Борба, 17. 03. 1992., стр. 19

СВЕТ

УТОРАК 17. МАРТ 1992. ГОДИНЕ 19

„ПАНОРАМА“: НЕМАЧКА И СРЕДЊА ЕВРОПА

Када окупирани воле окупатора...

„Милански недељник „Панорама“ осврће се на улогу Немачке у Европи која се мења, истичући да се поново уједињена земља креће у оквиру старог континента са одлучношћу коју остали не поседују и са политичким, економским и културним утицајем

којем нема равна

Од Рајне до Урала, од Јадрана до Балтика — то ће бити нове границе немачке силе. А окупирани2 Аплаудирају.

Пад Берлинског зида је отклонио авет комунизма. Али, централно-источном Европом сада кружи једна друга авет: авет „супер Немачке“ која са својих 80 милиона становника и бруто производом који је готово раван бруто националном производу Француске и Италије заједно, указује на опасност од економског „аншлуса“ чије се последице тешко могу предвидети.

„Панорама“ је спровела анкету у земљама које су највише изложене утицају нове Немачке. — Објављујемо је, уз мала скраћења. Беч — периферија империје

„Аустријска нација2 То је плод идеолошког побачаја“. Јерг Хајдер, председник екстремне десничарске Либералне партије који је у новембру освојио 23% гласова, нимало не сумња у то. „Ми смо Немци“, тврди он, наговештавајући да са симпатијама гледа на хитлеровску паролу: „Један народ, једна држава, један вођа“.

Хајдер, који је рођен у Корушкој, у буржоаској породици чију је прошлост обележила смеђа кошуља, често је посећивао годишње скупове Хитлерових присталица. Веома је рано ступио у политику и успех је изградио на борби против имиграната и оних који „загађују германску расу“. Социјалдемократски канцелар Франц Враницки га сматра „демагогом који уме да искористи незадовољство“. Међутим, није случајно што се садашњи неонацистички талас шири управо у тренутку када Аустрија после краха тоталитарних режима на Истоку — мукотрпно трага за новим националним идентитетом и новом улогом у посткомунистичкој Европи.

Аустрија је 35 година била спона између комунистичког и капиталистичког света. Земљотрес који је уздрмао Совјетски Савез и његове сателите и темпо немачког уједињења налажу брзо доношење одлука. „Већ смо изгубили превише времена“, тврди Ото Шулмајстер, уводничар дневника „Ди Пресе“. „Прети нам опасност да постанемо периферија велике Немачке“

Аустрија није у стању да се сама супротстави све већем утицају Бона. Министар за европска питања социјалиста Петер Јанкович закључује следеће: „Преостаје нам само да приступимо ЕЗ. Уједињена Европа треба да отклони неравнотежу између региона: само ћемо тако успети да победимо распаљене национализме који су носиоци ксенофобичних тенденција, нетолерантности и етничких сукоба. Унутар ЕЗ ће моћи да настану осовине и шеме за регионалну сарадњу које могу да буду противтежа немачкој хегемонији и које ће бити у стању да искористе и 40-годишње аустријско искуство када је реч о односима са Истоком“. Али нису сви Аустријанци уверени у то. Улазак у ЕЗ значи — барем делимично — одустајање од принципа војне неутралности и прилагођавање економским стратегијама о којима се одлучује у Бриселу. Штавише, у Бону где је сада европска локомотива. НЕОДОЉИВО ЗРАЧЕЊЕ: Берлин

„Сви су веровали у чудо. Говорили су да ће крах комунизма означити почетак благостања“. Мартин Чованец, инжењер задужен за инвестиције у Министарству за привреду Републике Словачке никада, међутим, није веровао у чуда. Више воли реализам: „Моћи ћемо да решимо нашу кризу само уколико нам помогну, иако ће за то бити потребне дугогодишње жртве. А данас је Немачка једина земља у Европи која има начина и жеље да нам изађе у сусрет“

Праг — уздање у марку

У то чврсто верују сви чешки и словачки функционери: само Савезна Република Немачка може да спаси ову земљу. Европска заједница „превише споро доноси одлуке, а осим тога мора да се бави мноштвом ствари“, док су Сједињене Државе „предалеко и не схватају баш најбоље стварност у Централној Европи“, истиче Ото Собек, декан Економског факултета Универзитета у Братислави, главном граду Словачке.

