Борба, 06. 06. 1992., стр. 15

"Раћкисе ргге od vatrogasaca

Posle skupa jugomirovnjaka u Beču

· Ausltjskinovinari bili su ргогектод икепаа гасидет 510 и „лекадазћјој

· _ Јидозјамју јоз ima ludi različitih nacionalnosti koji mogu jedni s drugi-

\ ma

· Snežana Bogavac

esetine novih ljudskih života palo je u Sarajevu, Mostaru, u drugim bosanskohercegovačkim mestima, možda oko Dubrovnika i proteklog vikenda — onda dok su u Beču o (mogućem) miru razgovarali predstavnici mirovnih grupa i organizacija iz svih država nekadašnje Jugoslavije, sa izuzetkom Crne Gore. Nije ni čudo da su austrijski mediji, čiji su novinari prisustvovali konferenciji za štampu nakon završenog skupa, pomalo začuđeno naglašavali da „u bivšoj Jugoslaviji još ima ljudi različitih nacionalji nosti koji mogu jedni sa drugima“. Dva su pitanja dominirala mirovnjačkim razgovorima u Beču. Prvo — kako

O. JJ La Or<

sprečiti dalje širenje ratnog sukoba na problematična područja Srbije (Sandžak, Ko- sovo, Vojvodinu), eventualno u Makedoniju i Crnu Goru i dalje regione jugoistočne Evrope. I drugo — šta raditi sa rekom izbeglica (skoro 1,5 miliona ljudi) koja se nalazi po gradovima širom nekadašnje Ju| goslavije. Za posmatrača sa strane sigurno je naj00 poraznije bilo saznanje kako su brzo.poru_Šeni informativni mostovi između delova "bivše zajedničke države. Kad jednom (ili, = ako jednom) rat zaista i prođe, nekadašnje republike, sada susedi, moraće tek da se upoznaju. | _Izgleda da o Makedoniji, zemlji koja je 20:05 м секаотс! тедипагодпе zajednice, ~ RiBVi znaju ponajmanje. Tamošnje mirovne i Deoegrađanske inicijative tek počinju istinski sida jJačaju — kako jača strah đa bi rat iz Didrugih bivših republika koje su težile nes}zavisnosti mogao da se preseli i na jug. ReJi ditelj Vladimir Milčin sumnjao je da će "sankcije mnogo pomoći u zaustavljanju ratnog sukoba — „Rat je kao rak koji se ši"iri i pravi metastaze“. Pored toga do sada »isu sve mere međunarodne zajednice dolazile prekasno — „podmetači požara stalno пази brži od vatrogasaca“, kaže Milčin.

ı _ Rat u Bosni za sve (mirovnjake) je bio и Кђиспо 1акизтуо — trenutak kad je stvar,q omino postalo ono za šta Je većina tvrdila da u ose u toj republici ne može desiti. Od tada

| 7 7

raste strah da će se isti scenario ponoviti i u drugim područjima. Na takvu mogućnost stalno podsećaju izbegli i prognani sudbine koje mogu zadesiti sve nas. No, ni problem izbeglica, zajednički za sve, nije svuda isti. Dok u Makedoniji tek smeštaju pridošlice (njih oko 14.000), u nekim delovima Hrvatske već počinju pripreme za njihovo vraćanje u područja pod zaštitom UN.

Bizarno zvuče priče iz područja prenaseljenih izbeglicama — Mira Lorger iz Splita priča o mogućim epidemijama bolesti koje su se već pojavile — tifusa i sifilisa, Vesna Teršelić iz Zagreba o nestašici vode i struje, Marko Hren iz Ljubljane o mogućnosti da se sa pogoršanjem ekonomske situacije u Sloveniji smanji spremnost za prijem izbeglica. I manipulacije vlasti u vezi sa izbeglicama o kojima su

Pij i Aleksandar Sombolac

mirovnjaci pričali zapravo su nepresušne.

U Srbiji se neprestano prikriva njihov stvarni broj i time onemogućava traženje prave međunarodne pomoći za njih; u Hrvatskoj je pomoć previše koncentrisana na središte države, Zagreb i do npr. Dalmacije dolazi nedovoljno; u Sloveniji su vlasti naložile da se izbeglice nikako ne udaljavaju iz prostora u kojima su smešteni, jer navodno tako zahtevaju međunarodni propisi, da bi se kasnije ispostavilo da je to bila lokalna „izmišljotina“... Sasvim morbidno zazvučalo je i to što su se učesnici složili o važnosti povratka svih izbeglih i prognanih u Slavoniju i Baranju — 1 zato Jer se njihovim odlaskom oslobađa i prostor za nove izbeglice iz Bosne, možda i drugih krajeva!

