Борба, 15. 06. 1992., стр. 30

30 ПОНЕДЕЉАК, 15ЈУН 1992. ГОДИНЕ | ДЕЖУРНА БОРБА

ПИСМО КИРЕ ГЛИГОРОВА ЕВРОПСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ Признање пре рата

Одлука о признавању Македоније али под другим именом довела би до насиља и проширивања рата

Скопље. — Председник Репбулике Македоније Киро Глигоров упозорио је јуче Европску заједницу да би њена евентуална одлука о признању ове републике под другим именом довела до унутрашње дестабилизација Македоније, насиља и проширивања рата.

У отвореном писму председавајућем Министарског савета Жоао де Пињеиру, уочи данашњег састанка, македонски председник изражава неверицу да ће европска заједница преузети на себе такву одговорност. Глигоров је поручио да је без преседана покушај да се призна једна држава под именом које није у сагласности са вољом народа и њених легитимних институција.

У овом обраћању Глигоров пита министре — хоће ли Европска заједница- опет закаснити, па да се сви наново опет згражавамо над неким новим Сарајевом. „Треба ли да до рата дође и у Македонији, па да се по хитном поступку реши њено међународно признавање“, пита македонски председНик. Он је подсетио да је Македонија још пре шест месеци то заслужила, испуњавањем услова Бадинтерове комисије Европске заједнице.

Председник Македоније Киро Глигоров такође је поручио да је последњи моменат за признавање ове републике и због оживљавања старих територијалних претензија суседних народа.

АЛИСА У ЈЕРИХОНУ

Пише: Слободан Новаковић

(С | Србија је велика тајна и ту тајну никако да докуче они који нас подржавају или они који нас руше (а најчешће чине и једно и

друго)

Алиса се, овога јутра, пробудила у блокади.

Сав Јерихон био је у блокади — ватрени обруч стезао се, лагано, око Јерихона. Возачи аутобуса блокирали су прилазе граду, сељаци су тракторима блокирали приградска насеља, таксисти су блокирали градске улице...

Блокаде, блокаде на све стране!

И срца су нам блокирана, и памет. Нико не може да нас изблокира, као што ми можемо да изблокирамо сами себе... Док траје блокада, Јерихоном пролазе литије таксиста и верника. Верници верују у Духове, а таксисти више не верују никоме. Код Скупштине је отворена нова такси-станица, на којој се точи бензин и без бонова...

А преко пута Скупштине, српски композитори компонују на коленима — има међу њима и оних чији су преци читали „Политику“ и преносили је с колена на колено, а има и оних којима је свака политика страна...

Да ли су Српски композитори престали да свирају у дипле2 — како их је, оног прошлог рата, проклео чика Миша Ђурић, хелениста и хуманиста, професор етике.

Једни су музику, стварно, претворили у етику, а други су се ту затекли тек да се чује и њихова свирка, док их не задену за појас.

Огласили су се и свирачи у дипле.

А и власт је ударила у таламбасе. Па, уши да ти заглухну...

— Сад свако свира своју музику! — рекла је Алиса. — Ко у дипле, ко у флауту. Ко у гусле, ко у дромбуље. А ко у ратничке трубе и у војничке добоше,.. Тешко да ћемо сложити песму, макар музицирали и на коленима. Јер, Срби и даље ударају — ко у клин, ко у плочу! А свет и даље неће да нас слуша.

Свираћемо, Алиса, само за себе, за своју душу — компоноваћемо на коленима, слушаћемо на коленима ако треба — па ћемо, кад за то дође време, и заиграти на коленима, онако како нам други буду свирали...

Све је постало музика, музика смрти!

Инглиш-валс, френч кан-кан, руски казачок...

