Борба, 17. 03. 1992., стр. 22
УЗ СИНОЋНУ ПРЕМИЈЕРУ БАЛЕТА „ВАСКРСЕЊЕ“ У БЕОГРАДСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ
Малер са траке
Синоћна премијера балета „Васкрсење“ који је према Другој симфонији Густава Малера на сцену београдског Народног позоришта поставила Лидија Пилипенко, био је неуобичајена пре свега због одсустава — „живе“ музике. На сам дан премијере, чланови Оркестра Народног позоришта новинарима су објаснили разлоге због којих се уместо њихове — у позоришту чула музика Бостонске филхармоније, која је емитована са траке. Према њиховим речима, Оркестар је спречен да наступи на премијери, пре свега, због недостатка репроматеријала који им је последњи пут подељен октобра прошле године. Да није реч о измишљеном и потпуно баналном разлогу, чланови Оркестра су појаснили да се њихова примања крећу између 16 и 24 хиљаде динара, док један комплет жица кошта око осамдесет марака.
Жорж Грујић напомиње да „став Оркестра није смењивање управника нити ресорних директора позоришта, већ само обезбеђивање основних услова за рад“. Он наводи да је Оркестар још пре месец дана упозоравао да од 1. марта неће моћи да ради.
У низу притужби на рачун Управе позоришта могло се чути и да је првим извођењем балета на плеј-беку. Управа жели да покаже Оркестру како може и без њега.
Константин Винавер, ВД директора Опере наводи да је у петак секретар Оркестра обавестио о одлуци оркестарске комисије о ненаступању на премијери „Васкрсења“ уколико се до суботе не набави неопходан потрошни материјал, а како то није могло бити учињено, кореографија Лидије Пилипенко је одлучила да се балет изведе уз музику са траке. Према речима Винавера, највећи проблем је, заправо, у готово немогућим условима набавке материјала из иностранства. Опрема се, наиме, мора добављати преко увозно-извозних предузећа, која су у могућности да послују девизама. Таква фирма је пронађена, али због тешкоћа у комуникацијама, премијера и прва реприза „Васкрсења“ биће изведена уз музику са траке. „Штета што Оркестар није учинио напор да са инструментима и материјалом који има покаже шта уме и зна“, закључио је Константин Винавер.
Б.Ј.
ЧАЧАК
Изложба „Накит и кићење“
Чачак. — У Галерији Народног музеја, отворена је изложба „Накит и кићење“ која представља избор из веома богате етнолошке збирке Завичајног музеја у Ужицу. Изложени предмети настали су од средњег бронзаног доба до 20. века. Поставка сведочи о утицају других култура са којима је овдашње становништво долазило у додир током историје, а експонати се могу сврстати у две групе: накит који је настајао у уметничким радионицама и предмети које су израђивали појединци, углавном жене. Изложба је отворена до 25. априла E. K.
22 17. МАРТ 1992. ГОД
КУЛТУР
ХРВАТСКА КУЛТУРНА ПАНОРАМА
Четврт вијека ,,
ларације“
Како ће се, ових дана, обиљежити 25 година од доношења „Декларације о хрватском језику“ Ф „Десет теза“ Далибора Брозовића Ф Закључна изложба из ретроспективе
„Очи истине“
Загреб. — Пред Музејско-галеријским центром на загребачком Горњем граду протекле се недјеље нашло мноштво ликовних умјетника и људи свих професија којима су блиски боја и покрет, што их ови дјелатници биљеже на платну или у простору. Баш на десету обљетницу оснутка те установе у њој је отворена завршна изложба циклуса „Очи истине“.
Овом пригодом равнатељ Центра Анте Сорић подсјетио је присутне да се циклус одржава већ шест мјесеци у којима су ликовни умјетници и фотографи с ратишта на овај начин изразили протест против оворатних догађаја. У 26 тједана, само у горњоградском Центру, приређено је 47 изложби, истодобно и 32 у свијету на свим континентима. Сада је тај ратни циклус завршен, а започет ћемо с по-
слијератним, каже Сорић.
Ретроспективну _ изложбу поменутог циклуса отворио је министар вањских послова Хрватске проф. др Звонимир Шепаровић.