Bilo bi, naravno, patetično verovati da su Jugomirovnjaci u Beču nastupili kao grupa egzotičnih likova koja se skoro patetično dobro slaže u svemu. Ipak, jedine istinske varnice letele su oko pitanja kako će u apelu međunarodnim organizacijama sebe uopšte nazvati — mirovnim grupama iz bivše Jugoslavije ili grupama iz tačno imenovanih država koje sada postoje. Spor se završio tipično jugoslovenskim rešenjem — odlukom da se uopšte ne pominju nikakva imena država. Tako je ostalo da stoji „DEKLARACIJA dole imenovanih mirovnih grupa“.

SUBOTA-NEDELJA, 6-7. JUN 1992. GODINE UV

Naučiti policajce da ne tuku

Vesna Teršelič

Pred mirovnim grupama u Hrvatskoj stoji možda i najviše posla. Zagrebački i osiječki pacifisti rade na nekoliko značajnih projekata. O njima nam govori Vesna Teršelič iz Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Zagreba koji je osnovala Antiratna kampanja Hrvatske:

„U Hrvatskoj nema puno regija ii kojima bi mogao uspjevati mirovni pokret. Antiratna kampanja postoji tek od jula prošle godine. Odlučili smo đa ćemo raditi na nekoliko projekata — ArkZin (Mirovni magazin), radionica za nenasilno rešavanje konflikata i prigovor savesti i civilna služba. U veljači smo prvi put imali kontakte sa ljudima iz Osijeka koji su za nas saznali nakon teksta u „Danasu“, inače bismo teško uopće došli u kontakt“.

Zagrebački mirovnjaci u Osijek su prvi put išli sa kolegama-mirovnjacima iz inostranstva i pokazalo se da je to bilo izuzetno korisno za uspostavljanje kontakata; strane kolege kao da su kao prihvatljivu legitimisali i aktivnost domaćih mirovnjaka. U Osijek, kaže Vesna Tršelič i dalje dolazi jako malo ljudi, ponajmanje onih koji bi trebalo da dođu. Mirovnjaci

Od šale do rata

Hjaka Suroi

Na skup mirovnjaka došli su i predstavnici Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine. Fljaka Suroi aktivistkinja ove organizacije, govori o tome da i na Kosovu postoji strah od širenja rata i da je to razlog da Odbor sarađuje sa jugo-mirovnjacima. у ;

_ „Одбог 7а ljudska prava prvobitno nije pacifistička organizacija. Formiran je kao reakcija na masovno Kršenje ljudskih

· prava na Kosovu od strane srpskih vlasti.

Mi imamo sličnosti sa drugim ovde prisutnim organizacijama utoliko što smo za mirno rešavanje problema. To smo i pokazali u protekle tri godine. Ovim akcijama pridružujemo se jer smo videli da postoji velika opasnost da se rat koji je otpočeo nekako kao šala u Sloveniji, nastavio u Hrvatskoj i Bosni, širi preko Sandžaka na Kosovo. O tome se mnogo razgovara kod nas, kao i o tome da ako počne rat na Kosovu, on neće biti frontalni rat već uništenje jednog naroda posredstvom avijacije. Mogu se bombardovati čista etnička naselja kojih kod nas ima na pretek. Čak ni deset odsto Srba i Crnogoraca ne bi bili velika žrtva za srpski režim, jer oni koji započinju rat nisu ni do sada marili za civilne žrtve.

Da li mirovne organizacije mogu da pomognu i vama, na Kosovu, makar da pobude svest o tome da je i tamo moguć rat?

— Razgovarali smo o mogućnosti da u mestima bivše Jugoslavije organizujemo

su razgovarali sa izbeglicama, sa socijalnim radnicima, učiteljima, lekarima, sa gradonačelnikom Kramarićem.

U Osijeku Vesna vidi šansu da se mirovni pokret temeljnije ukoreni: „U Zagrebu smo zadržali rubnu poziciju, grupa smo autsajdera koja radii nešto što je u ovom trenutku neobično, a to je zalaganje za mir. U principu grupa ne raste iz same zajednice. U Osijeku pokušavamo nešto drugo, pokušavamo da okupimo što više ljudi, i one iz institucija koji bi za nenasilje mogli biti zainteresirani“.

No, posebnih uspeha sigurno neće biti bez saradnje sa „drugom stranom“. U Baranji već ljudi žive, jer su izbeglice srpske nacionalnosti iz drugih delova Hrvatske naseljene, neki i silom, u prazne kuće.. Neki bi se i vratili u svoje domove, ali im se ne dozvoljava. Iz Osijeka će, pak, uskoro krenuti povratnici, vlasnici tih kuća. Isti problem postoji i na drugoj strani. Tu Vesna Teršelič i njene mirovne kolege vide mogućnost „strašnih konflikata koji se mogu premostiti samo ako postoji dobra volja i ljudi sa obe strane koji ne žele konflikte. Bilo bi zato jako važno da se i grupe u Srbiji bave istim problemom i da ispitaји mogućnost da se barem neki ljudi pripreme za komunikaciju”.

simultanu akciju prikupljanja potpisa za peticiju u kojoj bismo tražili demilitarizaciju svih prostora bivše Jugoslavije, kao i da se sav postojeći vojni arsenal stavi pod međunarodnu kontrolu. To više radi buđenja svesti da se još nešto užasno može desiti. Ne znam da li će se to ostvariti, ali vredi pokušati.

