Борба, 09. 04. 1992., стр. 16

16 ČETVRTAK, 9. APRIL 1992. GODINE

5 OU O O O O O O aaa)

književni razgovori

Mutoironična Ispovest

Miloš Crnjanski: „Ispunio sam svoju sudbinu“, priredio Zoran Avramović, BIGZ, Srpska književna zadruga, „Narodna knjiga“, Beograd, 1992.

iloš Crnjanski, uz Ivu Andrića, pristaje u sam vrh srpske književosti ovoga veka. U isto vreme, Crnjanski je i po dramatičnosti svoje sudbine, u mnogočemu, postao gotovo simbol nedaća koje su mogle zadesiti pisca na ovim prostorima. Ako je od samog trenutka pojavljivanja na našoj književnoj sceni bio nosilac gotovo najvažnijih crta modernizma i ako je, isto tako, bio pisac koji je sa podjednakim uspehom prelazio sve žanrovske granice i, otuda, postao i veliki pesnik i veliki romansijer i veliki putopisac, Crnjanski je, svakako, i pisac koji je podstakao razne vrste književnih promena.

Svaki čitalac njegovog, dela Kod Hiperborejaca ne može da se otme utisku da se Crnjanski primakao onoj vrsti žanrovskog hibrida za koji mnogi veruju da je tekovina kasnijih trenutaka u razvoju književne umetnosti na ovim prostorima. Zbog toga mislim da će knjiga Ispunio sam svoju sudbinu,u kojoj su razgovori koje su pisci i novinari vodili sa Crnjanskim od 1920. godine pa gotovo do piščeve smrti, biti dragocen izvor podataka i o piščevom životu i o njegovom književnom razvoju, njegovoj književnoj sudbini.

Sama, pak, okolnost da je najveći broj razgovora sa Crnjanskim vođen posle njegovog povratka iz Londona, dakle u njegovom zrelom dobu, ukazuje na to da će čitalac ove knjige biti u prilici da se susretne sa nekom vrstom sinteze i životnog i spisateljskog iskustva Miloša Crnjanskog. Otuda nije slučajno što je u najvećem broju razgovora u prvom planu bio onaj deo opusa Miloša Crnjanskog koji je nastao u posleratnom periodu, mada se Crnjanski trudio da i O SVOjim ranim delima kaže sve ono za šta je mislio da može biti od koristi i potencijalnom čitaocu i tumaču. Budući da je govorio najčešće o onome što je već i za njega samog bilo prošlost, Crnjanski je nastojao da svoja kazivanja oslobodi svih prolaznih emotivnih i drugih primesa.

Zbog toga će, mislim, svi oni koji ovu knjigu budu uzeli sa željom da iz nje nešto doznaju o onom Crnjanskom koji je voleo da polemiše, da se sukobljava, da sa mnogo žestine zastupa svoja stanovišta biti, možda, pomalo i razočarani. Toga u ovim razgoyOorima gotovo da nema i čak i o piscima sa kojima je vodio velike sporove (Krleža) i piscima koji su ga osporavali iz čisto ideoloških razloga (Marko Ristić) Crnjanski govori mirno i sa razumevanjem za sva prolazna obeležja i sopstvene i njihove pozicije.

Čitalac kojeg, iznad svega, zanima sam piščev život, sa svim pojedinostima koje su od značaja za oblikovanje sudbine, pronaći će u ovoj knjizi i autentičnu i detaljnu hroni-

<u života i rada Miloša Crnjanskog. Videće

u kojoj je meri sam Crnjanski bio nezadovoljan što se neke pojedinosti iz njegovog života pogrešno prenose (greške oko mesta njegovog rođenja) ili, pak, zlonamerno tumače (njegova nacionalna pripadnost). Ono što će, izvan svake sumnje, čitaocu biti od najveće koristi, jeste okolnost da — u najvećem broju intervjua — Crnjanski govori o sebi jednim pomalo ironičnim tonom, nastojeći da izbegne svako odveć patetično tumačenje i tragičnosti svoje ljudske i tragičnosti svoje spisateljske sudbine. Govoreći o tome kako je zbog neveselih životnih okolnosti bio pri-

ski je nastojao da, po pravilu, oboji simpatijama i ljubavlju (Ivo Andrić, Rastko Petrović, Todor Manojlović, Sibe Miličić, i drugi). Isto tako, jako je važno i to što se Crnjanski zalagao za uspostavljanje jednog novog odnosa prema nekim piscima (Laza Kostić, Aleksa Šantić, na primer), jer je jasno Osećao da su temelji svekolikog proučavanja i suđenja o našim značajnim piscima veoma nesigurni. Čitaoca, stoga, ne sme da iznenadi to što Crnjanski neke od naših istaknutih kritičara (posebno one iz prošlosti) vidi kao tvorce zabluda protiv kojih se borila čitava njegova generacija.

