Борба, 06. 06. 1992., стр. 17
DRUŠTVO
>
SUBOTA-NEDEL
6-7. 1992. GODINE Vili
Dragan Nikolić
akedonci, uglavnom, nisu oduševljeni „istrčavanjem svoje vla= de“ u pridruživanju sankcijama
'prema Srbiji. Podučeni teškim istorijskim iskustvom, obično kažu „ne treba pljuvati
_ u stari bunar“, niti se „neukusno dodvora-
vati“, ako to vređa druge i sebe ponižava.
· Racionalniji Makedonci kažu da se make-
donska vlada pridružila sankcijama pre nego je to iko od nje zatražio, pre nego je iko kazao da će je pomoći u saniranju šteta, u prvo vreme većih neg0 u Srbiji, te da
"Će ceo teret pasti na „izgladnelo radniš-
tvo“. Makedonci sa smislom za „prohujala prijateljstva” vele da je vlada morala pre nego što se pridružila sankcijama da objasni Srbiji „makedonsku muku“, zbog ko-
. _Je mora sa svetom. Makedonija će i tokom _ Sankcija i posle njih živeti kao sused Srbi-
је. =
Samo je manji broj ekstremnih partija podržao ekspresno vladino suspendovanje naučne, tehničke, kulturne i sportske saradnje, trenutni prekid privrednih aranžmana i napuštanja gradiišta, sa zabranom sletanja aviona JAT-a na aerodrome u Skoplju i Ohridu, zato što se to uklapa u njihove srbofobične programe. Ovo uprkos tome što je više nego izvesno da će biti obustavljena proizvodnja u ključnim makedonskim preduzećima, pri čemu se od privrednika traži da se snađu kako znaju i umeju, a od makedonske štampe da objasni Makedoncima da su kolaps i beda neizbežni, pošto sankcije moraju biti odlučno i disciplinovano podržane.
Čini se, vlada se posve spetljala posle najnovijeg izleta premijera Kljuseva u Beograd, zbog čega je došlo na danonoćno
~ Ne pljuj u stari bunar
Makedonsko istrčavanje u sankcijama protiv
Jugoslavije ·
„Očajnička politika razuma“ Kire Gligorova preživjava veća iskušenja nego ikad ranije, jer šu sankcije usmerene proliv nje koliko i protiv SrbiJe njen najveći domet — de-
je. Sve Više Joj se upisuje u greh ono Šlo mokratsko i mirojubivo osamoslalivanje
rad. Prema makedonskim glasilima, ma'kedonska diplomatija koja je i inače alergična na premijerove diplomatske akcije optužila je Kljuseva da je „išao u Beograd, zato što blagovremeno nije razotkrio namere srpskog premijera Radomana Božovića, u predvečerje totalne izolacije, da otvori vrata Srbiji preko Makedonije”. Odmah potom je došlo do prvog „ishitrenog vladinog saopštenja” o pridruživanju Makedonije sankcijama, čime je premijer Kljusev doveden u krajnje neugodan položaj i pred Srbijom (umesto protokola o saradnji obelodanio je učešće u sankcijama) i pred domaćom javnošću (u sankcije je ušao kao „grlom u jagode“).
Pošto je saopštenje ostavilo loš utisak u makedonskoj javnosti, a u srpskoj pogotovo, vlada Kljuseva je izdala i drugo saopštenje, u kome se objašnjava nastala situacija i istovremeno kaže da će makedonska vlada, ipak, poslati vladi Srbije na potpis sporazum o platnom prometu, sa obrazloženjem da „Makedonija naplati svoja potraživanja od Srbije“. Ovim utisak nije mnogo popravljen, a ostalo je i nejasno zašto bi vlada Srbije potpisala sporazum od koga ima korist samo makedonska strana, koja je, inače, uključena u sankcije.
