Борба, 17. 03. 1992., стр. 21

DA LI SE JOSIP BROZ, U RIMU 1944. GODINE, ZAISTA SASTAO SA PAPOM PIJOM XII

Istorija se ne) menja

zuje dosad nepoznatu činjenicu da je Tito posetio Vatikan, ali u delu ne postoji nijedan dokument o njego-

vom susretu sa Papom

Pre tri meseca, u očekivanju knjige „Genocid u Jugoslaviji“, postavili smo pitanje hoće li ovo ambiciozno delo Smilje Avramov izmeniti dosad poznati tok jugoslovenske istorije kad je reč o delovanju Josipa Broza Tita.

Naime, ovo je, moglo bi se reči, životno delo prof. dr Smilje Avramov, knjiga koja je, prema njenim rečima, trebalo da dokumentuje susret Josipa Broza Tita sa papom Pijom XII iz 1944. godine. Dakle, pretpostavljalo se da je reč o onome što dosad nije objavljeno ni u jednom istoriografskom delu: dokaz da se Tito sastao sa poglavarom Katoličke crkve. Kazali smo tada da je profesorka Avramov godinama „kopala“ po arhivima u Rimu, odnosno Vatikanu, Berlinu, Vašingtonu i došla do originalnih dokumenata kojima se potvrđuje dosad nepoznat Brozov boravak u Vatikanu, avgusta 1944.

Istorijska prekretnica

Smilja Avramov je na našu molbu da nam saopšti nešto više o dokumentima kojima raspolaže, tada kazala da ona ne želi da kvalifikuje vrednost tih podataka ali, kada se knjiga pojavi, biće sve jasno. Neki od naših, tada anketiranih sagovornika, istoričara pre svega, govorili su nam da — ukoliko Smilja Avramov to zaista dokaže — mi ćemo se naći pred „istorijskom prekretnicom“. Jer, u svemu što je dosad objavljeno iz perioda 1944-1945. govori se uglavnom samo o jednom Titovom boravku u Rimu, i to 12. avgusta 1944, da bi se sastao sa predsednikom engleske vlade Vinstonom Čerčilom. Podaci o tome nalaze se u knjizi „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“, Vladimira Dedijera, gde se kaže da je Tito tog 12. avgusta 1944. bio prvi put u Rimu.

Mogli bismo reći da se na ovom mestu „menja istorija“ utoliko što Smilja Avramov u knjizi koja je nedavno izašla u izdanju „Politike“, objavljuje faksimil dokumenta kojim se dokazuje da je Tito prvi put bio u Rimu 9. avgusta 1944. godine. To se vidi iz dopisa koji ambasada Italije pri Svetoj stolici šalje Ministarstvu inostranih poslova u Rimu. A u tom dopisu, notiranom 11. avgusta 1944. a pod naslovom „Poseta maršala Tita crkvi Svetog Petra“, kaže se doslovno: — U vezi s vešću koja se pojavila u štampi o poseti jugoslovenskih funkcionera Katedrali Svetog Petra, obaveštavamo vas da je u Vatikanu potvrđeno da je 9. ovog meseca maršal Tito sa svojom pratnjom posetio crkvu Svetog Petra, prirodno, inkognito.“ Dakle, Josip Broz je 9. avgusta zaista bio u Vatikanu, što su očigledno objavile i neke novine. Smilja Avramov na osnovu ove depeše, budući da u knjizi nema nijednog drugog dokumenta, tvrdi sledeće:

Broz iza kulisa

... Drugo, što je još značajnije, Josip Broz je u najvećoj tajnosti, kao što se može zaključiti iz faksimila priloženog dokumenta, 9. avgusta 1944. posetio Vatikan, i sa papom Pijom XII vodio razgovore o kojima nikada nije re-

ferisao u Jugoslaviji, ni po državnoj, ni po partijskoj liniji.

Zakulisna aktivnost Josipa Broza predstavlja još uvek nepoznat teren, da bi se sa sigurnošću mogao izvesti zaključak o njegovom ličnom odnosu prema ND Hrvatskoj i genocidu nad srpskim narodom. Da se to pitanje mora istražiti sa najvećom odgovornošću, suvišno je dokazivati. To je neophodno ne toliko zbog osvetljavanja Brozove ličnosti, nego, pre svega, zbog sagledavanja snaga koje su delovale u pozadini, koje su upotrebile ili zloupotrebile tragediju srpskog naroda za skretanje Jugoslavije kao države na kolosek koji će je odvesti u krizu koju danas preživljavamo, koji će je izvesti iz Evrope za čije se ideje srpski narod borio u prvom svetskom ratu i opredelio 27. marta 1941...

