Борба, 09. 04. 1992., стр. 19

ОДЈЕЦИ

(Све је било |

| Различита реаговања на одлуку ЕЗ, а · сада и САД да признају независност Босне „и Херцеговине (Хрватске и Словеније) логична су само утолико што сваки потез који се тиче озбиљних ствари неминовно бива прихватан с помешаним реакцијама и осећањима. = Оно што, међутим, у реаговањима изненађује јесте нескривено изненађење са којим су ове одлуке, нарочито она Европ" ске заједницљ о БиХ, овде дочекане. Јер, ако је нешто било извесно да ће се догодити — упркос свим напорима укључујући оружане сукобе, (али и због њих) да се то спречи — онда је било управо то признавање. На то су стално, појединачно "или заједно упозоравали већ дуже време из Брисела. Управо. зато и не чуди што је последњу одлуку из Луксембурга, на себи својествен начин, најуравнотеженије прокоментарисао професионалац, министар "спољних послова Србије, господин Јова"новић. После десетог марта и састанка двана'есторице са Џемсом Бејкером било је јасво да чим ЕЗ призна БиХ, Вашингтон ће признати Загреб и Љубљану. Амерички амбасадор Ворен Зимерман је већ сутрадан, једанаестог марта, говорећи у Београду, увео термин „нова југословенска реал"ност“ и истакао пет тачака за признавање бивших југо-република за самосталне државе, укључујући и Србију и Прну Гору жао могућу Југославију. Посебно је, међутим, нагласио став Вашингтона (и ЕЗ) о поштовању граница и права мањинског становништва унутар сваке од њих.

- _ Било је то довољна порука да се из |Луксембурга, а затим и из Вашингтона, са сигурношћу морао да очекује садашњи исход. Праведна за неког или неправедна за другог ова одлука је најмање „сценарио“ како га овде многи крсте (по старој овдашњој терминологији неминовно то подразумева „заверу“. При свему томе такозвани немачки фактор који се наветико експлоатише и даље чиме се само туби време, али добро распаљују страсти, зише уопште није најбитнији.

Европа у лику ЕЗ и САД, у односу на БиХ (Хрватску и Словенију), урадили су зно што су пропустили када је бивша Јутославија почела да се распада и када су закаснили да препознају да њихова верЗална подршка јединству какве такве заједнице није била довољна. Данас је то само искуство на основу којег су очигледно изградили нову стратегију од које не одпупају ако не погађа њихову сопствену породицу као што је случај с МакедониDM. e А Када је Југославија почела да се распа(а изнутра сама од себе (баш као и СССР) Пренули су у признавање нових државица за јасним упозорењем да свака од њих мора да поштује своје суседе.

Не би зато требало искључити могућпост да ЕЗ и САД нађу начине (санкцијама или нечим другим) да изврше притидак на Загреб да се окане западно-босанчких територија, баш као и Београд источтих, позивајући се на принцип добросузедских(!) односа и проглашавајући приуошле војне формације за стране снаге. оштујући такозване авнојевске границе, поје да још једва негде постоје, Брисел и Јашингтон се чврсто држе принципа да Је оне не могу мењати силом што никад, ја цео свет, није било спорно. Истовреме/0, не искључује се могућност да мировна 'онференција нешто на том плану и урачи (кад прекид ватре преовлада уз помоћ ТНПРОФОР) што опет зависи и од „кооеративности“ свих за Карингтоновим у толом.

Због свега тога — без обзира на намеје и политичку мудрост великих или одпуство исте — највише одговорности за ве што се данас дешава (баш као и за оппшти распад система и рат) наш домаћи јактор — за обмањивање јавности да би асплет у Бриселу или Луксембургу моао бити другачији. Обманом нису под“тицали првенствено наде већ сукобе чак : међу људима који унапред нису били упремни да се лате оружја.

|. | i Гордана JIOTAP

па

ЧЕТВРТАК, 9. АПРИЛ 1992. ГОДИНЕ 19

МАЊИНСКА БОМБА „КУЦА“ У МАЂАРСКОЈ

Закон за кућну употребу

Након што је прва верзија мађарског закона о мањинама похваљена у Стразбуру као узорна, влада га је темељно променила. Више се у њему ни не помиње скоро осам одсто становништва, колико чине

тамошњи Роми (Од дописника Танјуга)

Будимпешта. — „Мађарска политика не може да буде незаинтересована за. положај мађарске мањине ван граница, али морално право на тај интерес може имати само ако то питање у сопственој земљи реши доношењем доброг закона о мањинама. Ако се то не увиђа, то је крајње кратковида политика“. Ово је недавно рекао председник округлог стола који окупља представнике мађарских националних и етничких мањина и заступника владе, Тошо Дончев, представник малобројне бугарске мањине у Мађарској.

