tvrdoglavije ušančuje. Tek sa mladom i stupanjem na scenu ženske lukavosti umesto porodičnog drila, Žakova tvrđava počinje da popušta. Ti trenuci su upravo i najefektnije groteskno razobličavanje apsurda koje nameće građansko društvo i porodica.

Reditelj Nebojša Bradić gradio je svoju predstavu na ovim već posvedoćenim vrednostima Joneskove dramaturgije. Uvodeći na scenu Žakovu porodicu i mladine roditelje, Bradcić ih uklapa u skupni goteskni prikaz, na kome se još plastičnije odra-

EFEKTNA PORUGA: iz predstave „Žak ili pokornost“

žava Žakov nepokor. Upravo kada taj duel upada u apsurdni ćorsokak, stupa na scenu mlada i jedan novi pritup u kome Ljiljana Blagojević postepeno uvodi Robertu kao suvereni ženski princip prilikom savlađivanja prepreka. Negujući praksu da u svakom ambicioznijem projektu angažuje nekog iskusnog gosta, Bradić je mladom Nebojši Vraniću (Žak) omogućio da u dužim dijaloškim partijama sa Blagojevićevom da svom Žaku samosvojne dimenzije. Upravo ta postupnost i glumačka minucioznost sa kojom je Blagojeviće-

va Robertu od naoko amorfne .

mase dovela do temperamentne i samosvesne žene, koja će postupno, ali neodoljivo uvući Žaka u igru, dala je nove impulse i celoj predstavi, usmeravajući je ka efektnom kraju. Tako je stilski siguran glumački učinak Andreje Zlatića, Ljiljane Toković, Zdravka Pavlovića, Duke Jovanovića, Slađane Nestorović Ristić, Milije Vuković i Ljiljane Đoković — Ristić, iz prvih scena, svoj puni učinak ostvario upravo u ovom obrtu.

Milutin MIŠIĆ