Борба, 12. 05. 1992., стр. 22
БИОСКОПА
МАКЕДОНИЈА ДАНАС ЗАТВАРА ВРАТА СВОЈИХ
Екран за велико село _
Александар Ђурчинов,
директор „Македонија
филма“: Немамо више интереса да се бавимо бископском дистрибуцијом Ф Ми јесмо у Македонији једини дистрибутер, али никога не спреча-
вамо да ради
Од данас, Македонија остаје без биоскопа. Седамдесетак кино дворана више нема шта да понуди бископском гледаоцу. Сва расположива биоскопска продукција већ је одавно одгледана, за обнављање репертоара једноставно нема пара. Једини македонски дистрибутер, „Македонија филм“, већ годину дана свој искључиви интерес налази у видеопродукцији, а за сарадњу са дистрибутерима са стране неопходна је материјална подршка државе.
У овом македонском биоскопском беспућу један од прозваних је и „Македонија филм“ која је, оријентацијом на видео, једним делом „истањила“ овдашњи биоскопски репертоар. Објашњење смо потражили код директора ове дистрибутерске куће Александра Ђурчинова.
— „Македонија филм“ ви-
ше нема интереса да се бави биоскопском дистрибуцијом, каже Ђурчинов. — За нас је филм, пре свега, културно добро које може да се презентира на различите начине. Па и путем видео касета. Протекле године, пустили смо у видео оптицај сто филмова, значи сто духовних порука људима. И мислим да је то првенствено наш задатак, не- треба да се "_бакћемо биоскопским благајнама. Пребацивши се на видеопродукцију, „Македонија филм“ је само повећала своју основну делатност. Увезли смо и приказали десет пута више филмова него што смо то чи-нили раније за биоскопе. И то се показало као исплативо, па је сасвим логично да заборавимо оно што је било нерентабилно. Када је експанзија видеа захватила Француску и Енглеску, држава је реаговала преуређивањем биоскопа и довела их поново у праву функцију. Ми за то, једноставно, немамо пара. Биоскопи нису изгубили гледаоце због видеа, већ због беспарице и чињенице да живимо у политизованом друш-
тву у коме тренутно телевизија има актуелни, дневно-политички примат. Уосталом, биоскоп је једна од „навика“ грађанског друштва. А наш човек више нема толико куповне моћи да би себи приуштио један такав излазак у град, јер га то кошта половину плате. Према томе, треба схватити да ми живимо у великом селу које је све више оријентисано на седење испред телевизора.
На новосансталу биоскопску ситуацију у највећој мери утицао је, распад југословенског дистрибутерског система.
— У време док је постојала „Југославија филм“, ми смо радили као и сви домаћи дистрибутери стављајући на листу филмове које желимо да купимо. У сарадњи са осталом дистрибутерским кућама могао се направити списак од 180 до 200 филмова за годину, што је покривало све потребе југословенског _– биоскопског тржишта. Наравно, нема могућности да један дистрибутер то купи сам, поготово да се то исплати на суженом биоскопском простору. Сада су ту врсту „обавезе“ преузели приватни дистрибутери који су почели да плаћају енормне износе за један филм. На тај начин су, зарад сопственог престижа, размазили иностране продуценте, а нама онемогућили да држимо корак са њима. Поготово што нас је дугогодишња пракса научила да се цене и на филмском тржишту могу оборити.
Што се, пак, македонског биоскопског тржишта тиче, ми јесмо били и остали једини дистрибутер. Кривица за то, међутим, није наша. У времену нестајања југословенске дистрибуције, сви смо кренули са истих позиција. Сходно жељама и интересима појединих република, дистрибутерска мрежа се ширила. Ми у Македонији никада нисмо имали монопол. Немамо га ни сада. Према томе, никог не спречавамо да ради...
Верица ПЕТКОВСКА
НОВА СЕРИЈА ШКОЛСКОГ ПРОГРАМА ТВ БЕ-
ОГРАД
Балкански ратови
Док је садашњи рат био само наслућиван, Редакција Школског програма Телевизије Београд, прихватила се изазовног, осетљивог задатка да припреми серију од осам 45-минутних емисија посвећених балканским ратовима.
