Борба, 22. 05. 1992., стр. 9
ин
РУШТВО
ПЕТАК, 22. МАЈ 1992. ГОДИНЕ 9
НАЈАВЉЕНО КОНСТИТУИСАЊЕ ДЕМОКРАТСКОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ
Интелектуалци држе узде
Предложено формирање Савета и Председништва, али без председника опозиционих странака Ф Мало извесна опција председника — ванстраначке личности Ф Покрет тражи одлагање избора
До званичног конституисања „Демократског покрета Србије“, по свему судећи, доћи ће већ сутра у 11 сати у просторијама
-Удружења књижевника Србије.
Тако иницијатива групе угледних интелектуалаца и страначких личности из редова демократске опозиције, о конституисању ширег демократског форума, улази у фазу реализације. Наиме, прексиноћ је у просторијама СПО одржан један у низу радних састанака „иницијативвог секретаријата“ где се — без присуства новинара — разговарало о организационој структури овог форума.
Незванично сазнајемо да је на састанку предложено формирање Савета као колективног руководећег тела који би бројао између 20 и 30 људи и у који не би — према преовладавајућим
ставовима — могли да уђу пред-
седници политичких странака. Али то, према речима Милана Божића, председника иницијативног секретаријата, не искључује могућност да у Савет уђу потпредседници странака. Предложено је да на челу савета буде Председништво које ће имати
РЕПОРТЕРИ
„БОРБЕ“ У ЈЕДНОЈ
извршну политичку улогу, а које неће бројати више од пет-шест људи. Разматрана је и оп-ција о функцији Председника, који би био ванстраначка личност, али је — како сазнајемо од учесника у раду овог састанка врло вероватно да тог места неће ни бити. Сви ови предлози, добиће и званичну форму на сутрашњем
оснивачком скупу када ће се званично конституисати овај грађански форум. Биће усвојена нека врста „Програмске декларације“, најавиће се будуће акције, а усвојиће се и званични назив, јер још увек није извесно да ће остати радно име — „Демократски покрет Србије“. Будући да је замишљен као демократски грађански покрет,
Потписало 1.500 људи
У Удружењу књижевника Србије грађани су и јуче, несмањеним интензитетом, својим потписима подржали иницијативу за конституисање демократског покрета Србије. У време када овај текст одлази у штампарију иницијативу је потписало близу хиљаду и петсто људи. Међутим, пошто су просторије Француске 7 отворене до 19 сати овај број ће, вероватно, бити знатно већи. Како сазнајемо међу интелектуалцима и у унутрашњости Србије влада велико интересовање за формирање ДЕПОС-а па се размишља и о могућности да се после званичног конституисања овог тела приступи прикупљању потписа широм Србије.
Међу многобројним потписницима издвајамо: Светлану Велмар Јанковић, чланове САНУ Бошка Петровића, Николу Хајдина, Слободана Аљинчића, балерину Јелену Шантић, професора универзитета Драгољуба Каврана, редитеља Александра Петровића, начелника Инфективне клинике проф. др Владимира Илића, књижевника Драгана Великића, 'новинара Љубу Стојића и Ољу Бећковић, професора Ивана Клајна...
ИЛЕГАЛНОЈ
АЛБАНСКОЈ ШКОЛИ НА КОСОВУ
бат
С
не
изнад
Одељење средње медицинске школе смештено још у неизграђеној кући Ф У „учиосници“ од двадесетак квадрата, на даскама положеним на цигле, седи тридесетак ученица О Оваквих и сличних школа има свуда по Приштини и околини и у готово свим местима широм Косова
Средњошколци и студенти албанске националности на Космету за дан-два „успешно приводе крају школску годину“. „Тиме смо се издигли изнад апартхејда на Косову, образовног апартхејда, незабележеног у цивилизованом свету — каже др Агим Хисени, бивши сарадник за социологију на Медицинском факултету, а данас председник Скупштине независног синдиката за обра-
зовање, науку и културу Косова. „Осматрање и обезбеђење“
До људи који су задужени за образовање младих Албанаца у садашњим околностима на Косову (а околности су такве да их интелектуалци из редова албанског народа категоризују испод оног — „трагично“) немогуће је доћи разрађеним каналима, везама и „јавкама“. Због организовања илегалне наставе на албанском језику, само у току протеклих пет месеци „прекршајно је гоњено преко 600 просветних радника. У фебруару, у селу
"Уће, у близини Истока, дошло
је до пуцњаве испред једне од илегалних школа смештених у приватној кући, где су живот изгубила три Албанца. Информативни разговори су уобича-
јена појава мада и сами Албанци признају да су хапшења све ређа. То се не тумачи толерантношћу српских власти већ морањем „због притиска са стране"!
Ипак, једна од старих веза је „прорадила“. Налазимо се у договорено време, на договореном месту. Онда вожња аутом до неког кафића где нас преузима други човек. Упознавање са Агимом Хисенијем, а затим у пратњи Османа Руханија, председника Извршног одбора независног синдиката одлазимо на „приватни пункт где се Албанци спремају за сутрашњицу“. Престаје асфалт, онда макадам а до одредишта долазимо најобичнијом изрованом „џадом“. Наш водич Осман не зна где је школа и теши нас, одвраћа од брига, да би после петнаестак минута ми морали да тешимо њега.