Оно што се у овом рату догодило с умјетницима који су у циклусу „Очи истине“ изложили своје радове најјасније је сажео Мунир Вејзовић. Како је рекао, „у мене је ушао мрак и ни као човјек ни као умјетник више у свом атељеу нисам могао маштати као прије тога када је моје исходиште углавном било лирско“.
Дан прије отварања ове изложбе, у музеју „Мимара“ у Загребу представљена је књига групе аутора „Документа Кроатика“ на енглеском језику с истом најмером — да свједочи о нападу на право народа на опстанак. Издавач је Хрватско жртвословно друштва.
Половицом марта у Хрват-
ској се обиљежава годишњица доношења „Декларације о хрватскоме језику“ када сеи организирају „Дани хрватског језика“. Овога пута и 25 година након доношења Декларације сви су јединствени у оцјени да је ријеч о вриједном документу те да и није важно што је у првом тренутку био сломљен. Посебну пажњу језикословаца заокупило је десет теза о хрватском језику академика Далибора Брозовића, једног од аутора Декларације.
Истодобно, академик Брозовић најавио је намјеру Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ да до краја године са „Школском књигом“ публицира Рјечник хрватског књижевног језика средњег опсега, приближно са 45 тисућа ријечи. Бит ће намијењен школарцима различитог узраста. Брозовић објашњава и арха-
изме: „У Рјечнику ће бити заступљени они који помажу разумијевању старије хрватске књижевности, евентуално повијесних писаних споменика. Што се тиче нагласка, књига ће дати акцентуацију која одговара просјечном хрватском наглашавању на једној разини његовања језика темељеног и на сувременој језичној пракси и на традицијама језичне културе у Хрватској. Рјечник треба да помогне стабилизацији класичног четвороакценатског сустава с познатим правилима о дугим и кратким слоговима. У наслијеђеним приручницима имамо тај сустав представљен у реализацији заснованој на источним новоштокавским подлогама у фиксацији Вука Караџића и Ђуре Даничића, опусу који се десетљећима покушавао наметнути Хрватској.
Т. БОХУШ
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ „ДЕЛО СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА НА СЛОБОДИ“
Повратак изворима
Матија Бећковић: Ово друштво ће морати да поништи пресуду Слободану Јовановићу Ф Радован Самарџић: Ове књиге ће ући у школе и у свест наших људи, јер Слободан јовановић је учитељ нашег стрпљења и морала Ф Владика Атанасије Јефтић: Слободану Јовановићу не треба рехабилитација; она треба нама, да бисмо избавили Србију која тоне од зла ка горем
Препуни велики амфитеатар Правног факултета, на синоћњем скупу посвећеном књижевном делу Слободана Јовановића, нешто је са чиме се тешко може подичити било који живи писац. Излазак Сабраних дела Слободана Јовановића, био је повод за ово окупљање под називом „Дело Слободана Јовановића на слободи“, и прилика за наше истакнуте академике, професоре, књижевнике и књижевне критичаре да кажу нешто више о литерарним вредностима овог богатог. опуса. Захваљујући упорности издавача, БИГЗ-а, Српске књижевне задруге и Југославија-публика, 12 књига је, после више забрана и ометања штампања, најзад понуђено публици и тиме постало део српске културне баштине. Ово, наравно, неће бити и последњи скуп посвећен Слободану Јовановићу, један о његовом лику и делу је планиран за наредни месец, како је окупљене обавестио домаћин, декан Правног факултета О6рад Станојевић.
„Дело Слободана Јовановића је широко засновано, на знању и труду, то је капиталан корпус, и један од најделатнијих истакао је Борислав Михајловић-Михиз, напомињући да би и социолози, филозофи, психолози, овом делу могли с пуно права додати и факторе вредности својих дисциплина.
За Матију Бећковића, можда највећа заслуга Удружења књижевника Србије је чињеница да је оно прво подигло глас против још живог Градског комитета СК, који је покушао да ово дело удави. Подсећајући на читаву библиотеку дела којих су биле лишене послератне генерације, Матија Бећковић је рекао да се њихово одсуство види и по духовној пустоши ових дана. Ово друш-
.
тво ће морати да поништи пресуду Слободану Јовановићу, а ако се буде одлучило да се прах С. Јовановића пренесе у земљу, Удружењу књижевника ће бити част да у томе учествује, завршио је академик Бећковић.