Svakako da će, po prirodi stvari, najveće

"interesovanje čitalaca izazvati književni po-

gledi Miloša Crnjanskog. On se nije ustezao da svoje književne poglede poveže sa stvarnošću iz koje je uzimao građu za svoja dela. Insistirajući na tome da je za njega poezija, kako je sam govorio, posleratna, Crnjanski je nastojao da ukaže na to da su i sama tematika i književna sredstva kojima se on služio za oblikovanje te tematike u bitnim elementima uslovljeni okolnošću da je upravo bio završen jedan veliki rat u kome su mnoge vrednosti izgubile smisao i da se otuda i pojavila jedna sasvim nova osećajnost (koju je on nazvao sumatraizam). Ta nova

. osećajnost je zahtevala i novu književnu teh-

niku, pa je Crnjanski dobar deo svojih objašnjenja posvetio prirodi te tehnike, posvećujući pažnju i naoko sporednim detaljima kao što je funkcija zareza u raščlanjavanju njegovog stiha ali i proznog kazivanja.

Isto tako, Crnjanski je nastojao da baci novo svetlo na našu književnu prošlost da bi mogao da pojedine elemente svoje poetike poveže sa nečim što se sporadično javljalo i ranije. Dosta prostora su, zbog toga, u njegovim intervjuima dobili pokušaji da se drugačije definišu neki tradicionalni književni pojmovi kao što je, primera radi, istorijski roman. Crnjanski istorijski roman vidi kao, pre svega, pokušaj da se fikcija osnaži zbirom činjenica koje će pripovedanju obezbediti onu vrstu motivacije bez koje nema čitaočevog poverenja. Može se, stoga, reći da su, u mnogočemu, književni pogledi Miloša Crnjanskog zaista moderni i da je ovaj naš veliki pisac jako dobro osećao pravac u kome se kreće književna umetnost. A, kada se tome doda i okolnost da je za sve svoje poetičke tvrdnje Crnjanski dokaze pronalazio u sopstvenoj stvaralačkoj praksi, onda se stiču svi neophodni uslovi da knjigu „Ispunio sam svoju sudbinu“ posmatramo kao razgranatu ispovest jednog velikog pisca čiji književni pogledi imaju, podjednako, i aktuelnost i autentičnost. Udeo Zorana Avramovića u oblikovanju ove knjige se nikako ne sme zanemariti, jer on nije samo izabrao i poređao

Čujte Crnjanskog

Dvobroj „Stvaranja“ (1-2, 1992)

ije slučajno što je jedan „povučeni“

intervju Miloša Crnjanskog, sa Zo-

ranom Sekulićem, maltene gurnuo u drugi plan sve druge priloge u „Stvaranju“. Razgovor je vođen pre dvadesetak godina, a nije se dosad pojavio. Autoru „Lamenta“ nije se dopalo što je njegov sapitač, dakle Sekulić, upao u neku gužvu u „Studentu“ i zato je stavio зуој уего.

Potreba da kaže, da ukaže na svoju „umetnički udešenu liniju“, a povodom svog skorog odlaska sa ovog sveta, kako i sam Crnjanski u dva navrata primećuje, otvara i niz poetičkih pitanja. Ona se i sama tu ispostavljaju, kao ı jednom drugom prilikom, u razgovoru sa Dragoslavom Adamovićem, kad naš pisac veli da „glava kad najviše ima da kaže, ona pada“. I sad nameće se utisak da, glasno, autor više sebi odgovara, nego što je ponudnica pitanja. Nije mu, recimo, namera da uzvraća na sve što su ga opadali, što su mu „prilepili kantu navrat“, iz političkih razloga. Više ga, elem, brine da ne postane „razliven umetnik“, nekritičan, koji će naškrabati pesmu samo da bi je objavio, što se i dešava, drugima. Pesnik može da pobedi i poeziju, iako je pisanje neka vrsta „mitološkog ludila“, a poet je uvek bio „vates, opsednut“. Umetnik, dakle, formira svoje delo, i

za to je Crnjanski naumio da upravo poslednja njegova objavljena pesma bude „Lament nad Beogradom“, a da „Roman o Londonu“ bude zatvaranje jednog kruga. I onda veli Crnjanski, zapravo tolkuje zašto je ovaj roman tačka u biografiji: „Prema tome da li vi hoćete ili nećete da forsirate, da sednete da pišete jedan roman samo da bi dokazali da još možete da pišete romane, to bi bilo jako smešno, neumetnički i glupavo“. Činjenica je da „umetnik mora da vlada sobom“, on će i postavljanju te tačke (sa tačke gledišta Crnjanskog) nastaviti da piše, bude opsednut, ali ne mora da pribegava „literarnoj akciji“ — štampanju. Tumačenje, čujemo, Zaostavštine Miloša Crnjanskog u ovom zakasnelom intervjuu, iz prvog glasa, govori o samosvesti umetnika.

