Борба, 12. 05. 1992., стр. 17

ovnog sovjeta

о гедајем зе зпосо 1 за патегот jičnog Viljnusa da 14 juna održi iwendum kojim bi „ozakonio“ | | insistiranje da „Rusi odu što · 1 sa tvrdnjom letonskog državwrha da „prisustvo strane armi»sstabilizuje unutar-političku siiju u zemlji i smeta bržem prilistranog kapitala. Pribaltičke ye ne pristaju da se prvo reši Je armijske imovine i kompen- а za ono što ona bude ostavila, |: potom — problem rokova i na povlačenja. 5

"Тагедпа гипда ргероуога Бесе P"skvi, a za vreme boravka u Vi3, Rigi i Talinu — ruski diplo| Je pokušao, ali bez vidljivih Zata, da reši makar sasvim тета: риапја: Ма: ргипег, да rukovodstvo Letonije da Rusmnajmi neke bivše objekte proudušne i protivraketne odbraji su ostali na njegovoj teritoriukovodstvo Estonije — da joj takup teren na kome se nalazi

centar za obuku kadrova za nuklearne podmornice. Naišao je na argumentaciju da baltičke države ne žele da budu „branik za odbranu Rusije od eventualnog napada drugih država“. I u Moskvi će, po svemu sudeći, kamen spoticanja biti -i relativno jednostavna i „prizemna pitanja“, s obzirom da Letonija, naprimer, ruskim oficirima koji napuštaju njenu teritoriju zasad dozvoljava da kupe ı sa sobom ponesu po Jednu stolicu i jedan orman po članu porodice.

Slične pregovore Rusija će narednih nedelja voditi i sa Moldovom i Gruzijom. Sa Belorusijom i Kirgizijom već pregovara o zajedničkom korišćenju bivših sovjetskih radio-lokacionih stanica a sa Kazahstanom — o zajedničkom korišćenju kosmodroma Bajkonur, pošto bi ga sadašnji rezervni, Pleseck, mogao zameniti tek kroz pet šest godina i uz najmanje deset milijardi rubalja investicija.

Đuro BILBIJA

k Moskve

li su se neuspešnim

anja „hladnog rata“, kraha isсугорзкор prokomunističkog da i raspada unitarnog SSSR. 2usiji je važno da to shvati, jer \eostrateški položaj mogao bi :Warativno uporediti sa tegovi(ji pretežu i prema Zapadu i | ı Istoku, dok se centralni deo slanja na Aziju, što sa vojnog 0lomskog aspekta čini besmissvu pređašnju dislokaciju i uru vojske, naoružanja, mate'ћ resursa i njihovu usmerea konkretne protivnike sa triteških pravaca na Zapadu, IsЈави. e opšte namene — _

| odbijanje potencijalnih vojipada koji sudeći prema ratu Wu mogu imati lokalni karakvojno-strateškom planu, Ruо доуођпо да ппа 3-4 visoko„име ргирасје snaga opšte “је, од kojih bi svaka brojala \\iljada ljudi, a po strukturi bi li biti kombinovani korpusi (тор sastava. Takva shema #52 ц Копсераји геограптао тедиксђје до цкирпор птуоа | ушћоп 250 hiljada ljudi koliko |“ рајо род јипзфкеји Епзје, ı DJ rade Ministarstvo odbrane i predsednička komisija na 25 Beneralom D. A. Volkogono-

Dakle, osnovu snaga opšte namene, po našem mišljenju, trebalo bi da čine nove po strukturnom sastavu, kvalitetu i količini naoružanja operativno-strateške grupacije kopnenih jedinica, koje su sposobne da uz odgovarajuću podršku vojno-transportne avijacije, PVO, flote, veze, izviđanja i upravljanja samostalno vode borbene operacije u ratovima malog intenziteta na periferiji ruske teritorije. Kombinovana struktura tih grupacija trebalo bi da

omogućava njihovo uključivanje u

sastav višenacionalnih, koalicionih snaga koje deluju u okviru OUN. Posebno mesto u vojno-tehničkom opremanju ruskih oružanih snaga pripada nuklearnom oružju. Rusija, kao naslednik bivšeg Saveza i kao jedina u skoroj budućnosti nuklearna država u ZND, potvrdila je svoju težnju ka nenuklearnom i nenasilnom svetskom poretku, ali u uslovima prelaska u novc poslc „hladnog rata“ režime održavanja mira i stabilnosti Rusija će, po svoj prilici, imati potrebu za takvim oružjem, koje će i po količini i po kvalitetu obezbeđivati minimalni nivo, potreban za održavanje nacionalne i međunarodne bczbednosti. Gelij BATENJIN, (general-major, vojni ekspert Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva za odbranu Rusije)