Visoki činovnik grčkog ministarstva spoljnih poslova izjavio je da je iglberger rekao grčkom. ambasadoru u Vašingtonu da Makedonija neće biti priznata sve dok je na njenom čelu Kiro Gligorov. Dosad to
nije demantovano sa američke strane.
insistiranje makedonske strane, kad nije bilo znaka iz kabineta Božovića da će do
. susreta doći u Skoplju, kako je bilo dogo-
voreno, i pored saglasnosti Miloševića da se na traženje Makedonije ekonomski odnosi Srbije i Makedonije. normalizuju. Pošto Božović, i pored nekoliko najava, nije stigao u Skoplje, Kljusev je krenuo u Beograd, gde su premijeri, uz dosta patetičnih, sad se vidi i nepouzdanih reči, uglavili ekonomsku saradnju dve države. U međuvremenu je Savet bezbednosti doneo rezoluciju o sanacijama, i Kljusev je u Skoplju optužen za „štetan put“ u Beog-
otom je makedonski ministar spolj— nih poslova dr Denko Malevski pokušao da obrazloži vladin stav o
sankcijama u makedonskom parlamentu. Mada je to učinio biranim, diplomatskim rečnikom, nedoumice su ostale nerazjašnjene. Malevski je, istina, rekao da je Makedonija stavljena na tešku probu — ili da se pridruži sankcijama ili da ostane u zoni sankcija. Rekao je da je i on sam bio stavljen na probu kad su mu se u nedelju javili iz Londona s direktnim pitanjem da li će Makedonija poštovati sankcije, pošto je je-
dan JAT-ov pilot izjavio na londonskom aerodromu da bi poleteo da mu odredište nije Beograd nego Skoplje. Malevski je odgovorio da će Makedonija poštovati sankcije i to je ušlo u vladino saopštenje koje je odmah i objavljeno. Međutim, Malevski nije precizno odgovorio da li je od Makedonaca traženo da se pre drugih u regionu uključe u sankcije i da li je apel Saveta bezbednosti da sankcije podrže i nečlanovi Ujedinjenih nacija odnosi upravo na Makedoniju, kako je on rekao. Takođe nije razjasnio da li je Makedonija morala da se pridruži sankcijama pre nego se razjasni ko će joj platiti štetu. Malevski je rekao da Makedoniju ne treba da snađu kolaps i beda, ali i da je njena materijalna žrtva, u prvo vreme veća nego srpska, šansa da Makedonija bude nagrađena međunarodnim priznanjem. Malevski nije rekao na osnovu čega temelji te tvrdnje, o izbegavanju bede i pribavljanju priznanja. __ Suočen sa neprijatnom lekcijom iz diplomatije Nikola Kljusev je na zatvorenim sastancima od privrednika zatražio, kako sami oni tvrde, da odmah prekinu svaku ekonomsku saradnju sa Srbijom, da traže
alternativne izlaze i da ne traže nadoknadu štete od vlade nego od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. To je premijeru donelo neprijatnosti i od strane privrednika, i koji sad kažu da vlada privredu uteruje u sankcije na „kominternovski način”. Oni spominju štetu od navodnih 2,5 milijardi dolara, kao i da će privreda morati, da bi preživela, da „jede samo sebe”. Takođe kazuju da žrtva koja se traži, sama po sebi nije celishodna, jer od Makedonije ne zavisi uspeh sankcija niti je izvesno da će Makedonija zbog podnete žrtve biti međunarodno priznata, nepo to više zavisi 'od američkih izbora. Po neko sugeriše da Makedonija time pored socijalne komplikuje i svoju balkansku situaciju, navodno u slučaju otvaranja „južnog fronta“ bila bi u ratnom savezu s Turskom i Albanijom, s velikim izgledima da izgubi Zapadnu Makedoniju. Bez obzira na sve, ostaje činjenica da Makedonija, a sa njom i politika razuma Kire Gligorova, posle uvođenja sankcija protivu Srbije, proživljava dane većih iskušenja nego ikada ranije. Makedonija podržava sankcije koje su usmerene protivu nje koliko i protivu Srbije neki kažu iz „mehanizma i ni za šta“. Time, navodno, politika razume Kire Gligorova ulazi u iracionalizam, pošto joj se sve više upisuje u greh ono što je njen najveći domet — demokratsko i miroljubivo osamostaljivanje Makedonije. Navodno, rat je mnogo bolji, pošto bi sa ratom Makedonija odavno bila priznata. Sa tog stanovišta uglavnom, polaze svi kritičari „nepriznate i očajne politike razuma”. Jedan visoki činovnik grčkog ministarstva spoljnih poslova u Atini je na ekspres sazvanoj konferenciji za novinare izjavio da je grčkom ambasadoru u Vašingtonu Iglberger rekao da Makedonija nikad neće biti priznata dok je na njenom čelu Kiro Gligorov, što nikad nije đimantovano sa američke strane, ako demanti nije Bušovo pismo koje je u Skoplje doneo Zimerman. Misli se da je Kiro Gligorov, zbog očajnog položaja politike razuma, sve nervozniji i sve više stavlja na kartu međunarodno priznanje Makedonije, zapostavljajući unutrašnje uređenje i ekonomski suverenitet, kao i da nije izvesno šta je spreman da stavi na tu kartu, kad razum nije dovoljan. Navodno, evidentno
· Je da je na kartu priznanja sad stavio ma-
kedonske interese u Srbiji i srpske interese u Makedoniji, što višestruko jače pogađa Makedoniju nego Srbiju. Moguće je da je to najviše što je spreman žrtvovati i da Makedonci ne treba da se plaše od onoga u koga ulažu najviše nada.