Ми смо музикалан народ. А Никита Михалков, словенска душа („словенска душа, фран-

цуски кромпир!“ — како су певали српски надреалисти), обећао нам је — за време

ФЕСТ-а — да наша словенска песма тек почиње. Само нам није рекао да ли ћемо ту нашу словенску песму певати, на коленима, заједно с браћом Русима — или ћемо је, ускоро, певати свако за себе, обашка Срби, а обашка Руси2

— Кад су нам и браћа-Руси ударили блокаду — рекла је

· Алиса — то ми је било, нека-

ко, природно. Јер, ми смо такав народ: увек смо више волели Француску, и Енглеску, и Русију, него што су они волели нас!

Алиса се озбиљно забринула за Србе, тек када су из Русије почели стизати гласови подршке Србији и њеној борби са читавим светом.

— Ми смо усхићени! — поручили су браћа-Руси браћи-Србима. — Јер ви, браћо-Срби, браните читав словенски свет. Подигли сте, високо, заставу словенског отпора!

Тога се уплашила Алиса.

И рекла је, са зебњом у срцу: «

— Гле, опет су нам гурнули некакву заставу у руке! Ми ћемо, можда, бити бомбардовани — а они ће, можда, опет бити усхићени нашим жртвама. Као: и толико пута досад.

Знамо ми ту песму.

Волели смо Француску, у Првом светском рату.

Волели смо Русију, у Другом светском рату.

Кога ћемо волети, у Трећем светском рату — који је, поново, почео у Сарајеву — и ко ће волети нас2

Прошли пут је пуцао Гаврило Принцип и тај је пуцањ уздрмао читаву Европу — са њим је био уздрман стари европски поредак. А сад се више не зна ни ко пуца ни ко плаћа — јер, пуца се са сваког брда, са сваког прозора и пуца свако на свакога.

Нови европски поредак љуља се на Балкану!

А Србија је, изгледа, епицентар сваког новог европског земљотреса — Србија, данас кључа као неугашен вулкан.

Србија тутњи, чекајући да из њене утробе потеку ужарена лава и отровни гасови —

Србија чека да је, још једном, прогутају пламени језици...

После Јадовна, у оном рату — дочекали смо Чемерно, у овом рату. Сад живимо и са старим јадом и са новим чемером! Србија је велика тајна — и ту тајну никако да докуче они који нас подржавају или они који нас руше (а, најчешће, чине и једно и друго!).

... Французи су нас, у Првом светском рату, неговали као браћу — окупали су нас, нахранили су нас и напојили, истребили од вашака и обукли у нове војничке униформе, па су нас послали у прве борбене редове, да истребимо германе, бодрећи нас: „Але, Серб!.. Але, Серб!“

У. Други светски рат, опет, гурнула су нас браћа — Енглези, који су нам — 27. марта гурнули у уста паролу: „Боље рат, него пакт!“ Тако су Срби добили још један рат, чија су правила била — сто за једнога!

Данас се још погађамо: хоћемо ли сви за једнога или ћемо једнога за све!2

— А ја мислим — рекла је Алиса — да ћемо, овога пута — СВИ ДО ЈЕДНОГА!

Али, будимо оптимисти!

ВОРЕН ЗИМЕРМАН О СИТУАЦИЈИ У БИВШОЈ ИН У „ЊУ-

ЈОРК ТАЈМСУ“

Америка не може остати по страни

Двојаком политиком Милошевић највише допринео разбијању Југославије. Америчка политика је да Милошевића натера да промени ставове, или ако то не учини, да притисне српски народ да он начини притисак у том

смислу

Њујорк. — „Југославији смо најавили да ћемо подржавати њено јединство, али је пад Совјетског Савеза учинио ту нашу подршку зависном од много разних чинилаца. Били смо спремни да подржавамо јединство, али једино у интересу људских права, једино ако то не подразумева чување силом“.

Тако је доскорашњи амерички амбасадор у Београду Ворен Зимерман описао америчку „подршку јединству Југославије“ у свом разговору са вашингтонским дописником „Њујорк тајмса“ Дејвидом Бајндером. У свом недељном прилогу „конверзације“, водећи њујоршки лист оцењује да се Зимерман осећа „притиснутим оним што Америка није урадила у Југославији“, па цитира: „наша анализа, која се показала тачном, говорила је да се Југославија не може распасти без насиља. То објашњава зашто смо захтевали од Хрватске и Словеније да остану у Југославији, а ако неће, макар да преговарају о томе како ће изаћи“.

