Борба, 26. 03. 1992., стр. 16
15 ČETVRTAK, 26. MART 1992. GODINE
iriku, znano je odavno, najpre preoznajemo po jasno izdvojenom subektu pesme. Ja je njen centar — pesnik, dakle, peva o sebi. U mlađoj srpskoj poeziji koja je jedan nesvodljivi vrtlog najrazličitijih poetičkih mogućnosti (i, dakako, pesničkih individualnosti koje te mogućnosti obelodanjuju) srazmerno su retki, moglo bise reći — gotovo usamljeni — čisti lirski glasovi. Ta retkost dovoljna je da se zapitamo nije li koncept čiste, solipsističke lirike istorijski relativizovan, makar znali da definitivnog odgovora na takvo pitanje nema.
Ali, pozicija upitanosti, i uvid u aktuelnu pesničku praksu, omogućuje nam da primetimo kako lirska perspektiva ostaje osnova poezije, na kojoj, potom, svaki relevantni pesnik, u meri svog individualnog talenta, podiže sopstvenu „kulu jezika”. Rečju, lirika je temeljni sloj pevanja, ona prastara, vremenu nepodložna kategorija, koju (post)moderno pesništvo podrazumeva čak i kada ga se deklarativno odriče.
Sudeći prema knjizi Kamerna muzika (prethodnu Uzalud snovi, 1985, nismo imali prilike da pročitamo) poezija Saše Radojčića dobra je ilustracija maločas oglašenih teza. U Radojčićevim pesmama, naime, sasvim je vidljiv, i čujan, večiti lirski napor da pesnik izrekne sebe i povodom i mimo sveta, ali se, зада, taj napor ne artikuliše samo putem beleženja onih „unutrašnjih odzvuka“, kako bi to rekao Tin Ujević, već i traganjem po zonama, koje strogo uzev, nisu „vlasništvo“ pesničkog subjekta (njemu pripada samo jezik): to su zone istorije, civilizacije, kulture, ili, kako bi rekao pesnik, zone „sećanja na stvari“. Radojčićeva poezija, pretežnim svojim delom, nastaje ustrajnim, prigušenim i utoliko sugestivnijim ispitivanjem svih megućih odnosa reči i stvari, odnosa u kojem su svi ishodi krhki i relativni, nemušti i neizrecivi, pa nam se, stoga, čini da, čitajući „Kamernu muziku“, sve vreme osluškujemo tišinu i onostrani, rečima nenaseljeni prostor.
Zbog toga, najpre treba reći nešto o tonu Radojčićevih pesama. Čak i kada peva o potopu, o smrti starih bogova, o jezi i bezizla-
zu postojanja u savremenosti (pesma „Magla“/, o temama koje naprosto prizivaju retoriku visoke temperature, .Radojčić to čini bez uzvika, bez grča, mirno, bez promene u intonaciji, reklo bi se, pomiren sa stanjem stvari koje može samo konstatovati ali ga, ni
akon objavljivanja rezultata prvih
posleratnih višestranačkih izbora u
Srbiji, od decembra 1990. godine, šok i zaprepašćenje dogodili su se ne samo u ličnom, već i u profesionalnom životu mnogih ljudi. U profesiji kao što je sociologija, na primer, rezultati tih izbora su, u najmanju ruku, izazvali pometnju. Svakom sociologu je tada bilo savršeno jasno da će zdušna odluka srpskog naroda da jedini i poslednji izabere komunizam kao sistem u kome će dobrovoljno živeti — ostaviti neizbrisiv i poguban trag u istoriji tog naroda.
Autori ove knjige — Srećko Mihailović, Vladimir Goati, Vera Marković, Ljiljana Baćević, Borisav Džuverović, Sergije Pegan i Jasmina Vujović Brdarević — obavili su poslednjih decenija više istraživanja u kojima se tragalo za stavovima i mišljenjem javnog mnjenja ove sredine o najrazličitijim pitanjima. Zahvaljujući upravo tom višedecenijskom iskustvu u istraživanju javnog mnjenja ove sredine, od autora ove knjige (i prvo istraživanje o „jednopartijskim izborima” u nas, još daleke 1965. godine, obavio je isti ovaj Centar), s pravom smo očekivali daleko temeljnije i u stručnom pogledu svestranije odgovore na pitanja vezana uz ove izbore.
Sve do objavljivanja rezultata ovih izbora, veliki deo sociologa, politikologa ili poslenika drugih društvenih nauka, mogao je imati čak i povoljno mišljenje o političkoj svesti građana u Srbiji jer se, s jedne strane, svako ispoljavanje njihove apolitičnosti uvek moglo objašnjavati strahom od komunističke vlasti i totalitarnog režima u kome se živelo, a s druge strane, veliki broj profesionalaca iz društvenih nauka nije bio sklon da uvek veruje svim pokazateljima istraživanja Javnog mnjenja.
