Борба, 22. 05. 1992., стр. 12
ДРУШТВО _
12 петак2. МАЈ 1992. ГОДИНЕ БОРБА
ДА ЛИ СУ ВОЈНЕ ДОЗВОЛЕ ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ ЗЕМЉЕ (НЕ)ПОТРЕБНЕ
а се наређење
За нас потврде важе све док не добијемо званично наређење и док се одлука не објави у Службеном
листу, каже потпуковник Миливој Савић, начелник Војног одсека за четири београдске општине
Престанак стања непосредне ратне опасности по одлуци Председништва СРЈ требало би да, правно гледано, доведе до гашења свих последица насталих његовим проглашењем. Једна од таквих, за коју је јавност посебно заинтересована, је и ранија одлука о дозволама армијских власти за све војне обвезнике приликом одласка у друге државе. Хоће ли, дакле, и од кад обвезници убудуће моћи да прелазе границе без до сад неопходних „папира“ војних одсека2
У Савезном секретаријату за народну одбрану „Борба“ сазнаје да „укидањем“ стања непосредне ратне опасности престаје и потреба издавања вој-
них дозвола. О томе ће се, ре-_
чено нам је, вероватно донети и посебан акт што би могло да значи да нема аутоматске примене. Што се праксе тиче, међутим, обвезници су (још увек) дужни да у међувремену затраже _„аминовање“ војних власти уколико желе ван граница СРЈ. Ово за наш лист тврди потпуковник Миливој Савић, начелник војног одсека за београдске општине Палилулу, Стари град, Звездару и Гроцку.
За нас, каже он, потврде важе све док не добијемо званично наређење које је овде једино меродавно. По мени одлука мора бити најпре објављена у Службеном листу као
Одлука шефа државе
Председништво Југославије је на јучерашњој седници констатовало да су престале околности непосредне ратне опасности — које је проглашено 1. октобра 1991. године — и донело одлуку о престанку важења одлуке о стању непосредне опасности, која ступа на снагу даном њеног објављивања.
што је била кад је стање непосредне ратне опасности проглашено јер ми не можемо поступати на основу медијских вести. Даље, вели потпуковник Савић, Штаб врховне команде вероватно ће да разради на кога се односи (нејиздавање до-
у авион са дозволом
Сви грађани Савезне Републике Југославије, ако намеравају да путују авионом у иностранство, требају да имају и дозволу војних власти. Ово нам је јуче потврдио шеф Оделења за прихват и отпрему путника „Аеродрома Београд“ Александар
Мишковић.
звола. То би било логично, додаје он, с обзиром да је у БиХ
објављена општа мобилизација па сматрам да би сви из Бос-
не (обвезници — избеглице) требало да се врате уместо што врше притисак за издавање одобрења. Проблем је и са онима који се нису одазвали војном позиву а њихове јединице су мобилисане. Мислим да они не могу отићи из земље, тек—тако, закључује нечелник војног одсека Миливој Савић. Б. 0. ИЛИЋ
ДРУГИ ПИШУ
СРБИЈА ДАНАС И СУТРА
Сумрак на светлу дана
Улазимо у крваво финале.
Резигнирана изјава лорда Карингтона да „нико не може спречити Југословене да се међусобно убијају ако они то желе“ лако се може остварити ако се одмах не заустави сулуди рат за поделу Босне и Херцеговине. Оштра осуда актера ратничке еуфорије и претња свим врстама санкција није оставила дубљи утисак на домаће 6огове рата и уништавања. Европа не жели због Југославије да наруши сопствену хармонију до које јој је, разумљиво, више стало него до нашега мира до кога нама, изгледа, и није много стало.
Упозорења, ултиматуми, рестрикција, блокаде — с једне, и перспектива материјалне подршке и признавање независности, с друге — могле су када су већ биле примењиване, више да буду у функцији навођења сукобљених страна на преговарање и компромисе, а пре свега на мир.