На сличан начин Зимерман објашњава америчко оклевање са признавањем отцепље-

них република: „Наше страховање је, на жалост, потврђено посебно у погледу Босне“.

Он такође и даље сматра да је прерано признавање Хратске, на чему је инсистирала Немачка, „лош потез, али данас део реалности“.

Зимерман, међутим, сматра да Америка „не може остати по страни од Југославије“, јер је и раније „појединачно и индивидуално деценијама помагала ту земљу".

У таквим америчким настојањима, оцењује бивши амерички амбасадор, највећа је смења Слободан Милошевић који је „највише допринео разбијању Југославије“ политиком двојаком — с једне стране тврди да у Босни нема српских ирегулараца и залаже се за решење спора преговорима, а с друге, даје моралну, политичку и војну подршку српским фанатицима у Босни.

„Надам се да ће сам размислити о контрадикцији између оног што је понудио Србима пред изборе 1990, мир и економски просперитет, и оног што им је дао — два рата и економску катастрофу“ — цитира Бајндер Зимерамново мишљење о српском председ-

нику.

Што се тиче даљих намера Вашингтона према Београду, Зимерман их овако описује: „Америчка политика је да Милошевића натера да промени ставове, али ако то не учини, да притисне српски народ да он начини притисак у том смислу“.

За Туђмана Зимерман каже да је „националистички лидер који је начинио јако лоше потезе још у почетку своје владавине у односу на српску мањину. Он се такође залаже за поделу Босне између Хрватске и Србије и даје, у најмању руку, пасивну подршку хрватској војној сили у Босни. Међутим, он је човек који учи на сопственим грешкама“.

Што се тиче будућности Југославије, Зимерман каже да „остаје уверен у постојање демократских снага на читавој територији бивше Југославије“, али да су оне „у повлачењу пред грозницом национализма“. Ипак, он се нада да ће једног дана поново доћи до „снажног покушаја људи који су дуго живели скупа за неком врстом заједнице“, али да ће за то требати деценије.

(Танјуг)

ЕЈУП ГАНИЋ О ПРИМИРЈУ У БИХ

Реафирмисани договор

Сарајево. — Члан Председништва Босне и Херцеговине др Ејуп Ганић синоћ је Телевизији БХ изјавио да је, јуче постигнуто примирје, реафирмисање договора од 1. јуна ове године, по коме Територијална одбрана пристаје на прекид ватре.

Територијална одбрана ће, међутим, увек одговарати на нападе, штитећи цивилно становништво — истакао је Га-

нић.

Што се тиче самог примирја ту се, додао је Ганић, ради O изјави коју је Територијана одбрана БХ дала, „не желећи да иде у оспоравање активности око деблокаде аеродрома“.

На питање новинара шта ако се примирје прекрши, Ејуп Ганић није директно одговорио. (Танјуг)

ИЗЈАВА ГРЧКОГ МИНИСТРА ОДБРАНЕ О ЕВЕНТУАЛНОМ УЧЕШЋУ НАТО

Грчка не би учествовала.

Атина. — У случају одлуке НАТО-а да под окриљем УН

упути мировне снаге у Југославију, искључено је учешће сна-

га суседних земаља, изјавио је министар одбране Грчке Јоанис Варвицјотис. „Не би учествовала ни Грчка нити Италија у таквим трупама“ — подвлачи он у интервјуу за грчки недељник „Тахидромос“.

Лист цитира да је Варвицјотис на последњем министарском заседању НАТО-а у Ослу рекао да је „У случају грађанског рата у једној земљи најгоре што се може десити војна

интервенција трећих. Најгоре — како за ту земљу, тако и за треће“.

Министар је такође рекао да и саму расправу о војној интервенцији сматра „преурањеном“, јер прво треба сачекати ефекте досад предузетих мера.