Борба, 17. 03. 1992., стр. 18
18
УТОРАК 17. МАРТ 1992. ГОДИНЕ
_CBET
ДАНАС МИТИНГ УЈЕДИЊЕНЕ ОПОЗИЦИЈЕ У МОСКВИ
Може ли се избећи сукоб
Власти су, бојећи се масовних нереда и крвопролића, одустале од забране демонстрација, али су забраниле ванредни конгрес посланика бившег СССР и његовим иницијаторима запретиле кривичним
гоњењем (Од дописника „Борбе“)
Москва. — Сасвим је могуће да су у праву они који мисле да ни руски председник Борис Јељцин, а ни организатори илегалног ванредног конгреса народних депутата СССР, и нових антијељцинских демонстрација у Москви, не знају како ће се завршити 17. март и шта ће се с њим, и због њега, променити у Русији. Једно је ипак, на жалост, сигурно: иако су власти, бојећи се масовних нереда и крвопролића, одустале од забране демонстрација уједињене опозиције, која се спрема да на Мањежни трг изведе најмање 100.000 људи, сукоб народа и двадесетак хиљада полицајаца тешко ће се избећи.
Власти су, наиме, забраниле ванредни конгрес и његовим иницијаторима и организаторима запретиле кривичним гоњењем, јер имају намеру да васпоставе и СССР и његове највише органе власти, а улогу детонатора може одиграти и вест да су учесници конгреса, или само неки од њих, похапшени. Шта ће се уистину догодити, и чему то све може да буде почетак, тешко је прогнозирати. Утолико пре што организатори илегалног конгреса и демонстрација отворено, оптужују власти не само за то да су 23. фебруара војнике преобучене у полицајце пустиле да туку народ, него и да се спремају да овога пута испровоцирају крвопролиће како би имале повод за растеривање парламента, забрану демонстрација и завођење ванредног стања. И што власти, са своје стране, ништа мање отворено, оптужују антијељцинску опозицију да у Москву доводи 20.000 наоружаних бојовника који ће намерно изазвати пуцњаву — надајући се да ће се тако, с „адутом невино проливене крви у рукама“, лакше домоћи власти.
Постоје и претпоставке да Русија после 17. марта неће бити више иста — чак и ако се ништа драматично не догоди, ако „нови КГБ“ осујети одржавање илегалног конгреса, а саме демонстрацију протекну релативно мирно.
Оваква предвиђања изводе се из неколико следећих чињеница и околности:
Јељцин је неколико последњих дана провео у црноморском летовалишту Сошију. Упућени тврде да се повукао у тишину да би поразмислио: шта урадити у ситуацији када се маневарски простор смањује брже од шагринске коже када му остаје само да изабере између жртвовања премијера — интимуса Генадија Бурбулиса, завођења ванредног економског стања (са забраном штрајкова, демонстрација, референдума и проглашавања суверенитета), класичног ванредног стања на целој територији Русије и „личне власти“ која се од њега ни по чему битном не би разликовала.
= 55 КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА
Стога и не изненађује што и Јељцину наклоњени политички аналитичари тврде: крвопролиће 17. марта би одговарало обема станама. И што упозоравају: мада је Јељцин хтео нешто сасвим друго, у Русији је у току „криминално-буржоаска револуција“, земља све очигледније и све брже клизи ка тренутку када ће се претворити — уместо у демократску правну државу са слободним тржиштем — у својеврсну банана — републику на челу са политбироом састављеним од 15 најкрупнијих берзанских босова, банкара, краљева нафте и трговаца хашишом...
Јељцинов режим је одавно назван прелазним, а сада је сасвим јасно да се суочио са својом првом великом унутрашњом кризом и да ће, можда, морати да прекорачи „Рубикон“ ванредног стања да би опстао и дефинитивно отворио врата државном монополистичким капитализму у Русији. Али, под каквим заставама
SSS У НОВИНАРЕ У МОСКВИ: Бивши депутати СССР изјавили су да ће Кон-
наступа антијељцинска опозиција и зашто би она могла профитирати на крвопролићу2 У антијељцинском фронту (17. марта увече) наћи ће се тако шаролико друштво да је више него очигледно да је то само привремено и да је у питању — заједнички противник. Јер, на Мањежном тргу, дакле уз саме зидине Кремља, наћи ће се, са изузетком осам орга-
низација компромитоване „Памјати“, готово све руске партије, „црносотинашке“,
оријентације: Руска национално-републиканска партија, Руско национално јединство, Савез за духовни препород отаџбине, Руска партија националног препорода... А свима су им заједнички: антисемитизам, монархизам и православље. И теза: амерички капитализам и троцкистички социјализам — то су два вида поробљавања човечанства јудаизмом. Ма колико да је то јуче изгледало немогуће, њима уз ра-
грес посланика бити одржан, али илегално јер им власти прете кривичним гоњењем
СЛОВАЧКИ СЕЦЕСИОНИСТИ СВЕ БУЧНИЈИ
езависност Јо!
јељцин
министар одбране
Москва. — Колико је ситуација наелекстрисана, па и парадоксална, показују и следеће три околности:
Јељцин је управо потписао указ о формирању Министарства одбране Русије и привремено caM преузео функцију министра. Добар део антијељциниста говори о „вајмарској Русији“ и жели да „понови немачки стреловити препород“ — одустајући једино од амбиција на „светско месијанство“. А московски министар полиције, Аркадиј Мурашов — који ће вероватно морати да их хапси — изјавио је да би их он најрадије пустио да свој конгрес одрже у Кремљу и обезбедио директан телевизијски пренос — па нека народ види с ким има посла...
