Борба, 06. 06. 1992., стр. 11

о ЈЕ = Т 3

= бибоја—педејја 6—7. јип 1992.

|» ДЕ 4

| i |

onačno je i iz usta Slobodana Mi-

loševića izišla reč „ostavka“,.ali

nako kako je bila intonirana niti

je obradovala glavninu srpske opozicije,

niti je uverila vladajuće socijaliste da nji-

- ћоу vođa zaista ne razmišlja o povlačenju.

+ Ostavila je sve u dilemi o pravim патега-

. ma srpskog predsednika i otvorila širok

_ prostor za razne špekulacije, računice i nagađanja.

oko Miloševića i njegove stranke iz dana u

___dan se sve više steže, i iznutra i spolja. Ne-

poznanica je samo kada će pući i hoće li

7 Više nego izvestan dramatični rasplet

? Omogućifi Srbiji da lakše diše ili će se naći

50 ı na novom iskušenju da već narednih dana

dodirne samo dno sopstvene krize. U sva-

koj varijanti, međutim, strepnje od „viso-

~ kog rizika” sadašnje jugo-srbijanske do

krajnjih granica obziljne situacije ostaju

· na snazi i teško da će ih ofkloniti i

5 О Отац silazak Miloševića s vlasti.

ak i pod pretpostavkom da on to „u inte-

: resu spašavanja Srbije“ i učini, nema ni-

+ kakvih garancija da će njegovim odlaskom

ı sa scene sići i njegova politika i logika ko-

ja je, htelo se to priznati ili ne, poslednjih

pet-šest godina pustila duboke korene.

Kao što niko nije siguran da se eventualno

= ргедзедткоуо povlačenje neće završiti građanskim ratom i unutar Srbije.

~ ~.

Manevarski prostor Slobodana Miloše-

JU | vića još je pre sankcija svetske organizaci| _je postajao sve uži, a izolacijom Srbije do= _ stigao je granice koje srpskom lideru dozvoljavaju tek toliko da se okrene i osmotri šta je sve njegova istorijsko-nacionalna

· misija ostavila kao posledicu i rezultat. Je· дап га drugim napuštaju ga i do juče naj- verniji saveznici, pre svih razočarana i rezignirana nacionalna inteligencija. Od njega se žešće nego što se očekivalo distancirala i institucija kao što je Srpska pravoslavna crkva, a ni SANU — činjenicom da 46 uglednih akademika traži „Srbiji za

_ spas” njegovu demisiju — više ne može bi-

У 5 _ ti oslonac u meri od pre samo godinu да- .

БГ па.

Mnogi stubovi vlasti se ovih dana ruše, | a sustiže je i sve očiglednija kolebljivost i zbunjenost u redovima Socijalističke partije, što se već narednih dana, kako nagoveštavaju upućeni, može ispoljiti oštrijim i unutarnjim raslojavanjem, pa ı cepanjem na leva, desna i umerena krila sve do formiranja novih partija.

Sve ubrzanije se kruni i osnovna poluва pa Miloševićeve vlasti — narod. Početne 102 | euforične izjave kako narod želi i podržava ovu garnituru time što je prebrzo za30 | ključeno da je više od 60 procenata glasai ·ča izišlo na birališta, poslednjih dana ustu:0 - paju mesto za Miloševića i socijaliste suam - mornijim spoznajama. Pre svega da je apпоја Stenirala gotovo polovina upisanih birača, : | a iznad svega prosta računica da je Socija81. | listička partija dobila svega oko 24 pro30 centa ukupnog biračkog tela i četrdesetak с - одвео glasova onih koji su odlučil, da izvrše svoju „građansku i patriotsku duž| позе“. Pritom, predsednik Srbije je u 70 prvom javnom reagovanju posle izbora | „(da li ishitreno ili s predumišljajem) olako · Botovo polovinu apstinenata i najveći deo :000 |, Opozicije proglasio manje-više izdajnici„Bi, ma. 7 | Socijalisti su, dođuše, pobedili, a ujed-

Embargo na optimizam

Jedna dilema je ipak otklonjena: obruč.

jna

Izazovi svetske izolacije

Manevarski prostor Slobodana Miloševića još pre sankcija svetske огganizacije poslajao je sve uži a izolacijom Srbije dostigao je granice koje srpskom Паеги аогуојауаји гек foliko da se okrene i osmofri šta је sve njegova misija oslavila kao posledicu i гегића!

no omogućili da Šešeljevi radikali ostvare nedostižan cilj da im budu jedini „suparnik“. Taj „uspeh“, vladajuća stranka, međutim, treba prvenstveno da pripiše po svojoj meri skrojenom saveznom izbornom zakonu, munjevitoj izradi Ustava, stvaranju nove države SRJ i smišljenom osujećivanju vodeće opozicije da ravnopravno učestvuje u izborima.