Mogu li mirovne grupe, pre svega iz Srbije, da podstaknu i dijalog između Srba i Albanaca?

— U ovom slučaju mislim da, uprkos dobroj volji, mirovni pokreti ne mogu mnogo da učine. Takva inicijativa mora da dođe sa najvišeg nivoa. Srpske bi vlasti morale priznati legitimnost izbora Albanaca od 24. maja. Izbori nisu bili slobodni u pravom smislu, jer u uslovima okupacije i ne mogu biti takvi. Ali smo pokušali koliko smo god mogli da budu i slobodni i demokratski, iako nismo imali uslova za predizbornu kampanju. Kroz dve nedelje imaćemo parlament i vladu i iako se želi bilo kakav napredak srpske vlasti moraće da razgovaraju sa njima.

Mogu li mirovne grupe da učine za srpsko-albanski dijalog nešto poput onoga što mirovnjaci pokušavaju između Srba i Hrvata u Hrvatskoj?

— Moguće je, ali mora još mnogo da se promeni na Kosovu. Kakav-takav razgovor je postojao pre uvođenja privremenih mera. Primećuje se mala promena u ponašanju Srba prema Albancima. Mislim da se počinje da uviđa da ovaj režim ne može još dugo i da ekonomske mere na Kosovu donose još katastrofalnije rezultate: Normalni se mogu dogovoriti

Džemaludin Alić

Jedini sarajevski „mirovnjak“ u Beču bio je Džemaludin Alić. Na skup je stigao iz Splita gde se nalazi već dve sedmice i radi na zbrinjavanju izbeglica kao saradnik Dečije ambasade iz Međaša.

Kao prvi zadatak Alić je imao da kao saradnik Ambasade izvede konvoj dece iz Sarajeva. Tri autobusa uspešno su prošla petnaestak (para)vojnih kontrola: „Od tada u Splitu radim u okviru Dječije ambasade koja tamo ima svoj konzulat, inamo konzula Vesnu Pilić. Želimo da Ambasadu legalizujemo kod hrvatskih vlasti, da to ne bude gledano poprijeko, nego da radimo zvanično. Dječja ambasada može da učini mnogo, jer je mnogo izbeglica na prostoru Dalmacije. Računa se oko 100.000, a u Splitu oko 30.000 do 35.000“.

Alić smatra da izbeglički problem treba da bude i u centru aktivnosti mirovnih grupa širom bivše Jugoslavije: „Postoje manipulacije izbeglicama, bilo da je izbjeglištvo potaknuto ili stvarno. Može se poticati i nerazumjevanje domaćina prema onima koji su kao izbjeglice prihvaćeni. Sa brojkama koje sam naveo se zvanično operiše prema međunarodnoj javnosti i humanitarnim organizacijama, traži se i uzima pomoć. Problem je hoće li ona biti adekvatno i utrošena na izbjeglice, hoće li

se umesto toga kupovati oružje ili hoće li možda neko kad pomoć stigne reći da im izbeglice više i nisu potrebne. Mi pomažemo ljudima, dajemo im informacije, objašnjavamo na šta sve imaju pravo. Mnogi i ne znaju da imaju pomoć od 3000 hrvatskih dinara mjesečno. Postoji mogućnost da se ona jednima da, a drugima пе. Меди izbeglicama ima i Srba i Hrvata i Muslimana i mi nećemo da neko ne dobije ono na šta ima pravo samo zato što je određene nacionalnosti“ — objašnjava Alic.

Skup u Beču Alić smatra dokazom da „ljudi iz bivše Jugoslavije, ako su dobronamjerni i normalni mogu o svemu razgovarati i dogovoriti se, pa se makar i ne slagali uvek. Dijalogom se može doći i do zajedničkih stavova. Mi smo prije svega neinformisani. Da nije ovog skupa ne bih ni znao da je i Makedonija mnogo pomogla deci i drugim izbjeglima iz Bosne i Hercegovine“. ___Alić je zamolio da dopišemo i poruku njegovim kolegama iz bivše Jugoslavije: „Sada možda, usred rata, nismo svesni koliko smo značajni. Ali jesmo, možda kao i jedan Tomas Man koji je pobegao iz Hitlerove Nemačke. Svako takav je važan za svoj narod, državu, republiku. Ne treba da ćutimo kad je reč o borbi protiv zla. Kako ćemo ga imenovati, nevažno je, jer je sada barem jasno da je svako zlo isto. Ne treba se plašiti da na njega ukažemo prstom.