Na samom kraju knjige „Genocid u Jugoslaviji“, Smilja Avramov govori „o moralno-političkoj i metafizičkoj, odgovornosti Vatikana“ kad je reč o genocidu u ND Hrvatskoj, i kaže „da su odmah nakon rata izreče-

ZAŠTO JE PAPA ĆUTAO: dr Smilja Avramov

ne teške optužbe na ime pape Pija XII, posle čega je· usledila žestoka odbrana na stranicama katoličke štampe širom sveta. Nova debata o ogovornosti pape otpočela je 1963. u nešto mirnijem tonu; postavljeno je pitanje zašto je ćutao papa Pije XII, koji su motivi i kakva je pozadina ćutanja kad se zna da je do tančina bio obaveštavan o koncentracionim logorima u NDH i o stradanju Srba, Jevreja i Roma... Veliki naučni autoriteti, čuvena imena iz oblasti pravne nauke, sociologije, književnosti, pa čak i iz redova katoličkog sveštenstva, izrekli su teške reči osude u pogledu držanja pape Pija XII i „celokupne politike Vatikana za vreme drugog svetskog raка...“ Nema sumnje da knjiga Smilje Avramov, tačnije pomenuti dokument u njoj, dokazuje dosad nepoznatu činjenicu da je Tito posetio Vatikan 9. avgusta 1944, ali je u knjizi, osim tvrdnje samog autora, ne postoji nikakvi pisani dokaz o njegovom susretu sa papom Pijom XII.

Radmila STANKOVIĆ

KULTURA

UTORAK 17. MART 1992. GODINE 21

POVODOM OBJAVLJIVANJA ZBORNIKA „ZAPADNOEVROPSKI BAROK I VIZANTIJSKI SVET“, U IZDANJU SANU .

Heksagonala bez Srbije

Nadležni organi, naučne i kulturne ustanove Srbije nisu gotovo pune dve godine

~ ~>

uspele da definišu svoj stav oko učešća u organizovanju izložbe „Srednjeevropski barok i umetnost pravoslavne crkve“, zbog čega ova postavka nije realizovana

Promocija zbornika „Zapadnoevropski barok i vizantijski svet“ koju je uredio Dejan Medadović, predstavljala je dobru priliku da se još jednom podseti da je susret Srba sa barokom u XVIII veku označio početak njihovog okretanja zapadnjačkoj civilizaciji i to, moglo bi se reći, kroz jedan neobičan i kreativan susret baroka i već onemoćalog vizantijskog stila.

Naučna i kulturna javnost s pravom je visoko ocenila značaj ovog izdavačkog poduhvata SANUu, posebno u ovom vremenu kad je svako naučno valorizovanje kulturne istorije Srba dragoceno. Interesantno je stoga, zapitati se zašto je Srbija izostala iz projekta Heksagonale (Srednjoevropska inicijativa) „Srednjoevropski barok 92.“, koji je po onpme što je nudio, predstavljao širu mogućnost prezentacije osobenosti baroka na prostorima pravoslavlja. Ovaj projekat, pokrenut još 1990. godine, imao je nameru da u deset tematizovanih izložbi pokaže karakteristike baroka Srednje Evrope i nizom pratećih manifestacija učini da projekat traje svojim

efektima u dužem periodu. Ju-

“ goslaviji je projektom pripala re-

alizacija dve izložbe koje bi reprezentovale zapadnu i istočnu varijantu baroka na ovim prostorima. Realizacija zagrebačke izložbe u Muzeju za umjetnost i obrt sa eksponatima koji obuhvataju i slovenački prostor, od početka je bila zdušno prihvaćena. Međutim, nadležni organi, naučne i kulturne ustanove Srbije nisu uspele da za skoro dve godine definišu svoj stav oko učešća u ovom projektu (SANU, Odeljenje za likovne umetnosti Matice srpske u Novom Sadu, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu). Kada je već postalo izvesno da se planirana izložba „Srednjoevropski barok i umetnost pravoslavne crkve“ neće realizovati, činjeni su napori da se makar učestvuje u delu projekta koji se odnosi na izradu zajedničkog Vodiča srednjoevropskih baroknih spomenika. Gotovo je sasvim izvesno da se i od toga odustalo.