Formalno-pravni ishodi izbora, ipak, ne mogu prekriti poražavajuće rezultate Miloševićeve politike. Ako su svojevremeno njegovi politički ciljevi (pre svih, „svi Srbi u jednoj državi“, od kojeg se sada i sam Milošević distancira) bili prihvatljivi

osledice neuspele ratne politike po-

ražavajuće su: razoreni gradovi u

Hrvatskoj i BiH, nestanak Jugoslavije, proterani narodi (među njima i Srbi), svođenje Srbije na „titovske granice“, izgon oko 200.000 najvećim delom školovanih stručnjaka preko granica, stotine hiljada izginulih, invalida, razorene porodice, uništen pravni sistem i — svetska izolacija. Miloševićevi poslednji potezi spremnosti za kompromise i ustupke nikoga u svetu ipak nisu uverili da on zaista želi promene. Štaviše, kako ističe akademik Slobodan Selenić, svojom ratnom opciJom, pa iznenadnim povlačenjem iz BiH (i ostavljanjem teškog naoružanja bosan-

procenjuje, može pogoditi Zagreb ali neće amortizovati optužbe na račun Miloševićeve politike. Za svetsku javnost je nepojmljivo da jedna politika može da doživljava poraze a da njeni glavni akteri ostanu netaknuti. Kao što ju je teško uveriti da su za sve krivi generali Kadijević, Adžić, Simović, Avramović, Kukanjac, Negovanović, lokalni nacionalni lideri Milan Babić, Rađovan Karadžić, Nikola Koljević, Biljaпа Plavšić. Dakle, svi oni koje je režim u Beogradu, u brzopletom pokušaju da se distancira od svega i spašava svoju poziciju, svesno žrtvovao.

Srbija je danas pred najvećom moralnom, političkom i ekonomskom katastrofom. Doživljava ono što joj se nikad u dupoj istoriji nije desilo. Započinje očajničku bitku za goli opstanak i narođu, koji će nesumnjivo najviše stradati, ne može biti uteha Miloševićevo i Božovićevo uterivanje optimizma u kosti da će Srbija „i ovo pregrmeti“. Ona će to svakako pregrmeti, ali je pitanje šta će posle svega od nje ostati. To što već narednih dana može postati država bez ekonomije, sa gladnim i izbezumljenim narodom, to što je već poduže u lavirintu sopstvenih zabluda i iluzija iz

za većinu u Srbiji, ratna opcija kojom se želela njihova realizacija doživela je krah. Više od 70 godina Srbi su zaista živeli u jednoj državi, relativno mirno i pristojno (izuzetak je II svetski rat), da bi danas, posle nesputane avanture jugoslovenske armije u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bili prepušteni milosti i volji umnoženih nacionalističkih državica na prostoru bivše zajedničke jugoslovenske države. Izostalo je realno političko promišljanje i procenjivanje, a dominiralo iracionalno robovanje nacionalnom i nacionalističkom, istoriji i mitologiji.

skim Srbima), načinom stvaranja nove jugoslovenske države sa ambicijima za koje međunarodni faktor ne iskazuje preterano razumevanje, srpski predsednik je izgubio pregovarački kredibilitet. Svetska zajednica s posebnom pažnjom iščekuje šta će Beograd preduzeti, odnosno hoće li se embargo UN shvatiti kao ozbiljna opo-

mena pred sve izvesnijom mogućnošću .

vojne intervencije. To što se i u Njujorku poslednjih dana shvata da Srbija nije jedini krivac i da je Tuđmanova autokratska nacionalistička logika umnogome doprinela raspirivanju ratnog požara, kako se

REOKRIZAM NEDELINE BORBE

Rat je iza nas. Svakog časa očekujemo da

nas stigne.

Milan R. Simić

"kojeg teško nalazi izlaz, ma koliko se ak-

tuelna vlast trudila, ne može se kao greh pripisati samo međunarodnoj. zajednici, jer njena blokada tek započinje. Sve to je rezultat prvenstveno politike ovog rukovodstva i svaki dalji alibi u vidu optuživanja drugih značio bi samo dodatno bacanje prašine u oči već namučenom narodu.

rađani Srbije su, reklo bi se, u

pravoj mišolovci. Prisiljeni su da

razmišljaju o golom preživljavanju, bekstvu preko granice, skloništima, stvaranju zaliha (ko ima para), zbrinjavanju dece. Narod je zahvaćen atmosferom rasula i svako se snalazi kako zna i ume. Drugačijeg izlaza iz te zamke trenutno i ne vidi osim da vlast prepusti mirno, bez nasilja, kormilo drugima i omogući da se makar odškrinu vrata prema svetu, olabave pritisci i uspostavi konstruktivan dijalog. Veština političara je, pored ostalog, i u tome da u kritičnim situacijama procene kada njihov dalji opstanak na vlasti postaje kontraproduktivan i štetan pre svega za sudbinu naroda u čije ime vladaju.