UTORAK, 12. MAJ 1992. GODINE 17

ISTOČNA EVROPA RUMUNSKIM OČIMA

Р о ~ e { ве Istočna Evropa nikada nije imala sopstvenu arhitekturu i tokom istorije nacije iz

tog dela sveta nisu imale prilike da postanu svesne očitih zajedničkih interesa, izjavio šef rumunske diplomatije Adrian Nastase

(Od dopisnika „Borbe“)

Bukurešt. — Rumunski ministar inostranih poslova Adrian Nastase (41), iako se tek nešto manje od 2 godine nalazi na čelu diplomatske kancelarije u Bukureštu, stekao je na širim prostorima ugled sabesednika koji se ne libi da zapliva i u opasnije vode međunarodnih odnosa. Nastase je doktor nauka u domenu međunarodnog prava i za sobom već ima niz interesantnih istraživanja. Zato i nije slučajno što je nedavno pozvan da održi referat na ženevskoj konferenciji „o novoj arhitekturi za centralnu i istočnu Evropu“, koju su organizovali Institut za evropske studije i Univerzitetski institut za visoke međunarodne studije.

Nove strukture bezbednosti

Dr A. Nastase je počeo tvrdnjom da je „arhitektura posleratnog evropskog poretka prevaziđena“ i da su „akteri evropske scene, treći put u ovom veku, suočeni sa teškim zadatkom da stvore nove strukture bezbednosti. U tom sklopu posebno se pozabavio mestom i ulogom „istočne Evrope“.

Za njega je sam termin „istočna Evropa“ veoma diskutabilan. On tvrdi da je danas, za razliku od perioda hladnog rata, taj poJam stekao „varijabilnu geometriju“. „Krajem 1989. Istočna Evropa je bio koncept sa snažnim ideološkim konotacijama... Više od 4 decenije to je neka vrsta „kolektivne lične karte“ za zemlje koje su pripadale spoljnoj sovjetskoj imperiji ... Sada, kada su pali komunistički režimi u čitavom području ni sam Sovjetski Savez više ne postoji, očito je da je nestala i hladnoratovska istočna Evropa. Time su — rekao je A. Nastase — sve zemlje koje su donedavno silom bile bačene iza rešetaka „sovjetske spoljne imperije“, uključujući i Rumuniju, ponovo postale ono što su i bile pre zavođenja komunizma: srednjoevropske države“.

Poznato je da se sada Rumunija svim silama suprotstavlja veštačkoj podeli bivšeg Sovjetskog istočnog bloka na zemlje koje treba (Mađarska, Češkoslovačka, Poljska) i koje ne treba (Rumunija, Jugoslavija) da uživaju poseban tretman od strane zapadnoevropskih država njihovih institucija. Odatle i sledeće Nastaseovo rezonovanje:

„Ideja da moja zemlja pripada istočnoj Evropi posle hladnoratovske epohe je čudnovati pronalazak nekih mozgova koji troše energiju kako bi objasnili onima koji žele da ih slušaju, da bivšu istočnu Evropu treba podeliti na mnoštvo podpod-regiona. Oni nastoje da „nepogrešivo“ dokažu da je „evropska vokacija“ biljka koja raste samo pod nebom nekog „odabranog“ pod-pod-regiona. Stoga se, kako plastično kaže A. Nastase, neki „autori razbacuju svakojakim farmaceutskim razlikama između „centralnog“, „severo-istočnog“, „jugo-zapadnog“, pa čak i „Jupo-istočnog” dela prostora koji je u godinama hladnog rata bio definisan kao „istočna Evropa“. Silovani deo sveta

Kao podršku svojim zaključcima da tzv. istočna Evropa nije

nikada imala sopstvenu arhitekturu i da tokom istorije, zbog uključivanja u razne imperijalne strukture, nacije iz tog područja nisu imale šansu da postanu svesne svojih očitih zajedničkih interesa. Nastase citira zanimljivo razmišljanje jednog američkog novinara, koji je pisao:

— Istočnoevropljani su patili i pate od previše istorije. Za njih je ona ravna invazijama Rusa i Osmanlıja, dominacijama kajzera ı imperatora, čitavim vekovima u kojima su igrali ulogu reduta, pod čijom je zaštitom zapadna Evropa nesmetano mogla da izgradi svoju sjajnu civilizaciju. Ako toj istoriji dodamo i 50 godina nacističke i komunističke dominacije, možemo s pravom reći da je istorija sve vreme silovala taj deo sveta, i za sve to vreme, Zapad, čak i kada je nešto zapažao, nije čak ni skicirao neki gest“. S