Inače, Vodič će objaviti izdavačka kuća „Marsilio“ iz Venecije o sopstvenom trošku na italijanskom i engleskom jeziku, na

gotovo 300 stranica i sa 200 reprodukcija u boji ravnomerno raspoređenih u okviru materijala iz svih zemalja — učesnica u ovom projektu. Pored izložbi i izrade Vodiča, projekat obuhvata izradu promotivnog materijala na engleskom i nacionalnim jezicima, zajedničkog i pojedinačnih plakata za izložbe, izradu videomaterijala u edukativne svrhe, kao i formiranje Centra za dokumentaciju.

U finalu realizacije projekta predviđeno je održavanje simpozijuma juna ove godine u Gracu o temi „Gesammtkunstwerk Barok“, a Mađari će kao završnu manifestaciju ciklusa izložbi u 1993. godini organizovati simpozijum o Centralnoj Evropi.

Ostaje da sa žaljenjem konstatujemo da u ovom projektu neće biti prisutan srpski barok kao specifična nacionalna varijanta, a u Vodiču neće naći mesto barokni spomenici poput manastira Bođani i Krušedol, Episkopskog dvora u Vršcu, Saborne crkve u Sremskim Karlovcima i hrama Sv. Arhistratiga u Mokrinu. Ljiljana LUČIĆ

BALETSKE PREMIJERE

Bra\

ге тауод те Одеје

„Labudovo jezero“ P. I. Čajkovskog u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, koreografija i redakcija Valerija Kovtuna (Kijev), dirigent Miodrag Janoski

Розје premijere „Ščelkunčika“, baletski ansambl SNP u Novom Sadu izveo je u ovoj зеzoni premijerno i „Labudovo jeтего“ Р. 1. Сајкоув! ор, и гедакciji i koreografiji gosta iz Kijeva, Valerija Kovtuna. Pošto je vraćanje delima tradicionalnog klasičnog baletskog nasleđa gotovo uvek dobar potez, kad je reč o ukusu publike, a s pedagoške stranke. dragocen podsticaj usavršavanju ansambla — sadašnja repertoarska politika novosadskog Baleta ima opravdanje. Predstava „Labudovog jezera“ izvedena je u takozvanoj „kijevskoj verziji“ sa igrački dosta bledo postavljenim prvim činom (bez atraktivnih deonica Dvorske lude i složenijih klasičnih bravura u poznatom „Pas de trois“, koju su sa mnogo volje, ali uz nedovoljnu perfekciju izveli Jasna Kovačić, Joko Kamacu i Dragan Vlalukin te lirski obojenim „belim činovima“

(drugi i četvrti), koji su po svojoj jednostavnoj lepoti i izvornom akademizmu Petipa i Ivanova podsećali na postavku Nine Kirsanove za beogradski Balet davne, 1952. godine. Veoma dopadljivo je bio postavljen, te temperamentno izveden divertisman nacionalnih plesova iz trećeg Čina. Finale baleta nije bio uobičajeno „srećan“, jer u Kovtunovoj verziji protagonisti — Odeta i Zigfrid ginu pod naletima oluje, a tek u dubini jezera nalaze mir i ljubav. Na novosandskoj predstavi najupečatljiviji utisak ostavio je pedagoški rad asistentkinje koreografa Tatjane Ahijkan iz Kijeva.

U složenoj tehnički i izražajno zahtevnoj dvostrukoj ulozi Odete-Odilije nastupila je stalno angažovana balerina iz Kijeva, Oksana Storožuk, koja je, bez obzira na izvesnu nedorađenog klasičnih bravura (posebno stopala), bila mnogo ubediljivija no

u ulozi Maše u „Ščelkunčiku“. Zajedno sa tehnički sigurnim, odmerenim u izrazu i partnerski izuzetno pouzdanim Mahai Babuškom ona je ostvarila ustreptalu i osećajnu Odetu, dok je kao Odilija posedovala potreban šarm i zavodljivost. Rotbart Rastislava Varge imao je složene igračke zadatke, naročito u kod nas do sada neizvođenoj varijaciji iz trećeg čina, koje je sigurnije pantomimski, no plesno ostvario.

Predstava je igrana u dekoru surih boja Valerija Leventala iz Moskve, koji nije iskoristio mogućnosti novosadske cene kad je reč o lirskoj atmosferi začaranog jezera. Kostimi Mirjane StoJanović Maurič, prema Leventalovim skicama, bili su ljupki i šaroliki, dok je orkestar pod dirigentskom palicom Miodraga Janoskog imao zavidnu punoću zvuka u interpretaciji ove partiture Čajkovskog.

Milica ZAJCEV