Ипак, будимо праведни. Европска заједница је понекад и грешила, али југословенска катастрофа је дело југословенских актера свих заједно иако, дабоме, не увек свих подједнако. · Да се и Србија не запалиг
Најтрагичније би било да резигнирана и обесхрабрена међународна заједница збиља закључи да нема другог начина него да се закрвљени југословенски ратници изолују и препусте сопственом оружју. А и то се реално може догодити већ и због тога што су средства одвраћања ограничена и што нико не намерава да шаље војнике да својим животима плаћају наш мир. Препуштање Југословенима да сами одлуче о својој судбини — 0, ироније — најгоре је ште би сада могло да нам се догоди.
Зло много више него добро има неодољиву тежњу да постане опште. Сада, после убедљивог пораза ратног схватања
политике, остаје само да се надамо да блиска прошлост Хрватске и крвава садашњост Босне и Херцеговине неће неизбежно бити и блиска будућност Србије. Другима због тога не би било лакше, мада није мало оних који мисле да би било праведно да и Србија, у складу са својим доприносом југословенском хаосу, осети горчину рата и разарања која су други већ искусили.
А Србија, на жалост, „задовољава“ све услове да се и сама запали. А запалиће се неизбежно ако се пожар у Босни и Херцеговини одмах не угаси. И Србија је друштво народа у малом. И у њој су националистичке страсти већ поодавно доминантно духовно стање. И неке њене територије много ко сматра својим. Ни у њој мањински народи нису задовољни са толико већ презреним статусом националне мањине. И у њој прикривени неонацизам и профашистички милитаризам нестрпљиво вреба моменат да од слуге постане господар, а власт не може да се одрекне те спреге јер од ње све више зависи.
Не вреди да као деца затварамо очи пред истинама које нам се не допадају. Оно што данас гледамо преко телевизора сутра лако можемо угледати и са наших прозора, а затим и пред кућним вратима. И на нас би могла да се односи она невесела анегдота о прогону комуниста и Јевреја у Немачкој тридесетих година, која би парафразирана преманашим приликама могла да изгледа овако: „прво су запретили да ће протерати све Хрвате. Нисам се бојао јер нисам био Хрват. Затим су долазили пред врата издајника српског народа. Није ме се тицало јер се нисам осећао издајником. Напослетку су залупали и на моја врата“!
Ни наши изгледи нису мали да постанемо таоци својих екстремиста за казну што смо их потцењивали.
Наши вођи нису измислили проблеме у којима се данас гушимо. Неправедно би било
све свалити на њихову душу. Они их нису измислили али су их увећали, неспособни да их цивилизовано решавају. Они су, додуше без нашег протеста, а често и уз наше аплаузе, завели стил и метод набуситог заповедања и максималистичке ароганције, толико неспојиве са културом преговора и споразума. Са њима је сваки проблем постајао нерешив, сваки спор се претварао у сукоб, а сукоб у рат.
Сада када су се већ коначно оцртале контуре трагичног епилога нашег самоубијања, дефинитивно је јасно да се преговорима могло постићи много више него што се постигло силом и оружјем. Шта више, истински оправдани ци-
љеви једино се оружјем нису |
могли постићи. „Огромне жртве и страдања биле су, дакле, узалудне,
Свако ипак нешто може
Нереалност и агресивност су најизразитије карактеристике српске (разуме се и хрватске, и не само њихове) политике последњих година. Чак и онај, данас потпуно недостижан циљ, „сви Срби у једној држави“ — могао је бити постигнут да није замишљен и натурен као план „сви Срби у проширеној српској држави“.
Ако је овај режим за нешто историјски крив, онда је крив што је погодовао најгорем у наслеђу и традицији комунистичке ере — што није разумео свет и време. Таква државна политика није могла имати разумну спољну политику и ту је кључ потпуне изолације у коју је Србија запала. То што Србију данас нико не разуме само је знак да свет иде путем који Србија не разуме.