Izgleda da je Gligorov ovoga puta žrtvovao najmanje što je morao, verujući da je to, u krajnjoj liniji, u interesu i Srba i Makedonaca: da se rat odmah obustavi, posle čega će odmah prestati i sankcije, i da Makedonija zasluži međunarodno priznanje i da se uključena u sistem kolektivne bezbednosti definitivno osigura od ratnih požara, koji bi bili katastrofa za Makedoniju. Ako ga budu razumeli i svet i susedi, ima šanse da uspe.
kazao se apsurdnim. Ti razgovori su, na žalost, pod tom-formulom od početka bespredmetni. Ključni problem Bosne je, u do sada pravnoj teoriji nepoznatoj, uzurpaciji i zloupotrebi vlasti od uskih grupa oličenih u vrhovima nacionalnih stranaka. Ta manipulacija ili preciznije, rečeno zloupotreba, učinjena je. u ime kolektiviteta Ovog ili onog naroda. Instrumentalizacija nacionalnih stranaka, prije svega SDS i HDZ iz Beograda i Zagreba značio je konačni oproštaj od vlastitih građana, njihovih interesa ı njihove moći i uticaja na vlast, bez obzira što stranke uporno svoj legitimitet žele da temelje u vlastitom narodu. . _ Očito je da Evropa nije shvatila suštinu i dubinu sukoba između Srbije i Hrvatske, pa je svoje stajalište i politiku mijenjala tri puta. Kad je u pitanju Bosna, Evropa se krajnje površno time bavila i zvanične razgovore vodila sa pgorešnim partnerima. Na žalost, evropski mentori nisu imali velikog izlaza s obzirom na faktičko stanje, pa i interesni sporazum nacionalnih stranaka o podjeli Bosne i Hercegovine na etničke regije. fie :
Zapravo, najveći grijeh Evrope je u tome što'nije mogla, s.obzirom na svoju tradiciju, da shvati s kim ima posla. Balkanski mentalitet i vrlina je u nepoštovanju pravila, u prevari i obmani.
0 Kakva je to vrsta konflikta i kako je moguće ljude uvesti urat? _ _— Rat u Bosni i Hercegovini nije moguće definirati ni sa teorijskog, ali ni sa
vojnog aspekta. To je rat bez smisla, bez . · cilja, ali,i bez mogućnosti da se okonča u
dogledno vrijeme, bez obzira na njegovu internacionalizaciju
To je rat koga su proizvele snage koje su imale vlast i koji je nastao oko njene razdiobe. Što je vrijeme odmicalo, rat je dobijao novije forme, ali i podršku prvo dobrovoljaca, a zatim i same Jugoarmije. Drugo, na sceni je bilo ispiranje mozga da je najvažnije biti Srbin, Musliman, Hrvat. A zatim da su Srbi homogeniji, da znaju šta rade, da su Muslimani ujedinjeni sa Hrvatima da hoće svoju džamahiriju itd. Takva manipulacija je uvod u katastrofu. No, stanje rata je nastupilo onog trenutka kada su nacionalne histerije nadvladale racionalne ljudske potrebe. Što je veća bijeda, to je veći nacionalizam i mogućnost obmane i manipulacije ljudima. Najtragičnija činjenica iracionalnih konflikata je u tome što ljudi ulaze u zamke a da ni sami nisu svjesni šta čine, kako postupaju i u čijim su rukama instrumenti.