Иако је Будимпешта веома заинтересована за Мађаре ван граница, влада је одлучила да повуче из процедуре нацрт закона о мањинама који је ревидирала супротно договору за округлим столом. Сада се очекује да би током овог месеца требало да св наставе преговори, за које се мислило да су успешно окончани прошлог септембра. Тада је био усаглашен заједнички нацрт текста и то, како се чинило, на обострано задовољство.

Оно што је влада најавила као дораду, претворило се у детаљну прераду текста. Представници 13 националних и етничких мањина више нису могли да препознају текст. Мађарска влада је пред европском јавношћу, тј. Саветом Европе у Стразбуру, прошле јесени, презентирала нацрт будућег закона о мањинама и добила похвале за његову демократичност, а за „домаћу употребу“ припремила други.

Непостојећи мађарски Роми

„Закон је за нас неприхватљив“, каже секретар округлог стола и потпредседник „Демок-

ски

РУМУНИЈА И ЗБИВАЊА У МОЛД

ратског савеза Срба“ Петар Ластић. Према његовим речима, потпуно је неодржива, с о6зиром на међународно загарантовано право слободног избора идентитета, вештачка разлика, коју је владин уред направо, између националних и етничких мањина. При томе се етничке мањине, где спада и најбројнија група, око 800 хиљада мађарских Рома, у Закону и не спомиње. За ове мањине, у које се убрајају и они Јевреји од око 100 хиљада у Мађарској, који се нису изјаснили као национална мањина, нема гарантованог школовања на матерњем језику и не омогућава им се формирање локалних самоуправа.

Без новца нема права

У Мађарској постоје само приближне процене колико има националних мањина, јер резултати последњег пописа из 1980. нису 06јављени. Процењује се, међутим, да оне чине најмање 10 одсто од 10,3 милиона становника Мађарске и да поред већ поменутих Рома и Јевреја, има око 200 хиљада Немаца, 100 хиљада Словака и око 90 хиљада Хрвата, док је број других мањина, међу њима и око пет хиљада Срба, знатно мањи. Русини, Јермени, Бугари или Грци су на прагу потпуног губљења националног идентитета услед дуготрајне асимилације. Томе доприноси пре свега нерешен проблем школовања на матерњем језику. На пример, код Срба, а слично је и код других мањи-

на, осим три основне школе на матерњем је- ·

зику, све остале су практично мађарске, јер се на том језику предају сви предмети изузев матерњег језика. Постоје и две средње српскохрватске школе у Будимпешти и Печују, али се и у њима више од половине предмета предаје на мађарском.

АВИЈИ

„До сада није решено ни заступање мањина у парламенту. Оне нигде не чине територијалну већину, већ су разасуте, а досадашња изборна техника не омогућава да се по националном принципу уђе у највише представничко тело земље“, каже Петар Ластић. С друге стране, мањине су по важећем уставу државотворни фактор и на основу тога им је декларативно обезбеђено заступништво на свим нивоима!“ Зато смо предложили да свака од 13 мањина изабере по једног посланика, који би чинили неку врсту пододбора у парламенту, само са саветодавном улогом, без права гласа, јер не желимо да мењамо аритметику насталу после избора за вишепартијски парламент пре две године“, објашњава Ластић.

Уз све те проблеме, секретар округлог стола мањина Петар Ластић наводи такође да мањине у Мађарској, без обзира на број и матичну земљу, немају обезбеђену службену употребу матерњег језика, не располажу сопственим културним институцијама, немају културну аутономију, док је информисање на сопственом језику, више формално и симболично. Додуше, када би и постојале законске могућности, у садашњим околностима тешко да би било материјалних услова за остваривање тих права“, каже Ластић.