Једноставно, систем „осматрања и ослушкивања“ који обухвата све Албанце од шест до шездесет и шест година дојавио да се ка правцу школе креће ауто београдске регистрације и сви околни сокаци су опустели. Неупућена група девојчица која долази у сусрет прво баца поглед на таблице аута а нашем водичу који, нормално, комуницира на албанском, одговарају само погледима у унутрашњост аута. Не помажу никаква убеђивања и његово позивање на фун-
кцију. Ипак пролазимо. Затим муке са младим професором који предаје хирургију и — коначно смо у „школи“.
То одељење средње медицинске школе које смо имали прилике да видимо смештено је у још увек неизграђеној кући, у приземљу. У „учионици“, застакљеној просторији којих двадесетак квадрата, на даскама положеним на цигле седи тридесетак цура. У просторији је нешто што би требало личити на катедру, табла коју за ову прилику глуми парче црног лима и чивилук од мало дебљих букових грана.
Покушај разговора са две ученице завршен је на покушају. Њихов вршњак, очигледно задужен за „осматрање и обезбеђење“, разуме али одговара на албанском. Млади професор хирургије се жали на катастрофалне услове, недостатак уџбеника, малтретирање деце, али у први план гура вишак мотива код његових ђака.
„Истурена“ одељења
Потрага за директором средњошколског медицинског центра није уродила плодом. Вероватно је, кажу, отишао у обилазак неког од својих оде-
у којем би главну реч и водећу улогу у формирању политике припадала ванстраначким личностима, у Савету ће чланови странака бити у мањини. Фигуративно речено, објашњава Владета Јанковић странке ће бити упрегнуте у кочију којој ће узде држати ванстраначки људи из јавног и културног живота. Странке би, према мишљењу нашег _– саговорника, — давале практично искуство и оперативни део, будући да постоје већ две године. Ванстраначки чиниоци би координисали деловање опозиционих демократских странака, али свака од странака остаје и ради свој посао.
Овај кишобран који представља покрет — каже Јанковић, иначе један од учесника на последњем састанку — је ту, да се страначка политика синхронизује и усмери у виду успостављања демократског система. Дошли смо до неумољиве спознаје да су сви путеви спаса пресечени и да је криза дошла до једне тачке, где режим више не може да помогне народу. Дошло је време, тврди Јанковић, да се тај режим преиспита, да се другим
љења која се с пуно права могу назвати „истуреним“. Јер, разбацана су не само по приградском насељу које су посетили репортери „Борбе“, већ и по широј периферији града, а посебно у озлоглашеном Врањевцу где се и данас не залази без велике потребе. То није случај само са овом школом: по Приштини и око ње, у приватним кућама, баракама, лединама раштркана су многа средњошколска одељења, разних усмерења. У многим стамбеним зградама, по групама, раде студенти свих оних факултета који су и раније функционисали. По приватним фирмама, бироима, клиникама обавља се и неопходна „пракса“. Тако је у готово свим местима широм Косова м угледни албански интелектуалац с којим у пролазу дотичемо проблем образовања његових дојучерашњих студената не без поноса каже:
„У · полицијској држави, малтретирање и прогањање се врши реда ради, јелте, а у цивилизованој држави, какву косовски Албанци хоће да изграде, образовање је насушна потреба јер ћемо пре свега тиме разбити окове“.
Дотични професор припада оној великој групи албанских
· саговорници.
АКАДЕМИК МИР РЕЉИЋ
Прво саборно окупљање
Оно што стоји у тексту иницијативе неопходно је да се оствари без обзира да ли ће се одржати избори. Пошто се највероватније избори неће отказати, онда је врло важно да покрет остане жив све док се не оствари оно што предлаже. Јер то је прво саборно окупљање различитих мишљења, то је читава: палета мишљења и добро је што је тако. Последње је време за такву иницијативу, јер смо већ на дну понора. Иако неки сматрају да ће у покрету странке преузети вођство,
РАДО-
"сматрам да се то неће догоди-
ти. II =m:mGme = —<————————<
речима, сазову избори за Уставотворну Скупштину.
Најављени избори по општем мишљењу, каже Владета Јанковић, ништа не решавају већ само цементирају једну очајну ситуацију. Иначе кад је реч о изборима заказаним за 31. мај, иницијатори, како сазнајемо, предлажу њихово одлагање, а у случају да се одрже њихови резултати се неће признати. Демократски покрет Србије је отворен — као уосталом и његов Савет — за све странке које желе да подрже ову иницијативу. (С.КОСТИЋ
Г. КАТИЋ
ПРЕД ПЛЕХАНОМ ТАБЛОМ: Једно од одељења средње медицинске школе
(Снимио: М. ЦВЕТ КОВИЋ)
просветара који су остали без посла али који и данас, без финансијског _ „стимуланса“ воде бригу о будућности преко 300 хиљада основаца, 87.000 средњошколаца и близу 40 хиљада студената.
Од укупног броја студената, илегалној настави, према подацима људи задужених за 06разовање Албанаца на Косову, присуствује најмање 80 одсто. Уредно се полажу испити, спремају се дипломски, једино ће, макар за сада, изостати свечано уручење диплома. А оних 20 одсто, врло сугестивно објашњава др Хисени, уколико нису одслушали одређени број часова, не могу на испите. Ништа се не може учинити ни за оне који због финансијске ситуације, личне, а и колективне, не могу живети у Приштини или бар нису на време успели да обезбеде бесплатан лежај у некој од многобројних кућа које Албанци уступају студентима. О малом броју оних који су се уплашили ранијих полицијских рација и претреса нико није желео да говори.
„Милиција ради свој посао, ми свој. А знање је увек било изнад батине“ — кажу наши С. ЛЕКИЋ