Bila su to istraživanja koja niko nije uzimao za ozbiljno: njihovi naručioci su želeli da se takvim istraživanjima empirijski po-
tvrdi istina koju su oni već unapred znali. Is-.
traživanja javnog mnjenja rađena u takvim uslovima, decenijama su pokazivala da smo u političkom pogledu, imali veoma angažovane i klasno-svesne pripadnike tzv. radnog, naroda koji su, po rezultatima tih anketa, bili potpuno obavešteni o svim ključnim društvenim odnosima i osposobljeni da samostalno donose odluke o najsloženijimproblemima „društveno-političkog života. Sada, međutim, dolazi do obrta: u knjizi koJa je pred nama, kao jednu od osnovnih, polaznih „hipoteza“ u objašnjenju ovkavih iz-
poezija
Reči i stvari Saša Radojčić: „Kamerna muzika“, „Nolit“, Beograd, 1991. Е
na koji način, ne može promeniti. (To je ona drevna pasivnost liričara koji opaža svet i tako razgovara sa Bogom, bez pretenzija da ga zameni ı nasledi, nuđenjem nove, autoritarne vizije, što je svojstveno epičarima i mitotvorcima./ Svi elementi pesme, bez obzira na razliku koja je postojala u njihovom kvalitetu pre nego što ih je pesnik dodirnuo, u pesmi bivaju pomireni, nivelisani i poravnati upravo govornim tonom. Stvari se sležu u jeziku. Tek povremeno, na gram, u poenti, prepoznamo odsjaj neke daleke rezignacije („telo
duši tamnica je“/ a ponekad, na miligram, i ·
ironiju („ljubi svoje bližnje. ljubi/ svoju ženu. svoj muzički stub.“/. Sve ostalo je u donjem, gotovo bezglasnom registru, u pluta-
- nju smisla koji nikada ne teče u jednom
pravcu, već se samorelativizuje, izbegava konačno uobličenje i postoji samo u mutnom pulsiranju jezika. Lirika je uvek pomalo magijsko čaranje. :
Sopstvenu stišanost komentarisaće ı sam lirski glas, po pravilu za to pronalazeći razloge u „spoljnim silama“: katkad je to sudbinska predodređenost, katkad istorijske okolnosti, katkad ravnodušnost sveta („dobro sam prošao u velikoj/ podeli uloga. Neće mi pljeskati /na kraju poslednjeg čina./ neću ginuti od kukute niti mača“ — ili: „sva su junaštva zagrobna. /reči u kalupu. Cuti se. Biva kakav /se samo može biti. tiho. tih.“/.
DUŠAN OTAŠEVIĆ: „Kuvarica“ (Sa „Borbine“ aukcije umetničkih dela)
Javno mnjenje i izbori
Srećko Mihailović i saradnici: „Od izbornih rittala do slobodnih izbora — Sondaža javnog mnjenja uoči prvih višestranačkih izbora u Srbiji“, Institut društve-
nih nauka, Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje, Beograd, 1991.
bornih rezultata, autori navode veliku „apolitičnost naših građana“ pozivajući se, pri tome upravo na rezultate prethodnih istraživanja. Istraživači okupljeni u ovom timu, propusitli su jedinstvenu priliku da kao svedoci ili akteri ovakvih istraživanja kakva su radili godinama, raspolažući izvornim podacima o istinskoj prirodi našeg javnog: mnjenja — iskoriste te pogodnosti i jednom objektivnom analizom ukažu na to zašto smo bili zateče-
Lirska dimenzija pevanja, ono traganje za unutrašnjom ravnotežom subjekta koji bi, uprkos pritisku sveta, hteo da ostane spokojan, nepromenljiv i koncentrisan samo na sebe, u Radojčićevoj poeziji biva, međutim, ponešto izobličena /kao kada neki predmet gledamo kroz dno razbijene boce, ili kada samo sebe gledamo u kući krivih ogledala upravo uočavanjem nesklada između reči i stvari. Ako su, nekada, reči izražavale stvari, ako su, u „mitskoj prisnosti“ jezika, reči bile stvari, one to, danas, sigurno nisu. /Po sredi je svakako jedan od razloga neautentičnosti savremene egzistencije. Vrhovni vlasnik jezika, Bog, svetotvorac jezika, napustio je svet. Bez njega, reči plutaju. Nimalo nije slučajno da je to, svojim istančanim senzorom, prvi primetio lirski pesnik, i da se, namah, delimično izmenila pozicija njegovog subjekta./ |
Pesniku preostaje da se „seća“ preturajući po krhotinama jezika, i da u svojim stihovima beleži jedan skriveni, no ipak jasno vidan, logički nužno protivrečan, i nužno fragmentaran traktat o stvarima: „nikada ne prestaše/ da budu naše, stvari“... „Nova će