ме ће се наћи и „компатроити“ и „патриоти-атеисти“. Први су (Руска комунистичка радничка партија, Сверуска комунистичка партија бољшевика, Комунистичка партија Русије, Бољшевичка платформа), најчистији лењинци-фундаменталисти, али је зато за друге (Савез официра, Козачки савези, „Официри за препород“ Русије“) готово подједнако прихватљиво васкрсавање и „црвене“ и „беле“ империје. Чини се, тако да ће 17. марта бити руска вододелница —
чак и ако се ништа драматич-
но не догоди. Тачније: да ће оно што он покрене нресудно утицати на судбину Русије наредних месеци. Академик Александар Јаковљев, кога многи на Занаду сматрају најумнијим руским политичарем, изјавио је да се уопште више не сме искључивати могућност да леви или десни радикали ускоро преузму власт. Јељцину наклоњена штампа и политички аналитичари отворено тврде да је у Русији сасвим могућ фашизам, и да јељцинов режим, уколико падне, може наследити само диктатура „која би понајвише наликовала Трећем рајху“.
Ђура БИЛБИЈА
ове године
Лидер Словачког националног јединства Станислав Панис изјавио како је „убеђен да ће током 1992. бити декларисана независ-
ност“ Ф Митинг организован на годишњицу Тисове квислиншке републике
(Од дописника „Борбе“)
Братислава. — ја сам убеђен да ће Словачка још ове године декларисати своју независност, рекао је посланик Федералне скупштине Чешкословачке, Станислав Панис, челник партије Словачког националног јединства у суботу, на митингу словачких сецесиониста у центру Братиславе.
Његово убеђење није ново, али многи су очекивали да ће митинг, сазван поводом годишњице проглашења самосталне словачке државе у марту 1939, бити ипак драматичнији. Било је доста буке, али се није десило ништа посебно, без 0о6зира на то што су тамо говорили 0 „империјалистичком чешко-бољшевизму“ и што су антифашистички устанак словачког народа 1944. организатори митинга назвали „комунистичким пучом“.
Ово није изненађење, јер је у суботу све почело — као и
годину дана раније — код гроба председника словачке квислиншке државе, Јозефа Тисе, који је после рата осуђен на смрт и погубљен. један католички свештеник је на његовом гробу говорио како је Тисо „био јунак и мученик“.
Самостална квислиншка словачка држава из 1939. године, основана је у организацији нацистичке Немачке. Она је била недемократска, тоталитарна и ратовала је као Хитлеров савезник. У њој су важили расистички закони на основу којих је извршен геноцид над словачким Јеврејима.
Већина словачких парламентарних и ванпарламентарних политичких партија изјаснила се против оваквог демонстративног обележавања годишњице постанка прве независне словачке државе. Странке, углавном леве оријентације, подвукле су да је однос Словака према тој држави изразио управо национални устанак у којем нису само кому-
нисти, већ и све демократске странке, показали своју политичку вољу. То би морало и данас да буде полазна тачка грађења нових односа у заједничком животу Словака, Чеха и осталих народности у Чешкословачкој. На митингу у Братислави било је око 10.000 људи. Међутим, много горе је било у другом по величини граду Словачке, у Кошицама. Тамо је организаторе скупа слушало свега неколико стотина присталица и радозналих пролазника. За разлику од прошлонедељних демонстрација у Братислави, на којима је била запаљена чешкословачка застава, овога пута није било инцидената. Иначе, што се тиче односа две републике у Чешкословачкој Федерацији нема ништа новог. И данас је већ постало јасно да се решење питања државно-правног уређења одлаже на период после јунских
парламентарних избора, што не значи да тај проблем неће бити у центру предизборне борбе. Водеће личности једне од партија у Чешкој — Грађанске демократске алијансе изјавиле су да уколико у Словачкој не победе демократске снаге, најбоље би било да се Чешка и Моравска одвоје. Поставља се, међутим, питање ко су по њиховим проценама „демократске снаге“. Познато је, наиме, да се они изјашњавају у прилог превазиђеног унитаристичког модела федерације, који у Словачкој подржава само седам одсто становника. Јер, већина је за обновљену федерацију вољом република или за лабаве конфедеративне односе.
Када већ помињемо изборе, у Словачкој је на помолу мала сензација. Председник федералног парламента, главна личност „прашког пролећа“, Александар Дубчек, је у суботу
контактирао са Социјалдемок-_
ратском странком Словачке,
која на изборима пре две године није успела да добије ни једно место у парламенту. Та странка је намеравала да закључи коалициони договор са Странком демократске левице, чија је оријентација такође социјалдемократска. Њу су основали бивши реформисти комунисти од „остатка“ бивше КП.
Дубчек, међутим, упркос притиску чешких социјалдемократа није хтео да се његово име појави на кандидатском листићу коалиције са партијом коју стално етикетирају заслужено или незаслужено — као посткомунистичку. Због свега тога чини се да од савеза партије леве оријентације у Словачкој неће бити ништа. По речима председника Странке демократске левице, Петра Вајса, ово је још једна неискоришћена шанса да се превазиђе подела левице која траје већ више од 70 година.
Ј. ЛЕРИНЦ
ONO =;