Дакле, „довољно је да погледамо око себе да бисмо схватили која је земља једина у стању да нам пружи руку“. Немачка је „одмах иза угла, има најдужу границу са Чешкословачком, старе културне везе са нама, има менталитет сличан нашем, значајна расположива средства и велико технолошко искуство“, каже Собек.

Ипак, немачке инвестиције су далеко испод очекивања Прага. Свакако, после жестоке битке са француским „Реноом“, „Фолксваген“ је обезбедио удео који омогућава контролу над „Шкодом“, најзначајнијом чешкословачком фабриком аутомобила. „Дајмлер-бенц“ приводи крају преговоре ради преузимања контроле над „Алвиом“ и „Лијазом“, фабрикама камиона. Међутим ове инвестиције представљају укупно 400 милиона долара. Ако се занемаре улагања „Фолксвагена“ и „Дајмлер-бенца“, све остале досад остварене инвестиције досежу вредност од око 180 милиона долара. То је мало, веома мало. „Да бисмо

могли да видимо резултате у неком разумном року, инвестиције би морале да износе на милијарде долара“, оцењује Виктор Бониславски, директор Инстута за чешкословачку индустрију.

Петер Фриндер, економски коментатор дневника „Народна обрада“ веома је критички настројен влади у Прагу која је „чини се, спремна да Немцима по багателној цени препусти читаву чешкословачку индустрију. „Треба да нам буде јасно“, каже он, „Немци су спремни да инвестирају само у секторе који су барем потенцијално уносни. Не долазе код нас због филантропије. За то имају рачуна. Један чешкословачки радник се плаћа 100-150 долара месечно, а његова продуктивност износи 40 одсто продуктивности немачког радника, чија је плата 15 до 20 пута већа“

Будимпешта — страх од гигантског пријатеља

Канцелар Кол не мора да примењује посебну стратегију да би освјио Мађарску. Немачка је овде већ присутна, она је трговински партнер број 1 са пет хиљада мешовитих предузећа (готово половина постојећих), а у прилог јој иде и чињеница да велики број мађарских предузећа зависи од немачког тржишта, пре свега од уговора склопљених са бившом Немачком Демократском Републиком које Кол не намерава да поништи.

„Иако су немачке инвестиције у нашој земљи у последње две године смањене и сада превагу односи амерички капитал, Немачка ипак заузима снажне позиције“, истиче Ласло Антал. „Западна Немачка је у време комунистичког режима била наш најбољи западни партнер, односи су били изузетно добри. Довољно је рећи да је вођа демохришћана Франц Јозеф Штраус ишао у лов са Јаношом Кадаром“. Своју пронемачки оријентисану политику Мађарска води још од краја Првог светског рата, од како се распала хабсбуршка империја, али се дејство привлачне силе моћне немачке државе осе-

ћало и раније. Док је економски продор Немачке у Мађарску сматран природном и позитивном чињеницом, „немачки фактор“ је после заокрета 1989. године на политичком плану постао питање око којег се сучељавају влада и опозиционе партије.

Опозиција, у суштини, страхује да би Демократски форум, захваљујући немачкој заштити, могао у влади стећи углед на европском нивоу који би му помогао да ојача и на унутрашњем плану.

Мартон Тардош, вођа парламентарне групе Савеза слободних демократа, највеће опозиционе партије, објашњава да оваква опасност потиче од конзервативне оријентације мађарске владе, која је наводно ропски по-

тчињена немачкој Хришћанској_

демократској унији.