Шта при свему томе ми можемо2 Фаталистичко осећање немоћи обичног грађанина, војника, радника и родитеља и довела нас је ту где смо сада. Нећу овде да говорим шта може српска власт, јер она одавно не може све што би хтела, а сада више ни оно што је још јуче могла. Она све мање уп-
· историјом и судбином повезан
057 СВАБАМ5КОС. ЗАМООЗОВАВАНЈА
равља догађајима и све више брани сопствену егзистенцију. Она је бесповратно заробљеник сопственог екстремизма — а ми њен! 5
Можемо да не пристанемо на лажи и не подлежемо на-
ционалистичком фундаментализму. Да се суочимо са истином да ћемо и надаље миром, животима и имовином плаћати нереалне и погрешне циљеве, ако их не одбацимо. Да не "шаљемо ћутке нашу децу у рат из кога ће, ко се врати, доћи деморалисан, осакаћен или поремећен. Да активно помажемо мировне покрете. Да се речју и делом супротстављамо мржњи и агресији. Да не очекујемо решење проблема од оних који су их проузроковали. Да ускратимо поверење онима који надмено прете, уместо да цивилизовано разговарају. Да штитимо оне које разуларени безумници угрожавају због њихове националне, политичке или верске припадности. Да не аплаудирамо онима који нас лажу да смо „изабрани небески“ народ. Да се одупремо пристрасној и неистинитољубивој телевизији Србије која је недопустива увреда њеног достојанства. Народ који лако подлеже илузијама и лажима већ самим тим смањује одговорност ратоборних и фанатичних управљача.
Па ипак можда није све изгубљено. Друге Југославије више коначно нема, Југославија никада није била само држава! Она је била и остала
простор чије ће испреплетене географске, економске и културне споне, чим престану непријатељства, поново наложити успоставу сарадње и разумевања, толико потребне свим људима и државама. Југославија вероватно никада више неће бити заједничка држава свих Југословена, али ће увек бити заједница, додуше различитих али ускладивих потреба и интереса.
У то је тешко веровати док тече крв и горе домови али живот је јачи од рата и лудила!
Мирко ТЕПАВАЦ
ЗАШТО СУ ДИНАРИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ У ОПТИЦАЈУ У СРБИЈИ
Растерећење за Топчидер
Рационалније је пуштати у оптицај динарске новчанице из Македоније наго штампати нове, што изискује велике трошкове — каже Драган Јовановић, директор СДК Србије
Динари из Македоније, који су тамо замењени за бонове „денаре“, како стижу у Србију, одмах се пуштају у оптицај. Чак су и омоти на свежњевима новчаница, који се ових да-
| на исплаћују за личне дохотке,
са ознаком македонске Службе за општественото книговодство и напоменом „по приемот да се изброи“.
_ Из Македоније наиме, према договору тамошње Народне банке и Народне банке Југославије, треба да се повуче 12,9 милијарди динара и пренесе у Београд, односно у трезоре НБЈ где би се те новчанице уништиле. Очигледно је, међутим, да тај новац, ипак, није уништен, него је преко СДК Србије пуштен у промет.
#_— Новац из Македоније не иде директно у СДК, него га ми добијамо из трезора Народне банке Србије, а ови опет од НБЈ. Ако се ради о новцу из Македоније који је НБЈ пустила у оптицај, то је паметан потез, каже Драган Јовановић, директор СДК Србије. Јер то је далеко јефтиније него да се штампају нове количине динара, што је иначе врло скупо. За нашу службу новац је новац, без обзира да ли је из примарне емисије, или рецимо из Македоније. Опасно је да се неважеће новчанице илегално убацују на територију Србије, као што је то био случај са Словенијом и Хрватском, кад
је тамо обављена замена и увођене сопствене валуте. Овако, ако месечна инфлација од 70 одсто „гута“ новац у оптицају, рационалније је онда употребити овај већ постојећи, него додатно штампати нови сматра Јовановић.
Ако се договор између две народне банке до краја испоштује, неће бити илегалног „увоза“ неважећих новчаница из Македоније — које су додуше пуштањем у оптицај на територији Србије опет важеће тако да би се у том случају избегла „поплава“ динара коју смо већ у два наврата искусили. Ово, наравно, само у случају да НБЈ смањи емисију заиста за онолико динара колико је преузела из Македоније, односно ограничи пуштање нових количина динара у оптицај. Ако се то не догоди, Србија ће опет бити засута хрпама динара, само овога пута у државној режији.
Б. С.