Мањинско право је већ сада, а тако ће бити сигурно и у будуће, једно од најосетљивијих у Мађарској. Искуства земаља у целој Источној Европи потврђују да оно представља „темпирану бомбу“, која је понегде већ експлодирала са трагичним последицама.

Станко ШАЈТИНАЦ

Репортери букурештанског „Адеварула“ тврде да на Дњестру није реч о етничком сукобу, већ о „рату

против комунизма“

(Од дописника „Борбе“)

Букурешт. — Ових дана сва румунска штампа пуна је написа о нападу на независност и суверенитет Молдавије, о покушајима да се она рашчлани на делове „по већ познатим сецесионистичким рецептима“. Истичу се напори званичног Букурешта да политички, допломатски и економски заштити „братску Молдавију“. У центру пажње су резултати кишињевског четворног састанка министара иностраних послова Русије, Украјине, Румуни-

РЕЛИГИОЗНА МРЖЊА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ

је и Молдавије. Истиче се да је одлука да се почев од 7. априла обуставе војне операције углавном поштована прва 24 сата.

Са борбених положаја дуж Дњестра јављају се многи „ратни извештачи“. Описују се патње људи и разарања. Тонови су повишени, непријатељи „румунског рода“ се куде и проклињу. Осуђују се двострука игра Москве и руски потпредседник А. Руцкој због његовог оштрог, провокативног говора у Тираспољу, где је отворено потстицао сецесионисте...

У свим тим мање-више „уходаним“ текстовима издвојио се извештај „репортера из рово-

РАЂАНСКОМ РАТУ: Српски

милиционери „крсте“ заробљеног муслимана у БиХ. Уз ионако тешко разумљиве националне напетости између Срба и Хрвата, у Босни и Херцеговини појављују се и верска питања: већи део становника бивше (југословенске) републике || су муслимани, док је српска мањина православне вере. (Дослован превод потпи- | са ове фотографије агенције АП која је објављена на првој страни минхенског |

„Зидојче цајтунга“)

ва на Дњестру“ објављен у најчитанијем букурештанском ванстраначком дневнику „Адеварул“ под насловом „Игра са смрћу“. Његови аутори — Мирча Буња и Богдан Кирјеак, у тексту који заузима читаву једну страницу великог формата, стављају неке нове акценте у оценама збивања у Молдавији и око ње. Заправо, те оцене произлазе из цитираних изјава људи које су они срели у „зони фронта“.

Двадесет шестогодишњи Сергеј: „Овде смо као неки овнови. Не постоји војна команда која би знала шта хоће. Немамо ни оружја као СВЕЋЕ — Зашто се борите7

— Бранимо се од комунизма — одговара командир Јоан Будеану. Треба да схватите да ми бранимо не само земљу, не само нас, већ и вас, Румуне од црвене куге.

Аутори тврде да се на страни Молдављана боре и Руси, Украјинци, Јевреји, и закључују да се „на Дњестру не одвија међуетнички сукоб“. Добровољац Андреј Солонар:

— Браћа Румуни би требало да нам дају већу помоћ. Од чланова нашег парламента никакве вајде. Ниједан посланик није дошао да нас пита шта нам треба, да ли имамо сапун или зубну пасту. Ништа. Они у Кишињеву (главни град Молдавије) не знају шта хоће.

— Како да вам помогну они из Румуније2 Техником2

— Технику и ми имамо, али они у Кишињеву не желе да је изнесу, јер се боје да је не употребимо против њих, након што ствари овде средимо. Ми се боримо против комуниста у Тираспољу (средиште Придњестровља) али у ствари и у Кишињеву су комунисти који нас воде и који јако хоће да сачувају своје фотеље.

Двојица других сабеседника букурештанских репортера слично размишљају.

— Ђаво да носи наше нове номенклатуристе. Они се издевају на нама. Кажу да немају оружја да нам дају. А знате зашто нам га не дају2 Боје се. Дрхте од страха да свршимо са овима преко воде, не срушимо и њих. То је разлог зашто нас не наоружавају. Осећамо да смо издати.

— Могли бисмо да напредујемо, али наређење не долази. Знате ли зашто наше велможе неће да освојимо Дубасари2 Па зато да би имале куда да побегну. Како ће нам комунисти из парламента и владе да дају наређења да са наше земље протерамо овдашње комунисTe? М. ПЕТРОВИЋ