Sa pravnog stajališta kako bi se mogla definisati pozicija SDS u Bosni i Hercegovini? |
. — SDS je po svim obilježjima i praktičnim potezima bez sumnje prerasla u terorističku organizaciju. Sa dosta zabluda, u javnosti se SDS proglašava za stranku sa ekstremnim i umjerenim krilom. Ali, još ni jedan predstavnik tog rukovodstva se nije ogradio od postupka rukovodstva. Tu je zabluda i tragedija naroda što takva stranka pretenduje da predstavlja ceo narod 'Međutim, ne smije se zaboraviti da SDS nije srpski narod, niti su glasači koji su glasali za tu stranku njeni sadašnji čla-
novi ili sljedbenici. SDS je iz političke prešao u terorističku organizaciju onog tremutka kada je kao jedna od vladajućih stranaka istupila iz Skupštine BiH. Umjesto otvaranja krize vlasti i dovođenja u pitanje principa vladavine, oni su nastavili sa nizom terorističkih akcija — barikade, blokada puteva, uzurpacija i osvajanje teritorija, i na kraju — rat.
Na čemu se zasnivaju optužbe da SDS i bivša JNA čine u. BiH genocid?
— Već sam objasnio da je SDS svojom politikom dospio u najogoljeniju formu nacional-socijalizma. Na djelu su fašističke metode kao one prema Jevrejima za vrijeme drugog svjetskog rata. Na okupiranoj ili uzurpiranoj teritoriji SDS i Jugoslavije proglase unaprijed Muslimane, ali i sve druge narode izuzev Srba, za krivce i ljude izvan zakona. Zatraže predaju oružja, zatim postave ultimatum za iseljavanje. Poslije toga nastavlja se sa pljačkom, odvođenjem ljudi, klanjem i ubijanjem. Tako se zastrašuje stanovništvo, počinje bijeg ljudi, ostaje čista etnička teritorija. U Bosni je ubijeno i poklano oko 10.000 stanovnika za nepuna dva mjeseca, preko 35.000 je ranjeno, a u egzodusu je preko 1.300.000 ljudi. | .
IU čemu, zapravo, vidite odgovornost legitimne vlasti za stanje u BiH?
— Ta odgovornost je velika, i ogleda se u nepreduzimanju mjera koji su joj ustavna obaveza. Od samog početka vlast je
izvršila nasilje nad pozitivnim zakonskim propisima. Od početka je tolerisala trgovinu oružjem, što je prerastalo u organizovan državni kriminal a zatim u terorizam. Drugi vid odgovornosti leži u nepreduzimanju instrumenata i funkcija države na unutrašnjem planu, analogno spoljnoj politici usmjerenoj ka nezavisnosti i suverenosti Bosne. Nezavisnost i suverenost se ne može ostvariti bez instrumenata vlasti kao što je vlastita vojska, policija, uprava, moneta itd. Time je agresija dočekana nespremno i neorganizovano. I zato se s pravom može reći da odbranu Bosne nije organizovala država već građani samoorga-– nizujući se i štiteći sebe i svoje porodice. Vlast ni nakon 40 dana agresije nije uspjela uspostaviti snage otpora pod jedinstvenom komandom i uspostaviti racionalno snabdjevanje bosansko-hercegovačkog stanovništva. Naime, vlast se potpuno izgubila i raspala, ostavljajući građane prepuštene sami sebi. No i ovog puta se pokazalo da su građani iznad vlasti i svojih vođa i da su sami, na svoj način uspjeli uspostaviti funkcionisanje odbrane države i aktivirati institucije potrebne za život ljudi. Da li za građane Bosne i Hercegovine postoji budućnost?
Bosna i Hercegovina ima dva izlaza: ili da se konstituiše kao pravna i socijalna država ili da poslije rata postane nekadašnja Sicilija. Kojim putem će krenuti još je
uvijek velika. neizvjesnost.