„Због наших критика нас оптужују да смо проамерички оријентисани, али то није тачно. Зашто се влада, уместо тога, није побринула за пола милиона Мађара који живе у српској Војводини, када је пожурила да одмах после Немачке призна Словенију и Хрватску2“

Пронемачки став Форума који је, по речима опозиције, обојен кратковидим и штетним популистичким национализмом, премијера Јожефа Антала навео да рехабилитује савез Мађарске са нацистичком Немачком због његовог антибољшевичког значења. „У Мађарској су одувек коегзистирале две душе“, сећа се Андраш Хегедуш, политиколог који је 1956. године био премијер, да би затим постао критичар режима. „Постоји „немачка“ и провинцијаска душа и грађанска (практично органичена само на Будимпешту) јеврејска и космополитска, једном речју аустроугарска душа.

Данас се они који заузимају критички и либералан став излажу опасности да буду жигосани ка непријатељи мађарског народа, као што су раније били непријатељи радничке класе. Да ли је у питању носталгија за хабсбуршком империјом2 Она је свакако распрострањена, и то можда не само међу старим интелектуалцима...“ „Словенија — то је западна, католичка земља, која је дуго била део Аустроугарског царства, земља у којој је концепт Мителевропе живљи него у било којој другој земљи“

Загреб и Љубљана као у време хабсбуршке монархије

Ово је у апелу јавном мњењу за време кратког, али жестоког рата између Љубљане и Београда рекао велики чехословачки писац Милан Кундера. Његов став, изложен у јеку полемика о признавању нових република Словеније и Хрватске, подржали су многи европски интелектуалци. Једини који се „са великим негодовањем није сложио“ био је аустријски писац Петер Хандке, пореклом из оне Корушке коју историјска традиција, језик и етнички састав (50.000 становника словеначког порекла) одувек сједињују са бившом југословенском републиком са којом се граничи. „Авет Мителевропе, та прастара легенда, прети да уништи истинску аутономију Словенаца, одвајајући их на неприродан начин од словенске браће“, рекао је тада Хандке

Чини се да већина становника нове словеначке државе, којих има два милиона, нема таквих брига. Изражени национализам из бурних дана сукоба са савезном армијом се, по свему судећи, све више претвара у конфузну „жељу за Европом“ или боље рећи, за Мителевропом.

О томе сведоче тесне везе са Аустријом које су успоставили посредници и веома вешти политичари као што је Карел Смоле, Словенац из Корушке, први словеначки амбасадор у Бечу и велики пријатељ аустријског министра спољних послова Алојза Мока, кога су његове колеге у

Европској заједници назвале „словеначким анђелом чуваром“ У Љубљани, али и у Загребу, све се чешће испољава носталгија за аустроугарском прошлошћу (Словенија је потпала под власт хабсбуршке монархије већ 1278. године, а Хрватска 1526.), прошлошћу коју би многи желели да оживе, макар под вођством Немачке. Расте, наиме, интересовање за учење немачког језика (Бон је главни трговински партнер Љубљане и Загреба), а јача и културна размена. Враћају се у употребу стари симболи: у Словенији је толар (талир) већ заменио југословенски динар, а на новчаницама је одштампан „камени престо“, симбол средњовековне владавине корушких војвода.

Ако су Словенци одувек сматрани „Аустријанцима“ Југославије, Хрвати су заслужили надимак словенски „Немци“. Политичко, економско и културно упориште нове Хрватске је Немачка канцелара Кола и министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера, који су први званично признали нову државу

Хрватски војници носе униформе које им шаље Бон, а гласови о слању великих количина оружја се све чешће чују. У књижарама на главном градском тргу у Загребу, који од пре годину дана носи име царског намесника Јосипа Јелачића, млади могу да купе књиге на тему историје које у новом светлу приказују хабсбуршку династију и водећу улогу Немачке у Европи.