Упркос свим препрекама које је ратна ситуација наметала, ауторска екипа серије је успела да протекле године сними готово све што је и планирано (изузев у Грчкој и Албанији, од којих није добила дозволе за снимање).
Прикупљен је обиман, и добрим делом, ексклузиван материјал који се ових дана монтира у Телевизији Београд. У току је завршна фаза рада на серији која би требало, према досадашњем плану, да се емитује ове јесени. Тачно на 80. годишњицу првог балканског рата.
Зашто су Немачка, Аустрија, Мађарска, на истим позицијама као 1903. године2 Која је улога Русије, Енглеске и Француске2 Зашто се мењају односи међу јужнословенским народима на Балкану2 Ко подржава Албанију, од њеног стварања до данас;... На ова и многа друга питања, покушава да одговори серија Балкански ратови. Јер, питања су везана за збивања на почетку овог века. Ако се одговори бар на једно од њих, ауторска екипа коју чине Момир Карановић, уредник и писац сценарија, проф. др Михаило Војводић, стручни консултант, Миодраг Стојичић, директор фотографије, Ксенија Клем, монтажер и
Никола Лоренцин, редитељ, би- :
ће задовољна.
K. IH.
КУЛТУРА _
БОРУ ПОЧЕЛА СА ВЕЛИКИМ ЗАКАШЊЕЊЕМ
Солидарност или | ризик-карта
Из општинског буџета не покрива се нити десет одсто планираних потреба у култури Бор — Позоришна сезона у Бору, ових дана, након двогодишњег зимског сна, као да почиње. Пре неки дан, наиме, у овлашњој Музичкој школи гостовала је представа „Шовинистичка фарса“, ускоро се очекује шармантна поставка „Само љубав“ са Светланом Бојковић и Марком Николишем, а недавно су Борани могли да виде „011“ према тексту Моме Капора и други пут, „Женске разговоре“ Душка Радовића. Парадокс је, наравно, у томе што почетак сезоне пада баш у време када се она за београдска позоришта, завршава.
Борани желе да виде „Кнеза Павла“, „Ђенерала Милана Недића“, „Урнебесну трагедију“, „Белукафу". За тако нешто, међутим, кажу културни посленици, нема пара. Јер, мање представе, тзв. „тезге“, не коштају много, сви трошкови се могу покрити продатим улазницама док би то за оне веће био велики ризик — карта би морала бити по цени од 800 до 1000 динара. Без дотација, дакле, културно-просветне заједнице, или неке друге институције — нема ни представе за памћење. А борски општински буџет, из кога се комплетна култура финансира, толико је танак да не покрива ни десет одсто планираних потреба. И ту је следећи парадокс — богата општина а културна анемија. Решење би, поред осталог и за културу — кажу упућени — било да општина има право да задржи макар десет одсто пореза на доходак, који -сада комплетно иде Републици. А где је, онда, солидарност са сиромашнима — питаће неко. Па ваљда је, могућ одговор, солидарност и то да један угрожен и деценијама запостављен град, када је култура у питању, може да приушти бар исто онолико колико имају други, по величини слични.
Милан СТАНКОВИЋ
ИЗЛОЖБЕ
ћа
рачка.
тра Београда.
ЧАЧАК
Прва „ратна“ изложба која је доспела до центра Београда је она у Галерији Културног центра црвених олтара и зидова Мирослава Д. Савића, сликара из Земуна. Али, порука, ако је као некад у ликовним делима уопште треба тражити је — миротво-
Црвени — „Бели анђео“, монументалне црвене „олтарне преграде“ и онда „зидови“ (берлински, темишварски, кинески, јерменски, зид плача...) као експлозије дуго таложене унутарње тескобе експлодирају на белим зидовима Галерије Културног цен-
Све почиње (изложба) и завршава столом са шаховском таблом, хлебом и флашом (вина!) јасним симболима које је уметник сам у дрвету издељао. Изложба позива на мир — не оптужује. Изложено — јесте и остаје уметничко дело. Без јефтиног трика и досетке са мноштвом хуманих и историјских асоцијација. Црвени олтари и зидови сликара Мирослава Д. Савића могу се допадати или не, али се пред тим делом не може остати равнодушан.