Академик Радован Самарџић је изразио задовољство што ће се ове књиге прештампавати, ући у школе и у свест наших људи, јер Слободан Јовановић је учитељ нашег стрпљења и морала. Такође, академик Самарџић је изразио сумњу у свој став да би судску пресуду требало укинути, рекавши да не зна да ли би требало бесправне пресуде правно анулирати. Једноставно, треба их бацити на сметлиште историје, каже Самарџић. Један од приређивача ових сабраних дела, професор Живорад Стојковић је подсетио на историјат забрана штампања књига Слободана Јовановића, изневши и податак да је први Слободан у нашем народу био један новорођени емигрант. „Слободана Јовановића не може ослободити ревизија судског процеса, већ укидање читаве комунистичке владави-
не, јер његови тамничари још увек владају, рекао је професор Стојковић. Затим је, позивајући се на податке добијене од владике Атанасија Јефтића (иначе, бурно поздрављеног од присутних на синоћњем скупу), рекао да је од 629 укупно убијених православних свештеника од 1941—1945, од Немаца убијено 84, усташа 171, и од партизана 298. Слободану Јовановићу, наставио је, не треба рехабилитација, она треба нама, да би избавили Србију која тоне од зла ка горем.“ -
Јован Деретић и књижевник Ђорђије Вуковић говорили су о литерарним вредностима дела Слободана Јовановића, и о његовом критичарском раду.
„Овај дан схватам и као опоравак овог факултета, рекао је професор Данило Баста, на коме су на жалост већи 'ауторитети од Слободана Јовановића били Едвард Кардељ и Лењин. Повратак на пут политичке демократије претпоставља дубоко самоосвешћивање, оно ће бити лакше будемо ли се вратили изворима, а то је и Слободан Јовановић“.
И. ПЕТРОВИЋ
СВЕТОЗАРЕВО
Вече о Иви Андрићу
Светозарево. — Вероватно се ни Београд ни Ниш нису тако достојно и садржајно одужили сећању на нобеловца Иву Андрића, као што је то први пут учињено у Светозареву, захваљујући приредби у Градском аматерском позоришту. Свечаност је почела увод-
ним словом о делу Иве Андрића, које је дао добитник „Андрићеве награде“ Саша Хаџитанчић, књижевник из Ниша, а настављена позоришном представом „Аска и вук“ коју је припремио и режирао такође гост из Ниша Марислав
Радисављевић. H. C.
ЗАШТО КУЛТУРНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ У ЗРЕЊАНИНУ ИЗДАЈУ СВОЈ ПРОСТОР У ЗА-
У Галерији – саксије
Зрењанин. — Оно што је, чини се, у овом тренутку најизвесније у решавању судбинских питања културе, у склопу нових законских и пореских решења, представља оквир кроз који ће — бар како ствари за сада стоје — културне институције од националног значаја бити на неки начин заштићене од неизвесности. Кад је реч о Зрењанину, граду добро знане културне традиције и наслеђа, има подоста разлога за забринутост. Судећи према обиму протока средстава између општинске касе и кључних пунктова- културе у граду, за прва два месеца ове године, веома је тешко предвидети хоће ли то бити довољно и за онај, елементарни опстанак. Укупна сума новца је за 80 одсто мања од првобитно планиране. Једно од тумачења због чега је дошло до овако драстичног „кресања“ средстава, могло би бити повезано и са неизвесношћу дотока новца у општинску касу због још недефинисаног новог пореског система.
Тако се, неколико кључних пунктова културе у Зрењанину, Галерија, Народно позориште и
Дом младости, довијају на разне ·
начине не би ли бар делимично ублажили кризу у коју су запали. Прибегло се упркос извесним негодовањима у граду издвајању простора у чему предњаче Народно позориште и Дом младости. При томе се сума од кирије јавно не спомиње, али се зато може претпоставити да су у питању позамашне паре, јер су и закупљени простори у оквиру тих атрактивних институција. Народно позориште „Тоша Јовановић“, с друге стране, опет је приморано да издаје у закуп део свог репрезентативног простора јер само опремање једне премијерне представе достиже суму од 2,5 милиона динара, а укупна дотација за јануар и фебруар била је тек једва толико. Нешто слично могло би да се каже и за Савремену галерију, па отуда рецимо није тешко наћи објашњење откуд у овом простору — саксије са цвећем. С. СТАНКОВ
Zao
ен Pe NRG