biti samo imena stvari”... „negdašnji oblik stvari izgubio sam“... „pa neka spakuju stva-
ri i krenu/ svojim tokom“... „stvari su večne i neme“... „mogao bih, /doduše, iz drugog
ugla gledati na stvari“... „ako ti stvari izmiču
kroz prste/ kao vreme Кгог резсатике“... „sve je sa one strane stvari /gde mi nema pristupa“... „za životinjom što oko sebe/ se-
jaše stvari“. i ___.Pesničko iskustvo ne može se svesti na reč a, ipak, samo ga reč izražava.” — veli Oktavio Paz. Postajući svestan te istine, moderni liričar nastavlja da poput svog prapretka izriče sebe, ali i odlazi dalje od njega. Lirski glas postaje dvosložan, ukorenjen u subjektu ali i u odjeku sveta. Eminentno lirska perspektiva se samopreVazilazi, iz nje progovara sam svet, opšteljudsko iskustvo. Stišano, udvostručeno treperenje lirskog govora, u kojem više ne razaznajemo šta je glas subjekta, a šta eho sveta, danas, upravo kao na primeru poezije Saše Radojčića, počinjemo da prihvatamo i razumevamo i na istorijski i na aistorijski način. Tako, uprkos svemu, poezija nastavlja da nam pokazuje da svet još uvek ima neki viši smisao. Cela nevolja je u tome što nam taj smisao, baš kao ı pesniku, ostaje nedokučiv i nepoznat. Mihajlo PANTIĆ
ni dobijenim rezultatima glasanja na ovim izborima. Kao osnivač sociologije, Ogist Kont je još pre 150 godina isticao ulogu koju bi javno mnjenje trebalo da ima u društvenoj kontroli i garantovanju javnog morala; samo tamo gde je javno mnjenje tako organizovano da se njegovo mišljenje uvažava, ono može biti garantija demokratije.
Možda bi celokupan prilaz ovom fenomenu bio sistematičniji da knjiga nije rezultat timskog rada gde je teško uskladiti sve priloge pojedinačnih autora, počev od stilskih razlika do onih u kvalitetu analize. Problem je i u tome što nije definisan osnovni pristup u analizi: on nije sociološki, ali nije ni politikološki, te je već time razbijen svaki pokušaj sistematskog prilaza. Ponuđeni teorijsko-hipotetički okvir istraživanja, a naročito tzv. „hipoteze“ od kojih se polazilo u objašnjenju rezultata izbora, nisu uvek bili dovoljni da ih objasne. Tako, kad je reč o izbornom ponašanju građana, trebalo je daleko više pažnje posvetiti tzv. društvenim karakteristikama pojedinca (društveni položaj, starost, zanimanje, nivo obrazovanja) jer će se pokazati da je ta vrsta znanja neophodna u svakoj izbornoj utakmici, a naročito OVdašnjoj, u uslovima postojanja monopola nad sredstvima informisanja. Neke od ovih karakteristika dobro su uočene u prikazu slike osnovnih osobina izbornih pristalica Socijalističke partije Srbije, Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke, s obzirom na obeležja kao što su obrazovanje, naseljenost u selima i gradovima, pol, starost, zanimanje i slično.
Knjiga o prvim višestranačkim izborima u Srbiji pojavljuje se tačno godinu dana nakon tih izbora, mada je njen predmet sondaža javnog mnjenja uoči tih izbora; uprkos tome, ona će ostati, svakako, kao nezaobilazan i veoma informativan izvor podataka o tim izborima. Njen sadržaj obuhvata ne samo sliku o predizbornom mnjenju građana Srbije, već i njihova reagovanja na te izbore, zatim, analizu o tome kakvu su ulogu imali mediji u izbornoj kampanji, kao i analizu nastajanja procesa političke pluralizacije u Srbiji. Pri tome, nijedna naučna ustanova, politička partija, organizacija ili institucija, nije naručila sondažu javnog mnjenja uoči ovih izbora; učinile su to „Večernje novosti”,; ova knjiga je nastala zahvaljujući njima. Sigurno je, međutim, da će ovi izbori tek biti predmet različitih studija u bližoj i daljoj budućnosti, posmatrani iz različitih aspekata.
Milena ĐDAVIDOVIĆ
čn
lustracija | такоде сој: naši
ik Darka Šarenca, fotografi,
| Рагка ба n ptura, 1)