Графике Љиљане Дир Павловић
Чачак. — У ликовном салону чачанског Дома културе отворена је изложба радова Љиљане Дир Павловић, магистра примењене уметности, која живи и ради у Београду и Паризу. Она је љубитељима ликовне уметности представила 25 графика. Ова,20. самостална изложба радова Љиљане Дир · Павловић,биће отворена до 15. маја. Уметница је излагала у Београду, Лондону, Сан Франциску, Паризу, Барселони и другим светским центрима.
ПОЗОРИШНА СЕЗОНА У | ФИЛМСКЕ ПРЕМИЈЕРЕ
дну базена
„Лингвини инцидент“ редитеља Ричарда Шепарда (улоге: Дејвид Боуви, Росана Аркет, Андре Грегори, Естер Балинт, Бак Хенри)
Лингвини инцидент, режија: Ричард Шепард, улоге: Дејвид Боуви, Росана Аркет, Андре Грегори, Естер Балинт, Бак Хенри.
Дебитантски филм Ричарда Шепарда „Лингвини инцидент“ већ у старту указује на своју амбивалентност. Изузетно осмишљен пројект са престижним кастингом у којем се надопуњују филмске (Росана Аркет), рок (Дејвид Боувији позоришне (Андре Грегори) звезде, ипак, наилази на дозу резерве у пријему. Овај парадокс не проистиче из Шепардове авангардности, већ из деликатности миљеа њујоршких предграђа пуних, углавном неуспешних, уметника који су у радном времену зупчаници услужних делатности. Прецизно дефинисана иконографија тих квартова, утиче и на референтни оквир који одређује карактере, дизајн, избор музике и токове нарације.
Упркос модернистичкој оркестрацији што исијава из филма „Лингвини инцидент“, присутна је и доза носталгије према традицији варијетеа и мјузик-холова. Заплет према којем Енглез (Дејвид Боуви) мора за недељу дана да се ожени и добије зелени картон, претвара се у варијететску тачку симулирања Худинијеве вештине ослобађања од окова на дну базена. Вера у моћ илузионизма трансформише се тако у једини начин отпора према кабаретски осликаним представницима естаблишмента који никада не губе.
_ Ексцентричност приче и ликова није у корелацији са Ше-
С. ПОПОВИЋ
МИРОСЛАВ Д.
пардовим редитељским стилом. Шепард се, што је у овом случају заправо тежи избор, определио за дискретнији приступ без много артифицијелних режијских решења, што би по природи ствари требало да карактерише овакву врсту филма. Тиме није изгубио легитимитет да описује тај миље. Напротив! Извесна уздржаност и служење интересу дигнитета пројекта не доводе у питање Шепардову позицију посматрача „изнутра“. Наиме, они који су дошли из другог система морали су да се прилагоде правилима која владају у том малом универзуму. Иако Дејвид Боуви у филму „Лингвини инцидент“ долази са ореолом иконе рокенрола, он се у овом филму понаша као анонимни ворхоловски суперстар који је добио својих петнаест минута.
Росана Аркет је, с друге стране, већ постала готово незаобилазна кад је реч о амбијенту њујоршких уметничких квартова. Репутацију је Аркетова стекла тумачењем психоанализе измучених јунакиња, а неки од тих филмова – („Идиотска ноћ“, „Њујоршке приче“) смештени су у тај амбијент. Улога Росане Аркет у филму „Лингвини инцидент“, на симболичан начин, наговештава њено излечење од психоза и опредељење за тумачење блазираних ликова који, такође, имају свој шарм. Преброди ли се та несигурна граница, из блазираности ће се појавити специфичан хумор.
Сата РАДОЈЕВИЋ
Крвави анђео мира
У Галерији Културног центра Београда изложба слика Мирослава Д. Сави-
САВИЋ: Скица за олта
Мик
r