Pored teksta sadruga Crnjanskog Boška Tokina o mladom Risti Ratkoviću (prvoobjavljen u „Letopisu Matice srpske krajem dvadesetih godina) i još jednog intervjua, ovaj put sa nemačkim spisateljem, dobitnikom nagrade Erih Frid, Kristiforem Hajnom, dvobroj donosi stihove Dragomira Brajkovića, Dragana Lakićevića, Jovana Dujovića, Milana Šiljaka, Ranka Petrov Vušovića, Slavoljuba Fatića, Isidora Damjanovića, Slave Vukića i Pavla Ivića, kao i prozu Momira S. Milovića, Nova Šćekića i Mire Popović.

S. LEBEDINSKI

auuu EnuuIIGAI azuriras eia muanuruuuuu„IALU uuu инв mn run ar mermmizrsmmamamim=masi

nuđen da odustane od mnogih svojih književnih projekata (ciklusa romana „Seobe“ i drugih), Crnjanski izbegava da o sebi govori kao o onemogućenom piscu i više puta ponavlja da je on „ispunio svoju sudbinu“ i da je, makar i fragmentarno, realizovao svoje ključne književne zamisli. Ono što je rekao o svojim savremenicima ı piscima koje je poznavao i sa kojima je prijateljevao, Crnjan-

intervjue sa Crnjanskim, već je kroz niz dragocenih priloga (bibliografije i Skica za ŽiVOtopis Miloša Crnjanskog) „dopunio“ kazivanja samog pisca. Pogovor je napisao Nikola Milošević, naš istaknuti proučavalac dela Miloša Crnjanskog, nastojeći da u središte svog interesovanja, ovoga puta, postavi samu književnu biografiju Crnjanskog. |

Radivoje MIKIĆ

knjiže

(priredio: S

Kineska

Izabrane priče i basne, prevod i izbor: 1992. |

Suparništvo dva filozofska uče moglo da ne pokreće i čudesne kotači usred svega, pa i kod bunara za vino, 1 boru što ga je preveo i priredio Dejan

No, nezlobivost i poučna stavka potre, maštovite razrešnice koje nose a predanjima. Priređivač će nas upozors čijansku pomirljivost, pripovedali bass Ili im se ukida pravo na sreću.

_- Kad znamo da su u ovoj zbirci s čuju više od dvadeset vekova,od petog, preko potrebno da se u motivskoj raz metaforički znak, ali i nepredviđenu ć mo ostavlja u žbunu detalja, ili se seje

Govor

Studija Džona Serla, prevod Mirjane

Proučavanje jezika i ne može biti o zika, ili pak komunikolozi, pre nego š novi (što se kod nas pojavljuje u pre peh. No, eto, u predgovoru Nenad Mi zika“ već nagovešten u poznim radov. energiju koja je pouzdani naboj iskaz

Zato će i Serl pokušati da na samo. odnose prema svetu? Ali, pri tome, u · vi bez kojih ne može jezička komunik može da nosi govorni u čin, što našeg nost ne može bez svesnosti. Tako u „ Serl pokušava da dovede u sumnju da vanog. Ali, ujedno i otkriva. zakučasti

Kocka šeći

Golootočke humoreske Svetis rad. 1991.

Ko bi i pomislio da će predmet hu: bogami i zajedljivim nasmehom, — d pisati jedna od verzija, ili pak viđenje nović je humorista po vokaciji (oglašg mer“. Tačnije mu je odjeo gotovo pet ne izbegavajući pri tome da ispriča i

U kroki pričama, koje se otimaju ı konclogora, gde su ljudi dodirnuli dn da se preživi. I kaže. Naknadni uvid j po upotrebi dokumenta u humorno! šivač za stravu. Utisak je da u Milox ima više naboja nego što je spreman:

Melanho Dramski tekstovi Vide Ognjenović, t

Tlarion Ruvarac, jedna od ličnosti nović, će i govoriti da se ne ruše svet autor, koji je ujedno i ugledan pozori šava da mitovima da elemente realr pak, aluzije na sve što se zbiva oko r šeg dramskog pisca da se ne povodi ; replike dobijati svoje odgovore u do

Samo naizgled je druga drama u G složaja, sa elementima neopterećeno; i u prvoj i u drugoj drami, Vida Ognj ispod mitskog, ili opet svakodnevnc sudbinu.

RAJKO POPIVODA: „Glave“ bronza (Sa „Borbine“ deoničarske aukcije umetničkih dela)