A. Nastase odbacuje pomisao.

nekih da valja „ponoviti“ navodno „dragoceni, pa čak i slavni put“ Habzburške imperije. On kaže: „Prihvatanje sličnog rasuđivanja logično zahteva ı istovremenu obnovu i ostalih dveju imperija — Otomanske i Carističke. Sto se mene tiče, bez obzi-

ra na zasluge koje neki teže da nakaradno pripišu Habzburškoj

DISKUTABILNA „„ISTOČNA EVROPA: A. Nastase

imperiji „lično sumnjam da bi, sa izuzetkom nekolicine nostalgičara koji sanjaju otvorenih očiju, perspektiva njene obnove naišla na odjek u redovima naroda bivše istočne Evrope. I pored toga, insistiranja sa kojima se proturaju nostalgični scenariji te vrste, ne mogu biti prenebregnuta“. „Ostrva stabilnosti“

S tim u vezi, rumunski ministar ističe da se postavlja niz pitanja. Pre svega, da li je „pojava pomenutih scenarija puka slučajnost“, zatim, da li se neko može usuditi da pojavu podregionalnih grupacija tumači kao vidljivi deo implicitnih bezbednosnih aranžmana zasnovanih na konkurentskoj satelizaciji zemalja bivše istočne Evrope i hoćemo li prisustvovati zameni „gvozdene zavese“ novom linijom političkog razgraničavanja, koja se nalazi istočno od onoga što je definisano kao „zapadno hrišćanstvo“? Zatim — „neće li verske i kulturne razlike postati zamena za ideološka sukobljavanja iz perioda hladnog rata i neće li poslejaltska istočna Evropa postati preversajska odnosno neće li nova Evropa biti ništa

drugo do buduća bivša Evropa?

Šef rumunske diplomatije kritikuje stav predstavnika „nekih“ istočnoevropskih zemalja, koji pokušavaju da dokažu da su njihove zemlje ostrvo stabilnosti.Implicitno značenje pomcenute metafore — tvrdi A. Nastase — jeste to da je dotična zemlja dostojnija poverenja (Zapada) od njenih suseda. Nastase upozorava zapadne demokratije da bi trebalo da pozitivno utiču na kristalizaciju kooperativnog ponašanja u zoni za koju se smatra da je postala „Ahilova peta“ evroatlantske bezbednosti i da, s druge strane, spreči eventualno šrenje „bolesti fragmentacije“ i na Zapad: >=

Na pitanje: ima li smisla govoriti o „novoj arhitekturi za istočnu Evropu“ — A. Nastase odgovara negativno i kaže: Delim mišljenje da ako zemlje koje pripadaju ovoj zoni ne postanu svaka posebno i sve skupa, komponente jednog poretka panevropske bezbednosti onda neće postojati ni prave nove Evro-

U referatu pred uglednim skupom u Ženevi A. Nastase je podvukao da je svima jasno da zasada bivša istočna Evropa izgleda da je pre „loša karta“ nego „adut“ za evroatlantsku bezbednost. Jugoslovenska kriza i krah onoga što smo navikli da nazivamo SSSR pružaju evidentna svedočanstva da, istovremeno sa rađanjem nove Evrope, prisustvujemo i povratku one stare. Sa svoje strane i pojedini „parohijalni“ politički stavovi naglašavaju utisak da se događa povratak na stara vremena.

Deset aksioma

Klađenjem na „ostrva stabilnosti“ čije su granice određene prema nekim kriterijumima koji nisu baš relevantni s tačke gledišta bezbednosti, umesto da se stvara mreža demokratske stabilnosti u čitavoj postkomunističkoj Evropi, moglo bi na koncu da bude najsigurniji put da se determinira ponavljanje istorije — izjavio je šef rumunske diplomatije. |

Na kraju izlaganja A. Nastase je formulisao „10 aksioma“, koji kako tvrdi, inspirišu nastojanje Rumunije da konstruktivno doprinese stvaranju novog, stabilnog i demokratskog pejsaža u našem delu kontinenta“. Zbog dužine testa, navešćemo samo: 1., 6., 9. i 10. aksiomu.

Novi ciljevi evro-atlantske bezbednosti sastoje se, u suštini iz: oživljavanja Istoka, ostvarenja evropskog jedinstva i daljeg američkog prisustva na kontinentu. Stvaranje, u okviru Saveta za saradnju NATO, komiteta ili specijalne radne grupe za Balkan, predstavljalo bi sredstvo za pacifikaciju zone. Zahvaljujući sličnoj strukturi NATO bi, ne prelazeći delokrug: kompeten tnosti, mogao da proširi pozitivan uticaj na neke od zona sa povećanim potencijalom sukoba područjima neposrednoj blizini Evrope ...

— Nacije su trajne, dok su suparništva među njima prolazna. Prevazilaženje tradicionalnih tenzija je, u krajnjoj liniji, pitanje političke volje ...

— ... uvođenje novog tipa odnosa između Rumunije i Mađarske nije samo bilateralni problem. To je evropski dug obe zemlje.

Milan PETROVIĆ